MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

..Časopis više ne izlazi, ali se isceljenja milošću Božjom i dalje dešavaju. Kao što Bogorodičin izvor celebne vode u našem manastiru ne presušuje ni tokom najsušnijih meseci, tako se i struja iseljujuće blagodati neprestano izliva na duše svih koji sa verom i uzdanjem dođu pred prečisti lik Bogorodice Lepavinske. Nova svedočanstva zahvalnih poklonika donosićemo na web-stranici, a ako Bog da ponovo i u časopisu. Kao uvod u ovu rubriku prenosimo tekst Visokopreosvećenog Mitropolita G. Jovana iz predgovora knjizi „Čuda Presvete Bogorodice Lepavinske”.

O ČUDESNIM ISCELJENJIMA

U Bibliji - u Svetom pismu Starog zaveta i Svetom pismu Novog zaveta - opisani su mnogi dogadjaji koji su iznad prirodnih zakona, i njih nazivamo cudima. U srednjevekovnim rukopisima opisana su cudesa svetih: cudo o nerukotvorenom liku Hristovom, Veronikin ubrus ili cudesno isceljenje edeskog cara Avgara, Plastanica (Torinsko platno), verige apostola Petra, cuda svetog oca Nikolaja, svetog velikomucenika Georgija i drugih svetitelja. U srpskim zitijama - zitiju Svetog Simeona Mirotocivog (Nemanje) od Stefana Prvovencanog, zitijama od Domentijana, Teodosija, arhiepiskopa Danila II, Grigorija Camblaka… - citamo izuzetno lepe zivotopise sa cudesnim dogadjajima kao iz Biblije. O cudesnim isceljenjima i znamenjima u starim srpskim zivotopisima pisali su nasi istoricari, o starim cudesnim ozdravljenjima i svetim lekarima u starom srpskom slikarstvu kod Srba pisali su i medicinari. U Ohridskom prologu od Vladike Nikolaja imamo pregled godisnjeg kruga svetaca, ceo kalendar, sa mnogim cudesima. U svojoj Nomologiji ili nauci o zakonima vladika Nikolaj izlaze svoja kazivanja o Zakonu Bozjem, i tamo gde hoce Bog uklanjaju se zakoni koje je On sam stvorio, menjaju se onako kako On hoce. (…)

U apologetici, bogoslovskoj nauci o dokazivanju postojanja Bozjeg, ima nomoloski dokaz u kome se ukazuje na Zakonodavca u svetu, u svemiru, u materiji, u zivim bicima. Ko posmatra slucaj sa vodom primetice da je ona neposlusna, da izlazi iz okvira fizickih zakona, jer prelazi iz tecnog stanja u paru prilikom zagrevanja, a na hladnoci se mrzne i siri; djaci onda u skoli pitaju svoje ucitelje: pa kako to, kada se sva tela na toplini sire, a na hladnoci skupljaju? Zar to nije cudo?

Pa to cesto gledamo! Jedino to moze za utehu da se odgovori. Ovo je teska i odgovorna tema i nije lako dati potpun i zadovoljavajuci odgovor, pogotovo onima koji su skloni da se opterecuju okultizmom, astrologijom, magijom, kartama, sanovnicima i stogodinjim kalendarima, hiromantijom, citanjem sudbine iz dlanova i kojekakvih crta ("zivotnih krivulja"), fakirima, dervisima, spiritistickim seansama, somnabulizmom (mesecarstvom), crnom magijom, urokljivim ocima i slicno.

U isceliteljnim molitvama - molitvama duhovne medicine, kada se svestenik moli Bogu za svoje verne koji stradaju od duhova necistih, kad vrsi egzorcizme (izgoni neciste duhove iz onih koji su im se
prepustili da ih opsednu) - svestenik se moli Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetima da isteraju necastivog iz bolesnika, iz svih delova njegovog tela, i unutra i spolja, i da zlog i lukavog satanu Gospod otera na dno adovo, u bezdan ada, jer je necastivom najteze tamo gde ne moze da sablaznjava, bilo da je posredi jedan ili ceo legion. “Ovaj se rod nicim ne moze istjerati do molitvom i postom” (Mk. 29), rekao je na Spasitelj.

Ako nas snadju nevolje i stradanja, bolesti bilo telesne ili dusevne, poslusajmo pouku svetog apostola Jakova kada kaze: “Boluje li ko medju vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavsi ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere ce spasti bolesnika, i podignuce ga Gospod, i ako je grijehe ucinio, oprostice mu se”. A ako nam je teko da poverujemo, onda usliknimo sa ocem onog evandjelskog bolesnog mladica govoreci: “Verujem, Gospode, pomozi mome nevjerju!” (Mk. 9, 24).

Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i episkop lepavinski G. Jovan.

Pomaze Bog oce! Jelena je.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 8. Sestra Jelena Djukic, 07.08.08.

Pisala sam svojevremeno o svom malom sestricu Vladi, teskoj bolesti koja ga je snasla sa nepune 2 godine zbog cega sam Vas zamolila da u svom obracanju Bogu pomenete i tu napacenu dusu. Vec sam Vam jednom pisala o njegovom boljitku. A danas mogu da Vam kazem da je decak i potpuno zdrav! Kazu da je terapija koju je primao sve ovo vreme odnela pobedu nad podmuklom bolescu a ja mislim oce da je Bog pogledao ovo malo cedo i cuo Vasu molitvu. Zelim da Vam se zahvalim od srca i da Vam pozelim dug zivot i dobro zdravlje. Sto se tice priloga za manastir, ja sam prenela tetki broj ziro racuna manastira i ona je obecala da ce ovih dana taj prilog i ozvaniciti; prilog ce biti od Novakovic Radmile iz Beograda a ja i suprug cemo isto prvom prilikom takode dati nas prilog obnovi svetinje.

Zbogom.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 7. Brat Zoran, sestra Milja, brat Vidoje, brat Milan i sestra Marija, 04.08.2008.

Pomaze Bog oce Gavrilo,

\” Dostojno jest\” kazati hvala na molitvama pred ikonom presvete cudotvorne Bogorodice Lepavinske ...
Samo ukratko cu vam opisati reakciju Milana:

U Nedelju oko 6 sati predvece skinuh zavoj sa povredjene desne noge i bacim je. Pitam ga sta to radis? Odgovor: Pa dosta sam je nosio.. Isto vece oko 22,30 sati odjednom sav pun radosti uzeo loptu i titra i titra ...

Kaze pa prestalo nista me ne boli.. Pitam ga kad te prestalo: Kaze neznam pa kao i da nisam bio povreden.. Mogao sam danas da igram .... Ponedeljak dode na trening bez zavoja:Trener i Fizioterapeut zaprepasceni u cudu pitaju : (Bist du verückt), u prevodu (jesi li ti poludeo) Gde ti je zavoj itd…

On objasni prestalo nista vise ne boli, pa kako te prestalo boliti, pa to je nemoguce totraje danima i danima.....
Ali hvala Gospodu Bogu sve je moguce..

Opet bih zamolio za molitvu kod ikone cudotvorne Presvete Bogorodice Lepavinske.
Zoran-Milja-Vidoje-Milan i Marija.
Sa Pozdravom, Dostojno jest..

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 6. Sestra Vojslava, Austrija, 04.08.2008.

Poštovani oce Gavrilo, ja sam bila danas u vasem manastiru, i volela sam da popricam za vama. To mi je bila jedna velika zelja i zelja moje mame. Nazalost mi nismo uspeli da popricamo. Pa sad moram da vam se ispoverim. Moje mama je tesko bolesna, a njena zelja je bila da ja pricam sa vama. Zato sam ja njoj rekla, da sam jedan trenutak sa vama pricala. Molim vas da mi oprostite. Nisam
mogla da je razocaram. Ovaj problem postoji: moje drustvo je meni bacalo magiju. Borila sam se vec godini dana i nisam znala sta se za mnom desava. Sve je krenulo naopacke.
Odkad pijem vodu iz manastira, pocela sam da se po malo razbistrujem i puno mi je to pomoglo. Ova borba je tako teska, da sama vise ne znam kako da se izborim.

Nazalost nije mi nitko pružio sansu, da objasnim. Bilo je tu puno lazi. Mnogo ljudi uspevaju u zivotu na takav nacin. Juce je bilo bas tesko za mene, jer sam osetila tu magiju. Pokusavam da budem jaka. Od danas kad sam bila u vasem manastiru, povratila mi se snaga. Puno se u mom zivotu promenilo. Mislila sam da sve gubim. Izgubila sam ono što mi je bilo najdraze. Ja se nikad nisam bavila crnom
magijom i to ne zelim. Bog me je zacuvao. Ali pored svega sto sam dozivljavala, ipak mislim da sam pobedila. Jer sam ostala uz Boga, i sacuvala sam svoj karakter i moju dobru dusu. Izboricu se i to malo jos, ali na dobar i fer nacin. To mi je velika zelja i nadam se, da ce mi opet lepo krenuti u zivotu.

Sestra Vojislava, 04.08.2008.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 5. Rajko Dujmic, Zagreb

Nekadašnji frontmen “Novih fosila” Rajko Dujmić u pravoslavnom manastiru uspeo da se izleči od opake bolesti
Tačno dve decenije Rajko Dujmić je predvodio “Nove fosile”, bend koji su volele sve generacije bivše nam zajedničke države - Jugoslavije. Milioni ga danas pamte kao autora velikih hitova “E, moj Saša”, “Milena, generacijo”, “Za dobra stara vremena”, “Skitnica”... Pored toga, Rajko je sarađivao na albumima čuvenih bendova poput “Prljavog kazališta”, “Srebrnih krila”, “Parnog valjka”, grupe “Aerodrom”, a davne 1989. njegova pesma “Rock me baby”, u izvođenju zadarske grupe “Riva”, pobedila je na Evroviziji. Ovogodišnje takmičenje Dujmić je pratio iz pozicije bivšeg laureata i učesnika, a o njemu kaže:

- Produkcija je otišla golemim koracima napred, ali je muzički kvalitet dosta pao. Kada su “Fosili” 1988. bili šesti, pobedila je jedna Selin Dion! Godinu dana kasnije bili smo prvi, s “Rivom”, i to furiozno. Na ovogodišnjem takmičenju, osim srpske pesme, koja ima melodiju, glavu i rep, ostali su se uzdali na akrobatiku i scenski nastup. Pozitivno je to što je Joksimović pevao na svom jeziku i nije se, kao mnogi drugi, uvlačio nekakvom “engleštinom”. On je stvarno suvereno vladao scenom i nisu mu bili potrebni jeftina erotika i cirkus, kao drugima.

Kako komentarišete trinaesto mesto hrvatskog predstavnika?
- Mislim da je pesma zavredela bolji plasman, objektivno, ne zato što sam ja Hrvat. Naša pesma je bila lagana, bez ikakvih scenskih štosova i zato je bilo teško izboriti bolji plasman.

Potpisali ste u životu 1.821 delo i želite da naplatite njihovo emitovanje u Srbiji. Angažovali ste i advokata u Beogradu?!
- Pa, je! Moj advokat Ljubiša Živadinović pomoći će mi da dobijem novac na ime autorskih prava za emitovanje mojih pesama u Srbiji i Crnoj Gori. U pitanju je poslednjih deset i više godina i to će biti, ja mislim, jedna fina sumica. Mada, ne sumnjam da ću morati prilično da se namučim da bih ostvario svoja autorska prava.

Zašto su se posle 20 godina postojanja raspali “Fosili”?
- Mi smo bili grupa koja svira pozitivnu muziku. Početkom rata na Balkanu bilo je uzaludno svirati dok se ratuje. Nije nam bilo moralno da sviramo dok ljudi koje poznajemo ginu! Ja sam rođen u Jugoslaviji i navikao sam da budem u dobrim odnosima sa svima. Nisam mogao da se smejem dok se krv proliva…

Ipak, pesmu “Moja domovina”, koju ste svojevremeno uradili, najblaže rečeno, možemo okarakterisati kao domovinsko-patriotsku pesmu?
- Ta pesma je emitovana pri prvoj vazdušnoj uzbuni u Zagrebu. Pisana je da ljudi dobiju osećaj da ne razaraju bilo koju zemlju, već moju i našu zemlju. Namerno je urađena da bude univerzalna i da “moja domovina” može biti Hrvatska, ali i Slovenija, Srbija, Makedonija…

U međuvremenu, odneli ste pobedu u borbi protiv teške bolesti.
- Imao sam karcinom na debelom crevu veličine muške šake! To je bilo pre tri godine i, evo, uspeo sam da preživim. To nije plod medicinske umešnosti, već jednog čudesnog isceljenja, koje se dogodilo u pravoslavnom manastiru Lepavina, gde po predanju postoji čudotvorna Gospa Lepavinska. Medicina je mogla samo da odreže karcinom i da čekamo kad će opet da poraste. Ostalo mi je samo da se molim Bogu, i samo nebu mogu da zahvalim što sam preživeo tu bolest. Imam problema i sa srcem. To je neki sindrom koji je imao i svetski teniski šampion Bjern Borg. Ne smeta mi, ali ne smem mnogo da se nerviram.

Sigurno ste u karijeri imali dosta nerviranja…
- Od 13. godine profesionalno sviram i zarađujem. Tri decenije sam u ovom poslu i bilo je puno stresova i izdaja najbližih ljudi. Uglavnom su me bliski ljudi ostavljali kad su mi najviše trebali. Osim posla, preživeo sam i lične tragedije, kada su mi umrli Đurđica i Moka, dva bivša člana “Fosila”, dvoje ljudi koje sam mnogo voleo. Ali, ostao mi je Vlado Kalember, na čiju smo ideju i pokrenuli “Četiri asa”, u kojima sada sviram.

20. Jul, 2004.
_____________________________________________________

SVEDOČANSTVO 4. Ljiljana, B. Beograd

Moja prvobitna zelja da Vam pisem bila je da Vas pohvalim i da Vas zamolim da se pomolite za zdravlje moje porodice, a onda se dogodilo nesto drugo o cemu zelim da Vam pisem, jer kada se cudo dogodi treba ga podeliti sa drugima.

Dana 6. aprila 2000. odem do crkve da kupim casopis, bio je to broj 6/99. Toga dana sam imala mnogo obaveza, tako da sam samo prelistavala casopis. Ujutro, odnosno sutradan 7. aprila zapalim kandilo pred ikonom sv. Nikole, nase krsne slave, i drugih ikona koje imamo, jer su bile Blagovesti. Moj muz i sinovi odose svako na svoj posao, a ja i snaja ostasmo same. Tada uzmem da u miru i tisini procitam casopis i izvadim brosuru koju ste stavili unutra o cudima pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske i molitvama oca Gavrila. Procitavsi brosuru, dodam je snaji sa recima: “Sta mislis, da napisem ocu Gavrilu i potrazim ako je ikako moguce da nam posalje kopiju ikone Presvete Bogorodice Lepavinske?”

Tog popodneva ja i moj suprug odlucimo da odemo u crkvu Pokrova Presvete Bogorodice (na Bulevaru). Crkva prepuna naroda. Bogosluzenje vrsi sedam svestenika. Posle obavljene sluzbe i dobijenog miropomazanja, jedan od svestenika nas obavesti da cemo dobiti jeleosvecensko ulje i brasno za zdravlje u nasim domovima. Dok se moj muz molio pred ikonama, ja podjem da kupim svece. U toj velikoj guzvi prodjem pored zene koja je drzala neku fasciklu. Bacivsi pogled na njene ruke, ispod fascikle ugledam krunu Bogorodice Lepavinske. Zaustavim je i pitam: “Da li je to sto nosite ikona Presvete Bogorodice Lepavinske?” Ona odgovori: “Da”. Ja upitam: “Gde ste je kupili?” (pomislivsi da se mozda tu u crkvi prodaje). Ona mi odgovori da je dobila i produzi dalje. Sa kupljenim svecama pokusala sam da pronadjem muza i opet naletim na gospodju sa kojom sam razgovarala, zaustavim je i zamolim, uz izvinjenje sto je uznemiravam, da mi kaze kako je dosla do ikone. Gospodja mi ukratko isprica da je imala velikih iskusenja i da je stupila u vezu sa bratstvom manastira Lepavine, i da joj je jedan od monaha doneo nekoliko ikona, da je dve zadrzala za sebe, a ostale donela da pokloni crkvi. “Evo vam jedne”, rece gospodja, “ali mi obecajte da cete je uramiti i staviti na zid, a ne u neku fioku”. I jos rece da su sve osvecene, pa se ne moraju ostavljati u crkvi. Ja se zahvalim od srca, zbunjena i u isti mah presrecna sto sam ikonu dobila. Kada sam stigla kuci, mozete misliti koje je iznenadjenje bilo. Da li je slucajnost ili se cudo dogodilo, prosudite sami. Posle par dana sam je uramila u lepi zlatni ram i ona stoji pored drugih ikona, lepa i dominantna (34x43) sija u mome domu.

Ljiljana B., Beograd
_____________________________________________________

SVEDOČANSTVO 3. 17. aprila, 2008. god.

Poštovani Oče Gavrilo i ostala manastirska obitelji! Pre svega da se zahvalim Presvetoj Bogorodici i vama što ste mi pomogli u mojoj bolesti. Imala sam zloćudni rak na štitnjači, koji se u kratko vrijeme proširio i dostigao treći supanj..

Došla sam iz Austrije da se poklonim Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj, i da mi vi čitate molitve. Na žalost, nisam iz pobožne familije. Poklonila sam se pred Presvetom Bogorodicom i molila se koliko sam znala.

Kada sam ustala gledala sam pravo u oči Majke Božije, iz njih su me gledale žive ljudske oči. Uplašila sam se i nisam sama sebi vjerovala, još jednom sam pogledala i uverila se da je to istina. Posle toga sam se vratila u Austriju. Doktori su mi izvadili krv i nisu verovali, u krvi se nije ništa poznavalo. Otišla sam u bolnicu na operaciju. Operacija je bila komplikovana i trajala je tri i pol sata, mjesto sat i pol. Izvađena mi je cijela štitnjača i linfne. Prilikom operacije su mi oštetili lijevu glasnicu i jako teško sam govorila, još sam jednom morala u bolnicu, na dodatne terapije. Posle tri dana došla sam u stan. Morala sam posebno spavati tjedan dana zbog lječenja.

Prvu noć dok sam spavala u svom krevetu, sanjala sam da je zid u kojeg gledam dok ležim sav prekriven šarenim liščem sa drveća. Na tom zidu se otvorio jedan mali prozorčić, iz njega se promolila ikona Presvete Bogorodice, nasmejala mi se i nestala.

To sam sve ispričala mužu i ćerki. Kada mi je bilo malo bolje, opet me muž doveo u manastir. Svaki put dok sam se približavala manastiru meni je srce jako kucalo, a iz očiju su mi tekle suze, kao kiša. Ljudi u hramu su me čudno gledali, ali mene to nije ništa smetalo.

Dva puta kada sam se vratila iz manastira, počelo me je nešto u vratu bockati kao igla, poslije toga sam u grlu osjećala kao da mi se kopče od operacije otvaraju. Tako sam kašljala da sam mislila da ću se ugušiti, poslije toga je moj glas bio sve bolji.

Sada znam, poštovani Oče Gavrilo, da sam u našem lepavinskom manastiru pred Presvetom Bogorodicom i uz vašu pomoć dobila isceljenje.
Zahvaljujem se dragom Bogu, Presvetoj Lepavinskoj Bogorodici, i vama Oče Gavrilo i svoj manastiruskoj obitelji.

Sada govorim kao i prije operacije i dobro se osećam.

Ljubica
_____________________________________________________

SVEDOČANSTVO 2. 17. april, 2008. god.

Poštovani Oče Gavrilo,

Ovo pismo pišem u ime moje ćerke Dušanke. Imala je jednog dečka 5 godina i rastavila se od njega. Poslije toga se jako razboljela. Rekla mi je da je sa tim dečkom išla kod hodže, da je bila mlada i da nije znala zbog čega je išla k njemu. Nije mogla spavati niti jesti.

Rekla mi je da joj se mozak ne može smiriti i da ima osjećaj da će poluditi. Nisam znala šta da radim, sjetila sam se da Dušanka ima jedan prsten od svog bivšeg dečka koji je bio kod mene, uzela sam prsten i stavila ga na krst kojeg imaju u stanu. Tu noć je uspjela uz Božju pomoć malo da zaspe. Točno u dvanaest sati u noći skočila je iz kreveta sva uplakana vičući, mama vodi me u crkvu. Hodža kod kojeg sam bila sa dečkom je umro i ja ću umrijeti. Uplašila sam se, pa se nisam odmah sjetila šta da radim, sjela sam sva uplakana jecajući, molima sam dragog Boga da nam pomogne, pomogao mi je. Našla sam u jednoj knjizi iz manastira vaš broj telefona. Uzela sam telefonsku slušalicu i nazvala sam vas drhtajući, jer sam i sama bila bolesna od raka, jecajući sam na telefonsku sekretaricu rekla što se dešava. Poslije par dana moja je ćerka posjetila neurologa i sada pije tablete i bolje se osjeća.

Prsten sam uzela sa krsta i ostavila ga u manastiru i nisam ga više nikad uzela. Od sveg srca vam se zahvaljujem, što ste spasili moju ćerku Dušanku i mene.

Dolazit ću u manastir kad god budem mogla da se zahvalim vama i da se poklonim našoj Majci, Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj.

Ljubica i Dušanka.
_____________________________________________________

SVEDOCANSVO 1.

Prilikom dolaska grupe poklonika iz Beograda i Vršca u manastir Lepavinu, posle Svete liturgije i molitve pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, zajedništvo se nastavilo za trpezom ljubavi i duhovnim razgovorima u manastirskoj trpezariji.

Između ostalog, mogla su se čuti i neka svedočanstva o čudesnim isceljenjima…

o. Dojčilo: - Blagodaran sam Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i ocu Gavrilu na gostoprimstvu, na prijemu u ovu svetu obitelj. Kratko i jasno, po veri vašoj neka vam bude. Da li znate da jedna kap ulja iz kandila, ako imate vere, učiniće se čudo… Hananejka koja je 12 godina imala tečenje krvi, imala je takvu veru da ako se dotakne haljine Gospoda Isusa Hrista – jer je čula da Hristos čini čuda – samo ako se dotakne… To možemo da povežemo sa (nama) – sa takvom verom Hananejke samo ako odemo u Lepavinu, da celivamo Presvetu Bogorodicu i da joj kažemo: «Smiluj se na mene grešnog, molim Ti se». Ali mora da se ide iz srca; ne samo jezikom, nego da se zavapi punim srcem, jer Gospod je rekao: «Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom snagom svojom, svom mišlju svojom, svim umom svojim.» Mora se tako zavapiti, i sa suzama, i siguran sam u takva isceljenja. Kao što je ovom bratu Presveta Bogorodica pomogla, duboko verujem da je to tako, jer je imao veru, on i dom njegov. Tako isto i vi, nadam se da ste danas ovde sa verom došli. Ali, pojedini nažalost dolaze… To «ako» i «ali» iz Beograda ne treba ni kretati. Ni za Ostrog, ni za Lepavinu, ni za bilo koju svetu obitelj, ali ta radoznalost je takva kakva jeste. Još jednom kažem, imate prilike da se uverite u čuda. Čuda se dešavaju svakodnevno. Mi smo takav narod, a i čovečanstvo danas uopšte vapi za čudima, a čuda su svakodnevna. Najveće čudo u istoriji roda ljudskog od Hristovog Vaskrsenja jeste Blagodatni oganj u Jerusalimu, koji se spušta u jedan sat na Grob Hristov, Kuvukliju, kada se pale sveće na Grobu i kod pojedinih (vernika)... Nema većeg čuda! Najveće čudo jeste da Gospod posle 2000 godina spušta blagodatnu rosu i čine se čuda. Mnoga su čuda, u Kijevo-Pečerskoj lavri, kod Nektarija Eginskog, Siluana Atonskog, Arsenija Kapadokijskog, na Androsu, na Lezbosu, Mitilini, kod Jovana Rusa Evijskog, milion, dva miliona ljudi se okupi kad je proslava njegovih svetih moštiju. Samo ako imamo vere, ništa nije problem. I kući će se kod vas desiti čuda samo ako istinski stanete na molitvu i zavapite iz srca. Ali, ako se ne molimo – ja sam u autobusu, slušali ste, govorio satima – ako nam je preča TV-kutija, idolopoklonstvo, španske serije, budalaštine… nema tu Gospoda. Ako srce damo ovde na zemlji na bilo koju prolaznu slabost, strast, tu nema čuda. Moramo da damo srce Gospodu i da istinski vapimo i verujemo, i da se istinski Presvetoj Bogorodici molimo. Ona nama danas najviše pomaže, verujte. Preko Bogorodice se dolazi do vaskrslog Gospoda. Ja sam to u Stjeniku osetio i doživeo i zato želim da svima vama to kažem. I da nabavite akatiste Presvetoj Bogorodici i da Joj se molite sa jakom verom, na kolenima i sa suzama. To je vera i to je molitva. Neka bi blagodat Presvete Bogorodice Lepavinske bila sa nama i sa svim pravoslavnim, i sa svim hrišćanima, i sa svim ljudima na ovoj Zemlji. Još jednom blagodarim ocu Gavrilu na ovako divnom gostoprimstvi i monaštvu. Neka je Presveta Bogorodica sa nama u sve vekove vekova. Amin.

Svedočenje: Ja sam jako zahvalna Presvetoj Bogorodici na ovoj milosti i ocu Gavrilu… Prošle godine sam sasvim slučajno dobila časopis i ono uputstvo za poklonike u Lepavinu. Nisam ni znala za ovaj manastir, sa takvim značenjem… Tog momenta kad su mi stavili (časopis) na stol, jedan sveštenik mi je to slučajno poslao, mene su suze oblile, ja sam počela plakati. Devojke koje rade sa mnom – ja imam radnju u Novom Sadu – pitaju me šta se desilo. Kažem: ne znam, nešto me tera, moram da zovem i da idem u Lepavinu. Nazvala sam Aleksandru, ona je rekla da ne zna hoće li biti još dva mesta… Onda sam nazvala snajku: molim te, moramo ići. Bila su dva mesta, i došle smo. Hvala Bogorodici, i ocu Gavrilu na molitvama. Posle mesec dana moja snajka meni veli da je možda trudna. Odlazim s njom kod doktora, on kaže: da, izgleda da jeste, ali dođite za nedelju dana. Mi dođemo kod doktora, pa idem i ja, kad već ide ona, da vidim. Dolazimo, i doktorka kaže: mlada, trudni ste, imaćete bebu. Kažem da bih i ja htela da se pregledam. Doktorka me pregleda i kaže da je sve u redu. «Ja sam sad sretna, pet godina me nećete videti, moram unuče da hranim». Ona kaže, onda da malo bolje pogledam. I tada kaže: sam Bog mi je rekao da Vas sad pregledam, morate hitno na operaciju, imate tumor.» I pozove još jednog doktora, i taj primarijus potvrdi da moram iz istih stopa na operaciju, kaže, sam Bog Vas je poslao danas k nama, jer niste dolazili (na preglede). Bila sam na operaciji… Hvala milom Gospodu i Presvetoj Bogorodici, i ocu Gavrilu, oporavila sam se tako lepo, kao da uopšte nisam bila na operaciji. I unuče mi se rodilo. Ne znam šta drugo da kažem nego da sam presretna i želim svima da od srca veruju. 

Svedočenje: Ja se zovem Mirjana Božić iz Beške. Idem po našim manastirima u Sremu, a najviše tamo gde je naša Trojeručica, kod oca Dositeja. I pošto treba da putujem 19. u Svetu Zemlju, odem kod majke igumanije Anastasije (u manastir Svete Petke, nap.) da joj se javim. Ovde sam iznenada došla, to je preko noći (ispalo) da dođem, a želela sam da posetim Lepavinu, jer sam od popadije i oca Uroša stalno slušala o isceljenjima od čudotvorne ikone Lepavinske – i kad sam rekla majci igumaniji da ću ići k vama, ona se zaplakala i rekla: «Čedo moje, dobijam časopise od njih, i kad sam god u nekoj nevolji, dovoljno je samo da časopis uzmem u ruke i meni bude lakše i bolje. Molim te, ponesi ovaj koverat i ocu Gavrilu ga lično predaj, zahvali mu se na časopisu i», kaže, «neka nas uzme u molitvama.» One su tamo same…
Išla sam na poklonjenje Trojeručici u Solun, u Grčku, vodio nas je vladika Atanasije (Jevtić). Imali smo malo neprilika putem, kad smo došli na makedonsku granicu. Makedonci nisu hteli da nas puste, jer vladika mora da skine mantiju i onda može da prođe, i mi sa njim. A vladika kaže: ne, ja sam za ovo zakletvu dao pred Bogom, kaže, glavu dajem, ali mantiju ne. Njega su izveli, i on je nastavio put avionom, i opet je, hvala Bogu, dočekao Trojeručicu… Kad smo mi došli, kasnili smo, očima sam svojim videla: majka je vodila sina, nema lekara kojeg nije posetila zbog njega. Ima zatvorenu šaku, hirurzi nisu smeli da se usude da to operišu. Kaže, došla sam, i ako mi Majka Trojeručica ne pomogne, e ne znam ko će mi drugi pomoći. Mi smo sa strane posmatrali, ja sam bila zainteresovana, jer je ona tako upečatljivo i ubedljivo govorila. Ona je ušla sa sinom, mi smo je pratili, iguman koji je bio kod Trojeručice njegovu (bolesnu) ruku je preko ikone i ta se ruka, kad je treći put prešao, sama otvorila. Nije bilo nikavog mirisa, kao da je (sve vreme) bila normalna ruka. Kada smo izašli, ona je plakala i rekla je: «Ne može me niko više razuveriti, samo Bog, Majka Sveta i naši svetitelji mogu pomoći!» Tamo smo se zadržali, bilo je jako mnogo isceljenja, što smo svojim očima videli…
(...) Veliku milost osećam gde god odem, ali kad sam ovde došla, ja sam prišla Majci… kao da me je u struju neko uključio, sva sam prodrhtala. Mislila sam, ako sad ustanem, ja ću pasti; klečala sam, molila Joj se, i kad sam se okrenula odjednom sam dobila olakšanje i smirenje. I za sve koji su mi rekli da se pomolim za njih, Majka Sveta čuje, osetila sam kao da letim i kod svih tog časa bila i da su oni svi odjednom u duhu bili sa nama. Morala sam da klečim, a kao da nisam klečala. Zahvaljujem Majki Svetoj, i vama, neka vas Bog dugo poživi…

Svedočenje: - (...) Moj brat, živi u Minhenu, četiri je puta operisao kičmu. Bolela su ga leđa i ja nazovem da pitam kako je, kad njegova žena Kata kaže: «Stanko mora na operaciju» - «Pa kako na operaciju, kako će peti put da mu operišu kičmu?!» Kaže: «Gotovo je, ne može da ide, ne može mokraću da zadržava, ništa ne može...» Još dok sam pričala sa njom ja sam plakala, a i posle sam nastavila da plačem. Ispred mene je bio telefonski imenik. Ja ne znam, pogledam Majku Božju Lepavinsku, jer sam (stavila na zid) kako sam je dobila… I još dok sam plakala, uzmem telefonski imenik… O. Gavrilo kao da me čekao. Nazovem, i o. Gavrilo se javi. Kažem da bih trebala o.Gavrila, on kaže: ja sam. «Oče Gavrilo, moj brat treba peti put da se operiše. Četiri puta je kičmu operisao, zadnji put je jedva ostao živ.» O. Gavrilo kaže: «Neće biti operisan.» Moj brat je već išao na snimanje, papiri su bili gotovi, samo da dođe sutradan i da ide u bolnicu. Kažem: «Ali papiri su mu gotovi.» O. Gavrilo ponovi: «Neće biti operisan.» Ja sam se zahvalila, jer više nisam mogla da govorim, briznula bih u plač, samo sam rekla: «Hvala, molite se za njega.»
I zovem ja drugi dan, javi se moja snaha vesela. Inače nije bila takva, već se nije znalo kako će ostati, kad je on toliko puta bio operisan. Pitam je: «Šta radiš?» - «Pijem kafu.» - «Pa s kim piješ kafu?» - «S mojim mužem.» - «Zar on nije u bolnici?» - «Nije, i neće ni biti operisan.» A ja ne smem da kažem šta se desilo, samo rekoh: «Ma ajde, molim te...» - «Evo, on će ti bolje objasniti.» I pitam brata zar neće biti operisan, kaže: «Neću. Ja sam otišao kod doktora, on je izvadio moju mapu» - ja sam to videla, to su snimke, «napisao je uputstvo, sedeli smo i pričali o toj operaciji kako i šta, kad on odjedanput gleda u mene, i onda uzme uputstvo i pocepa. I kaže: Stanko, da probamo još sa injekcijama, pa ćemo videti...» To su nekakve vruće injekcije. Moj brat ni dan-danas nije operisao kičmu, nedavno je otišao u banju, on se kreće, a nije mogao ni da se kreće, ni mokraću da zadržava, imao je bolove… Sad normalno ide, putuje, pomalo i da radi. Eto, nije bio operisan, a sve je već bilo gotovo, samo da uzme papire i ode na operaciju. Ja sam zahvalna Majci Božjoj i ocu Gavrilu, koji da nam dugo živi i moli se za nas grešne.

gđa Tankosava: - Oče Gavrilo, da li Vi imate iskušenja, da li mi možemo Vama pomoći našim molitvama?
o. Gavrilo: - Molite se, za vas i za mene, i za celu bratiju lepavinsku… I kod nas ima iskušenja. Ja u šali kažem kako svi oni demončići kada čitam molitve pred Ikonom – a dolaze nam autobusi, nekad po četiri, pet ili šest, bude mnogo ljudi – beže u šumu, u pusta mesta i kamenje, a onda se posle vraćaju iz šume i skakuću ovuda… Zato je u manastirima potrebna neprestana molitva, a i vaše molitve za bratiju…
o. Dojčilo: - O. Gavrilo vam govori da se treba stalno moliti. Ne tako da smo došli ovde, pomolili se, i sad je kraj. Dakle, imate molitvenik, imate sve molitve, jutarnje i večernje… To je bitno. Iskreno verovati i stalno se moliti. I zdušno se moliti. Ne samo da bi se pročitalo, već kao što sam vas danas gledao u crkvi, kako ste se zdušno molili. Pa ćete videti kako će vam se život promeniti, kako će vam Bog i Bogorodica pomoći. Potpuno će vam se promeniti život…
gđa Tankosava: - Naš o. Gavrilo, i o. Dojčilo, i ostali naši časni oci, oni su molitvenici za nas, ali i oni su ljudi, i njima su potrebne molitve. Znači, ne samo da se molimo: pomozi, oče Gavrilo, nego: Presveta, pomozi i Ti našem ocu Gavrilu i bratiji njegovoj, da ima ko vrata da nam otvori, da imamo gde da dođemo, da ima ko da se moli za nas. (...)

Izvor: magnetofonski zapisi ličnih svedočanstava iz 2006. godine.

Komentari: