MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Воз се зауставио

-Много година сте били лекар, а у чину свештеника сте само три године. Јесте ли успели да за то време не посматрате људе у својој парохији као на пацијенте?

-Као лекар радио сам с људима само осам година. После сам био предавач, радио у «хитној помоћи»... а даље углавном административне послове. Тако да се нисам везао за нешто посебно. А сада је управо супротно, трудим се да се односим према пацијентима као и са верницима парохије. Са свима онима који ми се обраћају као лекару, ја се обраћам више као пастир. Свештеник је исто лекар, али пре свега духовни. Смисао је исти – помоћи ближњем. Тако да сам лако променио професију. Али лечити сломљену душу је много теже него лечити сломљену ногу...

-Како то да сте сами напустили тако високу и одговорну дужност - главног психолога кујбишевских жељезничких путева?

-Могли би ме назвати успешним човеком: имућним и са добрим послом. Али ако се изгуби смисао, тада и ако те обаспу златом – неће те то чинити срећним... Десило ми се да сам на послу дошао до противречности у систему. У нашој лабораторији смо дошли до парадоксалног закључка о томе да радници на локомотиви, машиновође и помоћници, који имају најбоље психолошке карактеристике често постају главни узрочници несрећа. А да они који су урадили психолошке тестова се «тројком» сигурније управњају локомотивом. Испоставило се да нема никакве везе између несрећа и оних психолошких мерила за људе, која су сматрана главним. Ситуација се из корена променила, и раније методе за процењивање унутарањег стања људи више не важе. Људи се налазе у духовној кризи, а главним узроком несрећа не јављају се психолошка «трвења» него конкретни пороци као што су блуд, љутња, шкртост и друго. Узимали смо инструменте и путовали са радницима до Пензе или до Рузаевке и водили у путу отворене разговоре са људима, пратили како дише машиновођа са помоћником. После свих ових путовања постало је јасно, да је психологија сасвим у другом плану. Потребно је сво време мењати методе, да би се могли пратити проблеми који брину данашњег човека. Након овог закључка нисам могао више да радим као главни психолог на железници. Осим тога, схватио сам да уместо користи рад психолога може нанети штету: да би се прошла процедура психолошког тестирања (која за машиновође траје два дана, а можда је жешћа него пред полетање у космос), а људи се и без тога налазе у кризном стању, и њихове душе на тај начин добијају стрес више. И то може довести до несрећа. Узроци несрећа често нису психолошки, него услед притиска администрације, која настоји да што више искориштава људе, а да им при томе што мање плати за рад. Овај систем реформи у железници је у основном преузет из Европе и Америке, али тамо су сасвим други људи, друга техника... Када сам отишао из железнице, успео сам да на своје место поставим православног човека, Олгу Анатолијевну Терехину, и она наставља посао који сам ја започео. И данас постоје помаци...

-Јесте ли успели да заволите железницу за време док сте тамо радили?

-На нашим железничким путевима још од Царских времена почива благослов Божији. Сваки огранак железничке пруге, свака станица и чак сваки воз је имао благослов свештеника: служили су се молебни са водоосвећењем, све се освештавало...У архивама се чува много фотографија које о томе сведоче: ето, например, отвара се нека сасвим малена станица у Башкирију. На фотографији се могу видети монаси са иконама, хор. Свештеник служи молебни канон. Рад људи на железници има духовну основу. И на овој доброј основици тешко се може радити неблагодатно. Приметио сам за године рада: ако неки крупни чиновник почне изводити нека чуда: да се не ради тако него овако, убрзо он просто изгуби свој посао. Посебно ако се за њега помолите. У структури МПС је радио професор Звоников, начелник свих психолога министарства. Предложио да се примењују методе хипнозе, да би се смањиле несреће. Путовао је негде у Химелаје да би се «обучио»... Предлагао је да се машиновођама пред пут даје посебна «структуруисана вода» да би се постигла прецизност и сигурност у њиховом раду... Једноставније речено, предлагао је да се зомбирају пред пут. А када се он дубоко упустио у све то, изненада је изгубио посао! А супротно томе се може видети на судбини бившег начелника Кубијшеве железнице Анатолија Стјепановича Левченка. Он је православни човек, који је много радио за Цркву. Његов духовник је био протојереј Николај Винокуров из Ташљи. И он је доживио пад у каријери – после провере министарства сменили су га са места начелника Кубијшевске железнице и пребацили га за ректора Самарске Академије железничког саобраћаја. Тамо је он отворио цркву у дому у част иконе Божије Мајке «Ублажи моју тугу». И изненада су га изабрали за руководиоца Јужно-Уралске железнице! А то је значајан напредак, јер тамо почиње Транссибирска железница... Обично таквих скокова у каријери и нема. Ничим другим, осим чудом Божијим такво нешто се не може објаснити. Левченко је опремио цркву-вагон, која се креће сада по целој Јужно-Уралским железничким путевима, на пустим станицама се обављају црквене службе! Пре две године он је саградио цркву у част Смоленске иконе Мајке Божије при железничкој станици у Чељабинску. Позвао ме је на освећење ове цркве.

-На програму је 80-их година био један веома интересантан филм: «Воз се зауставио». Гледали сте га?

-Гледао сам. Таква ситуација на желеничким путевима је била као по правилу. Смрт у кабини локомотиве, велика узбуна... Па људи раде без одмора. Раније су радници на железници били добро плаћени, и њихове жене, по правилу, нису морале радити. И онда се све сурвало. Плата постала јако мала, породице једва састављају крај са крајем, машиновође се с посла враћају потпуно исцрпљени... Људи живе на границама снага. Само једна чињеница: у локомотиви нема ни тоалета! Машиновођа путује до Рузаевке, а нема могућност ни да оде да обави нужду... А да све то само гледам, и при томе да не могу да утичем на свеопшту ситуацију за мене било заиста болно.

Родно огњиште

-Вероватно вам није било лако са места важног руководиоца пређете у ред сеоских свештеника? 

-Хтео сам да више тихујем. Да више служим, да се више молим... Наше баке из цркве су сигурне да имају више предности од било којег психолога са железнице. Како кажу, тако и ураде. Извана немоћне, оне су веома јаке духом. Ми обнављамо цркву у част великомученика Димитрија Солунског у селу Сирејка ( у Кинељском рејону Самарске области). Ова црква је била затворена 30-их година и потпуно срушена. Али место за цркву је остало слободно. Сирејка се изграђује, земља се продаје, а ово место остало је слободно. Видели смо Божију вољу у томе да подигнемо овде цркву. А да би се црква обновила, потребно је да се служи често.  И трудим се да се молим у цркви сваки дан. Када се не служи Литургија, служе се панихиде или се читају акатисти са водоосвећењем.

У књизи «Новомученици и исповедници Самарскога краја» спомиње се и сирејски свештеник Николај Јевстропов. Пронашли смо у архиви доказе о томе да је он био на челу парохије 20-их година. Ускоро су га ухапсили, одвели у изгнанство. Он се одрекао жене и кћерке, да их не би прогонили бољшевици, и када се вратио из изгнанства, његових рођених у селу више није било. Свештеник се настанио на крају села, у земуници коју је он сам и ископао у једној ували. Некада су му носили милостињу сељаци који су били од оних храбријих. А он се тамо цело време молио, певао псалме и плакао. Говорио је да ће га ускоро опет одвести. И заиста, јануара 1938. године стрељан је код Сизрања. Недавно се појавила његова унука, Олга Стјепаноовна Ковшова. Десило се да смо заједно радили на истој катедри – она је професор самарског медицинског факултета. Њен син Павле је праунук стрељаног свештеника – и чтец је код нас у цркви. Жива је и кћерка Николаја Јевстропова. Он је био пастир дубоке вере и надам се да ће једнога дана бити и прослављен у лику светих као мученик.

-Данас у Сирајск путују необични поклоници. И многима није циљ да се овде само помоле у сеоској цркви, и у крајњем случају не долазе овде само ради тога, него да би добили исцелење!

-Да, дешава се да аутобусима долазе. Једна је ствар бити лекар, а друга лекар - свештеник. Неки мисле да сам овладао неким «тајним знањем»... Моле да раде нешто за цркву, а у погледу им се може прочитати: мало ћу радити у цркви, а онда ће ме свештеник исцелити... Али ја се не бавим истеривањима демона и никаквим тајанственим знањима не владам. Неки одлазе разочарани, а неки заиста постављају конструктивна питања, и трудим се да на њих одговорим. Прво одслужим молебни канон за почетак сваког доброг дела. После читам мало, пола сата лекцију. Саслушају пажљиво, али ипак са надом, па добро нека се свештеник начита, а онда ће почети... исцелења! А ја говорим о оном корењу, из којег израста болест, и да би се искоренило, потребно је много времена. То се не може одмах десити. Говорим им да би требало родбински поменик поново оживети:  молити се о дедама, прадедама... И ја нисам овде у Сијрејку дошао случајно: овде су рођени моји родитељи, они су се овде венчали...

Савети Православног лекара

-И, оче, мало смо поразговарали о «свему уопште», а сада да пређемо на главно. Дајте нам неколико савета како да будемо здрави!

-У првом реду потребно је очистити своју савест. Савест – то је глас Божији у човеку, и ако чујеш овај глас Божији а не подчиниш му се, то је главни узрок болести. Потребно је и успоставити везу са прецима, молити се за њих и ако су они били благочестиви Православни људи бар делом да следимо њихов пример живота. Ето због чега се сваки дан у цркви служи панихида. (Уобичајено је да се после сваке службе у руским црквама служе молебни канони за здравље живих и панихиде за упокојене). Јер ако дрво има сагњио корен, како год да водимо бригу о листовима, и стаблу, дрво ће се ипак осушити...

И у вези медицине треба имати разуман приступ. Не би требало отићи на пријем код лекара не знајући чак ни како се он зове. Ако то не знамо, како онда да се за њега помолимо. То би могло бити нама на штету. Потребно је пре посете болници добро се помолити за себе и за докторе код којих идемо.

-Која је болест најопаснија за наш народ?

-Најопаснији су невидљивe, притајене болести. Написао сам дисертацију о таквим «тихим» болестима. Например, болест хипертонија се јавља тек онда када је у фази неизлечивости. Обично овај недуг погађа снажне мушкарце – боли их глава – они попију таблету и наставе да раде. Када не боли, они се и не лече...А онда се догоди инфаркт.

Ми се налазимо на другом месту по количини смртности услед инфаркта (на првом нместу је Бугарска). Као правило, то је последица хипертоније ( високог крвног притиска). Ово је проблем који се тиче државне безбедности. Умиру најјачи, људи на одговорним местима. Човек који није склон хипертонији, тај не преузима на себе велики терет. А ови људи имају велику потребу за самооправдавањем, за потврдом своје личне вредности. И да би могли рећи за себе: «ја сам добар» или «ја сам јак», треба нешто да ради боље од других. A такви често умиру од инфаркта.
Има три категорије: једни долазе због лекара (да би добили духовну подршку, ради разговора), други да се лече (хипохондрици, сумњичави, којима треба лекарски «ритуал»), а трећи умиру. И управо ови који умиру – то су људи лидери, руководиоци.

-Шта можете рећи о савременим лекарима?

- Чак сам хтео да напишем дисертацију о деформисаности личности лекара, али на катедри су ми саветовали да се не бавим овом темоматиком. А тема је веома важна! Постоји овакав термин емоционално исцрпњен лекар. Ако лекар дуже времена има посла са једне те истим озбиљним проблемима (представите себи само шта то значи примати 150 пацијената дневно! И сви плачу, сви се жале...) – на крају крајева он постаје тврда срца, пада у депресију. И он има само једну жељу: да никога не види, да се од свих затвори. И таква је код нас готово већина лекара. Одатле и грубост и да не желе да разговарају са пацијентиам. То се назива у психологији «отрован људима». И када човек дође с посла, он не може да се пребаци на друго нешто: да буде мајка, муж, син – он или она и код куће све «лечи»...Тако долази до деформација у породици.

-Каkва питања вам најчешће постављају?

-Има много проблема у вези са алкохолом...Дођу, мало раде, из учтивости ме саслушају, а онда ме питају: а како би било да вам га доведемо? Мисле да ја за час могу да неког исцелим од алкохолизма... Питају, колико треба да плате за исцелење. Када им објасним, да новац не узимам, они предпостављају да тиме «повишавам цену»...Десило се једном овако: стоје, разговарају самном, а поред нас стоји тацна за прилог за цркву. И током разговора, као у таксофон бацају на тацну новчић после сваког мог одговора на питање...И како им објаснити да је у цркви све другачије?! Све је двоструко сложеније...Почињем да радим не с пијаницом, него са чланом породице који највише страда. Пијаница страда само од мамурлука, а од пијанице страдају најближи – жена, мајка, то јест сви они за које се «држи» алкохоличар. Прва етапа траје два, три месеца. То је оцрковљавање онога за којег се «држи» алкохоличар. Што је могуће чешћа исповест, причешћивање. Само духовник може да руководи духовним животом човека. Посећивање свих црквених служби, бар елементарна катехизација (основна знања о вери). Н том стадију саветујем да не дирају човека: ако пије – пустите га нека пије. Али ако оцрковљавање иде успешно тада се ситуација сама по себи мења набоље. Јер породица је међусобно зависан организам. Један човек у породици почне да се моли, и изненада други мења ритам напијања (растојања међу њима су већа или напијање се дешава другачије – не напија се више као што би то било раније, до стања коме...) Онда долазим до саме пијанице. Ту су били успешни помаци, али било је и неуспеха...Човек у мамурлуку осећа своју кривицу. Кажем му: пијан или не, ти си и даље човек. Ти имаш лик Божији. Чак и када пијеш, немој престати да себе уважаваш. То је етапа опуштања, «демобилизације» личности. Ти си се уморио од одговорности, хоћеш да развучеш причу. Да би се одморио од свих, да би од тебе одмахнули руком и односили се као према животињи. Али пробај овако, чак и када пијеш, немој говорити да је «све изгубљено»...Једноставно је код тебе кренуло лоше, али кренуће после тога на боље. Понекад овакви савети помажу. И блиским њима људима говорим да чак ако они и покушавају да уђу у конфликт, не дајте се уловити, него се односите ка пијаном човеку као према обичном човеку, који се нашао у невољи. Благодат помаже! Ако један члан породице буде оцрковљен (тј. Постане живи део Цркве Божије), он очишћава и укрепљава не само себе, него и друге чланове породице.

Психолошка заштита

-Ви као свештеник и лекар лакше можете да уочите повезаност болести човека с његовим гресима...

- Ова веза без сваке сумње постоји. Жена тражи да се разведе. Разлози могу бити разни: пијанство, грубост, не доноси плату кући и друго. Али у Јеванђељу је речено да једини разлог за развод може бити прељуба... Данас је овај списак разлога знатно шири, али заповест Божија «шта је Бог саставио Човек да не раставља» (Мат. 19,6; Мар.10,9 – увек је иста. Долазе код мене људи и кажу: да им је неки свештеник благословио развод...Али ауторитет Јеванђеља је већи од свега! А после се код жена које се разведу јавља духовна патологија (губитак благодати Божије), која прелази на душевни ниво (свеопште неурозе) и брзо прелази на физички ниво – соматички. Одатле разне женске патологије – маститис, ендометриоза, рак материце и друго... И многе од нас уз то терете греси рода. Ми не можемо знати како су живели наши преци, када су се рушиле наше цркве, стрељали верници. Нећу причати о другима, испричаћу вам о себи. Моји преци су живели у Сирејки. Дошли су чекисти, постројили људе из села. Упитали су: Ко од вас остаје с Христом? Иступили су три баке и један деда. «Шта хоћете чините са нама. Ми се Христа нећемо одрећи».  Затворили су их и после некуда одвезли. И готово! Нико о њима у Сирејку ништа није више чуо. Где су били тада моји преци? Ако су преживели, значи нису иступили из строја... А када су се рушиле цркве – људи из села су ишли чак у Москву, Калинину, молећи да се црква не руши. И успели су у томе (например у самарском селу Мала Малишанка). У другим селима су одступили, као што је то било у Сирејки. И црква је прво била затворена, у олтару су живели учитељи, а касније је потпуно срушена. Сви ови греси одражавају се на следећа поколења. И ми би хтели после свега овога да будемо здрави и успешни?

-Позната ми је једна тужна прича. Једна бака из цркве, која је чак и радила у цркви и цео живот проживела благочестиво, верница, а под старост, када су нагрнуле болести, кренула је за здрављем код «разних исцелитеља»...И ускоро је умрла. И нису хтели чак ни да је опевају (ипак су је на крају опевали).

-Има ситуација када се јавља овакво питање: треба ли се уопште лечити? «Здравље по сваку цену» - то није Православни принцип. Дешава се да људи који не добију одмах здравље овде, у паници иду у разне секте, ка «исцелитељима»... Има и других примера. Код једног самарског свештеника су пронашли онколошку болест. Није пристао на зрачење. Лекар – његова духовна кћерка – је дошла код њега у болницу, а он се пун радости сусрео с њом: мене је Бог у болести посетио! Каже: сада могу сваки дан да се причешћујем...могло се све за трен завршити – од инфаркта, например, од изненадне смрит, а сада могу своју душу да спремам за Вечност, чистим се... И сада он поново служи! Путовао је недавно на Синај: попео се на високу планину, и на његовим ногама су се тада исцелиле атрофичке ране...Све се само затворило.

Сваки човек има свој систем заштите. Например, ако човек не може да се прилагоди некој ситуацији, као последица тога појављује се главобоља. Понекад се као последица нерешених проблема појављују болести... Дешава се и да се болест јавља као заштита човека од још горих последица по њега. Требамо благодарити Богу и за болести! Да човек например не страда од –болести срца, постао би можда неки диктатор или тиранин у кући. Ова његова незаситост влашћу се не може испољити услед болести срца. Услед неке психичке агресије нарушава се систем психичке заштите човека као што је например, хипноза. У личности се тиме појављује отвор, у који може свашта да се увуче, док не зарасте. И када предлажу кодирање човека или манипулисање с човеком у било ком облику уз обећања да се може брзо ослободити од ракије, од дебљине, од коцкања, - на тај начин ми дозвољамо дејство туђе воље на нас, а која се не може поредити с вољом Божијом. А последице не само да могу бити непредвидиве, него и доживотне, то јест које се никада више не могу исцелити. Знам људе, који су после кодирања пропадали и пили још горе.

-Руши ли телевизор психолошку заштиту личности?

-Свакако. Вероватно су тамо «двадесет пети кадрови», који неприметно делују на психу (кадрови који су неприметни за човеково око али који директно утичу на свест човека, налазе се у рекламама или у друге сврхе, прим.прев.). Али и без тога – приликом гледања телевизора ми усвајамо информације комирани, не успевајући да је прерадимо. Када ми с неким разговарамо или читамо, информације нам стижу део по део, у комадима и ми успевамо да их «сажваћемо», да их усвојимо. А овако ми не успевамо да прилагодимо телевизијску инфорамцију према себи. Требало би један сат гледати телевизор, а онда недељ