PROPOVED O ISTINITOSTI POSTOJANJA VEČNOG ZAGROBNOG ŽIVOTA Arhimandrit Kiril (Pavlov)
Propoved u Trojice – Sergijevoj Lavri, na roditeljsku subotu, treće nedelje Velikog posta
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Vozljubljeni u Hristu braćo i sestre, Sveta Crkva, kao nežna i čedoljubiva majka, brine se ne samo za spasenje živih, nego širi svoju brigu za spasenje duša i otišavših od nas otaca i braće, i danas nas je okupila, da bismo uzneli molitve Gospodu za pokoj svih usnulih u mesta svetla, u mesta pokoja.
Uznoseći svoje molitve mi bismo trebali, ne sumnjajući, biti uvereni u to da su Gospodu one prijatne, i da ih on prima kao žrtvu, koja će blagotvorno uticati na blagostanje duša usnulih. Ne bismo trebali da zaboravljamo usnule, jer su oni naša braća po duhu i po telu, oni žive sada u drugom svetu i očekuju od nas molitvenu pomoć. Kada bi pred nama bila otvorena ona bezdan, u kojoj se nalaze duše usnulih, tada bismo mi mogli videti dirljivu sliku njihove molbe bez reči upućene živim članovima Crkve Hristove – molbe za to, da im mi pomognemo svojim molitvama.
Vršeći molitve za usnule, mi smo uporedo s tim dužni i sami sebe da pripremamo za prelazak u onaj svet, pomišljajući češće na svoj smrtni čas i učvršćujući se u veri u budući zagrobni život. Nažalost, u današnje vreme neki ljudi potpuno odbacuju postojanje besmrtne duše i postojanje zagrobnog života, iako vera u besmrtnost duše za svakog čoveka predstavlja glavni izvor moralno-razumnog života. Gledajući na to kako se čovek odnosi prema veri u budući život, kod njega se formira i određeni pogled na svet u ovom zemaljskom postojanju. Ako čovek čvrsto veruje u zagrobni život, tada se on trudi da svoj zemaljski život provode u dobrim delima, bezgrešno, uklanjajući se od svakoga zla. Pri zaboravljanju večnosti čovek ide po tami i ne zna kuda ide. I život na zemlji za takovog čoveka predstavlja dar iznenadan i slučajan, ponekad se takvi ljudi razočaraju u svom zemaljskom životu i završavaju ga samoubistvom. U to da budući zagrobni život postoji, ne treba ni malo sumnjati, jer ima mnogo stvarnih dokaza u korist ove istine.
Pre svega, draga braćo i sestre u Hristu, u svim vremenima i kod svih naroda, uporedo s verom u božansko, uvek je postojala i vera u budući zagrobni život.
Grci, Rimljani, Persijanci, Arapi, Indusi, čak i razna divlja plemena – svi su, ovako ili onako, verovali i veruju, da život čoveka ne prestaje njegovom smrću. Ova sveopšta vera u postojanje zagrobnog sveta ima za nas veoma poučno značenje, jer ona veoma lepo govori da budući život zaista postoji, jer je vera u njega je neposredno utkana u suštinu saznanja svakog čoveka.
Drugi bitan dokaz o postojanju budućeg života, predstavljaju dokazi zdravog razuma, koji nas uveravaju u to, da pored stvarnog života postoji i život budući. Obratimo pažnju na vidljivu vanjsku prirodu. «U celom svetu, - govori, večnog pomena moskovski svetitelj – mitropolit Filaret, - ne možemo naći primer, priznak ili dokaz uništenja bilo kakve nevažne stvari; nema prošloga, koje nije spremalo buduće, nema kraja, koji ne bi vodio početku. Svaki život posebno odlazi u svojstven njemu grob samo radi toga, da bi ostavio tamo svoju iznošenu staru odeću, a sam uzlazi u sferu drugog života, da bi se obukao u novu prekrasnu odeždu. Sunce zalazi, da bi izašlo ponovo, zvezde ujutro umiru, da bi vaskrsle ponovo uveče. Reke se sahranjuju u more, a vaskrsavaju u izvorima: ceo svet zemaljske vegetacije u jesen umire, a s prolećem vaskrsava. Zrno, bačeno u zemlju, u zemlji umire, da bi vaskrslo u novom klasu. Umire savijajući se crv, a vaskrsava krilati leptirić.Ako se niže tvari rastaču samo radi stvaranja novoga života, tada nije valjda da je čovek – ovaj venac stvaranja, krasota cele vaseljene, gori od crva, ili zrna gorušičinog?»
Sledeći dokaz postojanja besmrtnosti života mi crpimo iz svojstva naše duše. U to, da Bog jeste, mi bez svake sumnje verujemo i znamo da je on pravedan Sudija i Svesvet. Od njega je u nama založeno, u suštinu naše prirode, stremljenje ka dobru i uklanjanje od zla. I mnogi ljudi se zaista trude da čine dobro, uzimajući na sebe ne lak podvig samoodricanja. Ali mi vidimo, da se često u ovom životu nečasni ljudi naslađuju blaženstvom, a pravedni stradaju do same smrti, i to veoma često – od nečasnih. Ako ne bi bilo drugoga života i toga da svako dobija po delima , tada bi izgledalo kao da Bog nije pravedan Sudija i da nije svet. On bi, tada bi se moglo reći, bio nemilosrdan prema pravednicima i suviše popustljiv prema grešnicima - ali to se ni zamisliti ne može, jer će doći drugi život, u kome će svako i dobiti nagradu po svojim delima.
Za verujućeg čoveka glavni dokaz postojanja budućeg života jeste Sveto Pismo. Za pravoslavnog čoveka Sveto Pismo predstavlja izvor sveg znanja, u tom smislu i znanja o budućem životu. Još u Starom Zavetu ova tajna je bila objavljena – ljudima, i ljudi su poverovali u budući život. Premudri Solomon govori: «Pri smrti se telo vraća u zemlju odakle je i uzeto, a duh se vraća Bogu, Koji ga je i dao.»
U Novom Zavetu se još jasnije otkriva ova istina.
Sam Gospod u Svetom Jevanđelju ne jednom nas uverava u postojanje zagrobnog života «Amin, amin govorim vam, da ide čas, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega i čuvši ga oživeće i izaći će oni koji su tvorili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda». Sveti Apostoli, koji su imali tvrdu veru u budući život, sve svoje poslanice su zasnivali na toj nepokolebivoj veri. Sveti Apostol Pavle govori: «Kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti. Kako smo mi nosili obraz telesnog Adama, tako ćemo nositi obraz nebeskoga Adama (Hrista)».
Na kraju postoji i iskustveni dokaz stvarnog postojanja budućeg života – javljanje duša umrlih. U hrišćanskoj Crkvi postoji mnoštvo svedočanstava javljanja iz onostranog sveta ljudi kako proslavljenih, tako i običnih prostih smrtnika. Počevši od javljanja svetih Proroka Mojsija i Ilije, koji su se javili u slavi na Tavoru pri Preobraženju Gospodnjem, sveti su se često po volji Božijoj javljali ljudima na zemlji i govorili im ove ili one istine radi spasenja duša ljudi. A bilo je i primera javljanja iz onostranog sveta – grešnika. Evo šta govori o tome sveti Grigorije Dvojeslov. On kaže, da u njegovo vreme življaše jedan prezviter, koji je često išao u banju. Jednom, došavši u banju, on je video nekog nepoznatog, koji mu je prišao, i koji mu je počeo prisluživati; on mu je priluživao i pri završetku banje. To se ponovilo nekoliko puta. Prezviter, želeći da zablagodari nepoznatom, poneo je jednom u banju dve prosfore. Neznanac mu je prišao i ovaj put i počeo da pomaže prezviteru da skine obuću i dao mu je peškir posle kupanja. Prezviter mu je dao za njegovu usrdnost i ljubav obe prosfore, ali nepoznati je rekao s gorkim suzama: «Oče! Šta to radiš! Pa to je sveti hleb, ja ne smem da ga jedem. Ja sam, ovaj koga ti vidiš , bio gospodar ovoga mesta, ali sam zbog mojih grehova osuđen. Ako ti hoćeš da mi pokažeš svoju ljubav, tada prinesi taj hleb Gospodu i pomoli se za mene kod Prestola Božijega i ako me sledeći put ovde ne budeš video, tada je tvoja molitva uslišena. Prezviter se celu nedelju sa suzama molio za dušu ovoga neznanca, prinoseći za njega svaki dan beskrvnu žrtvu. Kada je on ponovo posetio banju, neznanac mu se nije javio.
I tako, pošto smo se uverili u postojanje budućeg života, molićemo se usrdno za naše pokojne rođake i za sve pravoslavne hrišćane. A da je molitva veoma korisna za usnule, potvrđuje druga priča, iz žitija prepodobnog Makarija Egipatskog. Prepodobni Makarije Veliki je jednom prolazio pustinjom i video je lobanju koja je ležala na zemlji; on je počeo štapom prevrtati, onda se iz lobanje začulo stenjanje. Starac je upitao: «Čija si ti lobanja?», - i čuo se odgovor: «Ja sam bio ovde načelnik nad žrecima, a ti, ava Makarije, poslan Duhom Božijim, moliš se za nas koji prebivamo u mukama, i mi dobijamo neku utehu». «Kakva mučenja vi imate i kakvu utehu?» - pitao je starac. «Kao što je nebo daleko od zemlje, tako je visok plamen, koji nas pali od nogu do glave, tako, da mi jedan drugog ne vidimo. Kada se ti moliš za nas, tada mi imamo mogućnost da vidimo lica jedni drugih i to nam donosi neku utehu». Zaplakao je starac i rekao: «Nesretan je onaj dan kada je čovek prestupio zapovest Božiju! A ima li još težih mučenja u adu?» Glas je odgovorio: «Ima. Mi, koji nismo poznali Boga, imamo bar neko olakšanje. A oni, koji su poznali Boga i odrekli se Njega, koji nisu ispunjavali Njegove zapovesti, doživljavaju još gora mučenja».
Draga braćo i sestre, pomolimo se Bogu za naše otišavše rođake, da im Gospod oprosti grehe i useli ih u naselja pravednika. Neka se naše molitve slivaju u jedan plač ka Gospodu, da bi se oni za koje se mi molimo, obradovali duhom radi naše ljubavi prema njima. Sa svetima upokoj Hriste duše sluga Tvojih, gde nema bolesti, ni tuge, ni uzdisanja, nego život beskonačni. Amin.
O MOLITVENOM POMINJANJU USNULIH
(Propoved na mesopusnu roditeljsku subotu)
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
«Bog nije Bog mrtvih, nego živih, jer su u Njemu svi živi» - rekao je Hristos Spasitelj neverujućim u vaskrsenje mrtvih sadukejima.
Vozljubljeni u Hristu braćo i sestre, Sveta Pravoslavna Hrišćanska Crkva, čvrsto veruje ovim istinitim rečima Spasitelja,i uvek na sav glas ispoveda bezuslovnu istinu, da se smrću čoveka život njegov ne završava. Šta mi vidimo kod umirućeg? Samo telo, koje je uzeto od zemlje i opet se vraća u zemlju. Telo se razlaže i pretvara u prah, a sam po sebi čovek, sa svim svojim osećanjima i sa svom svojom besmrtnom dušom, nastavlja da živi, prelazeći samo iz jednog sveta u drugi, zagrobni. Sledi, da se opštenje živih i mrtvih smrću ne uništava, nego nastavlja da postoji.
Na osnovu ove istine Crkva u sva vremena, počevši od starozavetnih, a posebno u novozavetnom vremenu – vremenu apostolskom, produžava da vrši pominjanje i da tvori molitve za usnulu istovernu braću svoju. Sveta Crkva, vršeći svakodnevne molitve za usnula čeda svoja, pobuđuje na to sve verujuće, da bi oni jednim ustima i jednim srcem uznosili ka Prestolu Božijem plamene molitve s molbom za upokojenje svojih usnulih rođaka u mesta blaženstva. Na molitvu za usnule pobuđuje nas hrišćanska ljubav, koja nas sjedinjuje uzajamno u Isusu Hristu u jedno bratstvo. Usnuli jednoverni – naši bližnji, koje nam Bog zapoveda da ljubimo, kao same sebe. Jer Bog nije rekao: ljubite bližnje dok oni žive na zemlji. Jeste upravo tako, Gospod ne ograničava ljubav prema bližnjima granicama zemnog postojanja, nego je prostire i u večni zagrobni svet. Ali čime, ako ne pominjanjem, čime, ako ne molitvom, mi možemo dokazati svoju ljubav ka onima koji su prešli u život zagrobni? Poželjno je za svakoga od nas, da nas, kada odemo iz ovoga života, naši bliski ne zaborave i da se mole za nas. Da bi se to ostvarilo, potrebno je da i mi pominjemo usnule. «Kakvom merom merite, tako će vam se i meriti»,- govori Spasitelj. Stoga će one koji pominju usnule, pomenuti Gospod, pomenuće ih i ljudi pri odlasku iz ovoga sveta. Velika uteha i velika nagrada je onome, koji bližnjega spasava od vremene nevolje, ali dvostruko veća nagrada i veća uteha očekuje onoga, koji svojim molitvama pomaže upokojenom bližnjem da dobije oproštaj grehova i da pređe iz mračnih adskih mesta u svetle blažene obitelji. Jesu li neophodne naše molitve za upokojene? Da, neophodne su, jer im time činimo veliko dobro i blago delo. Radi se o tome, da posle smrti postoje dve večnosti: ili večno blaženstvo pravednika ili večno mučenje grešnika. Poznato je isto tako i da nema na zemlji čoveka, koji je živeo, a da nije zgrešio. Tako da je istinita tvrdnja, da se mi u gresima rađamo, u gresima provodimo život, i u gresima završavamo svoje životno postojanje. A da li svi koji su grešili pred smrt imaju potpuno i iskreno pokajanje? Jer nekada smrt zadesi čoveka, koji se nalazi u stanju neke teške bolesti, da se kod njega i svest gubi i duševne sile se nalaze u punoj iznemoglosti. I jasno je, da čovek u takvom stanju ne može da se priseti svojih sagrešenja i da se pokaje za njih, - i on umire sa gresima. Često smrt postiže čoveka iznenada i on, ne prinevši nikakvo pokajanje, isto tako odlazi sa gresima. Sam on ne može više sebi da pomogne nikakvim sredstvima. Izmeniti svoj udeo čovek može, samo kada je on živ, tvoreći dobra dela i molitvu Gospodu. Eto u nekim slučajevima molitva za usnule je veoma neophodna i čini im ogromno dobro delo. Mnogih naših bliskih već odavno nema na zemlji , ipak srce koje ljubi ne može ih zaboraviti, stremi ka njima, čak, može se reći više nego ka živima. Na sličan način i usnuli gledaju iz onostranog sveta na našu stranu, goreći ljubavlju ka onima, koji su ovde njihovom srcu bili posebno bliski. Ako je neko od umrlih dostigao opravdanje pred Bogom, tada on, odgovarajući na našu ljubav uzajamnom ljubavlju, šalje nam sviše nebesku pomoć, a onima, koji još nisu dostigli opravdanje, u olakšanju udela može mnogo pomoći naša molitva. Doći će vreme, kada ćemo se mi videti s njima. Kako će radosno biti čuti od njih reči blagodarnosti za molitvu. Oni će tada reći: «Eto, ti si se setio mene, nisi me zaboravio i pomogao si mi u vreme kada mi je bilo potrebno.. Blagodarim ti.» I naprotiv: kako će gorko biti čuti ukor onome, ko se nije molio za umrle.»Eto, ti se nisi mene setio, nisi se molio za mene, nisi mi pomogao kada mi je bilo potrebno, prekoravam te.».
Stanje usnulih je slično stanju čoveka, koji pliva po veoma opasnoj reci. Molitva za pokojne – to je kao konopac za spasavanje, koji baca čovek bližnjem koji tone. Ako bi nam se na neki način otvorila vrata večnosti, mi bismo mogli da vidimo stotine, hiljade miliona ljudi, koji streme ka mirnom pristaništu, kakvo bi to srce moglo a da se ne porazi i ne skruši pri pogledu na svoje istoverne i istokrvne bliske, koji bez reči dozivaju našu molitvenu pomoć.
O tome, koliko su neophodne molitve za upokojene, i o tome, kako postoji opštenje sa zagrobnim svetom, navešću vam sada jedan čudesan, istinit događaj iz života u jednom hramu naše ruske Crkve.
U selu Lisogorka preminuo je baćuška. Na njegovo mesto su poslali drugog sveštenika – mladog, koji je za vreme prve službe u oltaru iznenada preminuo. Poslali su još jednog sveštenika – i s njim je bilo isto tako; prvoga dana njegovog služenja, kada su otpevali Oče naš i pričasni stih, baćuška veoma dugo nije izašao sa Svetim Darovima, i kada je crkvenjak ušao u oltar, video je sveštenika, koji je ležao u punoj odeždi kod Svetog Prestola, mrtav. Svi su se užasnuli, saznavši za ovu tajanstvenu smrt, i ne znajući za uzrok, govorili su, da se neki teški greh nadneo nad parohiju, ako su žrtvom za njega postala dva mlada, ni u čemu kriva života. O tome se moglo čuti po celom kraju, i niko od sveštenika nije smeo da ide u ovu parohiju.
S tim da ide u ovu parohiju se saglasio samo jedan starac – monah. «Ionako ću uskoro umreti. Idem da odslužim prvu i poslednju liturgiju, smrt moja nikoga neće učiniti sirotim».
Za vreme službe, kada su otpevali do Oče naš, pojavio se osećaj samozaštite i starac je rekao da otvore i bočna vrata i carske dveri. U vreme pričesnog stiha starac je video iza gornjeg mesta neku siluetu. Ova silueta se sve jasnije i jasnije pojavljivala, i iznenada se iza prestola stvorio mračni lik sveštenika obučenog u odeždu, koji je bio svezan po nogama i rukama lancima.
Drhteći od straha, monah je mešao reči molitve. Ali posle nekog vremena se nakupio duha samovladanja i izašao da pričesti verujuće. Svi su primetili, da se s njim nešto dešava što nije u redu.
A priviđenje je sve tako stajalo, zvekećući lancima; i svezanim rukama pokazivao je na sanduk koji je stajao u oltaru.
Kada se liturgija završila jeromonah je pozvao crkvenjaka, i oni su otvorili sanduk, u kojem su se nalazili listići za pomen. Radilo se o tome, da kada su starcu davali listiće za pomen, on ih je , ne pročitavši, odlagao za buduće vreme. Onda je starac shvatio uzrok priviđenja i počeo je svaki dan da služi panihide i da iščitava nagomilane listiće sa imenima pokojnih.
Sladeće nedelje je on odslužio Liturgiju za upokojene, za dušu pokojnog baćuške, i kada su zapevali pričesni stih, ponovo se pojavila silueta pokojnog sveštenika. Ali ne mračnog izgleda,s kakvim se on javio prvi put, nego sa svetlim, veselim licem i bez okova na nogama i rukama. Posle pričešća Svetim Tajnama, priviđenje se pokrenulo, poklonilo se monahu do zemlje; i viđenje je nestalo.
Možemo videti na ovom primeru, kakvu korist i olakšanje sudbine donose molitve za pokojne. Nismo se mi u to uverili slučajno baš danas. Jer danas Sveta Crkva obeležava poseban dan, koji se naziva mesopusna Roditeljska Subota, i okuplja pravoslavne radi zajedničke molitve pred prestolom Božijim za istovernu našu braću koja su otišla u večni život. A sutra Sveta Crkva spominje strašni drugi dolazak Gospoda i kraj sveta.
Pobuđujući svoja čeda da budu spremni za Strašni sud, Sveta Crkva nas moli da se pomolimo Pravednom Sudiji za pokojne naše rođake , da im oprosti sva sagrešenja i da očisti pred njima put prelaska iz mračnog podzemlja u svetle obitelji Oca Nebeskog.
Uznesimo sada, draga braćo i sestre, molitvu Hristu Bogu i od sveg srca prizovimo: Sa svetima upokoj Hriste duše sluga Tvojih, gde nema bolesti, ni tuge, ni uzdisanja, nego život beskonačni. Amin.
Prevod s ruskog: Nataša Ubović
| | |
Postao 10/28 u 12:20 PM
|
Komentari:
Post poslije: Svetinja vida rane
Post prije: Drnovšek zakasnio