Selo i Crkva
U gradovima postoji čvrsto uverenje da je pravoslavni život uglavnom skoncentrisan u velikim naseljenim mestima, kao u vreme prvih hrišćana. Sela su ekonomski i duhovno iznurena. Da li je to tako? I koji su mogući načini ocrkovljavanja sela? Na ova i slična pitanja smo zamolili za odgovor episkope, kao i sveštenike i mirjane, od kojih su mnogi često odlazili sa misionarskim ciljevima u udaljene oblasti zemlje.
Longin, episkop Saratovski i Voljski:
- Nažalost, stanovnici sela su manje aktivni u crkvenom životu, nego gradski stanovnici. To je tendencija, koja je karakteristična za celu našu zemlju. Selo zamire. U njima se zatvarju škole, takozvani objekti postojanja socijalističkog kulta - ti isti domovi kulture u kojima su se nekada osposobljavali hramovi. U retkim slučajevima neko uspe da ostvari normalno domaćinstvo na zemlji, u selu. Medjutim, crkveni život ipak postoji na selu. Desilo se tako da je hrišćanstvo u XX veku postalo gradska religija. O tome je još 20-30-tih godina prošlog veka pisao protojerej Valentin Svencicki. Na selu se crkveni život održavao umnogome zahvaljujući načinu života, koji je posle revolucije tako surovo uništen. I to nije moglo da prodje bez posledica. Pored toga, selo je tokom celog XX veka metodički uništavano. Vodjena je surova borba sa Pravoslavljem, i čitava sela su deportovana u Sibir, na Krajnji Sever, zbog toga što su se ljudi protivili zatvaranju svojih parohijskih Crkava. Dešavalo se da su sve stanovnike sela ukrcavali na šlep ili teretni voz i odvozili iz rodnih mesta. Skoro stogodišnja borba sa Crkvom i crkvenim životom nije mogla a da ne donese svoje plodove. I zato je zadivljujuće to što i pored svega crkveni život na selu i dalje postoji. U raznim oblicima, ali ipak postoji. U selima se otvaraju nove Crkve. Proces otvaranja novih Crkava može da se odvija na dva načina. Prvi način je inicijativom naseljavanja, a drugi je inicijativa iskonskih seoskih stanovnika, koji u današnje vreme žive u velikim ruskim gradovima: u Moskvi, u Sankt-Peterburgu. Upravo ti ljudi su izgradili nekoliko Crkava u našoj eparhiji. Oni su postali verujući, ocrkovljeni ljudi i žele da i njihovi susedi, i deca koja rastu na rodnoj zemlji čuju Božiju reč, da dolaze u Crkvu i da se tu mole. Oko deset takvih Crkava je izgradjeno u našoj eparhiji za poslednjih petanest godina. I danas se gradi još nekoliko Crkava. Put ocrkovljavanja sela, kao i celog našeg naroda je jedan. Sveštenici-podvižnici su spremni da se u potpunosti predaju na služenje Crkvi. I ako sveštenik nije aktivan (ali to ne znači da je on loš, neprijatan čovek), onda će i rezultati njegovog rada biti odgovarajući. Ako je sveštenik aktivan čovek i ne sedi na jednom mestu, i pokušava da kuca (u bukvalnom smislu) na vrata i ljudska srca, onda će rezultat biti drugačiji. Ja ne vidim druge načine ocrkovljavanja sela.
Gerogije, episkop Nižegorodski i Arzamaski:
- Nažalost, bez obzira na sveopšte obnavljanje crkvenog života u Rusiji, u seoskim parohijama nema aktivnog crkvenog života. To je pre svega povezano sa zamiranjem ruskog sela, a posebno onih zabačenih. Ali vidimo da u mestima u kojima postoji snažno seosko domaćinstvo postoje aktivni ljudi, Crkve se obnavljaju, pojavljuje se crkveni život, nedeljne škole, i postoji zainteresovanost samih parohijana za organizaciju parohijskig života. Mnogo toga zavisi od aktivnosti zajednice ili sveštenoslužitelja. Najaktivniji procesi u parohijskom životu se po pravilu odvijaju u regionalnim centrima, iako ne u svim. Nastavlja se sa otvaranjem novih seoskih Crkava, ali nije uvek moguće brzo obnoviti razrušene svetinje.
Čini mi se da ocrkovljavanje seoskog stanovništva treba da bude praćeno aktivnim učešćem Crkve u socijalnoj pomoći seoskim stanovnicima, posebno prestarelim, invalidima itd. Mislim da možemo da se oslonimo na pozitivno iskustvo izgradnje crkvenih (manastirskih i parohijskih) seoskih domaćinstava, koja već postoje u eparhijama.
Kiril, arhiepiskop Jaroslavski i Rostovski:
- Jaroslavsku eparhiju sačinjavaju 300 parohija sa manastirima. Kod nas postoje parohije, u kojima jednoj Crkvi ne pripada više od dest kuća. Postoje sela u kojima žive samo vikendaši. Selo zamire ... Seljaka skoro da i nema više, a i opijaju se. Ljudi su u ugnjetenom, poniženom stanju. Vlada takva apatija da je moguće postaviti pitanje: da li se očuvao narod? Ali postoje i suprotni primeri: evo otac Grigorije, nastojatelj Trojičine Crkve Gorinsko Danilovskog regiona je postao predsednik kolhoza. Još je rano podvalčiti crtu za njegov rad, jer je prošlo tek nešto više od godinu dana. Ali je jedno očigledno: za poslednju godinu dana njegovog upravljaja broj parohijana se povećao. Domaćinstvo je počelo da se obnavlja. Nedavno je celo selo obeležilo 220-i crkveni jubilej. Otac Grigorije je aktivni pastir, rukovodilac. Njemu je stalo do svega: škola, domaćinstava, praznika. I narod to oseća i odlazi kod njega.
Naše seoske parohije, kako je već primećeno, uglavnom sačinjavaju vikendaši. Ali u selu Spas-Vodoga Pošehonskog regiona najveći deo parohije Preobraženjske Crkve čini jedna porodica sa jedanaestoro dece. Svako od njih još u mladom uzrastu ima svoje poslušanje u Crkvi. Devojčice peku prosfore, dečaci pomažu u službi, izvršavaju obavezu zvonara. Država ni na koji način ne pomaže toj utvrdjenoj pravoslavnoj porodici sa mnogo dece. Izdvajaju za svako dete samo po 70 rubalja. A šta se za taj novac može kupiti?! A svi diskutuju o demografskoj situaciji. Crkva u Spas-Vodogi je jedinstveno ognjište kulture, mesto opštenja i molitve na kome je skoncentrisano samo ono najbolje. Predji pogledom po okolini i videćeš samo pustoš i šikare, i vidi se samo kupola Preobraženjske Crkve, kao tračak nade. A okolo ... Kolhoz se odavno raspao. U tim mestima se može preživeti samo uz molitvu. Letom su dolazili traktorom putujući i po nekoliko kilometara po neprohodnim putevima. Ranije su doletali helikopterom, ali to su bila druga vremena ... I život se i pored svega i dalje nastavlja. U selu se grade i otvaraju nove Crkve. Tačno pre godinu dana je osvećena Crkva u selu Mordvinovo. Nju je sopstvenim novcem izgradio lokalni stanovnik Grigorjev Petar Viktorovič. U Jaroslavskoj eparhiji su za kratko vreme podignute Crkve u rodnom mestu Prepodobnog Irinarha - Zatvornika u selu Kondakovo, u selu Ivanovsko Borisoglebskog regiona. Niko nikoga ne prinudjava na izgradnju novih ili obnavljanje starih Crkava, već je to ljudska dobra volja i svest da život ne počinje i ne završava se ovozemaljskim radostima i tugama i da treba poslužiti i ljudima i Bogu. I Crkva se gradi u vreme kada je sve okolo razrušeno ... To je tužno, ali je to realnost. Ali možda će se sa podizanjem nove seoske Crkve pokrenuti nešto i u ljudskim dušama? Tome se veoma nadamo ...
German, arhiepiskop Kurski i Rilski:
- Ocrkovljenost seoskog stanovništva zavisi u mnogo većoj meri nego u gradu od svešteničke aktivnosti, jer u gradu ima i više Crkava i život je dinamičniji. Evo naprimer kod nas u Belovskom regionu u selu Pesčanoe sveštenik sa svojom popadijom već nekoliko godina vodi nedeljnu školu. Oni su uspeli da privuku skoro polovinu dece u selu na bavljenje pravoslavnim delatnostima - oko 70 njih. To nam daje za pravo da peščansku parohiju nazovemo odista omladinskom, što već samo po sebi govori o njenoj aktivnosti. Ali dešava se nažalost i drugačije. Moramo da se suočimo i sa takvim pojavama kada sveštenik sam živi u gradu, a u selo navrati samo ponekad, za praznike. Zar se on može nazvati pastirem! Mi u našoj eparhiji vodimo žestoku borbu sa takvim stvarima. Seoski sveštenik treba neprekidno da živi na mestu službe. I kao što uspešnost jednog kolhoza umnogome zavisi od toga ko mu je predsednik, tako i parohijski život zavisi od nastojatelja.
Jovan, arhiepiskop Belgorodski i Starooskoljski:
- U ovoj godini se proslavlja desetogodišnjica obnavljanja Belgorodske i Starooskoljske eparhije. U godini u kojoj je eparhija nastala bilo je 141 zvanično registrovanih parohija Ruske Pravoslavne Crkve, i to 31 gradska i 110 seoskih. 2005 godine je već bilo 258 parohija, od kojih 56 gradskih i 202 seoske. Naša oblast je tradicionalno uvek bila agrarna. Svaki mesec se eparhiji pismeno ili usmeno obraćaju stanovnici oblasti sa molbama za registraciju parohija i učestvovanje u restauraciji ili izgradnji Crkava. Za tih deset godina je izgradjeno, obnovljeno i ponovo osvećeno 70 Crkava i kapela. Srednji uzrast nastojatelja je od 30-35 godina, i oni učestvuju u svim važnijim dogadjajima u seoskom životu, predaju u školama “Osnove pravoslavne kulture”, služe molebane na poljima i litije, osvećuju useve i tehniku. Po mom mišljenju to svedoči o obnavljanju Pravoslavlja na selu.
Sveštenik Andrej Bliznjuk, klirik moskovske Crkve sv.Nikolaja u Kuznjecu. Učestvovao u 11 misionarskim pohodima (Jakutija, Altaj, Arhangelska, Permska oblast):
- Često kažu da pravoslavni život u selu zamire. Ja sam video i druge primere. To kažem boraveći po udaljenim regionima Arhagelske oblasti, gde se nalaze sela Pinega, Lešukonsko, gradić Mezenj, i gde sam bio više puta. Kada smo tamo došli, nije uopšte bilo sveštenika, ali je bilo zajednica. Danas se u mnogim selima obrazuju zajednice, ljudi se okupljaju radi zajedničke molitve, iako nemaju sveštenike. Naravno, takvo obnavljanje crkvenog života ne ide tako brzo kao u Moskvi, već nekim svojim tempom i sa svojim specifičnostima.
Smatram da je upravo formiranje takvih zajednica pokazatelj duhovnog napretka i zalog budućeg pravoslavnog života na selu. Praksa pokazuje da je za uspostavljanje crkvenog života na selu neophodno postojanje čak male (tri-četiri čoveka) pravoslavne zajednice i prisustvo sveštenika (ili njegova redovna poseta tom selu radi služenja i treba). Kada kažu da u selu koje broji 500 ljudi nije moguće formirati Crkvu, ja navodim primer sela Pogoreleg Mezenskog regiona Arhangelske oblasti. U njemu živi svega 40 ljudi, i ono je još pre 30 godina bilo proglašeno za “neperspektivno”. Tamo se nalazila mala zajednica od četvoro starih ljudi. I samo zahvaljujući lokalnom stanovništvu u tom selu je obnovljena drvena Crkva posvećena Jovanu Preteči. Ikone za Crkvu su doneli stanovnici okolnih sela, koji su ih sačuvali u vreme gonjenja. I zato obnavljanje pravoslavnog života na selu ne zavisi od broja stanovnika, već od toga koliko je živa vera, i sećanje na Boga u ljudskim dušama. Naprimer, u selu Kimža (Arhagelska oblast) odavno postoji pokloni Krst. (Na Severu je to veoma rasprostranjena tradicija. Pokloni Krstovi su postavljani kao sećanje na neki važan dogadjaj u životu: neko se vratio iz rata, spasao se u vreme bure, ozdravio posle teške bolesti. Takvi Krstovi su postavljani van sela i nazivali su se ogradjeni, i zato su se lakše sačuvali nego Crkve. Pred poklonim Krstovima se obično molilo pred odlazak iz rodnog mesta ili prosto pred nekim značajnim dogadjajem u životu). Kada su seoski mladići odlazili u vojsku (još u sovjetsko vreme) mnogi ljudi su dolazili da celivaju taj Krst. To je za ljude bilo sveto mesto. I pri prvoj mogućnosti u Kimži se obrazovala zajednica iako sveštenika još nema. Na aktivnost seoskog pravoslavnog života veoma utiče to kako se sveštenik odnosi prema trebama. Ako on ima komercijalni pristup i postavlja tarife na venčanje, krštenje itd., kao “menadzer za vršenje duhovnih usluga”, onda će i odnos prema njemu biti odgovarajući. Tamo je narod veoma siromašan i ljudi ponekad nemaju novca da plate za krštenje. Ali ako je sveštenik blagočestiv onda se prema njemu odnose sasvim drugačije. Njemu mogu da pomognu i u raznim životnim situacijama, i da ga odvezu do drugog susednog sela radi duhovnog rukovodjenja ljudima. Otac Vladimir Streljnikov iz Lešukonskog sela je tipičan primer savesnog sveštenika. Sve njegove trebe su besplatne, nikada nikoga ne odbija, i zadihan i sa bolesnim srcem peške ide po selu. Ali i ljudi njemu pomažu. Nažalost mladi sveštenici nerado odlaze u seoske parohije. Tako su u Mezenji, Pinegi i Lešukonskom svi sveštenici stariji ljudi.
Sveštenik Viktor Sidorin, Crkva Tihvinske ikone Majke Božije u selu Avdotino, Moskovska oblast:
- Ako se govori o Podmoskovlju, gde ja služim, onda se može reći da se ovde pravoslavni život postepeno obnavlja. S jedne strane, broj parohijana se povećava na račun lokalnog stanovništva, koje sve više postaje svesno da je ostala samo nada u Boga, i da je zalog normalnog budućeg života u povratku pravoslavnim vrednostima, a s druge strane na račun onih koji kupuju kuću na selu i tu žive leti. Ako su ljudi odlazili u Crkvu u gradu za njih je sasvim normalno da dolaze na službu i u seosku Crkvu.
Sveštenik Aleksandar Dokolin, nastojatelj Patrijaršijskog podvorja pri CKB Moskovske Patrijaršije. Učestvovao u šestom misionarskom pohodu (Ekaterinburška, Vjatska, Čitinska, Arhangelska oblast i Karelija)
Na obnavljanje pravoslavnog života na selu u nekom stepenu ima uticaj i “spoljna intervencija”. To može da bude inicijativa odredjenih ljudi ili misionarske grupe. Primer je selo Tihminjga Arhagelske oblasti. Žena iz Severodvinska je kupila kuću u tom selu (kao letnjkovac) i postala je inicijator formiranja zajednice i izgradnje Crkve. Uprava sela je ustupila zajednici polurazrušenu zgradu internata, koju su oni restaurirali. Sada je to Crkva posvećena ikoni Majke Božije “Svih tužnih radost”. Sada u to selo dolazi sveštenik i služi službe. Jedno od sela koje je posetila naša misionarska grupa se zove Kaksinvaj (Vjatska eparhija), i u njemu živi oko 500 ljudi. Naš dolazak je bio stimulans za formiranje zajednice. Bilo je pitanja o Bogosluženjima, organizaciji parohijskog života i medjusobnim odnosima sa lokalnom vlašću, na koja smo se mi potrudili da damo odgovore. Vremenom su se pojavili ljudi koji su finansirali obnavljanje do temelja razrušene Crkve Rodjenja Presvete Bogorodice. On je kroz četiri godine bila osvećena. Danas sveštenik redovno dolazi u njihovo selo i obnavlja se pravoslavni način života. Zanimljivo je da uprava sela posmatra obnavljanje pravoslavnog načina života s praktične tačke gledišta: verujući ljudi ne kradu, ne konzumiraju alkohol, njihove porodice su stabilnije, savesno rade i lakše ih je organizovati i pozvati na neku konstruktivnu delatnost za opšte dobro. Postoji jedno zapažanje koje bih nazvao karakterističnim. Pravoslavni način života je lakše obnoviti u onom mestu u kome je prethodno postojala Crkva (s.Kaksinvaj) ili manastir (s.Tihminjga), čak iako su oni bili razrušeni u sovjetsko vreme.
Andrej Jefimov, zamenik dekana misionarskog fakulteta Pravoslavnog Sveto-Tihonskog humanitarnog univerziteta
- Ako u selu koje izumire živi sveštenik-podvižnik, onda tu ljudi počinju da dolaze. Znam za slučaj kada je mladi sveštenik (posle seminarije) zajedno sa svojom popadijom došao u opustelo selo (selo Spas, Jaroslavska oblast). U selu je ostalo samo pet kuća. Sve nade na obnavljanje sela su izgledale uzaludne. Sveštenik je počeo da obnavlja Crkvu i da služi. Kroz neko vreme su tu počeli da dolaze ljudi čak iz Sibira (iz sela gde više nije bilo ljudi, pa čak ni struje), tako da se broj kuća i porodica udvostručio. Jedno duhovno čedo mladog sveštenika, bivši zatvorenik, aktivno se bavio domaćinstvom, počeo je da uzgaja seoske biljke, i život na selu je postepeno počeo da se obnavlja.
Želeo bih da dodam da je zadatak misionara koji odlaze u sela, gde pravoslavni život tek pomalo tinja, da podrže svaku dobru nameru podvižnika u tim mestima, i to na način koji smatra lokalni sveštenik. Treba uzeti u obzir da će medju parohijanima neobavezno biti duboko verujućih ljudi. Postoje ljudi koji ne žele da ostave svoju zemlju i koji su spremni da rade na njoj. Intuitivno osećajući da Pravoslavlje leži u osnovi našeg života, oni žele da obnove život na selu zajedno sa obnavljanjem Crkve. Ali njihovo ocrkovljavanje ne može da bude trenutno, i treba shvatiti da je za to potrebno mnogo vremena, znanja i strpljenja. U udaljenim selima postoji još jedan problem - to je glad za informacijama. Pravoslavni ljudi se osećaju odvojenim od pravoslavnog društva, i važno im je da osete svoje jedinstvo sa njim. Njima je često najveća podrška i uteha radio “Radonjež” ili pravoslavne televizijske emisije.
preuzeto sa http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=20&s=42&id=1981
| | |
Postao 08/08 u 12:04 PM
|
Komentari:
Post poslije: PRE SLOBODE...
Post prije: Ne zatvarajte vrata