Pravoslavlje u Ugandi
Zvuci zvona se mešaju sa ptičjim cvrkutom pred zoru. Kroz deset minuta će u Crkvi stajati seminaristi u zategnutim podrjasnicima, smireno spustivši glave. Carska vrata su otvorena. Sveštenik okružen oblacima dima od kadjenja uznosi vozglase. Na njegov vozglas seminaristi odgovaraju: “Mukama sasira!” što na jeziku naroda baganda označava “Gospodi pomiluj!”. To je pravoslavna Crkva u Ugandi. Ovde, gde ekvator preseca crvenu glinu, sve je kao kod nas i sve je sasvim drugačije. Naš dopisnik Ana Palčeva i fotograf Nikita Maškin su boravili u Ugandi.
Napomena: U Ugandi ima 1.5 milion pravoslavnih vernika. Pravoslavlje je najmladja i najmalobrojnija lokalna hrišćanska konfesija. Na prvom mestu po popularnosti je katolicizam, kome konkurišu anglikanci. Mitropolija se nalazi u predgradju glavnog grada Kampale i zove se Namungona. Klir broji 37 sveštenika i 8 djakona, dok Crkva ima 80 parohija ali mnoge zajednice žive bez sveštenika i njima upravljaju katehizatori. U nekim parohijama nema ni hramova. Sirota deca čine najveći broj parohijana.
Ako se od glavnog grada putuje četiri sata po neravnom seoskom putu kroz dzungle i čestare paprati, dospeva se u dovoljno veliki grad Fort-Portal. Ali ako se od grada ponevo skrene na stranu opet se dospeva u divljinu. Zelenilo koje upada u oči, kuće od ilovače i privezane koze u dvorištima. Put dalje vodi naviše, na strmu uzbrdicu. Čestari postaju redji, a na vrhu se vidi Crkva - kuća sa kosim krovom, od čijih zidova se odvaja polukružni oltar. Ovde služi pravoslavni sveštenik otac Pavle Baljeku. On opslužuje još tri pravoslavne zajednice u regionu. To je sve blizu ako se ide automobilom, ali ako treba peške da dodjem kod bolesnika ili zbog nečeg drugog, treba mi tri sata”. A zatim mu treba isto toliko da se vrati kući. “Kada bih imao motocikl! Nekada mi parohijani ostave bicikl”, - nastavlja otac Pavle.
On ima devetoro dece i svi žive u skromnoj kućici. Otac Pavle prima goste u kancelariji. Njegova popadija se može naći u kuhinji - to je otvorena pojata u crkvenoj porti, koja je veća od svešteničke kuće. Sedeći na taburetu u uglu, papadija (grčka reč kao i naša “popadija”) izdaje naredbe pomoćnicima, koji spremaju pire od banana i riže. “Potrebno je imati mnogo strpljenja i ljubavi da bi se primili svi koji ovde dolaze, da se svi nahrane i uteše” - priča popadija. Dolaze uglavnom žene. One su kao i kod nas najaktivniji parohijani, one organizuju parohijski život i pomažu svešteniku i popadiji. “Mnoge žene u selu tuku muževi. Žene same dolaze kod nas sa tim problemom, a muževi sebe smatraju kraljevima i ne idu u Crkvu. Mi moramo da idemo kod njih da s njima razgovaramo”, - priča otac Pavle. Plata pravoslavnog sveštenika u Ugandi iznosi 100 dolara mesečno. Klir ponekad ne dobija taj novac i prinudjen je da se hrani od parohijskog zemljišta. Svi sveštenici rade u povrtnjaku.
Praznicima i nedeljom u Crkvi ima mnogo ljudi. Unutar Crkve nema dovoljno mesta (hram je dug 30m), tako da ljudi stoje čak i na ulici. Postoji i hor, i to veoma velik (broji 40 ljudi), a pojce sa zadovoljstvom prate svi parohijani. Poju narodno, iz duše, piskavim afričkim glasovima. Nema dirigenta, ali zato postoji pevač koji započinje horsku pesmu, a nekada to čini sam sveštenik. Deca iz hora se lako uklapaju u takt melodije. Sveštenik staje pred Carska vrata kako bi pročitao Jevandjelje, i stavlja ga na glave dva mladića koji su na kolenima. Svi slušaju Jevandjelje sa strahopoštovanjem.
Bogosluženje u ugandijskoj Crkvi se služi na grčkom, engleskom ili na jednom od lokalnih jezika. Pritom zvanično postoji toliko prevoda na jezik luganda, kojim govori narod baganda, koji živi u centralnom delu zemlje. Na ostalim jezicima sveštenici služe direktno s lista prevodeći bogoslužbene tekstove. Sve crkvene pesme nisu prevedene na luganda, ali su već razradjeni sistemi glasova za ugandijsku Crkvu. Istina, ono se ni ne praktikuje: čak ni u seminariji ne postoji profesionalni predavač pojanja. “Kad bi bilo moguće da nam se pošalje nekoliko ljudi iz Rusije da nas nauče da pojemo!” Nama se tako svidja vaše pojanje”, - kaže nam svako, od mitropolita do seminarista. Horovi se uglavnom sastoje od sirotana koje Crkva vaspitava. “Naša afrička duša traži sopstvene ritmove”, - objasnili su nam.
U lokalnim hramovima nema sveća, zbog čega bogoslužbena atmosfera gubi za nas uobičajenu tajanstvenost. Ovdašnji pravoslavci nemaju tradiciju da pale sveće pred ikonama, a sveće ni ne proizvode. Sveće koje nose djakoni donose sveštenici iz Grčke, kada odlaze na službeni put. Isto je i sa ikonama. Ikonostas je ukrašen minimalnim brojem neophodnih ikona, nekoliko ikona vise po zidovima, a na ulazu je na podlogama postavljeno još nekoliko reprodukcija. Slikanih ikona skoro da i nema jer su previše skupe. Živopisan je samo ikonostas saborne Crkve u Kampali posvećene svetom Nikolaju. Te ikone koje se dovoze iz Grčke se dele parohijanima “onako”. U Crkvi ima puno dece. Ona sede u proredima izmedju klupa, pored nogu pojaca i direktno kod amvona. Deca su ovde tiha, i ako neko i zaplače to je veoma skromno. U Crkvama su postavljene klupe i sveštenik zamahom kadnila pokazuje pastvi kada da sedne a kada da ustane. Na Carskim vratima nema vratanca, a zavesa se ne zatvara za vreme službe. U suprotnom, kako su nam objasnili, ljudima ne bi bilo interesantno da dolaze u Crkvu jer oni žele da vide šta se dešava u oltaru.
Za vreme pričešćivanja svi radosno pevaju poznatim piskavim glasovima. Pričasnika ima dvadesetak i to su uglavnom deca i starice koji staju u red složivši ruke na grudi. Isto kao kod nas! Ali kada pridju Čaši, oni kleknu i jako zabacuju glavu naviše. Po završetku službe, takodje pevaju dok parohijani izlaze iz Crkve. Te pesme su verovatno sastavili lokalni sveštenici. Napuštajući Crkvu, neki parohijani se malo zaborave pa i zaigraju. “Meni je teško da ubedim pastvu, da se nedostojno pričešćuju ukoliko se prethodno nisu pokajali za svoje grehe”, - odgovara otac Pavle na moju nedoumicu zašto pre Pričešća nije bilo ispovesti. “Oni znaju da kod mene u Crkvu mogu da dodju svako veče da se pokaju za grehe, ali dolaze samo malobrojni i to ne uvek”. Možda je to povezano sa tim što je većina vernika prešla u Pravoslavlje iz katolicizma i protestantizma gde ispovest nije uslov za Pričešće? Afričko društvo je krajnje tradicionalno i da bi se promenili ovdašnji umovi potrebne su godine strpljenja. S druge strane, Crkva mora da prihvati lokalne običaje. Naprimer ovde se za vreme posta ne jede so: Ugandijci se uglavnom i hrane samo biljnom hranom.
Zemlja Uganda
slika: u ovakvim kućama od ilovače na bambusovoj osnovi žive Ugandijci
Pod ekvatorijalnim suncem raste sve kao kvasac. Na crvenoj glini Ugande uspevaju plantaže banana, kafa i krompir, manioka, mango i papaja, ananas, bob i čaj. I skoro svaka biljka ima jarke nama nepoznate cvetove. Sa dzinovskog drveća padaju cvetni listići na zemlju zatrpavajući je i to crveni, narandzasti, žuti. Ptice neprekidno pevaju i danju i noću. U sumrak im se pridružuju cvrčci. Na granama se prevrću majmuni. Ovde ima još i žirafa, krokodila, zebri, nilskih konja i divljih slonova, ali mi nismo uspeli da ih vidimo.
I pored raskošne prirode siromaštvo ljudi poražava. Ugandijci žive od toga što skupe na svojim parcelama. A da bi zaradili neki sopstveni novac i za njega kupili elementarna civilizacijska dobra, oni moraju da rade na velikim plantažama za deset dolara mesečno. Većina stanovništva živi u kolibama koje su napravljene od crvene gline.
Temelj za kuću prave od bambusa, a zatim ga oblepljuju zemljom. Krov prave od slame. Takva kuća može da traje i do sedamdeset godina ukoliko se dobro održava - ukoliko se zidovi podmazuju posle jakih kiša i krov prekriva. U kućicama ima po tri-četiri male sobe, u kojima ima mesta da se stave dve kreveta u “G”. Po nekoliko ljudi spava na jednom krevetu. Deca spavaju zajedno sa roditeljima kako ne bi zauzimali nekom drugom mesto. Na takvim kolibama skoro da i nema prozora, i njih zatvaraju roletnama. I zato je u njihovim kućama uvek polumrak i zagušljivo od isparavanja ljudskih tela i neopranog veša. Bogatiji ljudi sebi grade kuće od cigala, koje sami prave, i prave trpezariju u evropskom stilu. Čak i najsiromašniji se trude da pored svoje kuće posade neko cvetno drvo.
Najveći deo života Ugandijci provode na ulici, tako da im u principu i nisu potrebne velike kuće. Odvojeno prave kuhinju gde spremaju jela na vatri. Tu i jedu ili sede na kartonima ispred kuće. Osnovna hrana im je pire od kuvanih zelenih banana (matoke), kuvano korenje manioke (kasava), riža, bob, gusta kaša od kukuruznog brašna (slično gruzijskoj kukuruznoj kaši). Gaje kokoške i koze. Oni bogatiji drže krave kao one na slikama iz starog Egipta, svetlo-smedje sa ogromnim oštrim rogovima koji štrče naviše. Ovde nema konja i magaraca, i zato ljudi idu peške ili biciklima, a ponekad motociklima. Automobil se smatra luksuzom. Teret tradicionalno nose na glavi.Pokazivali su nam udaljena naselja u koja je sproveden asfaltni put. I šta biste vi pomislili? Stanovnici tih naselja su otšli u šumu, dalje od automobilske buke. Sada se medju rastinjem u dzungli mogu videti krovovi kuća i plantaže banana. Razume se u tim kućama nema ni vodovoda ni struje. U selima grade bojlere sa vodom i skupljaju kišnicu. Ugandi pripada deo drugog po veličini u svetu jezera Viktorija, odakle počinje i Nil, ali nije bezbedno piti tu vodu. U Kampali, za razliku od evropskih glavnih gradova, nema reke koja bi oko sebe “organizovala” život grada. To je ugandijski glavni grad - pravi “grad na sedam brežuljaka”: ogromne zemljane brežuljke civilizacija nije dotakla.
Ljudi ustaju zajedno sa suncem i ležu da spavaju sa njegovim zalaskom. U potrazi za strujom i drugim udobnostima koje je beli čovek doneo sa sobom, oni prelaze u gradove, ali tamo lišeni zemlje koja bi ih hranila prinudjeni su da prose. U školi pri mitropoliji decu uče da sade bob i paradajz u velike plastične dzakove i da ih postavljaju oko kuće, kako bi se snabdeli nekim domaćim potrepštinama. Pored toga u gradu treba plaćati kiriju za stan. Pristojan posao se može dobiti samo ukoliko se zna engleski jezik (to je zvanični jezik u Ugandi). Za to je potrebno učiti školu, a obrazovanje se ovde plaća i dosta je skupo.
Za vreme gradjanskog rata u jezero Viktorija su bacali stotine leševa. Od toga su se u jezeru razvili paraziti, koji u ljudsko telo ulaze kroz kožu i razmnožavaju se u krvnim sudovima. Zaraženi umire u strašnim mukama. Ali lokalni stanovnici prenebregavaju tu opasnost i kao i ranije se kupaju u ogromnom jezeru
U predgradju koje se zove Namungona, na vrhu strmog brežuljka, nalazi se prva pravoslavna Crkva izgradjena u Ugandi, posvećena svetom Nikolaju. Pre nje su gradjene privremene Crkve-kolibe oblepljene blatom. One postoje i do dan-danas u nekim parohijama. Zemlju oko hrama je Crkva dobila na poklon od kralja naroda baganda. Kralj kod naroda baganda postoji i danas, ali on nema nikakvu punomoć. Kralj je razdelio zemlju katolicima, anglikancima, muslimanima i pravoslavnima, kako bi oni gradili svoje hramove, obučavali njegov narod i brinuli se o ljudima. Kada se pri pravoslavnoj mitropoliji pojavila poliklinika i bolnica za 50 ljudi, u kojima je lečenje i nekoliko puta jeftinije nego u gradu, njima su dodelili sve stanovnike iz okoline. Svake srede je bolničko dvorište puno ljudi koji strpljivo čekaju prijem. To su oni zaraženi VIČ-om. Takvih pacijenata u bolnici ima oko trista. Do 40% stanovništva zemlje strada od ove zaraze. Lekari i sveštenici čekaju da se skupi više ljudi, i tada počinju da pregledaju bolesnike i da razgovaraju sa onima kojima je potrebna moralna podrška. Najveći broj pacijenata čine udovice. Muškarci umiru od SPIDa za godinu-dve, a njihove žene boluju još do deset godina. Oni postaju izrodi u društvu i moralno posrću pošto već nisu u stanju da izdržavaju po sedmoro i petnaestoro dece. Na polikliniku pri mitropoliji idu svi - i pravoslavni i nepravoslavni.
Svako od njih ima svoju priču, koja je povezana sa gradjanskim ratom, a koja traje i do dan-danas. Seminarist Patrik se seća strašnih scena iz svog detinjstva: u njegovo selo su došli vojnici iz “Gospodnje armije otpora” - polusektaškog vojnog pokreta, poznatog po svojim zverstvima. Isterali su sve stanovnike na ulicu. Patrikov otac je bio lekar. Njega su optužili da je izvidnik, i odveli u nepoznatom pravcu. Patrik ga više nikada nije video i ne zna šta se sa njim desilo.
U traganju za istinom
“To je bio Duh Sveti. On je doneo Pravoslavlje u Ugandu. Da to nije bilo tako, u Africi ni danas ne bi bilo Pravoslavlja”, - osmehujući se kaže mitropolit Kampalski i cele Ugande Jona. On je pravoslavni iz treće generacije, njegov deda - otac Obadija Basadžikitalo je bio jedan od tražitelja istine od kojih je i počela istorija Pravoslavlja u Ugandi.
“Neki Afrikanci su bili umni ljudi. Oni su čitali knjige iz istorije hrišćanstva i shvatili su da se katolici i protestanti medjusobno bore jedni s drugima, što ne dolikuje istinskim hrišćanima. I tada su oni počeli da pažljivo izučavaju Bibliju u nadi da će u Njoj naći odgovor na pitanja koja su ih mučila”, - nastavlja svoju priču vladika. U to vreme je najbolja Biblija koja se mogla naći u Africi bila na engleskom jeziku, koji oni nisu savršeno znali i zato su je čitali sa rečnikom. Jedan od njih, anglikanac po imenu Rebejn Mukasa, je u rečniku video reč “Orthodoxy” - “Pravoslavlje” i zainteresovao se za njeno značenje. Tamo je bilo napisano: “Istinska Crkva, majka-Crkva”. I tada je svojim prijateljima pokazao to što je našao u rečniku, i od tada je počeo da traži podrobniju informaciju o Pravoslavlju.
To se desilo 1919 godine. Ta grupa Afrikanaca-bogotražitelja se sastojala od četvoro ljudi, a medju njima je bio i deda današnjeg mitropolita. Oni su počeli da šalju pisma po celom svetu sa pitanjima o Pravoslavlju. Jedno od njih je došlo do Amerikanca afričkog porekla po imenu Aleksandar Makgvajr. On im je poslao neku literaturu o Pravoslavlju. Tada su se Rebejn Mukasa i njegovi prijatelji definitivno učvrstili u želji da se ta vera pojavi i u Africi. Makgvajr ih je uputio kod crnog episkopa po imenu Dzordz Uiljam Aleksandar, koji je živeo u Južnoj Africi. On je došao u Ugandu i rukopoložio prijatelje u sveštenike. Rebejn Mukasa je dobio ime otac Spartas. On je pod tim imenom ušao u istoriju. Ali pokazalo se da je južnoafrički episkop bio unijat. To se pokazalo kada je jedan grčki biznismen koji živi u Ugandi želeo da krsti ćerku i došao kod njega. Grk je odmah shvatio da tu nešto nije u redu.
Otac Spartas i njegovi istomišljenici su našli sveštenika iz Vaseljenske Patrijaršije, koji je putovao po Africi i krstio grčku decu. On je došao u Ugandu i proveo tu oko pola godine, učeći oca Spartasa i njegovu grupu pravoslavnoj veri. To je bilo početkom 30-ih godina. On ih je posavetovao da se obrate Aleksandrijskoj Patrijaršiji, kako bi na taj način dobili matičnu Crkvu. Oni su poslali mnogobrojna pisma u Aleksandriju ali odgovora nije bilo. Oni su u to vreme krstili ljude i otvorili mnogo parohija, krećući se uglavnom peške ili biciklom. Pravoslavlje je dospelo i do susednih zemalja - Kenije i Tanzanije. Afrikanci su sa radošću prelazili u Pravoslavlje, pošto su već bili umorni od neprkidnog konflikta izmedju katolika i protestanata. Ali bez pomoći sa strane otac Spartas i njegovi prijatelji se ne bi dugo održali, jer su neki sveštenici umirali i parohije koje su osnovali su počele da zamiru.
1959 godine je neočekivano došao odgovor iz Aleksandrije i u Ugandu je upućen episkop Nikolaj, mitropolit Kampalski i cele Istočne Afrike. On je morao ponovo da rukopoloži lokalne sveštenike u saglasnosti sa kanonima konačno pronadjene matične Crkve. Otac Spartas je još pre toga oženio svog najbliskijeg prijatelja Obadiju sa svojom sestrom. To je bio tesni krug istomišljenika. U početku su ta četvorica prijatelja od kojih je započelo Pravoslavlje u Ugandi, obratili svoje rodjake, i od njih je nova vera počela brzo dalje da se širi. Otac Spartas je shvatio da su novoj Crkvi potrebni obrazovani ljudi. On je počeo da predaje engleski jezik u osnovnoj školi koju je sam osnovao, i koja je zvanično bila privatna i pripadala je Crkvi. Kolonijalne vlasti (Uganda je stekla nezavisnost od Velike Britanije tek 1962 godine) su pokušavajući da zadrže monopol nad obrazovanjem izdale zakon po kome se engleski jezik mogao predavati samo u državnim školama. Oca Spartasa to nije zaustavilo i on je zbog narušavanja zakona morao da provede pet godina u zatvoru. Ručamo u kući parohijskog sveštenika. Na stolu su matoke (pire od kuvanih banana) i sveže banane. Mitropolit se smeje: “Sad ne mogu bez banana. U detinjstvu sam ih se tako najeo da mi u žilama teče krv od banana!”Zamolio sam vladiku da ispriča nešto o svom detinjstvu, o ocu Spartasu i o ocu Obadiji. “Odrastao sam u kući svoga dede Obadije. Naravno, često sam vidjao i oca Spartasa. To su bili veoma aktivni ljudi, koji su se mnogo brinuli o drugima. Otac Spartas je bio rodjeni vodja. Završio je nekoliko razreda škole, a sve ostalo je sam naučio. A moj deda nikada nije išao u školu. On je bio samouk”, - priča mitropolit. “Nama su prosto neophodni obrazovani ljudi i to u prvom redu žene, jer su one uvek aktivnije i predstavljaju osnovu parohije”, - kaže vladika. Nažalost mnogi od onih ljudi koji su sredstvima mitropolije upućivani da uče u Evropi, nisu se ni vratili u Ugandu. Sada mitropolit šalje ljude u lokalne škole, pošto njih ima svega nekoliko.
Sirotani
u Ugandi postoje parohijske škole sa nekoliko hiljada dece uglavnom siročića
Zorom deca odevena u jarku uniformu se vuku po ulicama u grupama, sa braćom i sestrama. Zvono ih budi u pet ujutru, kako bi oni koji žive na susednim brdima uspeli da dodju na jutarnju prozivku. U razredu ima od 100-120 djaka i klupe su tesno poredjane. Prozori su širom otvoreni. Imaju samo jedan udzbenik za sve, i još jedan za učitelja. Svi marljivo prepisuju u sveske to što je na tabli. Časovi koji uključuju i samostalnu pripemu kojom se deca bave na livadici u dvorištu traju do pet popodne, kako bi učenici uspeli da se vrate kući dok je još dan. Pri takvom sistemu nastave nešto može da usvoji samo neko kome je to zaista potrebno.
Ogromna većina dece u parohijskim školama su siročići. Njih u Ugandi ima jako mnogo. Roditelji ginu u vreme neprekidnih vojnih konflikta i od SPID-a, ostavljajući po desetoro-petanestoro dece. Od dva miliona ugandijskih siročića 1.2 miliona su izgubili roditelje upravo zbog te strašne bolesti. Deca ne ostaju bez nadzora kao kod nas već se rodjaci brinu o njima. Problem je u tome što oni jedva mogu da prehrane i sopstvenu decu.
Pri Crkvi u Fort-Portalu starije siročiće uče budućoj profesiji
Pravoslavna Crkva je preuzela na sebe brigu o sirotima. Školu pri pravoslavnoj parohiji u naselju Degeja naprimer, posećuje jedva nešto manje od dve hiljade dece, uglavnom siročića. Sveštenici su nam pritom pričali da nisu sakupili svu decu iz naselja koja su ostala bez roditelja. Siročići mogu besplatno da uče, i dobijaju hranu i odeću. Jedan deo njih potom biva upućen u seminariju ili dobija stipendiju za učenje na univerzitetu. Tako se desilo i sa seminaristom po imenu Grejs. On je rano izgubio roditelje i ocem smatra sveštenika iz svog naselja. On mu je dao blagoslov da podje u seminariju. Grejs se svaki dan penje na zvonaru i udara u zvona.
Neki od učenika u parohijskim školama zive kod rodjaka, a drugi se preseljavaju u domove. Mračno je u ogromnom jednospratnom hangaru. Prolazeći izmedju zbijenih trospratnih kreveta, glavom se obavezno zakači veš koji se suši. Na svakom od spratova koji su predvidjeni za po jednog čoveka spavaju dva sirotana. Svaki od njih ima svoj šareni limeni koferčić za lične stvari. U uglu je furnirom ogradjen kutak. Tamo živi vaspitač - jedan (!) na stotinu ili dve ljudi. “Ja sam pravoslavni sveštenik i ne mogu da odbijem decu koju mi dovode rodjaci. Ja se uzdam u Boga da će mi pomoći da nadjem sredstva, kako bih mogao da ih vaspitavam”, - kaže otac Emanuil Mbalire iz parohije u naselju Katente. On jedan broj svojih štićenika raseljava po parohijskim kućama. U selu (Katenta ima status naselja gradskog tipa, ali je po izgledu to pre selo) je veliki deficit dušeka a da ne govorimo o krevetima. Kada ocu Emanuilu pošalju iz mitropolije nekoliko komada on ih razdeli parohijanima. A oni u znak zahvalnosti primaju u svoju kuću po dvoje-troje siročića. “Nekada, - priča otac Emanuil, - kada u parohijskom povrtnjaku ništa ne rodi, ljudi nam pomažu sa onim što je kod njih rodilo. Oni znaju da ja imam puno siročića”.
Učenik škole pri Crkvi u Katenti čita stihove oca Emanuila Mbalire: “SPID - to je zver koja ruši nadu”
U kući Makati Vikto (Viktorije) i njene sestre-bliznakinje živi četvoro siročića. Sestre nemaju svoju decu, i one su spremne da prime kod sebe još nekoliko dece ali trenutno imaju jako malu kolibu. U kolibi postoje četiri sobe: predsoblje (to je zajednička soba i skladište), dve za decu, i u svakoj od njih jedva stanu dva kreveta, spavaća soba u kojoj sestre spavaju. Tu nema ni stola, ni stolica, pa čak ni ormara. Parohija u Katenti im gradi veću kuću, ne od gline i trske, kao što je ova, već od cigle. Ona je već skoro gotova, ali Crkva nema novca za prozorske okvire i vrata.
udovica Nala Rouz iz sela Katente
Udovica Nala Rouz vaspitava četvoro siročića i tri unuka. Ona nam je rekla da kada bi oni imali veću kuću, ona bi kod sebe uzela jos četvoro dece. Njen sin je invalid od detinjstva i noge su mu atrofirale i kreće se sa biciklom na ručni pogon. Parohija mu je izgradila malu kuću u kojoj živi sa ženom i dvoje dece. To je jedina kuća, pored svešteničke u kojoj smo videli sto i divan na kome su sedeli gosti.
Lokalni pravoslavci
Istorijat parohije u selu Katenta je počela od tada kada je sredinom pedesetih godina meštanin Englez Jona Luganda otišao u glavni grad i tamo saznao o postojanju Pravoslavlja. On se vratio kući i saopštio ženi da se sprema da primi drugu veru. Ona se krstila zajedno sa njim. On je kroz neko vreme postao sveštenik i odlučio da otvori parohiju u rodnom selu.
Otac Jona je od jednog lokalnog zemljoradnika dobio deo zemlje, rekavši mu da ovde želi da izgradi Crkvu i da pri njoj otvori malu školu. Zemljoradnik mu je rekao: “To je dobro delo i ja ti neću tražiti novac za zemlju”. Sveštenik je kroz godinu dana došao kod njega da mu zahvali za taj dar i rekao mu je da je tu zemlju dao kao prilog Samom Bogu. Zemljoradnik mu je odgovorio: “Ako je tako onda ću ti dati još zemlje”. Tako je dobijeno 42 akra (akr- engl. mera za povrsinu - .prim.prev.)
Sveštenik je počeo da traži sredstva kako bi sklopio ugovor za tu zemlju. On je pokušao da prodaje kafu, koja je tu rasla, ali ništa nije uspeo da zaradi. Tada je zemljoradnik prodao još tri akra svoje zemlje i tim novcem je sklopljen ugovor, a svešteniku je rekao: “Ja to radim radi nauka tebi, da bi ti požurio sa izgradnjom Crkve”. Jona je izgradio Crkvu od gline kao i sebi malu kuću i počeo je sa propovedanjem. Tako je nastala pravoslavna parohija posvećena Uspeniju Presvete Bogorodice u Katenti. Otac Jona je tu sahranjen. Jedan od njegovih unuka je postao sveštenik i trenutno rukovodi bolnicom i poliklinikom pri mitropoliji u Kampali. Njegov drugi unuk, Prokop, radi kao mitropolitov vodič. Pre toga je Prokop bio učitelj u školi u parohiji svog dede. Na vrhu brda je izgradjena nova Crkva od cigle umesto stare od gline.
Trenutno parohijom rukovodi isti taj otac Emanuil Mbalire. On je pre dve godine izgradio novu školsku zgradu i dečiji dom. U selu u kome živi oko 4 hiljade ljudi ima 300 pravoslavaca. Najveći broj pravoslavnih su deca koja uče u parohijskoj školi.
Pri školi oca Emanuila postoji dečiji ansambl. Deca uče da igraju, da pevaju tradicionalne pesme i da sviraju na narodnim instrumentima koje sami prave. Prema rečima sveštenika, lokalno stanovništvo voli narodne igre i zato na nastupima dečijeg ansambla uvek ima mnogo ljudi. On takve dogadjaje često koristi za propovedanje Pravoslavlja. Dečko sa loše naherenom kapom udara u bubanj, a drugi udara po drvenom ksilofonu. Ritam postaje sve brži. Pojavljuju se dečaci u belom i počinju besno da zabacuju unazad mršave noge. Tenzija malo opada kada nastupe devojčice u jarkim suknjama. Njima su pozadi na pojaseve zakačeni svežnjevi osušene trave i trake od kozije kože. One ritmično pokreću bedra, pokrećući time i sve to što im je zakačeno za pojas. Mi kao počasni gosti moramo da sedimo sa blagonaklonim osmehom. Gost treba da sedi mirno, čak je nedolično da lupa u taktu melodije, koja posle završene predstave i dalje odzvanja u mozgu. Te igre se obavezno uče u svakoj školi, pa čak i u nedeljnoj. Inače deca gube interesovanje za učenje.
U školama nema dovoljno pravoslavnih učitelja, i moraju da se dovode ljudi iz drugih konfesija. To je takodje propoved svoje vrste, pošto mnogi učtelji potom prelaze u Pravoslavlje. Kao naprimer Glediš, mlada učiteljica Božijeg Zakona, vaspitana u porodici katolkinje i muslimana. Nju su doveli na rad u školu pri parohiji posvećenoj Nikolaju Čudotvorcu u Kampali. Na nju je toliko uticala atmosfera u parohiji i katehizatorske besede, da je uskoro odlučila da se krsti u Pravoslavlje. Trenutno Glediš rukovodi duhovno-obrazovnim centrom pri mitropoliji i kao i ranije predaje u školi.
Prva pravoslavna monahinja u istoriji Ugande. Sestra Anastasija ima svega 23 godine
Nedaleko od sela Degeja, gde je zvanično proglašeno osnivanje Pravoslavne Crkve u Ugandi, spremaju se da sledeće godine izgrade ženski manastir. Za njega je već odredjeno mesto na vrhu zelenog brežuljka. Trenutno buduće stanovnice manastira - četiri monahinje i sedam poslušnica - žive u kućici pri parohiji. Najstarija od sestara, Anastasija, je postala prva pravoslavna monahinja u istoriji Ugande. Mitropolit dugo nije hteo da je postriže, ali je devojka ostajala pri svome. “Tada sam pomislio da možda činim veliku grešku, ako joj ne dopustim da postane monahinja”, - priča vladika. Bilo je odlučeno da prve ugandijske monahinje budu odevene u plave tonove - tamniji prsluk i svetla haljina. Na glavi imaju marame boje neba.
“Znate, kod nas ima tako malo monahinja zato što su ljudi navikli da slušaju svoje roditelje. A oni obično žele da im deca formiraju porodicu, a ne da prime monaški postrig”, - objašnjava sestra Anastasija. “U početku nam je bilo teško da budemo prve monahinje u Ugandi zato što do tada nismo videli pravoslavne monahinje. I zato nas je premalo. Ali se sve poboljšalo tako da to više nije komplikovano”. Anastasija ima 23 godine, rodom je iz Katente, a postrig je primila pre četiri godini u Namungone. Primila je Pravoslavlje sa 15 godina. Ima živu majku, braće i sestru sa kojima se ne vidja tako često. “Ovde, u parohiji je veoma bučno, u selu žive mirski ljudi, i nama je ovde složeno”, - mala, tiha Anastasija strpljivo odgovara na moja pitanja. Sestre se bave crkvenom rukodeljom - pletu krstiće od perli i vrpci na grčki način, brojanice, i uče da slikaju ikone. Dok ne nauče prave samo skice olovkom na papiru. Prošle godine su ovde dolazile monahinje iz Grčke, i one su im davale časove ikonopisanja. Sestre se još bave katehizisom u parohijskoj školi i pomažu pri domaćinstvu. Anastasija mi pokazuje krstiće koje je napravila i žali se da u Ugandi nema odgovarajućeg kanapa, već se on uvozi iz inostranstva.
U jednospratnoj kućici gde žive monahinje, izgradjena je soba za molitvu sa pravim naslikanim ikonama što je velika retkost za Ugandu. U prvoj sobi na ulazu praktično sav prostor zauzima sto sa klupama - nešto slično trpezariji. Odatle vrata vode u dugi hodnik, sa čije obe strane se nalaze kelije. U svakoj žive po tri-četiri sestre. Ovde je neuobičajeno svetlo za ugandijske kolibe: u kelijama su ugradjeni skupi prozori. Dvospratni kreveti su uredno zategnuti, a svakoj sestri iznad glave vise ikone. Na jastuku se nalazi zubna pasta sa četkicom, a kod nogu koferčić sa stvarima.
U seminariji pri mitropoliji uči petanestoro ljudi. Obuka ovde traje dve godine, i prima se jednom u dve godine. “Ovo je prvi put da smo odabrali samo najbolje. Pre toga nismo imali neki poseban izbor, već smo sve primali”, - priča vladika. 1995 godine kada je seminarija otvorena na prvi kurs je upisano takodje petnaestoro ljudi. Ali završilo ju je samo četvoro, a ostali su je napustili. Danasnji predavači su veoma ponosni pošto nijedan čovek nije napustio seminariju.
Seminaristi u pola sedam idu na službu u Crkvu. Oni skoro do kasne večeri imaju posla: Stari i Novi Zavet, dela svetih Otaca, istorija Crkve, grčki i latinski, istorija, geografija, psihologija, crkvena muzika. Posle večere od boba, kaše od kukuruznog brašna i matoke svi ustaju na večernju molitvu na čelu sa mitropolitom i to tu u trpezariji. Celivajući Spasiteljev Lik odlaze u svoje sobe.
Mladići žive u jednoj sobi, u kojoj je odvojeno mesto za malu biblioteku. Nekoliko ljudi leže na stomaku na stolu ispred televizora - gledaju vesti. Oni brzo ustaju kada ugledaju goste. Sedaju oko nas i počinju sa pitanjima: “Šta mislite da li će se ruski seminaristi složiti da se dopisuju sa nama?” “Mogu li da nam se pošalju predavači iz Rusije?” Ali sve najviše brine da li mi možemo da pomognemo Ugandijskoj Pravoslavnoj Crkvi i kako. “Mi svi želimo da postanemo sveštenici. Imaćemo velike porodice, i biće teško prehraniti ih. Možemo li iz Moskve da dobijemo neku humanitarnu pomoć?” - pitanje me je dovelo u ćorsokak.
“Danas je najbolje vreme za propovedanje Pravoslavlja ukoliko bi mi imali finansijske mogućnosti. Ja imam tri parohije, ali ne mogu da odem ni u jednu od njih, zato što u Crkvi nema novaca za moj put”, - kaže otac Anastasios Isabirje, on je odgovoran za misionarski rad i rukovodi bolesne od SPIDA na poliklinici pri mitropoliji.
“Opet o novcu, - pomislio sam. Kako ja mogu da im pomognem?! “Molite se za nas”, - kaže seminarist Patrik kome su vojnici odveli oca u nepoznatom pravcu, kao da čita moje misli.
“Molite se za nas”, - moli otac Anastasios, pokazujuči kako se uzgaja bob u polietilenskom dzaku.
“Molite se za nas”, - ispraća nas mitropolit.
preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=8§ion
| | |
Postao 05/26 u 10:33 AM
|
Komentari:
Post poslije: RAZGOVOR SA IGUMANOM DANILOM (LJUBOTINOM)
Post prije: “Studentski” hram