PREPODOBNI SERAFIM SAROVSKI
ČUDA SVETOG SERAFIMA SAROVSKOG
Mina
Oče! – rekao sam, - svi mi smo odavno želeli da znamo kojim putem vas je Gospod priveo k monaštvu, ali se ipak nismo usudjivali da vas pitamo o tome.
Znali smo naravno da je otac Nikolaj u prošlosti bio mornar, komandir jednog od ratnih brodova Ruske flote, pred njim je bila blistava budućnost i lično je poznavao Cara. Njegov rodjeni deda Akimov je bio predsednik Državnog Saveta. Neki nepoznati, ali očigledno strašno ozbiljan razlog je primorao oca Nikolaja da promeni svoj život i da postane monah.
Logično da nas je to veoma interesovalo. Otac nije odmah odgovorio.
- Iako sam vaspitavan u pravoslavnoj porodici, Crkva i Njeno učenje su mi bili daleki. Svetski život sa njegovim neprekidnim sablaznima i prazninom je gušila ono malo toga što je ostalo iz detinjstva.
U vreme prvog puta oko sveta brodom imao samo mnogo novih susreta. Tada sam se upoznao sa takozvanim ezoteričkim tajnim učenjima Istoka. Neću pričati o tome kako i gde se to desilo. Rećiću samo da je od tog vremena moj život pošao sasvim drugim tokom. Na mojem putu su počeli da se pojavljuju oni kojima sam bezrezervno verovao kao nosiocima viših znanja i čije su reči za mene bile apsolutni zakon. Bukvalno se opravdavalo jedno od osnovnih postavki ezoterizma: «Kada je učenik spreman, učitelj će se uvek naći».
Svom dušom i iskreno sam težio da budem provodnik dobra, čiji sam, kako mi se tada činilo, bio provereni služitelj. I Gospod me je, - tako čvrsto sada verujem, mnogogrešnog videći moju iskrenost i ne želeći pogibiju moje duše, na čudan način spasao. A desilo se to ovako.
Jednom sam neočekivano dobio hitan poziv u Ministarstvo pomorstva. Razgovor je bio kratak. – Vama je, - rekli su mi tamo, - dodeljen veoma odgovoran zadatak. Krajnje je neophodno da u jednu od dalekoistočnih luka dostavimo tovar sa minama. Tovar je potpuno tajan. Preduzete su sve mere, da zainteresovane države, a posebno Engleska, ne saznaju o tome. Ovoga puta ćete biti komandir teretnog broda natovarenog opremom za kamuflažu kroz šumu. O maršruti i lukama u koje imate pravo da udjete samo radi tovarenja uglja, ćete saznati po izlasku na more. Vi naravno shvatate kakvo poverenje vam se ukazuje i napravite odgovarajuće zaključke.
Kroz dve nedelje je sve bilo spremno za put. Ja se lično nisam mnogo spremao. Poneo sam ono najneophodnije, i samo sam zamolio svoju dadilju da mi upakuje knjige koje sam odabrao, a koje su se odnosile na ona pitanja koja su me tada interesovala.
Evo nas na moru. Srećno smo prošli Baltik i izašli na široki okean. I tada je sve počelo ...
U toku ovog dela priče glas oca Nikolaja je zadrhtao i u njemu se osetila teško zadržana uzbudjenost, koja se spontano prenosila i na nas.
- Okean, - nastavio je svoju priču otac,- nas je dočekao olujom, kakve smo često mi mornari mogli da vidimo. Dva dana smo se borili sa stihijom, naprežući sve snage u toj borbi, ali bura nije slabila. Izmučen, sišao sam u svoju kabinu da bi se zagrejao šoljom vrućeg čaja. U kabini je bio veliki nered, pošto su mnoge stvari, pa tako i knjige popadale na pod. S teškoćom održavajući ravnotežu, mahinalno sam podigao prvu knjigu koja mi je bila pod nogama, otvorio je i odmah mi je u oči upao portret nekog starca u monaškoj odeždi, kao i zaglavlje knjige: «Predanje o životu i podvizima starca Sarovske pustinje jeroshimonaha Serafima». Odakle i na koji način je do mene došla ova knjiga, tog trenutka uopšte nisam razmišljao. Izgled pogrbljenog starca je nekako posebno privukao moju pažnju. Nikada ranije se nisam susreo sa imenom jeroshimonaha Serafima, a i o drugim podvižnicima nisam mnogo znao.
S teškoćom se namestivši na krevetu, počeo sam da čitam. Preda mnom se otvorio novi i dosada za mene potpuno nepoznati duhovni svet. Tiha svetlost i duševni mir, koje sam tako uporno tražio a nisam nalazio, su sada obasjale moju dušu donoseći neiskazanu sladost. Završio sam sa čitanjem i još jednom sam pogledao na starčev portret i spontano sam prislonio usne na njegov lik. Prvi put posle mnogo godina iz mojih očiju su potekle suze ...
Oluja je nekako počela da se smiruje. Ja sam zadremao, kada je odjednom neko počeo pažljivo da me budi. Bio je to moj pomoćnik. Bled i uznemiren, on je prošaputao: «U velikoj smo nevolji. Mina je ispala iz ležišta i kliza se po tovarnom delu broda».
Potrčali smo dole. Pri svakom pokretu broda jasno se čuo tup udarac o bok jedne od mina, koja je ispala iz svog ležišta zbog talasa. Mogla je da eksplodira svakog trenutka i da uništi brod sa smrtonosnim tovarom i sve članove posade, koji nisu u potpunosti svesni opasnosti. Šta da se preduzme? Brod je takodje bio natovaren drvetom, a doći do tovarnog dela broda, još u uslovima takve nepogode bilo je potpuno nemoguće. Ako bi se desilo čudo i brod ne bi bio uništen, trebalo bi polako uploviti u najbližu luku, koja je mogla da bude samo engleska i gde je tajnom naredbom kategorički bilo zabranjeno ulaženje. Primenio sam jedino moguće rešenje da se naruši naredba i uplovi u luku i da se tako pokušaju spasti ljudi. O onome što sam tada preživljavao mi je teško i sada da se setim a zamislite šta je bilo tada?
Jedini svetli zrak je bio starac Serafim. Ja sam previše dobro znao, da slučajnosti u svetu nema, i da mi je Gospod upravo tog trenutka nepoznatim putem poslao Svog Nebeskog Čuvara u liku oca Serafima. Uložio sam svu snagu u svoju slabu molitvu, moleći Božijeg Ugodnika da nas spase od sigurne pogibije.
I desilo se nesumnjivo i veliko čudo. Došli smo srećno do jedne od najbližih engleskih luka, i tu su nas ponovo čudesno čuvale Božija milost i molitve starca Serafima. Bez obzira što su lučke vlasti izvršile najbrižljiviju pretragu našeg broda, ništa nije bilo nadjeno. Ne treba ni reći da smo posle pretrage razdvojili drvo od našeg smrtonosnog tereta, i tada sam se na svoje oči uverio kako je bila velika opasnost: naši životi su bukvalno visili o koncu. Ja sada ne bih bio ovde i razgovarao s vama da nam nije pomogao prepodobni Serafim.
Čudesno obraćenje jednog mladića
Jedan sveštenik je imao sina Nikolaja, koji je posle upisanog fakulteta počeo da gubi veru, prestao je da se moli i da posećuje crkvene službe. Nastupilo je veče uoči Božića.
- Kolja, da li bi išao na svenoćnu službu pošto je sutra veliki praznik, - rekla mu je majka. – Kako bismo otac i ja bili srećni ako bi pošao u crkvu.
Sin je razdraženo odgovorio:
- Već mnogo puta sam vam rekao da tamo nemam šta da tražim ...Šta ću dobiti u toj tesnoći i praznini?
- Kolja pazi da te Gospod ne kazni za te reči, - skrušeno je rekla majka.
Te večeri se sinu desilo sledeće: provukao je ruku da bi nešto uzeo sa police i uzviknuo je od bola. Ruku nije mogao da pokreće od bola ispod miške. Bol se pojačavao, i ispod miške je brzo počeo da raste tumor. Doktor koji je pozvan ujutru je konstatovao tešku bolest. Rekao je da treba sačekati dok tumor u potpunosti ne sazre i potom pribegnuti operaciji.
Za Kolju je nastupilo vreme teških mučenja i besanih noći. Medjutim on nije zaboravio da je njegova bolest počela posle toga kako mu je majka prorekla Božiju kaznu. On još nije potpuno izgubio veru i savest mu se probudila. Primetio je da majka ima novu ikonu prepodobnog Serafima, koji tek što je bio proslavljen. Uveče je zamolio majku:
- Daj mi na noć ovu ikonu prepodobnog Serafima.
Noću je popadiju probudio Koljin vapaj. Potrčavši u sobu, majka je ugledala sledeći prizor: Kolja sedi na krevetu, a krevet i pod ispod su bili prekriveni gnojem.
Kolja je bio uzbudjen i govorio je snebivljivo: - Kod mene je sada bio prepodobni Serafim i rekao mi je da ću poginuti ukoliko se ne pokajem i ne promenim svoj život. Zatim je prepodobni dotakao moju bolesnu ruku, i tumor je tog časa pukao. Sada je moja ruka potpuno zdrava.
Preživljeni dogadjaj je izmenio Koljinu dušu i život. Napustio je fakultet i upisao Duhovnu seminariju, a potom Akademiju. Završivši je, primio je monaštvo sa imenom Serafim i naposletku je postao episkop Dmitrovski – jedan od najblagočestivijih ljudi našeg vremena, «Bogorodičin starac», kako su ga zvali zbog posebnog poštovanja Majke Božije.
Ledena voda
Pokojna Lidija Nikolajevna mi je krajem dvadesetih godina pričala o svom putovanju u Sarov uskoro posle proslavljanja prepodobnog Serafima. Njen suprug, Ilja Mihajlovič, je bio duboko verujući čovek. Preminuo je u činu protojereja. I.M. je poštovao prepodobnog Serafima dugo pre njegovog proslavljenja i inicijativa za putovanje u Sarov i Divjejevo je bila njegova. Sama L.N se prema predstojećem putovanju odnosila potpuno ravnodušno, tim pre što je mužu predstojalo poslovno putovanje u Minhen.
Odlazak u Sarov je bio odredjen za početak jula. Uoči polaska L.N. nije bila dobro – imala je glavobolju i jak bol u grlu i temperaturu 39. Bila je podložna anginama sa gnojnim čirevima u grlu, i bolest je uvek proticala veoma teško.
Medjutim L.N. je odlučila da sakrije bolest od muža, kako ne bi odložila putovanje. Na putu joj je postalo veoma loše: nije mogla da proguta čak ni vodu, jer bi počela da se guši.
Od stanice do manastira su putovali na konjima. Gušenje se smanjilo zbog svežeg vazduha, ali se bol u grlu i dalje pojačavao. Došli smo malo pre svenoćne, i zaustavili smo se u manastirskoj gostoprijemnici. I.M je razgovarao sa monahom-gostoprijemnikom, a L.N. je otišla u sobu i odlučila da ne ide na službu.
I.M. se vratio i rekao da pre nego što se ode na svenoćnu treba otići na izvor prepodobnog i tamo se okupati. Dalje, pričala je L.N., ništa nije bila moja volja, već sve kao da se dešavalo mimo mene.
Pošli su do izvora. L.N. je ušla u žensku polovinu i prvo što je čula je bilo: «Voda je ledena, direktno prži», a L.N. je pomislila: «Bezumno je sa visokom temperaturom ulaziti u ledenu vodu». Medjutim prekrstila se i ipak ušla i voda ju je zaista «opržila». Ona se brzo obukla i izašla iz kupaonice. I.M. se zadržao. Čekajući ga, L.N. je posmatrala naokolo. Tek u tom trenutku je osetila tu neizrecivu blagodat, kojom je prožeto to mesto. I.M. je rekao da će da svrati u gostoprijemnicu, a L.N. je savetovao da polako krene prema crkvi i da ga tamo sačeka. L.N. je došavši do crkve srela I.M. na ulazu. Ušli su u crkvu, uzeli sveće, celivali kovčeg sa moštima prepodobnog. Počela je svenoćna služba.
- Stanimo bliže izlazu, - zamolila je L.N., - kako bismo mogli da izadjemo ukoliko se umorim. Za L.N. je sve bilo kao u polusnu, nije se sećala početka službe i bila je začudjena kada ju je za vreme Šestopsalmija I.M. upitao:
- Jesi li umorna, možda da izadješ i budeš na svežem vazduhu do «Hvalite»?
- Ne, uopšte nuisam umorna.
Samo je za vreme čitanja kanona shvatila da je grlo ne boli i da oseća neobičnu krepkost i lakoću u svom telu. «Verovatno je temperatura visoka i zato nema slabosti, ali zašto me grlo ne boli?» - pomislila je.
Posle Velikog Slavoslovlja I.M. joj je opet predložio:
- Hajdemo u gostoprijemnicu, služba je duga a ti si verovatno umrona.
- Ne, ne dobro se osećam, ostanimo do kraja.
Svenoćna služba se završila i bogomoljci su počeli da se razilaze, pa su i oni izašli. U gostorpijemnici su joj dali čaj, i L.N. je prvi put od početka bolesti ne samo popila šolju čaja, već je pojela i parče manastirskog hleba.
U tajnosti od muža je izmerila temperaturu i bila je normalna. Noć je prespavala kao «zaklana». Ujutru pre početka Liturgije pričala je mužu o svojoj bolesti i isceljenju. Oboje su se usrdno molili pored moštiju prepodobnog. Nekoliko dana provedenih u Sarovu su za L.N. bili ispunjeni neizrecivim blaženstvom. Kao uspomenu na isceljenje ima malu ikonu. Prepodobni Serafim je na njoj naslikan kako se moli na kamenu (isečak iz nekog časopisa sa početka XX veka). I.M. je nalepio ikonicu na karton, i ona ih je pratila na svim putevima njihovog veoma napornog života.
Kožuh
Jednom kada sam posetio Sarovski manastir, dali su mi da se pokrijem kožuhom koji je za života nosio prepodobni Serafim. Celu noć nisam mogao da zaspim, pošto sam čuo rajsko pojanje. Ujutru sam rekao monahu da nisam spavao, već da sam slušao neobično rajsko pojanje.
Monah je rekao: «Taj kožuh kome god ga damo da se njime pokrije, prozrokuje tu pojavu koju ste i sami doživeli».
«Pij vode sa mog izvora ...»
Oko 1950 godine sam se teško razbolela na jetri. Dva-tri puta sam imala jake napade zbog prolaska kamena. Posebno mi je bila teška 1953 godina: bolovi su bili svakodnevni. S naporom sam izdržavala osmočasovni radni dan na dovoljno odgovornom poslu.
O prelasku na invalidninu ili penziju nisam mogla ni da reazmišljam jer mi je na rukama bila bolesna majka, koja je živela van grada. Česta putovanja do nje sa teškim torbama su još više povećali bolove.
Konačno je nastupilo leto i dugoočekivani odmor. U prvim danima odmora sam imala napad žuči, koji je trajao pet dana. Nisam imala nikakvu lekarsku pomoć niti bilo kakva sredstva za umirenje bolova. Kamenje je izašlo, ali je počela opšte zapaljenje jetre. Toliko sam bila slaba da sam s mukom uspevala da služim svoju bolesnu majku.
Uveče sam ležeći u krevetu volela da pročitam moju omiljenu knjigu «Žitije Prepodobnog oca Serafima Sarovskog». Jednom sam mu se čitajući o mnogobrojnim isceljenjima koja je učinio obratila u mislima približno sledećim rečima: «Tolike si iscelio, pa zašto ne isceliš i mene, kad vidiš kako stradam, a treba da radim za druge».
U tom trenutku sam svojim unutrašnjim vidom ugledala pored sebe starca Serafima. Stavio je svoj bakarni krst na moju bolesnu jetru, i takodje unutar sebe sam čula njegov glas: «Sada popi vode sa mog izvora i bićeš potpuno zdrava».
Trgla sam se od doživljenog. Navikla sam da analiziram svoje duhovne doživljaje, kako ne bi upala u sablazan, i zato sam pomislila da je sve to samo plod moje mašte pod uticajem onoga što sam pročitala. Najviše od svega su me smutile njegove poslednje reči, - «popij vode sa mog izvora». Odakle da uzmem tu vodu, kada se nalazim u Moskvi i znam da je pristup izvoru zabranjen?!
Ali reči divnog starca su se obistinile sledećeg dana: dobila sam bočicu vode, koja je tog dana donešena iz Sarova. Nju su mi doneli sasvim «slučajno».
Jednom rečju, sa mnom se desilo čudo, popila sam tu vodu, i od tada ne osećam nikakav bol i ne prestajem da zahvaljujem dragom starcu za čudesno isceljenje.
«Stoj čvrsto, ne padaj ...»
Ovu priču sam čula od pokojne Olimpijade Ivanovne. Ona se uzbudila prepričavajući mi je, a sin o kome se govorilo je sedeo pored nje i potvrdno klimao glavom, kada mu se ona obraćala za potvrdu. Evo šta sam čula od nje:
- Vanji je bilo sedam godina. On je bio živahan, razuman i veliki nestaško. Živeli smo u Moskvi, na Zemljanom valu, a Vanjin kum – popreko od nas, u petospratnici.
Jednom uveče sam poslala Vanjušu kod kuma da ga pozove na čaj. Vanja je pretrčao ulicu, popeo se na treći sprat, a pošto nije mogao da dohvati zvono na vratima, stao je na ogradu na stepeništu i samo je hteo da pruži ruku prema zvonu, kada su mu noge skliznule i pao je u procep izmedju stepeništa.
Stari portir je sedeći dole, video kako je Vanja kao dzak pao na cementni pod. Starac je dobro znao našu porodicu i požurio je vičući:
- Vaš sin je pao!
Mi smo potrčali do Vanje, ali kada smo došli tamo, videli smo da nam on sam polako ide u susret.
- Vanječka, golubiću, ti si živ? – uhvatila sam ga za ruke. – Gde te boli?
- Nigde me ne boli. Prosto sam potrčao kod kuma i hteo sam da pozvonim, ali sam pao dole. Ležao sam na podu i nisam mogao da ustanem. Tada mi je prišao starčić – isti onaj što je naslikan na slici koja se nalazi u našoj sobi. Podigao me je i postavio na noge, i rekao: «Hajde, stani čvrsto, ne padaj». Pošao sam i nikako nisam mogao da se setim zbog čega ste me poslali kod kuma. Posle toga je Vanjuša čvrsto spavao, i kada je ustao bio je potpuno zdrav. U mojoj sobi je visila ogromna ikona prepodobnog Serafima Sarovskog.
«Ko je on, taj starčić?»
Jedan moj poznanik mi je poslao pismo na francuskom jeziku, u kome ga je jedna Alzaskinja molila da joj pošalje nešto o Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi: molitvenik ili nešto tome slično. Poslali smo joj nešto kao odgovor na pismo, i time se stvar završila.
Kasnije sam bio u Alzasu, i pošao da se upoznam sa njom, ali nje nije bilo kući. Upoznao sam se sa njenom svekrvom, staricom sa velikim hrišćanskim milosrdjem i prostodušnošću.
Ona mi je ispričala sledeće. Njihova porodica je iz starog plemićkog roda Alzasa, protestantske ispovesti. Treba reći da u toj oblasti Alzasa živi stanovništvo raznih ispovesti: polovina su katolici, a polovina protestanti. Imaju zajedničku crkvu, i u njoj služe po rasporedu. Unutra se nalazi rimski oltar, sa statuama i svim ostalim. A kada služe protestanti, oni zaklone katolički oltar zavesom, postave svoj sto na sredinu i mole se.
Nedavno je u Alzasu medju protestantima započeo pokret u korist poštovanja svetih. To se desilo posle upoznavanja sa knjigom Sabatje o katoličkom svetitelju Francisku Asizskom. Sam protestant je oduševljen životom tog pravednika posetio Asizi. Porodica mojih prijatelja je takodje bila pod uticajem te knjige. Pošto su i dalje ostali protestanti, oni su se osećali nezadovoljno. Težili su poštovanju svetih i Tajni. Kada ih je pastor poučavao, oni su ga molili da ne zaklanja katolički oltar, kako bi videli statue svetih. Njihov um je tražio Istinitu Crkvu.
I tako je jednom mlada žena, budući bolesna, sedela u vrtu i čitala o životu Franciska Asizskog. Vrt je bio sav u cveću. Tišina seoska ...Čitajući knjigu, ona se našla u lakom snu. «Ni sama ne znam kako se to desilo», - pričala je ona potom. – Ide prema meni sam Francisk, a sa njim pogrbljeni, sav u sjaju starčić, kao patrijarh». Bio je sav u belom. Uplašila sam se. A Francisk mi je prišao sasvim blizu i rekao: «Kćeri moja! Ti tražiš Istinitu Crkvu – ona je tamo, gde je on. Ona sve podržava, ali ni od koga ne traži podrške».
Beli starčić je ćutao i samo se odobravajući osmehnuo Franciskovim rečima. Vidjenje se završilo. Ona kao da se probudila. A um kao da joj je govorio: «To je povezano sa Ruskom Crkvom». I mir je ušao u njenu dušu.
Posle tog vidjenja je i bilo napisano pismo, pomenuto na početku. Kroz dva meseca sam ponovo bio kod njih, i tog puta sam od same nje saznao još i sledeće. Oni su doveli kod sebe ruskog radnika. Želeći da saznaju da li je kod njega sve u redu, domaćica je ušla kod njega i ugledala na zidu u uglu ikonicu i prepoznala na njoj tog starca, koga je videla u laganom snu zajedno sa Franciskom. U čudjenju i strahu je upitala: «Ko je on, taj starčić?», «Prepodobni Serafim, naš pravoslavni svetitelj», - odgovorio joj je radnik. I tek tada je shvatila smisao reči svetog Franciska, da je istina – u Pravoslavnoj Crkvi.
Knjiga
Imam žitije prepodobnog Serafima Sarovskog. Tu knjigu veoma volim. Ne samo da sam je ja često iščitavala, već sam je davala i prijateljima i poznanicima. Knjiga se toliko ishabala da sam odlučila da je više nikom ne dajem.
Jednom je kod mene došao moj dobar prijatelj. Ugledao je knjigu na polici i tako uporno počeo da moli za nju, da nisam izdržala i dala sam mu je.
-Dajem ti je pod uslovom, - rekla je, - da je više nikome ne daješ. Vidite kako je ishabana i od čitanja su samo listovi ostali.
- Knjigu ću čitati sam i nikome, nijednom čoveku je neću pokazati, - ubedio me je moj prijatelj, ali ...nije održao datu reč.
Knjigu je videla njegova susetka i tako isto ga molila da joj je da da pročita o omiljenom svetitelju, i on joj je dao strogo rekavši:
- Nemojte je nikom davati, jer ako knjiga nestane šta ću reći vlasnici?
Susetka i njena ćerka su sa velikom radošću čitali knjigu i nisu žurile da se od nje rastanu. Susetkina ćerka se svidjala mladom inženjeru, koji je i zatražio njenu ruku. On se devojci očigledno veoma svidjao, ali ga je odbila:
- Ja sam verujuća, a ti nisi čak ni kršten. Nećeš poći sa mnom da se venčaš, nećeš mi dati da idem u crkvu, a kada se rode deca, nećeš dozvoliti da ih vaspitavam tako, kako me je vaspitavala moja majka. Neću se udati za tebe jer su nam pogledi previše različiti.
Budući odbijen, mladić je još nekoliko puta pokušao da je nagovori, a potom je ugrabivši vreme kada je devojka bila na poslu, došao kod njene majke i počeo da je moli da ona utiče na ćerku. Devojčina majka je bila ljubazna prema gostu, ali je odbila da nagovara ćerku. Videvši da je on veoma rastrojen, pozvala ga je na čaj i pošla u kuhinju da pripremi sve što je potrebno.
Dok je ona pravila čaj, mladić je sedeo za stolom i prelistavao žitije prepodobnog koje je ležalo na njemu. Kada je domaćica sela s njim za sto, on je počeo da je moli da mu da da pročita tu knjigu. Nikakva odgovaranja nisu delovala. Tada je zahvaljujući za čaj i oprostivši se, uzeo knjigu i krenuo prema vratima, obećavši u hodu da će je uskoro vratiti.
Jadna žena se bojala da izadje na oči mom prijatelju, i dani su prolazili a mladić se nije pojavljivao. Konačno je saznala šta se desilo, i oboje su sa tugom razmišljali o tome šta da rade.
Prošao je mesec, dva. Nastupila je peta nedelja Velikog Posta. Mladić se neočekivano pojavio u kući omiljene devojke.
- Dragi moji, - radosno je uzviknuo, - ja sam sada vaš, juče sam se krstio, a sve je to učinio prepodobni Serafim. Kada sam počeo da listam ovu knjigu, toliko me je zainteresovala da nisam mogao da se odvojim od nje. Potom sam poželeo da saznam još nešto o veri, o Hristu. Počeo sam da čitam, poverovao sam i konačno se krstio. A knjiga je cela, evo je. I stavio ju je na sto. Knjiga je dovedena u potpuni red i povezana u drugi i lep povez. U tom čudesnom obliku mi je bila i vraćena. Odlučila sam da je poklonim ženiku i nevesti.
Hleb
Jedna stara monahinja iz skita Searfimo-Divjejevskog manastira mi je ispričala sledeći slučaj.
- Mi nemamo nikakav prevoz i zimi kod nas niko ne dolazi. Dešava se da mesecima nema nikakve prtine, i da je sve zavejano. Odavno smo pojeli naš hleb, i već dugo jedemo samo suvarke. Kažem Baćuški (oni svi prepodobnog Serafima nazivaju «Baćuška» ili «Baćuška Serafim»): «Baćuška Serafime, kad bi nam poslao malo hleba, devojčicama su već dosadili suvarci» (a u njihovom skitu su bile skoro sve mlade devojke).
Kroz par sati je kod nas došao automobil, pun hleba, i iz njega je izašao nama poznati čovek iz Divjejeva i krenuo pravo ka toj monahinji:
- Uzmi mati hleb.
A sam je bio začudjen, skoro su mu se i ruke tresle, i priča: «Putujem iz Divjejeva, vozim hleb u ...(izgovara naziv drugog skita). Odjednom čujem glas: «Vozi u ...(izgovara ime našeg skita). Pitam šofera: «Da li si čuo nešto?». On kaže: «Ne». Kroz neko vreme je glas ponovio to isto, ali strožije. Opet sam se obratio vozaču i rekao: «Kako to ja čujem, a ti ne?». Prošlo je još neko vreme. Baćuška Serafim je već sasvim strogo viknuo na njega, tako da je ovaj odmah rekao šoferu gde da vozi i evo ih sad u našem skitu.
«Više neće boleti»
Ne tako davno jednu devojčicu (u tom skitu pri Serafimo-Divjejevskom manastiru ima i devojčica od po deset-dvanaest godina) je veoma zaboleo zub, i cela usta su joj natekla. A ona je imala poslušanje da sprema u crkvi. Čisti tako ona, a u crkvi nema nikoga, a zub je tako boli da ima glavobolju. Od bola je čak sela i zaplakala. Odjednom je iz oltara izašao neki starčić, kao sa ikone, a odežda mu je bila sva bela i on je bio sav svetao. Prišao je i rekao: «Zašto plačeš?», a ona kaže: «Boli me zubić». On ju je pomilovao po obrazu i rekao: «Više te neće boleti». I opet je ušao u oltar, zatvorivši vrata za sobom. Bol je prošao kao da ga nije ni bilo. Devojčica je sve ispričala.
Interesantno je da su se vrata koja je starac za sobom zatvorio, sve vreme klatila na šarkama veoma slobodno, sama se otvarala od vetra, a posle toga nisu znali kako da ih otvore, jer su se pomerila s mesta, iako ih spolja ništa nije držalo.
Suvarak
Želim da vam ispričam čudo koje mi se desilo nedavno. Probudivši se, osetila sam jak bol u desnom kuku. Pomislila sam da opet počinje radikulit. Namazala sam mašću i stavila povez kao i obično. Ali uveče se bol pojačao. Mazala sam, vezivala i ništa nije pomagalo. Bol je bio nepodnošljiv i morala sam da pozovem lekara. Shvatila sam da će me odmah poslati u bolnicu, a ja to nisam želela. I odlučila sam da trpim. Ali bol se pojačavala iz dana u dan, tako da nisam mogla ni da ležim, ni da sedim, ni da hodam. Nije mi se ni jelo ni pilo. Ipak sam trpela, a ujutru i uveče kao i obično se molila. Noću druge nedelje bol je postao tako jak da više nisam mogla da trpim. I pomolila sam se: «Gospode! Nemam više snage, pomozi mi!»
I tada sam se setila suvarka iz Divjejeva, koji je osvećen u kotliću prepodobnog Serafima Sarovskog. Taj brižljivo čuvani kotlić se danas nalazi u oltaru crkve u Divjejevu. Baćuška Serafim je za života delio suvarke kao blagoslov, i oni su imali isceliteljsku snagu. I danas divjejevske monahinje stavljaju suvarke u baćuškin kotlić i potom ga dele poklonicima. A jedna verujuća žena je donela suvarke u Klin, i dala dva mojoj susetki, a ova jedan meni.
I setivši se toga, na silu sam ustala, našla suvarak, našla molitvu prepodobnom Serafimu, klekla, pročitala je tri puta i zamolila baćušku da mi pomogne. Uzela sam suvarak i pojela polovinu. Legla sam i čekala šta će da se desi.
I desilo mi se čudo. Osetila sam kao da sam deset centimetara iznad kreveta i nisam osećala težinu pokrivača. I bola nije bilo. Na oči kao da mi je pala crna senka, i ja sam zaspala.
Probudila sam se od zvona na vratima. Ustala sam, pošla, otvorila vrata, pošla nazad i tek tad sam shvatila da nema bola. Kroz nedelju dana bol je potpuno nestao, kao da ga nije ni bilo. Istovremeno je nestao i uobičajen bol od bedra do pete u levoj nozi. Tako sam ozdravila po molitvama Serafima Sarovskog. U našoj Skorbjašćenskoj crkvi postoji njegova ikona. Odmah sam otišla tamo da zahvalim Baćuški Serafimu i Gospodu.
nastavice se ...
preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 07/19 u 12:33 AM
|
Komentari:
Post poslije: ŠTA JE TO BOŽIJA VOLJA ?
Post prije: ARHIJEREJSKA LITURGIJA U MANASTIRU LEPAVINA