SAMOUBISTVO - NAJDRAMATICNIJE POGLAVLJE PSIHIJATRIJE
Фатални зов депресије
Највише самоубистава се дешава на пролеће и у позну јесен. – У Београду су пензионери ти који најчешће дижу руку на себе
„По мом мишљењу, пакао не почиње оног тренутка кад се човек суочи са смрћу, већ када му се пред очима укаже сопствени живот”, каже у свом отвореном писму Богу писац Роберт Ескарпи. Ако је судити према статистици Светске здравствене организације, свакога дана око 2.500 особа решава да „врати Богу улазницу за живот”, а само у току једног часа 114 особа на нашој планети одлучује да стави тачку на свој живот. Нечујан вапај душе за смислом најгласније одјекује на Институту за судску медицину, одакле свакодневно стижу апели да свакога дана најмање један наш суграђанин дигне руку на себе, а профил самоубица јасно указује на то да су пензионери најчешће ти који сами бирају моменат када ће да сиђу са животне позорнице.
Анализирајући самоубиства која су се десила у Београду у претходних осам година, др Гордана Николић–Балкоски, са Института за психијатрију Клиничког центра Србије, истиче да је у овом периоду 1.376 особа дигло руку на себе и да је највећи број самоубистава забележен 2000. године.
– Благи пораст суицида је регистрован и 2002. године, а анализа најфреквентнијих месеци у којима људи дижу руку на себе указује на пролеће и позну јесен. Најмање самоубистава је забележено у децембру, а од ове статистике одскаче само популација двадесетогодишњака која најчешће диже руку на себе у јуну, октобру и децембру. И ова студија је потврдила да мушкарци два пута чешће од жена одлучују да себи одузму живот, да су пензионери ти који најчешће извршавају самоубиство и да највећи број самоубица живот заврши вешањем.
Да ли због многољудности самих општина или због њихове старосне структуре, тек – становници Земуна, Новог Београда и Чукарице најчешће дижу руку на себе, а уже језгро града је најчешће географска позорница на којој се одигравају и – завршавају – људске драме – закључује овај психијатар.
Чини се да почетак разумевања мотива који неутралишу најјачи биолошки нагон свакако почива на разрешењу дилеме – да ли је жеља за одузимањем сопственог живота знак психичке болести, очаја или храбрости.
По психолошкој аутопсији, позната спрега депресивности и строгог суперега давала је погодну формулу за објашњење суицидалности, а психоаналитичке теорије готово су поистовећивале динамику самоубиства са динамиком депресије. Међутим, многе епидемиолошке студије потврђивале су супротно: нити се убијају сви депресивни, нити важи обрнуто. Да ли је депресивност услов без кога се не диже рука на себе и због чега су пролеће и јесен „фатално привлачни” за самоубице?
– Самоубиство је свакако најдраматичније поглавље психијатрије и једини сусрет лекара ове специјализације са смрћу, јер се од душевних болести не умире. Иако неки филозофи и правници устају у „одбрану” суициданата са објашњењима да човек има права да располаже сопственим животом и да изабере када ће и како да умре, самоубиство је најчешће манифестација болести. Депресије, пре свега, а потом и шизофреније, психозе, неурозе или поремећаја личности. Честа су и такозвана билансна самоубиства, која чине људи у позним годинама када сведу свој животни „минули рад” и закључе да је све било негативно и да не вреди и даље „красти Богу дане”. Због тога су усамљеност и старост ризико-фактори на које треба посебно обратити пажњу.
Међутим, треба имати на уму да је жеља човека за самоуништењем понекад толико јака да се не може сузбити уз сву психијатријску терапију. Ризик од самоубиства пре свега повећавају депресије – нарочито она јутарња и зимска, која је условљена дефицитом сунчане светлости. Изгледа да и буђење раног пролеће код депресивних буди и идеје типа „почиње ново годишње доба, рађа се нови живот, боље да ме нема – објашњава др Јован Марић.
Оптерећени сопственом депресијом уз уверење да је њихово хронично туговање – терет за остале чланове породице, ове особе у процесу унутрашњег преиспитивања постају и тужилац и судија и порота и – егзекутор.
– Психијатрија познаје четири фазе суицидалности. Увертиру за одузимање живота обично представља поигравање с мислима типа – живот је безвредан, тешко је рвати се са проблемима... Друга фаза, у којој се подиже на квадрат жеља о самоубиству је суицидална идеја, затим трећа, самоубилачка намера, која звучи „знам како ћу се убити”, а у неке од најчешћих сеизмографа хаоса који се дешава у глави особе спада и прикупљање великог броја таблета, проверавање да ли оружје исправно функционише, шетање по високим мостовима или стенама или гласно размишљање на тему безвредности живота. Четврту фазу би представљао покушај самоубиства, који има синонимно значење са апелом за помоћ. Наука о души нас обавезује да сваки покушај суицида врло озбиљно схватимо и хоспитално лечимо, о чему илустративно сведочи податак да чак 60 одсто самоубица иза себе има историју разноликих неуспешних покушаја суицида – упозорава др Марић.
На питање – који пол чешће пролази кроз ове четири фазе, др Марић одговара да су то мушкарци и додаје да јачи пол обично бира „жешће” начине за одузимање живота – првенствено вешање и оружје, док жене чешће посежу за огромним количинама таблета.
Катарина Ђорђевић
preuzeto sa http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=24472&r=40.htm
| | |
Postao 11/04 u 03:36 PM
|
Komentari:
Post poslije: KOSMET - PO PRAVDI I MORALU
Post prije: Požar ne gasi svetinju