STO JE VISE LJUBAVI MANJE JE PROBLEMA
Оно што зближава хришћане то је љубав према Богу, што је више имамо, што се више у њој изграђујемо толико имамо и више љубави за ближње, за сваког човека и за сваку биљку и животињу, говори о. Михаило игуман манастира Фенек
“Рашко призренска епархија је моја прва епархија, тамо сам отишо у манастир, у Дечане, па после у Призрен код владике. Тај период од 1992. па све до 1999. године може сигурно да се назов златним периодом монаштва рашко призренске епархије, једноставно од доласка крајем 1991. владике Артемија на место епископа рашко призренског у рашко призренској кренуо талас моншатва, младих људи који су остављали свет и своје фамилије, породице и посвећивали се служењу Богу и свом роду уједно. То се десило једноставно чудом Божијим, то ми сви тамо добро знамо, осећало се и од почетка да је окружење тешко, да нисмо баш тако радо виђени, али са друге стране осећала се једна огромна љубав међу људима и радост у томе што ето имамо прилику да следујемо Светом Сави, осталим светим прецима и нарочито нашем деди духовном, ави Јустину Ћелијском и Светом Владики Николају, једноставно тај један дух и те њихове књиге многе су покренули ка монашком путу. И управо у манастирима рашко призренске то што смо читали у монашком животу и у другој монашкој литератури покушавали смо да остваримо у пракси, да служимо Богу. Тај златни период монаштва био је до 1999. године, био је озбиљан мир међу нама, монаштвом, није било толико страдања иако је било повремених убистава и инцидената са разних страна. Али од 1999. и доласка Кејфора на Косово настаје једна потпуно друга димензија. Први који је страдао је о. Харитон из нашег братства у Призрену кога су заједно са манастирским возилом киднаповали, кога смо тек после годину дана пронашли у заједничким гробницама, односно на фотографијама смо пронашли његову личну карту и бројаницу а на другој фотографији његову мантију, џемпер и панталоне које је имао на себи, искасапљене и цело тело исечено, унакажено и исечено у комаде. Скупили смо то што су нам дали и сахранили у манастиру у Црној Реци. Наставило се страдање и народа и монаштва, али то није никако спречило да долазе млади људи, да се братија окупља и у Дечанима и у осталим косовским манастирима, у Драганцу код Гњилана, има братије и у Светим Архангелима, све више младих људи било је и у другим манастирима. Обнавља се моанштво и у мушким и у женским манастирма без обзира на то што се дешава, на тај притисак, на страдања и на изузетно тешке услове. Али пошто говорим о томе морам да кажем и мој лични став, једно моје лично осећање које је мене покренуло из рашако призренске епархије, јесте неимање снаге да се опстане у таквим условима, једноставно, сувише смо се били предали и постали и део народа и тог краја и некако је сувише нас болела неправда, у ствари, та неправда постоји али с друге стране, нисмо ми као људи, ја као монах нисам био дужан да је решавам и мислим да је мој проблем био у томе што сам косовско метохијски проблем доживљавао сувише лично. Дошао сам на тај стадијум да једноставно немам снаге да опстанем доле, да издржим то бреме које ево остали монаси заједно са епископом Артемијем, и Теодосијем у Дечанима, и братијом многобројном, и сестрама, и монасима једноставно одолевају и издржавају. Значи, ко има више снаге, а они који имају више снаге духовне више се ослањају на Бога они имају више снаге да опстану доле, Бог крепи те људе, иначе никакав договор, споразум, закон или сила не би могла да их садржи доле. На Косову и Метохији осећа се неизмерна љубав и благодат Божија. Светиње су једноставно прекрасне, и иконопис, и живопис, и архитектура и природа, планине, ливаде. све тамо има неку своју димензију. То је крај који буди у сваком човеку жељу за њим, ја сам отишао, немама снаге да будем свакодневно доле али трудим се бар једном месечно да прођем кроз Косово, бар мало да осетим оно неба, ваздух и воду, земљу која је много другачија него ова овде. Ми смо у шали на Косову говорили, кад пођемо са Косова идемо на крај света.
Ја сам отишао на Аљаску. Ето, тамо сам живео са о. Андрејем, и о. Мартириосом, о.Дамаскином, о. Герасиом и осталом братијом манастира Платине. Они и Грци, и Руси и Американци, различитог порекла али су рођени и одрасли у Америци, али су на различите начине осетили православну веру и прешли у православну веру. Сада су монаси као и ми, исти им је подгвиг, исти крст, исти трудови исто послушање и поредак је такав да се труде онако како и сви остали монаси и они на Светој Гори, и у Русији, и у Грчкој, у Јерусалиму или где год да живе монаси мислим да је крст једнообразан само је различитост у томе коме је тежи, коме је лакши и коме тежи, услови за то ношење некад су тежи некад лакши. Њихов је на северу Калифорније, у планини, без струје, без воде, без тих обичних цивилизацијских тековина, труде се да живе што строжије могу, да раде по цео дан, да се што мање спава а што више моли Богу. То је братија која је изузетна, тај дух који се може с њима доживети, то је топлина православних ма где се налазили и у ствари, та топлина јесте оно што зближава хришћане - љубав према Богу, што је више имамо, што се више у њој изграђујемо толико имамо и више љубави за ближње, за сваког човека и за сваку биљку, животињу а што је мање љубави више је проблема, што је више љубави мање је проблема и у обичном животу и у манастиру. Ја сам дошао као неко ко није знао енглески, знао сам само онако успут што се научило, али никад довољно, него онако како смо стицали знање кроз песму, филмове и тако кад сам дошао било је проблема разних, да се споразумевамо, да се разумемо али убрзо је то превазиђено, о. Герасим је знао нешто руског, српског и ја мало енглеског тако да смо нашли заједнички језик, споразумели се. Они су ми били домаћини, они су ми платили карту до Аљаске, они су се врло обрадовали, дочекали су ме као браћа брата који је сто година са њима. Ми нисмо свесни колико су они стварно обавештени о нама, колико знају, кад сам дошао показали су ми часопис „Православна реч„ који они припремају и замислите, цео број био је посвећен о. Харитону, његовом животу монашком, о смрти. Заиста је невероватно колико они прате преко медија, интернета и колико се интересују за дешавања. Па онда, колико је тамо икона српских светитеља, и колико су посветили томе велику пажњу, једноставно прате и прослављају на начин онако како они умеју и колико су научени. Онда сам отишао у скитове који су на острвима, тамо живе без струје, без воде, са неком организованом кишницом у једном бурету да имају за прање а сваки поток, сваки канал је пијаћа вода али брзо и она смрзне па се мало ломи лед и сналазе се и долазе до воде. Углавном има свега оног што је потребно, оскудно је у намирницама, у животним средствима али за монаха има сасвим довољно.”
Прича о. Михаило да је желео да остане дуже на Аљасци, али добио је благослов за боравак од три месеца. Монах не сме да живи по својој вољи. Говори нам и о послушању и каже: “Искрено, то је борба, мораш да се бориш да би слушао а при том си енергичан и снажан и тако ме Бог дао да имам енергије и снаге више него што је потребно једном монаху, једном човеку и онда се свакодневно бориш са собом.”
Како да се човек бори са собом?
- Проста је ствар и јако сложена. Проста је зато што једноставно не дозвољаваш својим мислима да ти управљају него их коригујеш, не живиш по идејама и оним што навире често у човека него нађеш један оквир у коме се држиш. Ја се трудим да будем првенствено монах па онда све остало што може још да се учини из љубави према ближњем, или из борбе за светиње али да се остане на колосеку који јесте монашки. Мислим да цео наш друштвени поредак и систем отприлике и не функионише зато што смо ми сви изашли из својих оквира, рецимо, студенти мало више студирају зато што раде још два три посла, ђаци исто тако хоће још нешто мало им је школовање, тако и ми монаси хоћемо и ово и оно, неколико ствари и онда често пута у тој борби да раддећи свашта изгубимо оно што је основно.
А како човек да зна шта је основно, шта је главно а шта споредно?
- Држати се основног назначења, свако има основно назначење. Монах да буде монах, жена ако је жена да буде супруга, мајка, породична жена, ако је девојка да исто тако као девојка има своје обавезе или студира, или је на послу, дакле, свако да ради те приоритетне ствари. Нарочито данас у свету човеку се нуди пуно тога преко медија, много тога опседа, ја то често кажем, кад упалиш тв, прегледаш све канале које имамо и обиђеш практично цео свет и онда угасиш тв и погледаш у стан, кућу, простор и онда ти је мука, па како све оно тамо а ја овде седим. Е, онда је ту борба, али ипак човек треба да погледа себе а не стан, да погледа себе шта је он и да се труди у том основном назначењу. Ја сам и сам то осетио, мени је Аљаска управо ту помогла, остао сам сам, без комуникације, без могућности додира са светом, ни да препливам, ни да трчим, једноставно морао сам да се прилагодим. За кратко време сам се потрудио и научио да служим на енглеском језику, да не би ти монаси морали да уче српског језик јер њих су двојица. Значи, мало се учио језик, мало се спремала храна, мало ти монашки послови да се раде, поделили смо послушање, знало се шта ко ради, ко шта којим даном кува, спрема, чисти.
Од чега се на Аљасци издржава манастир?
- Сами гаје четири врсте намирница купус, шаргарепу, кромпир и цвеклу, а остало братија из Платине помогне или често се дешава да наши Срби, дијаспора, верујући људи са подручја целе Америке спреме по пакет хране, разне намирнице и пошаљу им. Имају и програме помоћи, поједини свештеници и ђакони у Америци организују прикупљање средстава и пошаљу. Тамо је на Аљасци основни проблем за локално становништво Ескиме, Елиоте и остале домороце, локалне људе проблем, рекли су ми монаси, што савезна држава америчка даје доста новца за локално становништва, па оно има доста новца али су баталили све своје послове, риболов, лов и све што су радили. Живе од те помоћи а како имају пара све је више алкохола, дроге што њихов организам уопште не може да поднесе, и са тим новцем се дешава упрааво нека неправда. Све је мање тих заједница, све је мање и бракова, а има се новца а и једноставно ми смо слабије генерације, знате кад се навикнете на путер, еуро крем и слаткише онда теже варите тврду храну. Мало се попушта и онда се иде на тај систем лагоднијег, лакшег живота и сви тежи послови се избегавају, сви гледају да мало раде а много зараде.
Да ли је дух времена захватио и монаштво?
- То се види сваки дан, ми возимо добра кола, имамо добре мобилне, носимо добру гардеробу и обућу, не носимо старо, извоштило одело, него свилене мантије.
Имате могућност избора не би морали?
- Свако се труди да живи онако како сматра, односно како би требало да има благослов и да се држи благослова и послушања о коме сам говорио, али једноставно и ми смо људи. Рекох сви смо својеглавији, размаженији, па онда себи мало више угађамо и снисходимо и ту је врло тешко направити линију, е, ово је добро, ово није добро. Значи, сам возим ауто који не може свако да вози, сам имам мобилни који не може свако да има, па и хране има у изобиљу, тога сам врло свестан.
Јестe ли онда у процепу са самим собом, ако знате да је тако а можда не би требало да буде тако?
- Искрено нисам у процепу са собом јер нисам се борио да би то имао, није ми то био циљ. Циљ ми је да будем оно што ми је основно назначење, да будем монах и то на овом месту на које сам дошао стицајем околности. Када сам долазио, када сам се враћао из Америке хтео сам да одем негде на Фрушку Гору, када сам разговарао са преосвећеним епископом Василијем тражио сам негде у брду да будем, што даље од града. Онда се у разговору са претходном игуманијом дошло до тога да би у овом манастиру требало што шта урадити, она је рекла сама да нема више снаге, да је ово велика кућа, да би се радо повукла где владика благослови а да ми већ дођемо. Јеноставно стицајем околности, ја тврдим ипак је била воља Божија и благослов Свете Петке да ми дођемо овде. Сада кад смо дошли сада не можемо да кажемо, е, сад нећемо више да се играмо, сад ћемо да се играмо негде на другом месту, дошли смо до краја пута и ту ако Бог и да умиремо.
Рекосте што даље од града! Зашто?
- То није да се бежи из града због града, него чињеница да када си даље од града, када је тежа комуникација са градом, са већим насељем одмах је у манастиру мирније, ређе долазе људи, још када немате приступног пута, или кад је макадам, или кад мора много да се пешачи аутоматски мање људи долази а исту мисију вршимо. Али, има манастира да људи и по том макадаму доказ, тако је у манастиру Црна Река. Ја верујем да више људи дневно дође у Црну Реку него у Фенек, који је овде поред Београда, а Црна Река знамо сви колико је далеко. Ето, од како смо дошли овде отворили смо капије, сад немамо капије ни са једне стране, отворено са свих страна и пролазе људи са свих страна, тако да имамо само дежурства да дочекамо и да се бар неко нађе испред цркве а има нас мало за оволику кућу и за оволику потребу.
Долази пуно младих, нађу ли оно што траже?
- Па ето то, морали би они да кажу а што се нас тиче, број се повећава, не смањује, према томе то је вероватно и неки доказ да долази све више људи. Очито је људима интересантна манастир, и богослужење што и нас обавезује да се трудимо, прилагодимо свој живот, обавезе манастирске као и нека послушања томе да дочекамо људе, да послужимо, да не правимо селекцију неком ћемо воду а неком нећемо ништа, неког ћемо да најуримо, трудимо се да не правимо разлику ни са једним човеком. Једноставно се трудимо да живимо како смо васпитани, како смо и кући васпитани, то гостопримство са чашом воде, слатко неко и шта има у ком тренутку, не трудимо се по сваку цену да имамо преко целе године неко слатко, може и ратлук, и колач, једноставно гостопримство традиционално српско које се негује.
Мислисте да се гостопримство очувало или су нам срца охладнела?
- То сам реко мало пре у другом контексту али понављам, љубав се умножава, уколико ми више волимо Бога, толико се волимо међусобно; колико има мање љубави према Богу толико има маље љубави међу људима, то је доказ у сваком друштву и сваком односу, и у манастирском братству и општежићу. Уколико се монаси труде да следују за Богм, за оним који нас је позвао, није нас позвао нико од људи, узми крст свој и ајде за мном, то су Господње речи, према томе, узмимо крст свој и идемо, следујемо за Христом по Јеванђељу и оном што читамо сваки дан и служим на Литуригју свакодненво. Значи ако се тога држимо што читамо онда се ту сигурно умножава љубав, а и године пролазе и једноставно човек то осећа, доживљава све дубље и све више. А уколико се препушта Господу, уколико се препушта неким теоријама, неким системима и уколико сами, обично ми сами људи постављамо те неке своје шеме, или нивое, поставимо себи и кажемо, ми смо на овом нивоу и онда нећемо да се спустимо ни степеник ниже ни степеник више, е, онда се има велика криза. Тако и у односу са Богом и у односу међу људима, уколико се љубав према Богу умножава, умножава се између сваког човека и мислим да је данас мерило односа међу људима и средачност и љубави према ближњим у томе колико имају вере. Знам да је то то данас непопуларно рећи, може се рећи да је то верски фанатизам, да ми само знамо да причамо о цркви, вери, али једноставно постоји искуство, хришћанство постоји двадесет векова. Свака нова година је наш нови рођендан, сваки нови дан је прилика да се уразумимо, покренемо, посветимо Богу. Мислим да сваки онај човек који јутро почиње са молитвом и леже у кревет са молитвом има ту једну заштиту Божију и то је оно што нас одржава у овом свету, а сваки онај човек који нема времена, обично ни за молитву, ни за богослужења, онда нема времена ни за ближњег, ни за брата, ни за рођака, за неког болесног, нон стоп је у некој гужби. Сами креирамо ту количину активности, или се преоптерећујемо или лежимо и нећемо да се покренемо, значи имамо обично крајности, сматрам да морамо да нађемо систем да будемо и са једне и са друге стране, и да једноставно ту своју љубав и енергију која нам је дар Божији, јер и овај живот и ово све што имамо је истински дар Божији да на неки начин заблагодаримо Богу. Како? Тако што ћемо се и ми трудити да служимо Богу, следовати Богу. Рецимо, они који су породични у породици, радећи на свом спасењу, умножавајући своју љубав према Богу умножиће и према мужу и према деци, а опет с друге стране, мужеви према супругама и деца према родитељима.
МОРАМО СЕ ВИШЕ ПОШТОВАТИ
“Неопхдно је и да мало се више поштујемо, да поштујемо једни друге, да поштујемо и туђе време и туђе односе и све остало. Сматрам да требамо мало више да се поштујемо у смислу да имамо више поштовања, оног основног од тога кад смо били деца, кад смо били мали требали смо да поштујемо родитеље, кад смо поодрасли да поштујемо своје ближње, другаре, пријатеље, кад смо дошли у стадијум овај да зрелимо као људи да поштујемо оне с којима живимо а кад још напредујемо да имамо поштовања и на свим нивоима. Значи, морамо да имамо поштовања, оног основног у кући, кад га имамо у кући, онда га лако можемо имати и према другима и онда се боље чујемо, јер то чујење управо произилази из тога колико једни друге поштујемо. Данас смо слободни, информисани, имамо медија, сва ова средства нас једноставно опседуја дневно, дневним информацијама, недељним, а у штампи је све више негативних информација и генерално све то опседа и све се чини страшним. Само се прича о нечем страшном, ја мислим да је то у нашим главама, о страшним стварима причају људи који су њима оптерећени о веселим и радосним стварима причају људи који су радосни, мислим да је крајње време на сваком месту и кораку, колико год је то могуће да будемо позитивни, радосни, весели, да имамо позитивне ствари, па шта сад, неко је неког преварио, украо, отео, узео, ово урадио, оно, па урадио и он ће можда сутра да се покаје и ко зна кроз шта је та његова душа пролазила. Не треба критиковати друге, не треба тако негативно причати, ја само кажем радуј се бре, ако би гледао у земљу не видиш како се људи облаче, ако ти завирујеш иза сваке сукње и хаљинице онда си оптерећен. Свако нек ради свој посао, мало више да будемо кротки, скромни.”
Многи се данас жале да нико никог не слуша, да свако вуче на своју страну, деца на једну, жена на другу, муж на трећу а ништа их не уједињује.
- Тачка која све уједињује, која је дата човека је радост у Господу, она надомешћује све остале. Те наше бриге и наше небриге или непослушања деце је онако како смо их ми васпитавали, не може да се каже, дете ме не слуша, па, извини мајко али ниси радила са својим дететом на време, обично су то биле пословне, заузете жене са обавезама, са терминима, децу су васпитали обданиште или улица и онда кад је дете одрасло без осећаја према родитељу, односно изграђеног односа са својим родитељима, нормално да родитељ сад кад очекује да га дете поштују а каже дете, како да те поштујем кад ти мене ниси поштовал кад си ми била најпотребнија. Управо то говорим, морамо успоставити однос у породици, тако што ћемо поштовати, мајке мајчинство, деца детињство, очеви очинство, не можемо да очекујемо да деца буду срећна ако се муж и жена само деру један на другог. Сматрам да свака породица мора да буде јединствена и мора да буде колико је то данас могуће, сложна у смислу да постоји један заједнички став мужа и жене онда и деце да се договарају, да нађу један заједнички језик и тачку око које могу да се договоарају. Ја то из свог угла знам сигурно да то треба да буде Бог и онда ће све да буде како треба. Овако као монах и као неко ко служи Богу свакодневно и трудим се да будем што бољи монах где год се налазио јесте да се посветимо томе да нам Бог буде на првом месту и да једноставно у једном заједничком односу породично се договарамо. Значи, нико никог овде не присиљава, правосалвна вера и Православље цело је врло слободно, многи то сматрају и сувише либерално, у ствари, тако је Бог дао човеку. Бог је дао човеку највећу слободу, значи, ако хоћеш моли се ако нећеш нико те не може натерати. Наше проповеди, наше приче, наша духовна руководства и све оно што радимо у Цркви је једноставно изношење онога што смо прочитали у Јеванђељу и онога што смо доживели у Цркви, ону лепоту и ону веру коју сам милион пут&