SVETINJA BRAKA
Brak je zajednica života muža i žene. Zajednica u kojoj se ogleda da je Bog stvorivši ?oveka, stvorio ga kao ?oveka i ženu, stvorio ga po obli?ju svojem (Post. 2. 27), da bi ?ovek, kao muž i žena, imao u sebi sabornost ljubavi. Zbog toga će «Čovek ostaviti oca svoga i mater svoju i prilijepiće se ženi svojoj i biće dvoje jedno tjelo» (Post. 2. 24.).
Bra?na zajednica života je samo ona koja je Bogom blagoslovena! Stoga ćemo, za potrebe ovog rada brak definisati kao jednu, svetu i sabornu zajednicu života muža i žene, koju može samo smrt rastaviti (i ono što se smrti upodobljava). Ovako posmatran, brak se može uporediti sa Crkvom (Efes. 5. 32). Kada se pojavio Gospod Isus Hristos, On je blagoslovio brak, te je time i taj vid ?ovekova života priveo sebi u telu svome, u Crkvi.
Brak ima dva aspekta. Jedan je vidivi i sastoji se u stvarnomn, životu muža i žene u zajednici. Ovaj aspekt ima svoje moralne, materijalne, pravne vidove. Stoga pored Crkve brak potpada i pod jurisdikciju države. Drugi aspekt se sastoji u nevidivom, u blagoslovu Božijem. Nije svaka zajednica života muža i žene, makar bila priznata i od države, bra?na zajednica. Jer, Bog, Re?ju Svojom, stvorivši ?oveka., Re?ju kroz blagoslov im zapovedi: «Rađajte se, množite se i napunite zemlju» (Post. 1. 28.), Re?ju ih pomiri sa sobom u Crkvi, Telu Re?i. Tek dar blagoslova Re?i Božije ?ini da «vidivo prirodno» postane istinski prirodno, tj. oblagodaćeno i ?isto u Crkvi. Državni brak, kada je bez blagoslova, nije blagosloven, nije svet, i zasnovan je na telesnoj želji, ljudskim u?enjima i moralu. Sveta tajana braka uznosi vezu muža i žene iznad telesnog, iznad bluda, koji je u?enjem svetih Otaca osuđen kao proti-prirodan ?in (v. 1. kanona Atan. Vel. i 4. kanon Grig. Nisk.).
U ovom radu mi se nećemo zadražavati na uslovima i smetnjama crkevenome braku. Mi ćemo razulu?iti neke pojave današnjega života u Crkvi, a koje se ti?u braka. Pri tome ćemo poći od onoga što je pretežnije, a to je nevidivi aspekt, onaj koji uzvodi Bogu.
MEŠOVITI BRAK
Mešoviti brak je svaki onaj brak koji sa?injavaju muž i žena koji nemaju zajedni?ku veru u Boga. Pri tom je moguće napraviti razliku između braka u kome je jedna strana jeretik, od onoga u kome je jedna strana nezanabožac (druge, nehrišćanske vere ili ateista).
a) Mešoviti brak sa jeretikom*
Jeretikom treba smatrati kako jeretike u užem smislu, tako i raskolnike:
«Jereticima mi smatramo koliko one, koji su odavna iz Crkve isklju?eni bili, toliko i one, koji su bili poslije od nas anatemizirani; osim tih i one, koji se pri?injavaju da pravu vjeru ispovijedaju, a međutim u raskol prijeđoše i zavjere sklapaju protiv naših kanoni?ki postavljenih episkopa ... (6. kanon II Vas. Sab.)
Sve, koji su ovde nabrojani sjedinjuje otcepljenje od crkvenog jedinstva. Istina, neki drugi kanoni (npr. 1 kanon Vasilija Velikog) prave razaliku između jeresi i raskola, ali samo kada je u pitanju snishođenje Crkve u pogledu obraćanja. Crkvi pripadnika tih zajednica. Da bi se svršila sveta tajna braka, svi u?esnici moraju biti punopravni ?lanovi Crkve. Jer: «s jereticima i raskolnicima ne treba se zajedno moliti» (33. kanon Laod. Sab.) i «koji se zajedno sa odlu?nim, ma bilo i u kući bude molio, neka se odlu?i» (10. kanon Ap.). Ukoliko je ovako sa «obi?nom» molitvom kako je tek sa priopštavanjem, tj. opštenjem sa jeretikom ili odlu?enim u svetoj tajni braka?
«Isto se tako ustanovljuje, da djeca klirika nemaju stupati u brak sa neznabožcima, ili jereticima.» (2l. Kanon Kart. Sab.)
Da li se ovo odnosi samo na decu klikira, ili na ostalu decu, pa i na odrasle ljude?
«Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati, ili za takove davati sinovi ili kćeri, nego naprotiv treba njih uzimati, ako obećaju da će Hristjani postati.» (3l. kanon Laod. Sab.)
Dakle, niko ne sme da stiupi u brak s jeretikom.Razlikovanju jeretika od raskolnika ovde nema mesta. Ovde se snishođenje ogleda u dopuštanju braka sa jeretikom, ako obeća da će se obratiti Crkvi. Ovo obećanje je suštinski povezano sa stepenom oglašenih, tj. onaj koji da obećanje pred episkopom nije više stran Crkvi, i može, da uživa zajednicu molitava kao i i oglašeni. Ukoliko bi jeretik prezreo svoje obećanje, i stupivši u brak sa pravovernom osobom, docnije izbegavao da se obrati crkvenom jedinstvu, tada bi brak bio poništen, jer je
razlika u veri bra?na smetnja, otklonjena radi obećanja, i kada se ovo obećanje pokaže lažnim, smetnja ostaje na snazi. Odredbe 2l. kanona Kart. Sab. i 3l. Kanona Laod. Sab. dalje razrađuje l4. kanon IV vas. Sab. Ali ništa bitno novo ne donosi.
Interesantene su odredbe 72. kanona Trul. Sab.
«Neka ne bude dopušteno ?ovjeku pravoslavnome da se sjedini sa ženom jereti?kom, niti ženi pravoslvanoj da se vjen?a sa ?ovjekom jeretikom; a ako se otkrije da je ko tako što u?inio brak neka se smatgra nevaljanim, i nezakonita sveza neka se razvrgne; jer ne treba da se miješa ono, što se ne može miješati, niti sastavljati sa ovcom vuka, ni sa Hristovim djelom našljedstvo grješnika; ako i prestupi ovo, što smo mi ustanovli, neka se odlu?i. Ali, ako su se neki, dok su još u nevjerstvu bili i dok još nijesu bili priborjani stadu pravoslavnih, sastavili bili zakonitim brakom, pak zatijem jedan, izabravši dobro, obrati se k svjetlosti istine, a drugi, ostane prikovan zabludi, nehotići upraviti o?i svoje na božanstvene zrake, (ako nevjernoj ženi bude ugodno živjeti sa mužem vjernim, ili obratno, nevjernome mužu sa vjernom ženom) neka se mežu sobom ne dijle, po božanstvenome Apostolu: jer se posveti muž nevjerni ženom vjernom i prosveti se žena nevjerna mužem vjernim».
Kanon u celini i razmatra fakti?ku sjedinjenost pravoslavne i nepravoslavne (crkvene i vancrkvene) osobe, koja spolja gledano i izgleda kao brak i može biti da ta zajednica života uživa i zaštitu države. Ali, ta fakti?ka zajednica nije crkveni brak. Kanon od toga polazi imajući pred sobom u?enje izraženo u ranije pomenutim kanonima. Kanon u svom prvom delu naređuje da se takva veza bez prethodnog snishođenja obećanju obraćanja, kao nezakonita ima razvrgnuti. Otsustvo snishođenja jeste dokaz da nije u pitanju crkveni brak. Snishodi se pri nameri da se sklopi brak. Ali ako je veza «bra?na» zasnovana, ona je (u slu?aju mešovitosti) nezakonita, ukoliko nije zatraženo i dobijeno snishođenje. Ako je isto dobijeno pre zasnivanja veza je zakonita. Dalje, kanon određuje pravoslavnoj osobi odlu?enje zbog sjedinjavanja sa nepravoslavnom. Zašto? Ne može se sjedinjavati ono što je nesjedinivo. Brak je jedna, sveta i saborna zajednica života, i ne može se sabirati, zajedni?ariti, ili osvećivati sa onom osobom koja je izvan Jedne, Svete i Saborne crkve. Ko to ipak pokuša, makar i na ovom telesnom nivou, time pokazuje da mu je telesno uživanje, telesno zajedni?arenje, pre?e od zajedni?arenja u Telu i Krvi, u Crkvi, u blagodati. I još, ako ko bez snishođenja Crkve telesno zajedni?ari sa necrkvenom osobom, po tom jedinstvu i sam postaje necrkven., Toga je odlu?enje samo posledica.
Kanon takvoj, mešovitoj, fakti?koj zajednici, nastaloj bez crkvenog snishođenja, ne dozvoljava konvalidaciju. Ona se mora razvrgnuti.
Ukoliko nastane fakti?ka zajednica života pravoslavne žene i ?oveka, kanoni (26. kanon Vas. Vel. npr.) dopuštaju mogućnost konvalidacije te zajednice, iako je i ona nezakonita . (Konkubinat).
b) Mešoviti brak sa neznabožcem
Isti, 72. kanon Trul. Sab. Dopušta samo jednu mogućnost, u svom drugom delu, da fakti?ka zajednica života pravoslavne i nepravoslavne osobe nastavi da postoji. Pri tome je važno uo?iti terminološku razliku. Kada zabranjuje i postajanje doti?ne zajednice kanon kao vanpravoslavnu osobu ozna?ava-jeretika. Kad dopušta mogućnost da ta zajednica opstane, kanon vanpravoslavnu osobu ozna?ava kao – one u nevjerstvu, one nepribrojane stadu pravoslavnih. U suštini jeretici i jesu u nevjerstvu, ali je taj pojam kod Otaca ozna?avao one, koji su još u neznaboža?kim «verama» .Kanon dopušta mogućnost da se fakti?ka «bra?na» veza održi, iako je mešoviti ?ak i sa neznabošcem (ili jeretikom) ako je: a)zakonita, b) nastala u vreme dok su obe osobe bile izvan crkvene zajednice, i c) ako je to po volji vancrkvenoj osobi.
Kanon spominje «Zakoniti brak». Ali to nije crkveni brak, jer je nastao u doba obostranog neverstva, pa nije mogao biti crkven. Radi se o građanskom braku, fakti?koj zajednici, u kojoj ne postoji neka smetnja, (srodstvo npr.) koja bi vezu ?inila ne?istom i to smetnja po u?enju crkve.
Fakti?ka zajednica života pravoslavne i nepravoslavne osobe treba da je nastala u vreme obostranog nepripadanja Crkvi. Nakon obraćanja bilo ?oveka bilo žene pravoslavlju, njihova veza može opstati, iako je mešovita. Razlog ovoj snishodljivosti kanon nalazi u re?ima apostola Pavla iz prve poslanice Korićanima glava 7 stih l4. Smisao shishođenja jeste u tome da osoba koja je pavoslavna produžavajući život sa onom koja je još u neverju, možda uti?e na ovu da bi se i ona obratila k pravoslavlju i na taj na?in posvetila. Dakle razlog je u spasila?koj misiji, i duhu Crkve .
U skladu s tim kanon izri?ito zahteva da u doti?noj vezi nevernoj osobi bude ugodno živjeti sa vjernom. Ova «ugodnost» ozna?ava raspoloženje duha nevjerne osobe, raspoloženjke pri kome ne postoji omraza na Crkvu. Nepostojanje ove omraze je ono što daje nadu da će ta osoba da se obrati, i drugo, da neće vremenom odvući pravoslavnu osobu u nevjerje.
Iz svega izloeženog se da zaklju?iti da kanonon pri razmatranju fakti?ke zajednice života pravoslavne i nepravoslavne osobe ne pravi razliku između jeretika, raskolnika, ili neznabožca. Za sve njih za Oce je važno da ne pripadaju crkvenom jedinstvu, a to je ono što njihovu vezu ?ini mešovitom. Ukoliko je veza nastala u vreme obostranog neverja postoji mogućnost da ista nakon obraćanja jedne osobe opstane. Pritom vidimo sli?nost u duhu između snishođenja koje Crkva daje pre nastanka braka, a zbog obećanja necrkvene osobe da će stupiti u Crkvu naknadno i snishođenje koje Crkva daje vezi nastaloj u vreme obrostranog neverja, a zbog nade da će se vancrkvena osoba obratiti Crkvi.
Kanon 14. IV Vas. Sab,. Spominje mogućnost da se pravoslavna i nepravoslavna osoba sjedine crkvenim brakom sa «jereti?kom, ili judejskom ili jelinskom osobom»...ako ... obeća da će se obratiti u pravoslvnu vjeru». Vidimo da obećanje obraćanja ima snagu da otkloni smetnju necrkvenosti, bez obzira kojoj katergoriji necrkvenosti ista osoba pripada. Ali isto tko vidimo da je crkveni brak apsolutno nemoguć, u ma kakvoj varijanti, ukoliko Crkva ne snishodi obećanju, ili se to od nje ni ne traži. Obećanje obraćanja je jedini i univerzalni razlog postojanja mešovitog braka. Pri tom taj brak samo neko vreme, a ne stalno može biti mešovit, a naime samo do ispunjenja obećanja. Tada i muž i žena postaju pravoslavni i nema mešovitosti.
Fakti?ka zajednica života nastala u vreme obostranog neverja, obraćanjem jedne osobe pravoslavlju, i ako produži postojanje, po snishođenju Crkve, ne postaje tim i crkveni brak! Ona ostaje što je i bila, samo Crkva ne odlu?uje pravoslvanu osobu, sve u iš?ekivanju da se i druga osoba obrati pravoslavlju, i kada se to i desi, tada se priopštava sveta tajana braka doti?nima. Ako bi njihova veza bila bra?na u crkvenom, svetotajinskom smislu, u trenu obraćanja samo jedne osobe, onda se ne bi vršilo crkveno ven?anje nakon obraćanja i druge osobe.
Ovo je u?enje svetih Otaca!
DANAŠNJA PRAKSA
Bra?ni život u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi regulisan je Bra?nim Pravilima (u daljem tekstu – BP).
Necrkvenost jedne osobe kao li?na smetnja sklapanju braka može biti neotkolnjiva ili otkolnjiva. Neotklonjiva je u slu?aju razlike vere (Čl. 12. t.9. BP), a otklonjiva je u slu?aju razlike veroispovesti (Čl. 13. t.8. BP). Iz ovoga proizilazi da ukoliko postoji razlika vere između ?oveka i žene, crkveni brak nije moguće sklopiti. Međutim, u odredbi 14. kanona IV Vas. Sab. izri?ito stoji:
..... isto tako ni sjediniti brakom sa jereti?kom, ili juedjskom, ili jelinskom osobom, osim ako osoba, koja želi da se brakom sjedini sa pravoslavnom, obeća, da će se obratiti u pravoslavnu vjeru...»
Kanon spominje sve moguće (za ono vreme) razlike u veri između crkvene i vancrkvene osobe. I za sve razlike postavlja jedan na?in otklanjanja smetnje – obećanje necrkvene osobe da će primiti pravoslavnu veru, što ne zna?i tek neko uverenje, no samo potpuno pripadanje Crkvi. Ovo jednako tretiranje razlika vere upravo i jeste ona ?vrsta granica Crkve od sveta. Jedini prelaz, ali za sve kategorije, jeste obećanje necrkvene osobe da će postati Hrišćanin (3l. kanon Laod. Sab.), što ne zna?i Hrišćanin u današnjem smislu kao neko ko veruje u Hrista pa kako bilo, jer isti kanon (3l.) kaže: «Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati». Bilo bi smešno da se jeretik obavezuje da postane bilo kakav Hrišćanin, dakle da ostane i dalje jeretik, i da mu to bude uslov da sklopi brak sa pravoslvanom osobom. Biti Hrišćanin zna?i imati zajednicu s Gospodom Isusom Hrisotom, zajednicu svedo?enja njegovih svetih tajni. A to je moguće samo u njegovoj Crkvi, njegovom svesvedo?anstvu.
Dakle dopušteno je kanonima necrkvenoj osobi (bilo kojoj) da uz obećanje sklopi brak ca crkvenom osobom.
Uspostavljanje neotklonjive smetnje braku za pojedine kategorije necrkvenih osoba je narušavanje snishodljivosti Crkve, ali i granice Crkve od sveta, Hrišćanina od nehrišćanina!
Kakva je suština razlikovanja razlike vere od razlike veroispovsti kao smetnji sklapanju braka, vidi se iz odredbi Čl. 23. i 25. BP – po kojima razlika vere postoji ako necrkvena osoba pripada verskoj zajednici koja «nema tajne krštenja ili ?ije se krštenje ne priznaje za punovožno» (23.). dok razlika veroispovesti postoji ako necrkvena osoba piprada zajednici «?ije je krštenje priznato kao punovažno u pravoslavnoj Crkvi, ali ta zajednica nije u sastavu pravoslavne Crkve» (25.). Suština toga razlikovanja je u prizavanju tajne krštenja verske zajednice od strane Crkve. Međutim, priznavanje tajne krštenja od strane Crkve nikako ne
Zna?i da u toj verskoj zajednici postoji istinska tajana krštenja nezavisno od Crkve, i ne zna?i da se to priznanje može protezati na sve situacije, osim onh predviđenih kanonima (7. kanon II Vas., Sab. ili 95. kanon Trul. Sab. npr.), po principu sli?nosti.
«Zapovjedajmo da se svrgne episkop, ili prezviter, koji prizna krštenje ili žrtvu jeretika. Jer: kako se slaže Hristos s velijarom...» (46. kanon Ap.)
Tu je granica Crkve. Izvan nje nema, niti može biti krštenja, pa ni priznavanja krštenja. Ovo je opšte pravilo, koje se saglasno u?enju Kiprijana Kartaginskog i drugih velikih Otaca može sažeti u iskaz: - Jereti?ko krštenje nije drugo do umivanje, ali umivanje koje ?oveka «skvrni» (47. kanon Ap.) i «zloslovi» (32. kanon Laod. Sab.). Takvo je svako krštenje obavljeno izvan Crkve, ali uzeto samo po sebi. Tek dodirom jeretika sa Crkvom može zavisno od vrste jeresi da Crkva «prizna» to krštenje. Ali i tad to nije priznavanje da je ono što je skvrno sada sveto, niti je to «priznavanje» u svakom dodiru jeretika sa Crkvom. Radi se isklju?ivo o pitanju na?ina prijema jereti?kih osoba u Crkvu.
«koji se iz jeresi obraćaju u pravoslavlje i k broju onih, koji se iz jeretika spasavaju, primamo po slijedećem obredu i obi?aju...» (7. kanon II Vas. Sab.)
Dakle radi se o određivanju obreda, kojim se primaju u Crkvu jeretici izašli iz okova zablude. Dodir jeretika i Crkve u kome se «priznanje» jereti?kog krštenja može dati jeste isklju?ivo -. obraćanje spasenju. A samo «priznavanje» je zapravo obred, kojim se neko jereti?ko lice prima u Crkvu. Tada se na ono umivanje, spoljašnji ?in jereti?kih «sveštenika», dodaje balgodat Svetoga Duha, koja pere svu ne?ist pa i skvrnu koju jereti?ko krštenje nosi po sebi. Zapravo, ne prizanaje se krštenje jeretika, već samo umivanje, koje Crkva ispunjava Božanskim darom.
Iz ovoga se vidi da je nemoguće priznavanje krštenja jeretika u bilo kom drugom dodiru jeretika sa Crkvom, osim pri obraćanju, tj. pri stupanju u Crkvu. Stoga i kanoni kad određuju uslov za sklapanje mešovitog braka, zahtevaju samo jedno, da necrkvena osoba da istinito obećanje da će stupiti u Crkvu. Ovo obećanje Crkva, snishodeći, upodobljuje samom obraćanju, i ono mora prethoditi stupanju u zajednicu života, ina?e se (v. 72. kanon Trul. Sab.) ta veza mora razvrgnuti. Obećanje se upodobljuje, ali se ispunjenje obećanja zahteva. Upodobljavanje nije isto što i «priznanje» krštenja, ina?e se ispunjavanje ne bi tražilo, jer bi samim obećanjem lice postalo pravoslavno. Upodobljavanje obećanja stupanju u Crkvu, jeste otvaranje vrata jeretiku ili neznabožcu da stupi u dodir sa Crkvom – da sklopi brak sa crkvenom osobom.
Upodobljavanje obećanja obraćanja nije isto što i priznavanje krštenja. Međutim, u odredbama 23. i 25. ?lana BP mi vidimo upravo ne samo izjedna?avanje, no i zamenu.
Danas mešoviti brak moguće sklopiti samo ako necrkveno lice «pripada verskoj zajednici ?ije je krštenje priznato kao punovažno u pravoslavnoj Crkvi, ali ta zajednica nije u sastavu pravoslavne Crkve» (Čl. 25. BP). Ovu, nedoslednu formulaciju (kako zajednica može imati «punovažno krštenje» a biti izvan Crkve) treba, kao što i praksa pokazuje, tuma?iti u napred navedenom smislu.
Pripadnost nekoj verskoj zajednici, koja ove uslove ispunjava jeste objektivna ?injenica. Takvo lice po ?lanu 1l5. BP pre sklapanja braka pred dva svedoka i sveštenikom u pismenoj formi obećava da neće ometati ili uticati na crkveno lice u smislu napuštanja Crkve (t. 1), i da će decu «iz tog braka krštavati i vaspitavati u pravoslavnoj veri» (t.2.) Sveštenik neće sklopiti mešoviti brak uprkos datom obećanju, ukoliko se ne uveri, tj. ne stekne ubeđenje da će necrkvena osoba izvršiti obećanje (Čl. 117. BP). Sveštenik je dužan da i po sklapanju barka vodi brigu o ispunjavanju obećanja (Čl. 118. BP). Dakle ne postoji uslov da to lice pređe u pravoslavlje što je primarni i jedini uslov po kaonima. Zapažamo da je li?ni odnos necrkvenog lica prema Crkvi izvan istraživanja sveštenika. Za mešoviti brak je po BP potrebno pripadanje nekoj verskoj zajednici po ?lanu 25. BP i isinito obećanje da će se uzdržavati od preobraćanja crkvenog lica, i da će se deca uvesti u okrilje -Crkve. Ono o ?emu sveštenik mora da vodi brigu jeste u suštini opstanak u Crkvi crkvenog lica i dece.Uvođenje necrkvenog lica u Crkvu nije primarno. Istina, u t.3. ?lana 115. BP postoji odredba da crkveno lice obeća da će nastojati da svog budućeg bra?nog druga privoli pravoslavnoj veri. Ovo obećanje se daje umsmeno, i ne proverava se da li se sprovodi i da li se necrkveni bra?ni drug obratio, što kao da se ni ne o?ekuje sudeći po odredbama ?lana 118 BP. Po svemu sudeći ovo obećanje je deklarativno i ne obavezuje. Sve to uakazuje na defanzivni stav Crkve u pogledu mešovitog braka. Nasuprot tome, kanoni kroz obećanje obraćanja, i insistiranju na ispunjenu istoga, apsorbuju sve obaveze koje preuzima necrkveno lice, i još traži i njegovo obraćenje. Moramo istaći da kanoni imaju aktivan stav prema svetu, potpuno u skladu sa svojom misojom. Tako otkrivamo smisao kanoni?nog mešovitog braka.
Crkva ne želi da uništi ljubav izmedju crkvene i necrkvene osobe. Ona tu ljubav poštuje , ali ne može da joj povlađuje kao samo telesnoj. Crkva želi da održi tu ljubav na slavu Boga, tj. da i necrkvenu osobu putem te ljubavi privede sebi. U tome vidimo duhovnu sli?nost izmedju smisla kanoni?kog mešovitog braka, i re?i apostola Pavla: .... jer se posveti muž nevjerni ženom vjernom» (I Kor. 7.14.)!
Ništa od ovoga nema u mešovitom braku, koji se sklapa po odredbama BP.
Veliki je krug lica, koja su tim odredbama isklju?ena iz mogućnosti da sklope brak sa crkvenom osobom, što je direktno suprotno 14. kanonu IV Vas. Sab. koji predviđa mešoviti brak sa jerticima. Judejcima i Jelinima. Danas, Jevrjima, ateistima i prapadnicima drugih vera, nije moguće da sklope brak sa crkvenim licem pre nego što krštenje i sami ne postanu crkveni. Događa se da lice ateisti?no, ali sklono ili naklonjeno Crkvi ne može sklopiti brak sa crkvenim licem, a da to može u?initi lice pripadnik bogomorske jeresi, nenaklonjeno Crkvi.
Takodje, veliki problem predstavlja u mešovitom braku po odredbama BP to što u njemu jeretik ostaje jeretik, i po praksi taj brak naj?ešće ostaje do kraja mešovit, i što je suprotno odredbi 31. kanona Laod. Sab., i što dovodi do mnogih zabuna.
Brak je zajednica života muža i žene, zajednica sabornog jedinstva u Svetome duhu. Kako se mužu (ili ženi) pravoslavnome može sabrati u jedinstvu blagodati Svetoga Duha žena (ili muž) jereti?ki, kad ona nema u sebi liturgijsku (crkvenu) sabornost? Ne može se ulaziti u Carstvo Nebesko delimi?no, niti se može Crkvi prilaziti kroz brak, a ostajati izvan njene vere i liturgijske zajednice, i to tako da traje neograni?eno. Stoga, 31. kanon Laod. Sab. i kaže: «Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati». Ovde se misli na bezrazložit, neograni?en, mešovit brak, onaj u kome jeretik ostaje jeretik. Ali, kada isti kanon dopušta brak ukoliko jeretik obeća da će postati Hrišćanin, on koristi izraz – «nego naprotiv treba njih uzimati», ?ime se podvla?i da nije u pitanju tek neko neobavezno nastojanje da se jeretik u toku braka privoli pravoslavlju, nego je po sredi insistiranje na tome da jeretik ispuni obećanje, jer mu je i dopušteno sklopiti brak kroz obećanje, a zbog uzimanja jeretika k sebi. Privremenost mešovitog braka je odgovor na odredbu - ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati. Privremenošću, mešoviti brak u izvesnom smislu jeste na?in uzimanja jeretika u punu crkvenu zajednicu, i to je odgovor na pitanje kako se muž pravoslavni može sabrati ženi jereti?koj u blagodati Svetoga Duha. No, ako je mešoviti brak stalan, tj. ako u njemu jeretik ostaje stalno jeretik, tada se gube granice Crkve. Moguće je tada biti istovremeno i u njoj i izvan nje. Da li Crkva može snishoditi do te mere, bez ikakvog pouzdanja da je to na spasenje jeretika?
Pogledajmo 10. kanon Laod. Sab.: «koji Crkvi pripadaju, ne moraju ravnodušno svoju djecu ženiti sa jereticima». Zabranjuje kanon roditeljima da svoju decu nad kojom imaju vlast ven?avaju sa jereticima – ravnodušno. Šta zna?i odredba – ravnodušno? Ta odredba stoji u vezi sa vlašću, koju crkveni roditelj ima prema svojoj deci. Ona pokazuje nužnu brigu roditeja prema braku dece. Biti ravnodušan prema braku svog deteta ispoljava se, izmedju ostalog, u tome – određuju Oci Laod. Sab. – da se daje dozvola deci da stupaju u brak sa jereticima, i to (v. 3l. Kanon Laod. Sab.) ne sa bilo kakvim jereticima, nego sa onim okorelim, onim koji neće da se obrate Crkvi. Ravnodušno – zna?i još i – ravnudušno gledati na zajednicu jeretika sa pravoslavnim, zajednicu, koja se ne preobražava u pravoslavno saborno jedinstvo.
Danas se shodno BP dozvoljeno da deca Crkve sklapaju brak sa jereticima – ravnodušno. Nije to što Crkva prizanje umivanje nekim jereti?kim zajednicama pri primanju obraćenika u crkveno jedinstvo, nikakva briga u pogledu braka dece Crkve i dece jeresi. Nije to što neko pripada nekoj jeresi garancija da isti nije okoreli jeretik. Jer, Crkva ne priznaje umivanje jereti?kih zajednica u zavisnosti od li?ne okorelosti pripadnika tih zajednica, nego od stepena povređivanja crkvenih dogmata, i od na?ina samog umivanja. Tako, kad god se sklopi brak po odredbama BP između lica pravoslavnog i rimokatoli?kog npr. Da li postupamo ravnodušno? O?igledno, da!
KONKUBINAT
Šta zna?i konkubinat?
Konkubinat je zajednica života dva pravoslavna lica (?oveka i žene), koja uživa državnu zaštitu, ali koja je bez obavljenog crkvenog ven?anja.
Danas postoji ne mali broj ljudi, koji su u Crkvi, koji imaju potpunu liturgijsku zajednicu, ali koji žive u konkubinatu. Oni i to sada izbegavaju da svoju zajednicu života ocrkvene svetom tajnom braka. Na taj na?in se stvorilo ?udno stanje da ovi ljudi uživaju potpunu crkvenu zajednicu, a da pritom ne predaju Crkvi svoje bra?no življenje. Kao da bra?no življenje stoji izvan Crkve. A ono naprotiv, trba da je u suštini crkveno.
.... O kakvom upotrebaljavanju govoriš? Da li o zakonitome, koje je Bog dopustio, govoreći: - Rađajte se, i množite se, i napunite zemlju? I koje je apostol odobrio govoreći: - Ženidbu da drže svi u ?asti, i postelja ženidbena da bude ?ista? Ili pak ono koje biva prostim na?inom, i potajno i preljubno?» (1. kanon Atan. Vel.)
Sveti Atanasije Veliki ovdje razlikuje dva na?ina združivanja ?oveka i žene. Prvi na?in je zakonit, drugi je prosti, tj. telesni, i potajani (od Crkve, od njenog blagoslova). Kada pominje zakonitost prvog na?ina, svetitelj misli ne na zakon državni, već na zakon Božiji, Crkveni. Jer, pominje zapovest Boga, a ptom i apostola Pavla. Govorimo – zakonit. No, nije u pitanju izvršavanje zaposvesti radi iskazikvanja lojalnosti Bogu, ili Crkvi. Radi se upravo o u?estvovanju u blagodati, blagoslovu Božijem, koji se nalazi u zakonu. Vršeći zakon ?ovek uzima u?ešće u zajednici blagoslova sa Zakonodavcem, i svima koji vrše zakon, celom Crkvom.
«I blagoslovi ih, i re?e im Bog: Rađajte se, i množite se...» (Post. 1.28).
Vidimo da blagoslov braka ide sa re?ima zakona. Re?, koja dade zakon, dade i blagoslov., i Ona stvori ?oveka kao muža i ženu. Stoga se ne smatra prirodnim samo ono što biva po osobenosti stvorenog, nego je prirodno ono što još uz to uživa i blagoslov Re?i (tj. Crkve) ispunjavajući zakon. Stoga nije svako sjedinjenje ?oveka i žene prirodno, već ono da bi bilo prirodno mora biti blagosloveno, zakonito… Protivzakonito združenje ?oveka i žene, jeste i protivprirodno – a zakonito združenje ?oveka i žene jeste jedino ono nastalo kroz crkveni brak.
Bog, Sveta Trojica, jeste Bog zajednice. On hoće da prisustvuje blagoslovom u svakom odnosu, svakoj zajednici ?oveka, a i u braku. Time je brak deo Crkve, ona je riznica blagoslova Božijeg. Ko se združuje bra?no, a izbegava blagoslov Crkve, taj drži svoj «brak» u tajnosti, taj živi nesaborno. Stoga i rekosmo da je ?udno da ti ljudi uživaju potpunu crkvenu (sabornu) zajednicu, a sami su u svom domu necrkveni.
Premda razumemo ljude, koji iz bojazni od terora bezbožnog režima nisu sklopili crkveni brak, a sad može biti da smatraju (naravno pogršno) da su, budući odmaklih godina, zakasnili za to, stanje, tim pre što se neki od onih koji poznaju srž vere zalažu za to da takvo stanje može da ostane, i da se smatra crkvenim,. Građanski (državni) brak pravoslavnih lica (muža i žene) nije crkveni brak. Da bismo ovo pokazali razmotrićemo sveštene kanone.
Čovek žena, prema osobini svoje tvarnosti, mogu stupiti u trojak odnos. U zajednicu uživanja, zajednicu života, i jednu, svetu i sabornu zajednicu života (crkveni brak).
Zajednica uživanja ?oveka i žene jeste njihov odnos, koji nema osobinu združivanja života ?oveka iu žene, već je to odnos samo nekih segmenata života, a koji odnos postoji najviše radi ugađanja stranoj želji. Primer zajednice uživanja jesu današnja tzv. Zabavljanja mladih. Suština, i motiv ovih azajednica jeste – blud.
«Bludnik, za sedam godina neka bude bez pri?ešća...» (59. kanon Vas. Vel.)
Zajednice uživanja lako je razlikovati od zajednica života ?oveka i žene (građanski brak). I u društvu zajednice uživanja se moralno osuđuje, ali zajednice života uživaju poštovanje. Ono što ove dve vrste zajednica odvaja jeste vidivo razlikovanje odnosa u koje stupaju ?ovek i žena.
No, postoji i ono nevidivo, koje je zajedni?ko za ove dve vrste zajednica. To je upravo bezzakonost – bezblagodatnost ovih veza. Nije prosto upotrebljavanje po osobini stvorenoga ispunjavanje zakona u celini, jer tome upotrebljavanju prethodi Božiji blagoslov (b. Post. 1. 28). Upravo traženje tog blagoslova jeste ono što ?ini kroz svetu tajnu braka zakonitom – blagodatno i sabornom i svetom, zajednicu života ?oveka i žene. Zato Sveti Oci i nazivaju ?ak i zajednice život (građanski brak) bludom. I uopšte, svaki odnos ?oveka i žene radi zadovoljenja telesne želje jeste blud ili preljuba, pa makar to bilo i u crkvenom braku.*
Izuzetak ?ini samo fakti?ka zajednica život (v. 72. kanon Trul. Sab.,) muža i žene nastala u doba njihovog obostranog neverja, a po obraćenju jednog od njih. Ova zajednica nije nezakonita, jer je Crkva ne osuđuje, nego dopušta. Ali ona sve dok kao takva traje, nije ni blagoslovena u smislu svete tajne braka . Budu?i neosuđenja, ona ipak uživa izvesni blagoslov snishodeće Crkve, ali to nije blagoslov svete tajne braka. Njenu suštinu bismo najbolje izrazili re?ima da je ona tek priprema za brak. Naravno, kada se i drugo lice obrati Crkvi. Stoga i deca iz ove veze nisu ne?ista, tj. nisu plod same telesne želje, nego i snishođenja Crkve.
Ipak, ako Sveti Oci i nazivaju zajednicu života ?oveka i žene (građanski brak) bludom, oni prave zaliku između tog bluda i bluda zajednice uživanja. To, valja istaći da ta razlika nije razlika suštine, ina?e bi se drugi naziv dao. Ne, blud je blud, Sveti Oci samo manje kažnjavaju blud u okviru zajednice života (građanski brak) verovatno snishodeći ?injenici da su u toj vezi odnosi ?oveka i žene dublji i ?vršći. Stoga se i ne insistira do kraja na razvrgnuću te zajednice, kao što se to insistira u slu?aju zajednice telesnog uživanja.
Kanoni razlikuju i prelaznu zajednicu ?oveka i žene. To su zajednice nastale u želji za sklapanjem braka, ali je na?in toga nezakonit. Tako, 22. kanon Vas. Vel. Daje odredbe u vezi otmice devojke. Kanon naređuje da se ta veza mora prekinuti i devojka veratiti vereniku ili roditeljima ili drugima, koji imaju vlast nad njom. Pa, ukoliko ovi daju svoje odobrenje i devojka pristane, brak otmi?ara i devojke može se sklopiti. Dakle, kao i kod zajednice uživanja, i ovde se insistira na prekidu veze, ali u pogledu kazne stvari stoje druga?ije:
....... ali koji ima ženu, koju je prije ili tajno, ili silom oskvrnio, taj mora izdržati kaznu za blud. A kazna za bludnike ustanovljena je na ?etiri godine ...»
Bez obzira na to što se otmica završila brakom, blud, koji je iz nje proistekao (bila otmica stvarna ili glumljenja) kažnjava se ne po odredbi 59. kanona Vas. Vel. Koja važi za proste zajednice telesnog uživanja, nego sa ?etiri godine odlu?enja. Kanon ne razmatra da li je otimica bila stvarna, protiv volje devojke. Važno je da je posle svega opštom saglasnošću sklopljen brka. Ako brak ne bi bio sklopljen, tada bi po 27. kanonu IV Vas. Sab. otima?, ili njegov pomoćnik, bio svrgnut ili anatemisan, u zavisnosti od toga da li je u pitanju klirik ili svetovnjak.
Sli?no otmici sveti Vasilije Veliki odredjuje i za «devojke, koji idu za ?ovjeka protivu volje oca» (38. kanon Vas. Vel.), kao i za one «koje se protivu volje gospodareve» (40. kanon Vas. Vel.) predaju ?oveku. Sve one ?ine blud. Ali se za blud, u slu?aju braka kao završetka, ne kažnjavaju kao da su bile u bludu zajednice uživanja.
Dakle, da bi ove prelazne veze uživale takav svoj tretman, kanoni traže da se okon?aju brakom.
Zajednica života ?oveka i žene (građanski brak) po spoljašnosti izgleda kao i crkveni brak. To je izazvalo Oce da ponekad u kanonima nazovu brakom i ono što u suštini nije zakonit. Bogom blagosloveni brak, i ven?anjem ono što nije ven?anje u smislu traženja istog blagoslova, nije crkveno ven?anje. Ovo je stvorilo nedoumice u pogledu pojedinih odnosa, da li su oni brak, ili blud. Najveće nedoumice izazvale su upravo zajednice života ?oveka i žene (građanski brak). Da bi razrešio ovo pitanje sveti Vasilije Veliki svoji 26. kanonom imenuje pravim imenima (crkveni) brak, i blud (građanski brak), ne obraćajući pažnju na ono što prikazuje spolja, nego sudeći upravo po duhovnoj suštini.
«Blud nije brak, pa ni po?etak braka; zato, ako je moguće, neka se razlu?e oni, koji su se kroz blud sastavili, i to bi bilo najbolje. Ali ako oni na svaki na?in hoće da zajedno žive, neka se podvrgnu kazni za blud, a neka se već ne dijele, da se što gorega ne dogodi.» (26. kanon Vas. Vel.)
«Blud nije brak»., Građanski brak nije crkveni brak, zato mu je duhovna suština da je on blud, tj. bezakonita - bezblagodatna zajednica života ?oveka i žene. To što građanski brak spolja izgleda kao crkveni, po opasci u 30. kanonu ne sme da omete naše staranje za istinom . Građanski brak, budući bludom, ne samo da nije brak, nego nije ni po?etak braka, i treba takvu vezu razlu?iti. Ali ne po svaku cenu. Upornost ?oveka i žene da žive zajedno može dovesti do toga da Crkva u strahu od gorega odobri i blagoslovi svetom tajnom braka tu zajednicu.
Re?i: «Neka se podvrgnu kazni za blud, a neka se već ne dijele», ozna?avaju dopuštenje braka. Doti?ni moraju stupiti u brak. Videli smo u pitanju prelaznih zajednica da je uslov i njihovog opstanka, po privremenom prekidu, sklapanje braka. I taj isti uslov postoji u pogledu blažeg kažnjavanja bluda. Kazna za blud iz 26. kanona je u stvari ona ista ?etvorogodišnja iz 22. kanona.
Pogrešno je tuma?iti da re?i: «Neka se već ne dijele»* zna?i ostavljati ih da žive i dalje u bludu, tj. bez crkvenog braka, u bludu, a da opet uživaju punu liturgijsku zajednicu (odnosno Sv. Pri?ešće). Za one koji žive u bludu u prelaznoj zajednici 22. kanon kaže:.... ne treba ih dotle primati, dok se iste ne dignu od njih...»! Crkva ne prima u liturgijsku zajednicu nikoga, dok je u bludnom življenju, osuđenjom Crkvom.
.... Pak ako se neki teško odbijaju od svojih obi?aja i radiji su da služe tjelesnim nasladama nego Gospodu, i neće da uprave svoj život po Evangeliju s takovima mi nikakvog općega posla nemamo...» (8. kanon Vas. Vel.)
Uslov da bi građanski brak, kao zajednica života, opstao, uz upornost ?oveka i žene jeste crkveno ven?anje, tj. priopštenje svete tajne braka. Bez crkvenog braka, građanski brak kao relna, tj. vidiva zajednica života ne može opstati. Odnosno može, ali se doti?ni par neće primiti u liturgijsku zajednicu. Sama mogućnost opstanka njihove u suštini bludne veze, preobražajem u zakoniti brak je najviše što Crkva može da im da. Vezu nastalu među crkvenim i necrkvenim licem, ako je i građanski brak sklopljen, ali ne i mešoviti crkveni (v. Prvu odredbu 72. kanona Trul. Sab.), ništa ne može spasiti.
Kanon (26. Vas. Vel.) pretpostavlja razvrgnuće zajednice života ?oveka i žene (građanskog braka) njenom opstanku kroz priopštvanje svete tajne braka.
Zašto?
Odgovor se možda nalazi u re?ima «Blud nije brak, pak ni po?etak braka». Re?: - Po?etak, u nekim prevodima se prvodi kao: - Osnova. Blud (građanski brak) nije po?etak, ili osnova braka. Zašto? Po u?enju svetog Vasilija Velikog: «Čega je po?etak nevaljao, i sve ostalo mora se odvrgnuti» - dakle, blud kao skvrna, kao narušavanje prirodnog poretka stvari (prvo Božiji blagoslov, a potom upotreba stvorenoga) nije osnova svetinji braka, i mora se prekinuti.
Danas, kada ljudi žive po ?etrdesset gopdina u bludnom građanskom braku, i kada iz njega imaju decu, pa i unuke, a u tome «braku» su iz neznanja, ne izgleda nam mudro težiti ispunjavanju sve strogoće kanona, i težiti ka razvrgavanju građanskog braka. Uostalom, i u vreme svetog Vasilija Velikog konkubinat je mogao postojati samo među mladim osobama, i to opet kratko vreme, i bio je svakako ne po neznanju, već po nekom nerazumljivom protivljenju Crkvi ili ustaljenim društvenim odnosima. Razlog svemu oveme leži u intenzivnom i sveobuhvatnom crkvenom životu onoga vremena.
U prilici smo da jedino konstatujemo da kanoni nastoje (insisitiraju) da sve bezakonite zajednice ?oveka i žene fakti?ki razvrgnu uz odnosnu epitimiju doti?nim licima. Ovo treba da posluži kao opomena da se pazi na to kakvim na?inom živimo i u onom segmentu života za koji danas nepravilno kažemo da je naša privatna stvar. Takođe možemo da primetimo da je l26. ?lan BP potpuno ispravna sa kanoni?nog gledišta. Crkvene vlasti moraju blagim na?inom pou?avati narod, i poukama ga privoleti da se odnosi shodno odredbama kanona i pomenutog ?lana BP.
Ako Crkva pokazuje, kao što je dužna da pokaže, obazrivost prema narodu i vemenu sadašnjem, ona nije dužna, niti sme da zatvara o?i pred bludom kao takvim i da onima, koji su bezrazložno u konkubinatu, daje sveto pri?ešće.
«Duhovnik koji prima ispovjed, mora zabraniti pri?ešće onima, koji ispovijedaju tajne grijehe, ali neka im ne zabrani dolaziti u crkvu ...» (28. pravilo Nikifora Ispovednika).
«Staraj se, svešteni?e, da budeš besprekorni djelatelj, i koji pravo vrši rije? istine ... Ne zaboravi Gospodnje i svetih apostola zapovjedi, koja kaže; ne dajte svetinje psima, niti mećite biser pred svinje (Mat. 7,6). Pazite na pse i na ostalo. Gledaj da ne padneš, bojeći se ?ovjeka niti davaj sina božijega u ruke nedostojnim. U ?asu onome ne prezaj od zemaljskih velikaša, pa ni od onoga, koji nosi dijademe. Koji su dostojni božanstvenog Pri?ešća, pri?esti ih zabadava, kao što si to i sam primio; a one, kojima božanstvena paravila zabranjuju, ne pri?ešćuj, jer su oni kao neznabožci, iako se ne obrate teko i njima i onima koji ih pri?ešćuje...» (Uputstvo Vasilija Velikog svešteniku kad ima da služi svetu liturgiju.)
Sveštenik je dužan da pazi na dostojnost onoga ko se pri?ešćuje. I ne sme da pri?ešćuje onoga koji toga nije zaslužan., veće po svom životu zaslužan odlu?enja. Revnost u ovome je pohvalna, ali mora biti praćena revnošću u pou?avanju.
Uprkos svemu što smo naveli iz kanona i u?enja Svetih otaca postoje neki koji se uzdaju u svoje u?enje i tvrde da dugotrajno življenje u konkubinatu, pri ?emu nije bilo odlu?enja, te su se lica (?ovek i žena) redovno i po svom nahođenju pri?ešćivala, po samoj sveosveštavajućoj osobini liturgije, liturgija ispunjava konkubinat onom blagodaću Božijom koja bi se redovno pripopštavala ?ovjeku i ženi putem Svete tajne braka. U ovom u?enju nalazimo prvo pojam dugotrajnosti konkubinata koji nije određen, niti je jasno zbog ?ega je dugotrajnost važna ukoliko se insistira na liturgiji osveštavajući i onda kada se daje onima koji je nisu dostojni? I drugo ukoliko lica koja žive u konkubinatu požele da se crkveno ven?aju, da li će im to biti zabranjeno budući da blagodat Svete tajne braka imaju po tuma?enju nekih od ranije kroz dugotrajno pri?ešćivanje?
U?enje istih poti?e iz pogrešnog tuma?enja istorije Crkve. Istina je da ona u vreme apostola i neposredno posle njih nije imala oformljenu Svetu tajnu braka, u smislu radnji, obreda. Ona je preuzimala formu građanskog braka, i ukoliko je brak ispunjavao sve uslove koje je Crkva tražila svojim u?enjem, tada bi Crkva građansku formu braka (obred) ispuanjavla svojim blagoslovom, blagodašu. Ovo stanje je trajalo kratko vreme. Crkva je oformila Svetu tajnu braka, i izdvojila je iz forme građanskog ven?anja. Otada se blagoslov Božiji na mladence priopštava putem Svete tajne braka, a ne putem građanjskog ven?avanja koje Crkva naknadno ispunjava. Jer za tako nešto nema nikakvog razloga. Crkveno ven?anje se po pravilu vrši u toku liturgije. I nesumnjivo je da sila Svete tajne braka ima korena u liturgiji, ali liturgija bez molitava i radnji koje sa?injavaju obred svete tajne braka, ne zamenjuje samu Svetu tajnu braka.
VREME ZA VENČANJE
Ven?anje možemo odrediti kao traženje i dobijanje Božijeg blagoslova kroz Svetu tajnu braka, ?ime po?inje zakonito sjedinjavanje muža i žene već prema osobini stvorenoga. Ali kako ?ovek živi u periodima vremena (godišnjim, mese?nim, sedmi?nim, dnevnim), koji se smenjuju, a neke periode Crkva je ozna?ila kao vremena posta, ili kao vremena praznovanja, to nije svjedno da li se ven?anje ima obaviti u samo određene dane, ili i u druge.
«Sve svoje vreme ima, svaka stvar pod nebom ima svoje vreme ... Vreme kad se grli i vreme kad se ostavlja grljenje...» (Prom. 3. 1. 5)
«Žena nije gospodar od svojiga tijela, nego muž, tako i muž nije gospodar od svojega tijela, nego žena. Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru, privremeno da bi se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete ...» (1 Kor. 7. 4. 5)
Vidimo da sve ima svoje vreme, već prema zna?aju same stvari, ali samog vremena. Tako i ven?anje, da bi brak bio ?astan, mora biti u vremena kada bra?no življenje Crkva smatra ?asnim. To stoga što je ven?anje otpo?injanje bra?noig života. Iz re?i apostola Pavla, mi vidimo da, iako je brak ustanova sveta, bra?no sastavljanje muža i žene u dane posta i molitve Crkva ne smatra ?asnim. Zašto?
Post, premda se spolja iskazuje kao neupotrebaljavanje nekih jela, u suštini je priprema za onaj dan, onaj događaj u životu Crkve, koji svojim duhovnim zna?ajem prevazilazi naše svakidašnje stanje duha. Kao takav, post ima duhovni smisao, duhovni karakter.... Mi sa kajemo svaki dan, ali o postu posebno. Mi se trudimo da živimo svetim vrlinama, ali o postu posebno ... Ovo – posebno – se o?ituje u što potpunijoj okrenutosti, kroz napor, duše i tela, ka duhovnom. Post je «vreme kad se ostavlja grljenje Ne zato što je grljenje u braku greh, nego zato što od bra?noga grljenja postoji svetiji put , put uzdržanosti. I tim poutem Crkva ide o postu, jer je on vreme posebnog napora ka duhovnom, ka svetom. Grljenje ne biva bez udovoljavanja telesnoj želji, a post je baš okrenut od telesnih, ka duhovnim željama. Sad, u svetlu re?enog, vidimo da post i po?etak bra?nog života (ven?anje) ne idu zajedno. « Uz Četrdesetnicu ne smiju se držati svadbe...» (52. kanopn Lao. Sab.)
Sli?no je i sa danima najvećih Crkvenih praznika. Postom se pripremamo za praznik. Oštrimo ?ula duše da vidimo praznik u duhovnoj lepoti. Pa zar baš tad, kad smo sve podneli, da napuštamo duhovno, i okrećemo se telesnom? Stoga je Crkva i dane najvećeg praznika – Vaskrsa - odredila kao dane koji nisu pogodni za ven?anje. Vaskrs je pobeda nad smrću, ali i više od toga. Vaskrs je ulazak sa Hristom u Carstvo Božije, u ono stanje koje je ?oveku bilo nazna?eno još pre stvaranja. To stanje nije bra?no, već je sli?no stanju anđela Božijih (Matej 22.30). Pošto je takva sila vaskršnjeg praznika, takvo mora biti i praznovanje Vaskrsa:
«Od svetoga dana Vaskrsenja, Hrista Boga našega pa do nove nedelje, uza svu sedmicu moraju vjerni da u svetim crkvmana neprestano provode u psalmima i pojanju… radujući se Hristu i svetkujući, i da slušaju Božanstvena pisma i da se naslađuju Svetim tajnama. Jer ćemo tim na?inom zajedno sa Hristom vaskrsnuti i uznijeti se ...» (66. kanon Trul. Sab.)
Da kanon nije tek savet, svdo?i re? «moraju». Verni moraju slediti kanon, i to je vrhunac duhovnog. «Jer ćemo tim na?inom zajedno sa Hristom vaskrsnuti». Tu ne može biti mesta za bra?no grljenje, ili ven?anje, kroz celu Vaskršnju sedmicu. Postupanje po odredbi (66.) kanona, okupljanje u crkvama, pevanje himni, slušanje Svetog pisma, pri?ešćivanje, i dr.
sl. jeste u radosti srca vrhunac duhovnog sau?estvovanja u Hristovom vaskrsenju. Na kraju krajeva, svaki verni je u crkvi i pozvan upravo na to. Stoga i imeprativni karakter kanona.
Obzirom na do sada izneto. Crkva je odredila u koje dane se ven?anje ne obavlja».
1) od l5. novembra do 24. decembra – božićni post, 2) mesopusna i siropusna nedelja, 3) Veliki post, 4) Vaskršnja sedmica, 5) od Svih svetih do 29. juna – Petro – Pavlovski post, 6) od 1. do 15. avgusta – Gospojinski post, 7) 29. avgust – Usjekovanje glave svetog Jovana Krstitelja, 8) 14. septembar Vozdviženje ?asnog Krsta, i 9) svaka sreda i petak bez obzira da li je izuzeta od posta.
Ove godine kao dane kad se vrši ven?anje strogo drži sva Crkva. Pojedine autokefalne Crkve, samo za svoju oblast, propisale su i druge neke dane kada se na obavlja vena?anje. Tako npr. Ruska Crkva zabranjuje vna?avanje utorkom i ?etvrtkom. Ovo stoga što ti dani prethode sredi i petku. Sreda i petak jesu dani tuge, jer su to dani kada je prodan (sreda) i razapet (petak) Gospod Isus Hristos. U te dane nemože se održavati svadba koja bez veselja ne ide. Ali, kako sreda po?inje u utorak po ve?ernojoj službi, to bi ako bi brak bio sklopljen u utorak pre podne, bra?no grljenje otpo?elo u utorak nave?e, što je već sreda, kada se sa grljenjem prestaje usled zna?aja srede. Zabrana ven?avanja u utorak samo je zaštita ?istoće srede. Isto tako je i sa ?etvrtkom i petkom.
Čini nam se pažnje vredno pitanje da li je opravdano ven?anvati se u subotu. Subota (osim jedne jedine) nije vezana za post. Čak je posvećena praznovanju (v. 66. kanon Ap). Ali ona prethodi nedelji. Nedelja je sedmi?ni Vaskrs i za nju važi u principu odredba 66. kanona Trul. Sab. pa se grljenje koje u braku biva nedeljom ostavlja. Kako nedelja po?injeu subotu po ve?ernjoj službi, to bi onda brak sklopljen u subotu pre podne, svojim bra?nim grljenjem, koje bi bilo u subotu nave?e, a zapravo već u nedjelju, skvrnio Svetu nedelju, koju 66. kanon Ap. Naziva Gospodnjim danom. Nije zakonm zabranjeno ven?avanje u subotu, ali mislimo da vi verni na pouku svoga paroha trebalo da po svome blagoverju odlože ven?anje za nedelju. Tada njihvo bra?no grljenje će biti u punoj ?asti, jer će biti u nedelju nave?e, tj. u ponedeljak!
Ovaj zakon o danima kad je vena?anje zabranjeno ima vaseljenski zna?aj, i vrlo je strog. Nastao je razvijanjem 52. kanona Laod. Sab. i 66 kanona Trul. Sab. kroz vekovnu crkvenu praksu. Dakle, sveštenik, koji bi samovoljno sklopio brak u dane kad je to zabranjeno, bio bi svrgnut (Krm?ija svetog Save, II 201)!
Episkop može da u zaista izuzetnim situacijama da dispenzaciju i odobri ven?anje u dan kada je to zabranjeno (At. Sint. IV 569). Ovo se pravo oslanja na njegovoj zakonodavnoj vlalsti u svojoj episkopiji. No, kako on ublažava tim zakon šireg crkvenog zna?aja od njegovoe episkopije, to je u obavezi da o toj dispenziji izvesti svoj Sabor. Sveštenik može dati dispenzaciju samo uz blagoslov i upustvo svog episkopa, dakle, kao njegov egzarh. Samostalno ne sme da daje dispenzacije, osim u krajnjoj nuždi, kada do episkopa nije mogao doći, a razume se da će zatražiti naknadni blagoslov od svog episkopa. Propusti li ovo da u?ini biće svrgnut. Vena?anje u?injeno u zabranjeni dan ne ruši zakonitost braka (odluka carigr. P. Manuila II Haritopula At., Sint. V 116).
Ne postoje odredbe koje bi episkopa obavezivale na davanje odnosno nedavanje dispenzacije u svakoj konkretnoj situaciji. Episkop postupa po svojoj savesti i odgovornosti za povreni mu narod.
Uz dispenzaciju od zabrane ven?anja u određeni dan mladencima se nalaže tzv. bra?na epitimija. Njenu vrstu određuje episkop, takođe samostalno, po svojoj uviđavnosti. Uobi?ajilo se da se bra?na epitimija sastoji u materijalnom davanju i pomaganju manastira ili ?ega drugoga. Mislimo da najblago?astiviji episkopi moraju iskazati dobar osjećaj pri davanju dispenzacije i nalaganju epitimija. Jer u slu?aju ?estih dispenzacija (osobito ako je episkop preblag) i bra?nih epitimija koje bi se sastojale u nov?anom prilogu, mogle bi da dovedu na loš glas doti?nog episkopa, kao da trguje dispenzacijama, kao da je simonista.
Željko Kotoranin
Sveto Knez Lazar – Časopis za duhovni preporod
God. III Prizren l995. Broj 4 (l2) Str. 81-102
| | |
Postao 02/28 u 10:56 PM
|