MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

...Ето, како је познато, после 10 јуна 1999. године и престанка злочиначког бомбардовања Србије од стране НАТО, које се догодило хтео бих да напоменем без обазира на протесте Русије и без сагласности Савета безбедности ООУ у Њу-Јорку, на територију српске аутономне покрајине Косово и Метохију сјатили су се на десетине хиљада разних војних и пара-војних формација, хиљаде чланова и посматрача ООУ, стотине новинара и представника разних информативних агенција. Све телевизијске станице на кугли земаљској су говориле о томе да је, после непрекидних бомбардовања која су трајала два и по месеца, у Куманову потписан споразум између Савезне Републике Југославије и НАТО који је требао донети на Косово мир и безбедност. Југословенска армија је у сагласности са овим договором напустила Косово, и уместо ње су ту дошли, такозвани западни миротворци НАТО-а, који су у сагласности са споразумом потписаним у Куманову, дужни били да обезбеде миран живот свим етничким групама на Косову. Задатак свих тих разнобојних војних и цивилних формација, који су се сјатили на Косово и заузели га, била је потпуно очигледна – обезбеђење нормалног живота становницима Косова и oчување мира у покрајини до коначног решења питања, које се, сагласно примењеној тада резолуцији Бр. 1244 ЦБ ООН, требало решавати уз очување територијалног суверенитета Савезне Републике Југославије. Али управо од тада је почео сасвим други, у суштини, потпуно супротан процес.

Уместо много пута понављаних речи западних политичара о почетку рада на успостављању мира и безбедности на територији Косова, почео је процес потпуно отвореног етничнког чишћења у јужном српском крају, уништавање свега српског и православног. У овој колевци српске историје и духовности где се налази више од 1300 цркава и манастира, где се налази и Патријаршијски манастир, као историјски центар Српске Цркве, данас готово да није остало срба. Навешћу пример: У главном граду покрајине – Приштини, до доласка НАТО-а живело је 40 000 Срба, а данас их нема више од 200, и они живе тако што немају никакве слободе кретања, у потпуној изолацији, у гету (логору) ХХI века. Даље, по доласку снага НАТО на Косово, почео је отворени суд линча над србима. Албанске псеудо-војне формације такозване Ослободилачке армије Косова започеле су масовна убиства срба и неалбанаца, спаљивање српских кућа, тоталнога уништења на десетине српских села, силовање жена, пљачке и уништавања духовног и културног српског наслеђа. Тамо, где је било срце Србије, тамо, где се водио 1389 године чувени Косовски бој, тамо, где је положио свој живот за Крст Часни и Слободу златну Свети српски цар Лазар, тамо, где и сада почивају нетрулежне и чудотворне мошти светих српских царева и архиепископа, тамо, где се налазе стари српски манастири, дошло је до чудовишног злочина над малим и незаштићеним православним словенским народом, о којем, ако прећутимо ми, људи, повикаће камење.

У периоду од времена доласка такозваних НАТО-миротвораца, 10. јуна 1999. године па до сада убијено је више од 1200 срба, прогнано 230 хиљада, спаљено и уништено преко 150 српских манастира и цркава из периода од ХII-ХХ века, оскрнављено десетине српских гробља, на многима ископане и разбацане кости покојника. О овоме могу и ја сам лично да сведочим: пре две године у пратњи војне патроле НАТО, лично сам обишао поједине делове Косова. Ужасни призори, да се речима не може то ни описати, то се може само доживети. То не би могли бити ни кадрови из најгорег филма страве и ужаса, најсрамнија стварност савремене цивилизације. Посебно ме потресло то што чак ни српске кости не могу мирно почивати у земљи. Гробови раскопани, посмртни остаци разбацани, надгробни споменици поразбијани, на фотографијама на споменицима изграбане очи покојника, крстови поломљени, сметлиште метар висине, увредљиви натписи на албанском језику – само су неки детаљи овог свеопштег косовског пакла. И гробови мога покојнога деде Петра Мирковића лозе која је одувек на Косову, и моје баке Зорке, у јужном делу Косовске Митровице, разрушени су и оскрнављени. Исто се може рећи и за све гробове мојих рођака са мајчине стране који су рођени на Косову. На Косову данас ни живима ни мртвиам нема мира. Живи би се понекад хтели сакрити у гроб, а мртви би хтели да побегну отуда, као живи.

Срби који су остали живе често у логорима, као јевреји у другом светском рату. Готово свуда влад страх од албанаца, снајпериста, страх од ножа, насиља, мина на путу, рафала аутоматске паљбе у мраку, страх од отмице, страх од албанског безакоња, које хара по јужном српском крају. Нигде практично нема ни мира ни заштите, а може се и у новинама прочитати: убијена српска деца на купању у реци, заклан старац са женом у сопственој кући, убијен монах, силована и убијена српска девојка, убијени српски сељани док су жели у пољу пшеницу, миниран аутобус са свим путницима, катедрална црква у Приштини претворена у јавни тоалет, хиљаде српских књига бачено на ђубриште... итд. То су, нажалост само неки од новинских наслова о косовским данима. Чини се да нема довољно жутих трака и гасних комора, да би се написал књига « Српски геноцид у ХХI веку». Не штеде ни децу ни старце, ни монахе ни монахиње, нити икога, нити ишта, што подсећа на 1400 годишње присуство срба на Косову и Метохији. И све то, драга браћо и сестре, се дешава не у неком филму о Другом светском рату. Данашња Голгота срба на Косову потврђује да то није само прошлост. Геноцид, логор, масовна убиства, практично потпуна ограниченост слободе кретања, то није прошлост људске цивилизације, и не само мрачна прошлост, него трагична стварност Европе. И све се то дешава пред очима такозваних НАТО-миторвораца, који иако замишљени као миротворци одговорни за безбедност свих становника Косова, постали су у овој или оној мери пасивни посматрачи злочина, који су се дешавали и дешавају на њихове очи.

Како је главна тема Светског руског народног сабора ове године богатство и сиромаштво, не могу а да не споменем данашње материјално стање српскога народа на Косову. Косовски срби не само да немају основна људска права, ни права слободе кретања, они буквално једва преживљавају. Ни једна од фабрика на Косвоу више није доступна за Србе, који, чак и када би хтели да се врате на своја радна места од раније, били би одмах убијени. Срби који су се храбро вратили у чиста српска села живе гладујући. Они не смеју ни да изађу на своју земљу, јер им прете албанци и не штите их снаге НАТО. Неки од њих, они храбрији, нису се никад вратили из својих винограда, поља и шума. Они су или зверски убијени или нестали без трага, што је једно те исто. Међународна и албанска грађанска власт често искључује косовским србима електричну енергију, остају без струје, објашњавајући ове мере недостатком енергије и неплаћањем рачуна. Али кад је Србија изјавила да ће она бесплатно достављати неопходну количину електричне енергије у аутономну покрајину Косово, и поред тога међународна и цивилна албанска власт одговорили су одречно. На такав начин, косовски срби не само да не могу радити и зарађивати, него су лишени и могућности да несметано приме помоћ од сопствене државе. Све то казује, да на Косову влада опште безакоње. Реч сиромаштво је сувише блага, да би се одредило садашње стање мог народа у његовој историјској колевци. Не само на богату, него су срби одавно заборавили и на средњу класу живљења, све је то привилегија албанаца.

Посебно је лицемерно то да готово сва званична лица из Америке и Запада у својим изјавама упорно настоје да оправдају преступе над православним србима. Они хорски понављају заобилазећи истину, да је крвопролиће српског невиног народа у последњих 8 година – само просто фрустрирајућа реакција албанаца, тако како статус Косова све до сада није решен. У исто време Америка и албанци на Косову, супротно резолуцији СБ ООН Но 1244 од 1999 год. коју су они дужни да испоштују, јавно говоре о одвајању српске покрајине Косово и за стварање још једне Албанске државе на Балкану. Они једногласно настављају безобзирно да прете, да ако Косву не буде дата независност, може доћи до новог таласа насиља над србима. Даље, Америка са својим савезницима, које посредством снага НАТО контролишу Косово, даје јасно до знања српским становницима који су остали да њихов живот на Косову није безбедан и није пожељан. И запад, и косовски албанци то чак и не скривају. Лажно и само на речима позивају 230 хиљада срба да се врате у своје срушене куће, спаљене и опљачкане станове и разорена огњишта, америчко-албанска-натовска коалиција на Косову отворено даје србима до знања, да они немају својих кућа, јер су оне срушене, и да им нико не гарантује безбедност, ако се они врате. Постоји ли веће лицемерство?

Подстакнути од стране западне подршке и оправдавање злочина која су починили, албанци, у време тродневних немира, не марећи за присуство на територији Косова НАТО, у пролеће 2004 године су убили 12 срба, ранили 120, прогнали 4000, углавном из многих српских енклава дубоко у Косову, до темеља су срушили још 35 српских цркава и манастира, 1000 српских кућа и неколико српских села. После прећутног овог отвореног геноцида и културоцида над србима, политичари запада и албанске вође, уместо тога да се постиде својих злодела, кренули су са још отворенијом политиком одвајања српске покрајине Косово од државе Србије. Главним лицемерним квази-аргументом такве америчко-албанске политике представља злогласно утврђивање стабилности на Балкану по америчко-албанском рецепту и лечење албанске национал-шовинистичке фрустрације стварањем још једне албанске државе. У случају да не буде тако, и албанци супротно одлукама ООУ не добију другу државу у Европи, они прете новим насиљем над осталим србима на Косову. И последњи преговори с Косовом између срба и албанаца у Бечу јасно су показали политички циљ америчко-албанске коалиције. Уместо казне за преступнике, окривљених за злочине над косовским србима, уместо повратка 230 хиљада српских избеглица са Косова, уместо изградње срушених српских цркава, манастира, гробља, кућа и станова, уместо обезбеђивања основне слободе кретања срба и престанка логорске изолације, уместо успостављања мира и стабилности као основног предуслова за сигурну будућност на Косову, у Бечу се још једном показало, да циљ, како Запада и албанаца, тако и посредника у преговорима Марти Ахтисари, било је и остало – независно Косово и одузимање Србији њеног духовног и историјског срца. Охрабрени таквом лабавом ставу према ранијим злочинима, на недавним крвавим демонстрацијама албанаца у Приштини, демонстранти су громко скандирали о осталим српским церквама и манастирима: «Срушити, срушити!». Горе казне за косовске србе не може бити.

Ето, у основним цртама, данашња слика јужне српске покрајине. А прогонозирати шта ће сутра бити са Косовом је незахвално, то ће нам показати будући дани и године.

На крају овог кратког осврта на данашњу ситуацију на Косову и Метохији, драга браћо и сестре, срдачно вам благодарим на томе што сте ми дали прилику да кажем истину о злочинима, који се дешавају на Косову и и да вам опишем мали делић трагедије, која се одвија данас у центру савремене Европе.

У овој трагедији страда древни хришћанскии народ, који стоји на путу остваривања војних и политичко-економских интереса врховних силника, који стреме да доминирају у свету и који немају ништа са правдом. Благодарим и све у братској Русији, који су нам помагали и помажу данас у борби за истину. Срби се на Косову и данас, као и много векова уназад, надају на Бога Живога, и на вас, своју православну словенску браћу. Уверени смо, да нас Русија неће заборавити и оставити на поругу онима, који су изгубили осећај за вечни смисао живота.

Komentari: