“Sva hrišćanska literatura je samo ponavljanje Jevandjelja»
Redakcija “Blagovest” već nekoliko godina poznaje poznatog misionara i Pravoslavnog pisca monaha Vsevoloda (Filipova), žitelja Pravoslavnog manastira u Dzordanvilu (SAD). U našem časopisu su objavljeni njegovi stihovi i propovedi, kao i publicistički članci. A nedavno smo imali prilike da čitamo njegovu novu knjigu “Izvor tišine”, žanr koji je označen kao “povest-priča za ljude, koji su izgubili nadu” – i imali smo želju ne samo da nešto napišemo o njoj, već i da porazgovaramo sa njenim autorom, tim pre što se za to ukazala prilika. I kao što smo se ranije dogovorali, monah Vsevolod je pre početka svoje autorske večeri u Pravoslavnom kafeu “Jamsko polje” u Moskvi odgovorio na moja pitanja.
Dugi put u manastir
…Kasno sam krenuo na put.
Hoću li uspeti da dodjem do noći?
Kao strele što se zabadaju u prsa
Takva su i ta zakasnela putovanja.
Ali i ona imaju svoj smisao,
I mi ga spoznajemo,
Kada misao o Spasitelju
Silazi na naše čelo
Kada nade nema,
Onda ona dolazi iz jednostavnih jevandjelskih reči,
U bisernoj čipki rize.
Iz ciklusa “Pozne pesme”, 1999 godine
- Oče Vsevolode, recite nam nešto o svom putu ka monaštvu.
- Rodjen sam i odrastao u Moskvi, gde mi roditelji i danas žive. Naša porodica nije bila ocrkovljena. Ali očigledno su se bake izmolile. Neprimetne molitve naših baka, nisu spasle samo nas, unuke i praunuke, već i celu Rusiju. Jedna baka Nina, po majčinoj liniji, je bila iz stabilne seljačke porodice, od detinjstva je vaspitavana u veri, znala je molitve, i odlazila je u crkvu. Njenu porodicu su raskulačili, rodno gnezdo su unuštili, a deo porodice je pogino. Noću je baka ustajala i na kolenima čitala “Oče naš”. I moja druga baka Zoja je sačuvala veru tokom celog života. Ona je bila iz moskovske trgovačke porodice. Njen muž, moj deda Kolja je iz porodice rostovskih fabrikanata, koji su se pomešali sa nemačkim plemićkim rodom, prinudno je prihvatio revoluciju, držao je važne postove, iako je baka govorila da je u duši ostao vernik. On baki nije zabranjivao da u kući drži Bibliju i ikone, ali ne na vidnom mestu, već u ormariću. Ona je svaki dan čitala Bibliju. I ja od detinjstva imam neka posebna, umilna sećanja na taj ormarić. Sećam se mirisa starinske Biblije, tih ikonica … kada se preda mnom otkrivao neki drugi svet.
U našoj porodici se desio jedan čudan slučaj otprilike kada je počela perestrojka. Jednom se u starom ormanu našla ikonica Presvete Bogorodice. Bila je uramljena, okrugla i veoma lepa. Baka Zoja dobro zna sve svoje ikone, ali ovu nikada nije imala! I taj orman je otvaran mnogo, mnogo puta i kako se moglo desiti da toliko godina niko nije video tu ikonicu? To je bilo čudo Božije. Baka Zoja mi je dala tu ikonicu, i ja je čuvam. Mislim da je ta ikonica bila skrivena za vreme gonjenja crkve, i njena pojava je bila znak povratka naše porodice veri. Takvih neprimetnih čuda je bilo u svim porodicama, a posle perestrojke se milost Božija očigledno vratila našem narodu. I mislim da je s praznovanjem 1000- godišnjice Krštenja Rusije započeo proces povratka naroda Bogu.
- Kako ste se našli u inostranstvu? U Rusiji su već u to vreme počele da se otvaraju crkve i manastiri …
- Nije još vreme da govorim o svemu. Znam da ukoliko ispričam sve, to bi kod nekih izazvalo svojevrstan “šok”. Ali posle niza životnih peripetija, kada sam bio na granici izmedju života i smrti, svaki put sam imao sve snažniji osećaj da me Gospod iz nekog razloga ostavlja u životu. I na kraju su se povratila mladalačka razmišljanja o smislu života. Počeo sam da ga tražim u veri. Izučavao sam budizam, kao i druge religije i konfesije …Ali srce se posle svega zaustavilo na našem rodjenom Pravoslavlju. Budući maksimalista, kao i svaki Rus, odlučio sam da ako treba da idem putem crkve, onda je to samo manastir! I 1992 godine sam otišao u Valaamski manastir. Tada još nisam imao 23 godine, ali sam osećao takav duhovni i životni umor, kakav možda malo ko oseća sa četrdeset-pedeset godina, i to je ubrzalo duhovno traganje.
Tri godine sam bio na Valaamu. Tamo sam sreo svog duhovnika, starca-shimnika Rafaila (Berestova), koji se sad podvizava na gorama Kavkaza, u Abhaziji. Od njega sam dobio blagoslov da odem u Ameriku pošto sam već poznavao mnoge inostrane Arhijereje i monahe. Moja mama je često boravila u inostranstvu i susretala se sa njima. Naravno, za nas su imena Svetog Jovana Šangajskog, jeromonaha Serafima (Rouza) bila sveta, i ja sam želeo sam da vidim mesta na kojima su se oni podvizavali.
- 1995 godine sam došao u Dzordanvil i po blagoslovu Vladike Lavra sam upisao seminariju. Paralelno s tim, Vladika mi je od samog početka dao blagoslov za poslušanje u našem izdavaštvu. U Dzordanvilu izlaze najstarija ruska izdanja, koja su sačuvala staru orfografiju: “Pravoslavna Rusija”, “Pravoslavni život”, “Pravoslavni put”. Samo napravite sledeće poredjenje: “Pravoslavna Rusija” izlazi od 1928 godine, a Časopis Moskovske Patrijaršije – od 1943 godine. I ja sam počeo od praznog papira: uzeo sam svežnjeve “Pravoslavne Rusije” i čitao sam članak za člankom, kako bih što dublje ušao u materiju. Dugo sebi nisam dozvoljavao, ali postepeno – i to je povezano sa misionarenjem – počeo sam da se vraćam poeziji, umetničkoj prozi, i drugim oblicima umetnosti. Mi danas u misionarenju sledimo primer svetih Otaca, koji su ocrkvoljavajući filozofiju i hristijanizirajući stara paganska iskustva, pronosili misiju Hrišćanstva celom svetu. Ta situacija se ponavlja u našoj Ruskoj Crkvi.
Danas se naravno mnogo toga interesantnog dešava u Rusiji, kao i u Zagraničnoj Ruskoj Crkvi. Trudim se da pratim kulturni život, kako crkveni, tako i necrkveni. Evo samo što sam se vratio sa I Medjunarodnog Pravoslavnog festivala “Nevske kupole”, koji je održan u Sankt-Peterburgu, u Aleksandro-Nevskoj Lavri. Pozvali su me u festivalski žiri. 30 aprila je u Moskvi u hotelu “Kosmos” održan koncert Pravoslavne muzike, pa tako i roka. Bilo je interesantno to videti. Naravno ovde ima i grešaka i nepreciznosti, ali postepeno se sve uravnotežuje. Nepotrebno i suvišno će se odsecati, a potrebno u slavu Božiju će se ispravljati. Ja tako smatram.
- Oče Vsevolode, meni se Pravoslavlje i rok čine nespojivim. Može li se praskavim, brzim rok ritmovima izraziti gorostasna moć Svetog i tihog, skrivenog Pravoslavlja?
- Meni lično se čini, da nijedan od postojećih svetskih muzičkih stilova (romansa, pop, šansona, rok, hip-hop itd.) ne može dostojno da iskaže Pravoslavnu duhovnu muziku. Mi pribegavamo tim stilovima u misionarske ciljeve. Gospod je naredio Svojim učenicima: “Idite i propovedajte Jevandjelje svoj tvari”. I mi propovedamo – na jeziku koji je razumljiv audiorijumu. Nesumnjivo, biće tužno ukoliko se čovek celog života zaustavi samo na Pravoslavnoj romansi ili roku i ne bude dalje duhovno uzrastao. Savremena misionarska duhovna pesma je mostić ka crkvenoj muzici i pojanju. Mostići mogu biti različiti, ali je najvažnije da svi oni vode ka jednom višem i dobrom cilju, ka muzici Neba …Tako ja to vidim.
- Da li ste se pre svog ocrkovljenja već oprobali u stvaralaštvu?
- Pisao sam i stihove i prozu. Ali od svega toga sam uspeo da uzmem samo neke mrvice. Napisao sam priču o mladalačkim traganjima sredinom osamdesetih – ali to je sad već dovoljno teško koristiti. Predjašnji radovi se mogu koristiti u nove svrhe – pisati o tome šta je bilo, ali već nekako drugačije.
- U čemu vam danas pomaže teški put duhovnog traganja tog predjašnjeg Vsevoloda Filipjeva?
- To mi veoma pomaže u misionarskom delu! Neprekidno se susrećem sa ljudima, koji tek počinju svoje duhovno traganje, i lakše mi je da razgovaram sa njima, jer se i meni to desilo. Iako čak u jednoj pesmi postoji sledeći stih: “Niko nikome ništa neće dokazati”. Božije otkrovenje se odvija u ljudskom srcu. Ne prilazimo mi k Bogu, već On k nama. U tome je sva suština. Ali Bog ponekad može da deluje na čudan način preko nas, i mi možemo da poslužimo kao Njegovo orudje. I kada se to dešava, kada nekome naše iskustvo, neke naše reči pomažu, - to je naravno, sreća i radost i duša likuje!
Izvor tišine
- Vaša knjiga “Izvor tišine” je po nečemu iznenadjujuća, jer njen glavni junak nije monah, niti služitelj Crkve, već ubica … Ali to nije ništa novo za rusku literaturu: kao i kod Dostojevskog, susreću se putevi ubice i bludnice .. . I ko vam je još blizak u ruskoj književnosti?
- Da, veoma su mi bliski Dostojevski i Turgenjev, pesnici srebrne ere, pre svega Nikolaj Gumilev, a iz nama bližeg vremena – Aleksandar Galiča, potom poezija ranog ruskog roka, naprimer grupe “Vaskrsenje”. To su zadivljujuće svetle stvari, koje ulaze u dušu. To je ta osnova ruske književnosti, koja je voljno ili nevoljno prožeta Hrišćanskom svetlošću.
Dostojevski …2000 godine sam mu posvetio kratku pesmu “Sveti osudjenik”:
Služitelj Višnjeg Promisla-
Sveti osudjenik otadzbine,
Roneći bisere misli
Na crnu zemlju života
Išao si po beskrajnoj Rusiji
I srcem spoznao tajne,
Rusku zemlju premerio,
U ruskui reč verovao.
Veoma su mi bliski jednostavni “Stihovi u prozi” Turgenjeva. Oni uče iskonskoj, ruskoj, rekao bih prirodnoj lirici. Ali Dostojevski je na mene ostavio neizbirsivi utisak, i to pre svega svojim duhovnim predvidjanjem. On je ruski duhovni prorok. Pažljivo sam izučavao njegov “Dnevnik pisca”. Kada sam završio seminariju, svoj diplomski rad sam pisao na temu Dostojevskog. I u mom zborniku publicističkih članaka “Sveto rusko otkrovenje svetu” nalazi se veliki članak koji je posvećen Dostojevskom.
U knjizi “Izvor tišine” mi je bilo važno da pomoću intrigantne priče govorim o dubokom … I da tako nenametljivo privlačim ljude i navodim ih na duhovna pitanja. To je naravno uticaj Dostojevskog.
- A odakle vam takvo poznavanje ruske savremene stvarnosti?
- Neki čak sumnjaju: možda je to neko drugi napisao (kako tobože američki monah može toliko da zna o današnjoj Rusiji!). Ali ja zbog misionraskog posla moram mnogo da se bavim internetom. Po blagoslovu mitropolita Lavra uradio sam na internetu časopis “Ruski monah”, koji je štampan u Počajevu od 1910 do 1917 godine. Imam još i “Živi časopis” na sajtu livejournal.com ili “ŽŽ” na ruskom. Na forumu tog sajta ima mnogo “računarske” inteligencije, omladine. I u opštenju sa njima, nalazim mnogo toga za svoju misionarsku delatnost. Internet donosi mnogo štete i nanosi udarce, i ne uspevaš od svega toga da se ogradiš. Ali i pored svega on je u toku svih dešavanja, i pomaže da se shvati ono najvažnije u nekim stvarima i napravi analiza dogadjaja. I zahvaljujući tome postaje jasan duh vremena u kome živimo.
U novoj knjizi “Angeli uvek dolaze” – koja će delimično biti nastavak “Izvora tišine”, zanimaju me pitanja koja su vezana sa duhom vremena. Ukoliko je u “Izvoru tišine” glavna tema bila to kako čovek prilazi Bogu, onda je ovde već drukčija tema: odlazak čoveka od Boga. Od rešenja tog problema zavise cele epohe i narodi, i upravo je on umnogome opredeljivao takve ključne momente, kao što je 1917 godina u Rusiji. U Rusiji je posle 1917 godine došlo do masovnog otpadništva od Boga, gubitka vere …
Bogohuljenje, stanizam …Sve to isto će se ponoviti u vreme antihrista. I važno je pravovremeno uvideti znake toga vremena i shvatiti kako i zašto se to dešava. U naše vreme se nažalost mnogo toga već projavljuje. Posle burnog prilaska Pravoslavlju i Krštenja, već počinje kretanje u suprotnu stranu.
- Siže knjige “Izvor tišine” zadivljuje svojom sadržinom mističnog i relanog, kao i neočekivanim obrtima. Verovatno bi mnogi mogli da prepoznaju sebe u njenim junacima …
- Da, i ja tako nazivam svoj stil – mistički realizam. Ponekad me često poražava, kada mi ljudi prilaze ili pišu i pitaju: “Kako ste znali moju priču?”. Ili: “Znam ljude kojima se desilo nešto slično …”. I čak je i na račun Knjazeva postojala priča! Jedna žena mi je napisala u nekom šoku o tome da u trenutku kada je pročitavši ostavila knjigu, preko interneta je dobila redovnu pošiljku reklama. Na baneru te reklame u centru pokretne slike je bio nacrtan respektovani muškarac. I – potpis je bio sledeći: “Advokat Knjazev i kompanija predlažu svoje usluge!”. Ženi je prosto bilo muka! To je bila samo obična podudarnost, jer Knjazev u mojoj knjizi nije advokat, već maher za svakakve zavrzlame!
- Slično vašem Knjazevu u potpunosti je primenjena i formula “djavolji advokat” …Da li je bilo i ozbiljnih iskušenja povezanih sa izlaskom te knjige?
- Ubrzo posle izlaska knjige obijen je stan mojih roditelja u Moskvi. U stanu je sve bilo ispreturano, čak su i navlake za jastuke bile prevrnute. Ali nije nestala ni trunka sapuna, ili lančića. Na stolu su ležali dolari – i oni su ostali čiatvi. Očigledno cilj napada nije bila pljačka …A šta je bio cilj? Mislim da će mi pre ili kasnije to biti jasno. Ali Svemogući Bog će nas zaštititi samo da od Njega ne odstupimo.
-“Usluge Knjazeva i kompanije”? …A za Pontija Dorimenontoviča, oca Pontija ostavljate neku nadu?
- Pontije ima nadu već i na osnovu samog svog imena. U početku je i njegov Jevandjelski pralik sudija Pontije Pilat imao nadu! Ovaj pishološki lik nosi u sebi sledeću ideju: ukoliko kod nekoga postoji snažno izraženo dobro i snažno izraženo zlo, onda je to neprekidno neopredeljena ličnost, koja ima podjednake šanse da podje kako na jednu, tako i na drugu stranu. Pontije Pilat je mogao da učini korak, za koji ga je molila njegova žena, i da se zauzme za Isusa, Gospod mu je dao tu mogućnost da se ne povede za onima, koji su ga primoravali da postupi protiv svoje savesti. On je to mogao – ali nije učinio … Tako i moje pomoćno lice …
Sva Hrišćanska literatura je beskrajno ponavljanje Jevandjelja. Bez obzira na to u kakvim su promenljivim uslovima glavni junaci , to je u suštini ponavljanje onoga što je rečeno u Jevandjelju. Zbog toga se to i naziva Hrišćanskom poezijom ili prozom. To nije ništa novo, već ta ista nezastarevajuća Blaga Vest sa svojim upozorenjima i otkrovenjima.
…U ćeliji je sve zamrlo, bukvalno i senka laka,
Sonje Marmeladove tanka ruka.
Biblija je otvorena, i sveća gori.
Sluša Raskoljnikov, plače i ćuti.
Zoro ti zorice svetla,
Da li si zauvek napustila ruska polja?
Osudjenika će razbuditi blagovesti zvona,
Tiho Bog će reći: “Lazare, ustani”..
Vaskrsenje ruskog Lazara, 2000
- Uključivanje u knjigu rukopisa nepoznatog otšelnika nije novi, već originalan stil. Za vas je to bio direktan način da kažete nešto važno?
- Veoma dugo sam razmišljao da li da u knjigu uključim taj molitveni dnevnik. I nisam zažalio zbog donete odluke, jer da je taj dnevnik izašao kao posebna knjiga, on bi naravno našao svog čitaoca, ali ne bi našao tako širok čitalački auditorijum, kakav je dobio pošto je uključen u osnovu umetniučke proze. Rezonanca je ovako mnogo jača.
- Šta je u osnovi tih zapisa – dnevnik savremenog pustinjaka?
- Naravno, ja sam opštio i opštim sa takvim pustinožiteljima, i moj duhovnik je tamo, zapisujem i duhovne razgovore, ali ih čuvam za svoju narednu knjigu o starcima. I u njima ću se već potruditi da realno do slovca prenesem njihove besede. A ti zapisi su nastali i po molitvama pročitanog kod svetih Otaca, i razgovora sa starcima, i na osnovu mojih duhovnih razmišljanja, koje sam zapisao u poslednjih osam do deset godina.
- Medju mnogim ikonama Gospoda našeg Isusa Hrista, čini mi se da vam je posebno bliska Spasiteljevo Blago Ćutanje. Zašto?
- Zato što mnogo pričam … Maštam da ćutim … Starac jeroshimonah Rafail nas je vaspitavao za ljubav prema pustinji, isihiji, tihovanju. Te stvari su neodvojive od Hrišćanstva, kao i neprekidna Isusova molitva, ali pošto trenutno prolazim kroz misionarski životni period, ne mogu da živim u tihovanju. Moja molitva je najvećim delom moje stvaralaštvo. Ali ideal mi je da dodjem do tog duhovnog delanja, koje se zasniva na tihovanju i unutrašnjoj usredsredjenosti. Molim za molitve vaših čitalaca pošto još nisam na tom putu … Ta ikona – Izvor tišine (tako se Gospod naš Isus Hristos naziva u Kanonu Majke Božije) me je zadivila, i uvek joj se vraćam u pesmama i prozi.
- Nova knjiga je sižejno povezana sa “Izvor tišine”?
- Razume se da ti junaci koji su u prvoj knjizi završili svoj ovozemaljski put, neće vratiti u knjigu “Angeli uvek dolaze”. Ne želim da to bude kao neka brazilska serija, u kojem junaci beskrajno vaskrsavaju … Podvlačim da je to umetnička proza, zasnovana na životnim situacijama. Medjutim, čitalac će u njoj naći i neke junake koji se pojavljuju i u prvoj knjizi. Nedavno je čak štaviše izašao i kompakt disk “Izvor tišine” sa pesmama i stihovima iz obe te knjige.
- Na čemu još trenutno radite?
- Trenutno zajedno sa izdavaštvom “Poklonik” pravim novi zbornik “Drukčije” na 512 stranica – u njemu su sve tri knjige stihova sakupljene zajedno. Tematika je veoma raznolika: to je i veliki Jevandjeljski ciklus, i duhovno traganje omladine 70-80-ih godina, kao i Bela stvar, gradjanski rat.
Ako Bog da, u našem dzordanvilskom izdavaštvu će ugledati svetlost dana i udzbenik iz patrologije “Put svetih Otaca” na 640 strana. Taj rad smo već publikovali u skraćenom izdanju. To će biti popularno, dostupno izdanje, koje prosledjuje duhovno nasledje od Hristovih učenika do našeg vremena, završavajući sa jeromonahom Serafimom (Rouzom).
Povratak u Rusiju
- Vi često boravite u Rusiji, i vaši stihovi su ispunjeni nostalgijom za Otadzbinom. Da li imate želju da se potpuno tamo vratite?
- Tako kako se odvijaju životne okolnosti, gledaš gde ti Gospod ukazuje da budeš trenutno. Kao kod nas u Pravoslavlju po čitavoj zemlji: u Japanu se podvizavao sveti Nikolaj (Kasatkin), pa prepodobni German Aljaskinski, Sveti Jovan Šangajski i jeromonah Serafim (Rouz) u Americi …Moje skromno mesto je u Dzordanvilu. Svojevremeno sam razmišljao da ponovim podvig Aleksandra Sergejeviča Puškina, koji nikad nije napuštao predele Ruske Carevine, iako su svi moji prijatelji iz mladosti, a potom poznanici iz disidentskih krugova svi želeli negde da odu. Oni su svi i otišli, a ja sam na to gledao sa osećanjem koje je Galič opisao u svojim stihovima:
Odlazite? Odlazite
iza carina i oblaka
od oproštajnih stisaka ruku
oslabila je i moja ruka.
Ja nisam plačljivac niti stražar
I neću biti u talambasu.
Odlazite – volja vaša,
Znači – tako i treba da bude.
Ali desilo se tako da sam i ja otišao po blagoslovu starca, a znači po Božijoj volji. Kada bude Božija violja da se vratim – vratiću se u Rusiju. I zato molim za vaše molitve za mene da sve sa mnom bude po Božijoj volji.
Na fotografijama: Vsevolod daje intervju za časopis “Blagovest”; majka monaha Vsevoloda (Filipjeva) Tatjana Vasiljevna; korice knjige “Izvor tišine”
preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=32&article=10580
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 05/30 u 11:11 AM
|
Komentari:
Post poslije: «Poklonička putovanja omekšavaju ljudska srca ...»
Post prije: Javljanje Gospodnje