MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

.. Одмах на почетку, истакао бих непобитну историјску чињеницу, да су наша два словенска народа још у давним временима живела на истим оним просторима који и данас припадају Русији. Ово са своје стране опет сведочи о заједником пореклу Руса и Срба као и њиховој међусобној сродности.

Наши историчари стога понекад цитирају и тумаче древногрчког географа и историчара Страбона, који је живео од 63 г. пре нове ере, до 20 г. нове ере. Страбон је наиме писао да је на територији Западне Азије (данас Русије) и Мале Азије, живео велики народ Срба. Страбон чак наводи и име једног владара по имену Облак, кога ови историчари убрајају у Србина јер Страбон говорећи о народу којим Облак влада, тај народ именује као Sirbaces vel Srbaces . Страбон такође открива и податак да су древни Срби на тим просторима обитавали пуних 400 година све док их Хуни, у давна времена, у једном од ратова, нису нагнали на сеобу према унутрашњости Европе. О горе поменутом српском краљу – по имену Облак, Страбон говори као о моћном владару, који је, око 70 г. пре Христа, слао помоћ од 20 000 војника краљу Фарнаку, господару Босфора и северозападног дела Мале Азије. 

И знаменити Митрополит Московски Макарије Булгаков, у првом тому своје капиталне Историје Руске Цркве пише, да је још у првом веку, знаменити римски писац и географ Плиније Старији (23.-79г. нове ере), међу осталим народима у области Кавказа, навео и Србе. Плиније Старији у свом делу Historia naturalis, између осталог директно каже: A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii – Поред Кимеријана станују Меотијци, Вали, Срби, Зинги, Псеси. Иначе, читава древна Сарматија, обухватала је територије од Црног и Азовског мора на југу, земље између две знамените реке Волге и Дона, као и цео појас до Кавказа и Каспијског мора. Све овде наведене територије добрим делом и данас припадају управо братској Русији.

Српски народ, по писању митрополита Макарија, на територији данашње Русије, у древној Сарматији, тј. између Кавказа и ушћа реке Волге, помиње и еминентни александријски астроном, математичар и географ, Птоломеј Клавдиј, аутор знамените Карте света, који је живео од 87. до 165 г. нове ере. Птоломеј у својој познатој Географији дословно пише: Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Σερβοι – Између Кераунског горја и реке Ра (смештени су) Оринеји и Вали и Срби. Иначе, опште је познато у историјској науци да се река Волга се у античка времена називала Ра. 

За нашу заједничку историју је веома интересантна и територија Закарпатја, која је некада давно, но релативно кратко, у 10 веку, припадала Кијевској Русији. Један део ове области по имену Бојке, веома се често наводи у српској историји. Но, област Бојке многи од историчара не везују само за Закарпатје, већ и за неке мање или веће регије на територији данашње Немачке, Чешке или Пољске, помињући истовремено у својим истраживањима и тзв. Белу Србију, земљу на којој су живели преци данашњих Срба. (на пример Владимир Ћоровић, Павел Шафарик и др.). Ова област, звана Бојке, поменута је код византијског цара и хроничаа из 10. века Константин Порфирогенит у његовом делу О управљању империјом. Срби су наиме, по речима овог византијског владара, почетком 7. века, у времену императора Ираклија, а по дозволи истога, на Балкан дошли, управо из области Бојке. (Константин Порфирогенит пише да се област Бојке налазила између Турске и Франачке државе, тј. у Централној Европи, између Угарске и Франака). Они су населили највећи део Балкана, настанивши се на територији данашње централне Србије, Босне и Херцеговине, Далмације јужно од реке Цетине, Црне Горе, данашње северне Албаније, древне античке Македоније и делимично Еладе. 

Што се тиче пак раније поменутог Закарпатја на западу данашње Украјине или негдашње древне Кијевске Русије, њега су многи европски историчари сматрали чак за прапостојбину свих Словена а не само Срба (на пример Павел Шафарик, Лав Николајевич Гумиљов и др.). Оно што пак додатно скреће пажњу српских историчара на Закарпатје, је податак, да извесна област по имену Бојке, и данас постоји у Закарпатју, где и сада можете срести многе српске топониме, као што су на пример Косово Поље или Косовска река, или код старијих људи чути сачуване древне народне песме које певају о Србији, Београду или Црној Гори. И стари матерњи језик многих житеља Закарпатја је оригиналан и није нити руски, нити новоисконструисани украјински, нити пољски, нити чешки, нити словачки а нити модерни српски. То је можда једна варијанта древног заједничког словенског језика, са разним утицајима западног, источног и јужног словенског дијалекта, који има додирних тачака са многим данашњим модерним словенским језицима а највише са српским.

У недостатку времена за исцрпнија излагања на тему наше најдубље древности, ови уводни осврти, пре свега су ми послужили да вам, цитирајући барем неке од древних историјских извора, одсликам непобитну реалност дугог сапостојања предака српског и руског народа, на оним територијама које су некада припадале или данас припадају руској држави и руском географско-историјском кругу, што опет сведочи о нашој огромној блискости и непобитној словенској сродности.

Даља историја наших народа, од делимичног крштења Срба у 7. и значајнијег у 9. веку, и крштења Руса у 9. и 10. веку, далеко нам је извеснија и није тако мутна, нејасна и несигурна за неке чвршће закључке као она најдревнија.

Шездесетих година деветог века, од времена руских кнезова Асколда и Дира, првих владара Кијевске Русије, који су 867 г. примили хришћанство, и паралелно с тим процесом, од времена српског кнеза Мутимира за време чије владавине је око 873 г. велики број Срба примио Хришћанство, и руски и српски народ, ушли су практично истовремено, на историјску позорницу, као зрели и културни народи. Иако се наше две словенске државе, нису директно граничиле, захваљујући светој браћи Кирилу и Методију и њиховим светим ученицима, који су јужнословенско наречје узели за основ словенске азбуке и писма, наши народи, постали су још сроднији и ближи неголи пре Свете Тајне Крштења. Од тих времена па све до данас, Руски и Српски народ само су продубљивали своју многослојну блискост и никада се нису налазили у било каквом војном сукобу али су зато веома често заједнички ратовали за вјечне идеале Христове Божанске Правде.

Вођени тајновитим Промислом Божијим, наша два народа, не само да су приближно у исто време први пут у својој историји у значајнијем броју примили Хришћанство, већ су преко своја два Светитеља, која су живела у истом историјском периоду, и која су носила исто име Владимир, свако у свом роду, учврстили благочестиву веру. Један, Свети Владимир Кијевски, по крштењу Василије, коначно је 988.г крстио Руски народ, а други, Свети мученик Владимир, на крштењу Јован, кнез на српском Приморју у области Диоклитији, учврстио је својим мученичким подвигом православну веру код Срба. И један и други светитељ су свој многоплодни и пролазни живот на земљи, заменили бољим и вечним на Небесима, скоро у исто време. Свети Владимир Кијевски предао је своју свету душу у Божије наручје 1015 г., а Свети српски кнез Владимир Диоклитијски, мученички је и на превару пострадао по наредби бугарског цара Владислава, 1016 г. Таквим образом, преко ова два савременика и имењака, двојице Светитеља Владимира, руски и српски народ су се још више духовно зближили у небоземним размерама.
Међусобна блискост наших народа такође се продубила одласком српског принца Растка Немањића 1192 г. на Свету Гору Атонску. Њега је тамо повео један руски монах са Атоса, који је на двору Растковог оца Стефана Немање, господара Србије, просио милостињу за руски манастир на Светој Гори. Не случајно, принц Растко дошао је управо у Руски Светогорски Манастир на Атону, где је на Благовјести 1192 г. и пострижен у монашки чин, добивши монашко име Савва. Он је под куполама древне руске обитељи упијао своја прва знања из монашког живота, трудећи се у послушности, посту и молитви. Свети Савва ће 1219.г. постати и први Архиепископ аутокефалне Српске Цркве, а следеће 1220. приредиће Зборник црквених и грађанских закона звани Номоканон, Законоправило или Кормчија. Овај Номоканон у редакцији Св. Савве Немањића, дошавши још у 13. веку, преко разних преписивача, кроз Бугарску у Русију, одиграо је огромну улогу у историји Руске цркве и руске државе у следећих неколико векова, а пре свега на пољу црквено-правне и државно-правне науке и традиције.

У времену трагичног монголо-татарског ропства Русије, које је трајало од 1237 до 1480.г, као значајног српског делатника који је оставио значајног трага у духовном животу руског народа, свакако треба поменути светогорског старца Исаију Србина, који је 1381г. превео на словенски језик дела Дионисија Аеропагита, да би се већ следеће 1382г. појавио и Руски списак овог превода.

Нећемо заборавити ни Митрополита Московског Св. Кипријана Цамблака, који је у периоду од 1390. до 1406.г, управљао Руском црквом. Иако се Митрополит Кипријан у историји најчешће назива Бугарином, јер је био родом из Великог Трнова, престонице другог Бугарског царства, не сме се изгубити из вида врло јасна историјска чињеница, да је неке делове Бугарске државе одвајкада насељавао српски народ. Стога није ни мало случајно, нити би иког требало да чуди, што руски Никоновски летопис овог знаменитог првојерарха, директно назива Србином.

Свакако, неможемо без помена заобићи ни веома плодотворног светогорског јеромонаха Пахомија Србина, који је прешавши у Русију, у 15 веку, између осталог, написао и три житија једног од највећих Руских Светитеља, Сергија Радоњешког као и преко 30 различитих сочињенија. Ту углавном спадају разне службе и житија неких руских светитељима тога доба.
Мало је пак позната и чињеница да су Српски цареви и краљеви директно помагали Русију у најтеже време монголо-татарског ропства. И заиста, све до пада Србије у турско ропство 1459 г., живећи Јеванђељем Христовим и сећајући се руске љубави указане Светоме Савви и преподобном Симеону Немањи, многи свети српски краљеви и цареви слали су прилоге руском Манастиру на Светој Гори или неки вид помоћи у саму Русију. Сачуване су и многе грамате које говоре о томе, а цар српски Душан Силни постао је и ктитор руског светогорског манастира Св. Пантелејмона. Писац древног житија св. српског краља Драгутина, архиепископ српски Св. Данило Други, пише о томе да је краљ Драгутин « много пута у руску земљу слао своје посланике са драгоценим даровима боженственим црквама и манастирима, и милостињу нишчима и немоћнима, јер је он у руској земљи имао свог возљубљеног пријатеља, кнеза Василија, и њему је по достојности част указивао, шаљући му сладке речи с великољепним царским даровима».

После делимичног пада Србије под власт Османлија, поразима на Марици 1371. и на Косову 1389 г., и њеног тоталног државног слома 1459г. падом нове престонице - Смедерева, српска земља је утонула у мрак тешког агарјанског ропства. Управо у то време, Русија је уједињена око Московског Великог Књажевства, преко победе Св. Димитрија Донског над Мамајем, на Куликовском - Косову пољу, 1380г., полако почела да се ослобађа монголско-татарског ропства, што је дефинитивно учинила 1480 г., под Московским великим књазом Иваном Трећим, победом при тзв. «Стојању на реци Угри». Русија је стога, као једина моћна и слободна православна земља у свету, крајем 15. века постала прибежиште многим Србима са окупираног Балкана. Столећима потом, на десетине српских монаха из Србије и Свете Горе, у наручју и загрљају Русије налазило је речи утехе и охрабрења, као и честу материјалну помоћ за од Турака опљачкане и разорене српске цркве и манастире. Примера ради, тако је средином 17. века, 1653 г., у Москву због добијања помоћи за Српску Цркву и стварања савеза против Турске, дошао и сам српски патријарх Гаврило, где је био веома лепо примљен и од цара Алексија Михајловича и од патријарха руског Никона. Он је у Русији провео пуних 6 година, где је 1655 г. заједно са Руским патријархом Никоном, Антиохијским патријархом Макаријем и руским архијерејима, учествовао на црквеном Московском сабору. Патријарх српски Гаврило је, по благослову патријарха Никона, у појединим приликама, замењивао и самог Руског првојерарха.

Чак су и неки руски владари имали српске крви. Поменимо на пример првог руског цара Ивана Четвртог Васиљевића, чија је баба по мајци била Српкиња Ана Глинска Јакшић, кћер српског војводе Стефана Јакшић а унука војводе Јакше, родоначелника ове чувене српске породице.

Особито значајну улогу у опстајању српског народа и српске културе на историјској позорници, Русија је на себе узела после трагичне тзв. Прве велике сеобе Срба са Косова, Метохије и Северне Македоније, која се догодила 1690. године. Тада је, након неуспелог аустријско-српског рата против Турака, 37 000 српских породица, заједно са патријархом Српским Арсенијем Трећим Чарнојевићем, пошло на север, напустивши под притиском зверстава разуларених Турских, Албанских и Татарских хорди, своја вековна огњишта на Косову. Иако је један велики део Срба остао на својим имањима, трпевши невиђена гоњења од стране Турака, Албанаца и Татара, ова трагична сеоба је први пут после 1000 година озбиљније изменила демографску и националну слику јужне српске покрајине. Но, чак и после ове велике сеобе, српски народ остао је већински на Космету. Они Срби који су избегли, по невољи су се највећим делом настанили на земљама тадашње Хабзбуршке монархије. Многи историчари сматрају да је број избеглих Срба премашио број од 200 000 што је Аустрији дало могућност њиховог насељавања на кризним граничним областима према Турској, организујући их у посебне војно територијалне и административне јединице зване Војне Крајине. Како су многи српски манастири и на десетине српских цркава на Косову и другим деловима Србије уништени, умногоме је замро духовни и културни живот српског народа, што је довело и до великог недостатка богослужбених књига, одежди и сасуда. Стање је постало посебно критично после још једног неуспелог српског устанка против Турака који је избио 1737 г. Устанак се завршио другом великом сеобом Срба са Косова, Метохије и Македоније. Њу је предводио српски Патријарх Арсеније Четврти Јовановић. Након ове, још трагичније сеобе, Срби су од апсолутне, постепено постали само релативна већина на Космету а љубимци турских окупатора, Шиптари, прешавши са територије данашње севернe Албаније, још су се више раширили и укоренили на напуштеним и спаљеним српским поседима. Да у овом периоду историје није било помоћи мајке Русије, како и данас Срби називају најмоћнију словенску православну државу, стање у страдајућем српском народу, и опљачканој и материјално увелико разореној Српској Цркви, било би заиста много теже.

По обиму, одмах после ове две велике сеобе Срба., које су настале услед турских зверстава над незаштићеним народом, долази једна, по суштини сасвим другачија српска сеоба, сеоба у царску Русију. Она се догодила по жељи самих Срба, углавном 1751 и 1752 и године, а као одговор на укидање Поморишке и Потишке Војне крајине за Србе граничаре у аустријској држави. Укидањем Војних крајина које је Бечки двор потом подарио угарском племству, Срби граничари остали су без својих војничких привилегија и под угрозом потпадања у поданички положај према непријатељски настројеном мађарском племству. Не желећи да живе у некој врсти полуропства под туђинским и римокатоличким притиском, Срби су се обратили с молбом руској царици Јелисавети, која им је као искусним ратницима против Турака, подарила земље у јужној Русији, на граничном појасу према Турцима Османлијама и Кримским Татарима. Тако су Срби постали руски елитни граничари са само једним великим задатком, да бране руске земље од набега Турака и Татара. Србима су дате и посебне војно-административне целине које су настале јужно од Кијева, у данашњој Кировоградској области. Прво је 1751 г. створена Нова Србија а следеће 1752 г. и друга српска војно-административна област названа Славјаносербија. Поменимо и податак да се и раније, пре ових великих српских сеоба у Русију, још у време цара Петра Великог, но у знатно мањем броју, један део Срба из Аустрије населио у Русији. Од ових Срба касније је, за време руске царице Ане, 1727 г., формиран, по храбрости и војном умећу, чувени Српски хусарски (коњички) пук. И данас, 280 година после, поједине породице у Малорусији памте своје српске корене, а многа места имају негдашње српске називе, што сведочи о не малом српском присуству у историји негдашње руске царевине. 

Посебно велику бригу и сваковрсну помоћ, како војну и дипломатску, тако и црквену и културну, Русија је показивала према једном малом острву српске државне слободе, званом Црна Гора. Почевши од Митрополита Данила Петровића Његоша, који је 1711 г. постао савезник Петра Великог и читавог Руског Царства у борби против Турака, па све до црногорског Краља Николе Првог Петровића, Црна Гора је узимала учешћа у свим ратовима Русије против Турске. Посебно је интересантно што су Срби Црногорци, потпуно добровољно и без молбе Светога Цара Николаја Другог, 1904/5 године ушли у рат чак и против Јапанског царства. У овом, по Русију нажалост неуспешном рату, као најхрабрији војник јавио се један Србин Црногорац и перјаник црногорског краља Николе Петровића, Александар Сајичић, који је у личном двобоју победио првог самураја јапанскога царства за шта је добио високе почасти и одликовања од руског цара Николаја Другог Романова.

Но највећи русофил у историји Срба, па самим тим и историји Црне Горе, засигурно је Светитељ Петар Први Петровић Његош, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски. Овај знаменити господар Црне Горе и велики чудотворац, пророк и законодавац, јединствена је личност у историји српско-руских односа. Школован у Петрограду за време царице Екатерине Велике и намољен под куполама Александро-невске Лавре, Свети Петар Цетињски је у своју младу и чисту душу још од малих ногу упијао неизмерну љубав према Русији. Он је у љубави ка Русији отишао далеко испред свих. О томе сведочи и следећи податак. Наиме, када је већ као господар и Митрополит Црне Горе, Светитељ Петар почетком 19 века са својим Србима из Црне Горе војевао против Наполеона на Приморју, као савезник цара Александра Првог, он је 1807. године изнео један веома занимљив политички план. У том документу и предлогу руском цару Александру Првом Романову, Свети Петар Цетињски је молио цара да га после победе над Наполеоном на српском Приморју, подржи у обнови Славјано-сербског царства. Заузврат, Свети Петар Цетињски, писмено се обавезао цару да ће се он, ако га цар подржи у обнови српског царства, одрећи световне власти и предати је цару Александру, који би постао цар обновљене српке царевине. За престоницу Српског царства Свети Петар Цетињски предложио је приморски град Дубровник. Како је цар Александар столовао у далеком Петрограду, Митрополит Црногорски му је понудио да у Дубровник пошаље свога намјесника, који би морао бити рођени Рус, и који ће носити титулу президента Славјано-српског царства. На жалост, због противљења свих западних савезника Русије, а посебно Аустрије, овај план Светог Петра Цетињског о уједињењу Српског и Руског царства под царском круном династије Романов није могао бити прихваћен од стране цара Александра. Ту неизмерну љубави према Русији, Свети Петар Цетињски је посведочио и 1830 године, у свом предсмртном тестаменту, где је српском народу у Црној Гори завештао вечну верност према Православној Русији и Руском Цару, запретивши уједно страшним проклетством, свакоме ко буде радио против Русије или против верности према њој и њеном императору. 

Царска Русија је непосредно помагала и велики устанак у Србији 1804 године, који је против Турака подигао родоначелник српске династије Карађорђевић, Кара Георгије Петровић. Примера ради, једна од најчувенијих и највећих битака у читавом устанку, била је битка код Варварина, 6. септембра 1810. године, у којој су значајног удела узели и руски војници послани у помоћ Србима од стране цара Александра Првог Романова. Руске војнике је у битци предводио гроф Орурк. У овом жестоком сукобу, у коме су заједничке руско-српске војне формације до ногу потукле многобројнију турску војску, животе за слободу Србије положили су и многи Руси. Само због продора Француза у Москву 1812 године, и страха за судбину саме Русије, изостала је још већа руска помоћ овом српском устанку који је уздрмао темеље османлијске