“Prava vera se zbog gonjenja samo umnožavala”
29 oktobra 2004 godine se u 95-oj godini Života upokojio Vladimir Vladimirovič Bikov. Objavljujemo poslednji intervju sa ovim izuzetnim čovekom
Vladimir Vladimirovič Bikov je rodjen u Moskvi 1910 godine. Ceo njegov život je bio povezan sa “Marosejskom zajednicom” - zajednicom Crkve Sv. Nikolaja u Kleniku, gde je on prvi put došao kada je imao 11 godina u vreme kada je sv.pravedni Aleksej Mečev još bio živ, a potom je dugo vremena bio duhovni sin sveštenomučenika Sergeja Mečeva, skoro do njegove mučeničke smrti. Vladimir Vladimirovič je bio pravi primer pravoslavnog mirjanina: dobivši tehničko obrazovanje, on je ceo život radio u preduzeću i u naučnom institutu.
..Pritom je učestvovao u tajnim ili, kako ih je on sam nazivao domaćim Liturgijama u vreme kada su zbog toga pretili logor i smrt. Posebnu ulogu u životu Vladimira Vladimiroviča je odigralo dugogodišnje poznanstvo sa starcem Arsenijem. Njegova duhovna čeda su na njegovu molbu zapisala svoja svedočanstva o stradanjima za veru. Jedan od ljudi, do kojih su dolazila ta svedočanstva i ko ih je čuvao sve te godine je bio i Vladimir Vladimirovič Bikov. Početkom 90-ih godina, kada je Pravoslavni Sveto-Tihonski Bogoslovski institut objavio prva tri dela knjige “Otac Arsenije”, V.V.Bikov je za novo izdanje ustupio još neobjavljene materijale koje je imao, a zatim se posebno trudio sakupljajući od svojih poznanika ranije nepoznate priče. Sve one su ušle u kasnija izdanja knjige “Otac Aresnije”. Ta knjiga je prevedena na engleski, francuski, grčki, bugarski, poljski, latinski, španski i druge strane jezike, a njen ukupan tiraž je odavno premašio milion primeraka.
- Vladimire Vladimiroviču, recite nam molim vas kako ste vi prvi put došli na Marosejku.
- Ja sam u Crkvu Svetog Nikolaja na Marosejki počeo da odlazim 1921 godine kada mi je bilo jedanaest godina (nedavno sam u jednoj od savremenih publikacija pročitao za sebe da sam došao u Crkvu kod oca Alekseja Mečeva radi blagoslova da stupim u pionirsku organizaciju. To je naravno, prava glupost i molim vas da ništa slično ne pišete). U stvari u Crkvu sam došao prateći svoju stariju sestru - Elenu (ona je rodjena 1901 godine i bila je moja kuma inače je autor i sastavljač poznate knjige “Pastir dobri” o svetom pravednom starcu o.Alekseju).
Elena se jedno vreme bavila izučavanjem Jevandjelja u okviru studentskog kružoka, čiji je organizator bio Vladimir Marcinkovski - dovoljno poznat čovek. Jednom kada se pojavilo neko kompleksno pitanje, jedan od članova kružoka koji je odlazio u Crkvu svetog Nikolaja je rekao: “Mi imamo sveštenika na Marosejki, i možda će nam on razjasniti to pitanje?” I svo osmoro ljudi iz kružoka su zaista došli na Marosejku, gde su dobili detaljan odgovor na svoje pitanje - otac Sergej Mečev, naposletku sveštenomučenik im je pročitao celu lekciju, i oni su od tog trenutka počeli da idu u Crkvu neprekidno. To je bilo 1918-1919 godine, kada je još bio živ o.Aleksej Mečev (on je umro 1923 godine). Sestra je dovela i mene, jedanaestogodišnjeg dečaka kod oca Alekseja. Prvi susret sa njim je ostavio snažan utisak na mene: dok me je ispovedao, on mi je govorio sve to što sam ja njemu hteo da kažem. Umro je 1923 godine, i rukovodjenje zajednicom je po blagoslovu Patrijarha Tihona primio na sebe sin oca Alekseja, budići sveštenomučenik Sergej, čiji sam ja bio duhovni sin 18 godina - sve do njegovog streljanja.
- O svetom pravednom Alekseju (Mečevu) se naravno može pričati beskrajno mnogo, ali šta biste vi izdvojili kao najglavnije za opis njegove duhovnosti?
- Otac Aleksej je bio veliki molitvenik, on se neprekidno molio, a za osnovu celog svog života je imao tri zapovesti. Uvek je ovako govorio: najvažnija zapovest koja se nalazi u Bibliji je: “Ljubi Gospoda Boga tvoga svim srcem svojim, svim umom svojim i svom dušom svojom”, i druga njoj slična - “ljubi bliŽnjega svoga kao samog sebe”, kao i izreku apostola Pavla u poslanici Galatima: “Bremena jedni drugih nosite i tako ispunjavajte zakon Hristov” (Gal. 6, 2) - te zapovesti su bile životna osnova svetog pravednog o.Alekseja. On je svakog čoveka koji mu je dolazio dočekivao sa ogromnom ljubavlju i razvijao je duh ljubavi prema ljudima u celoj svojoj zajednici.
- Da li biste mogli da nam podrobnije ispričate o životu marosejske zajednice?
- Ta zajednica je bila jedinstvena. Kao što je poznato iz biografskih podataka oca Alekseja, on je u početku osam godina služio bez parohijana. Svaki dan je dolazio u praznu Crkvu i služio. Početkom XX veka se u mnogim Crkvama služilo uglavnom nedeljom i za praznike, a svakodnevno služenje je bila prava retkost.
A kada je počeo prvi Svetski rat - 1 avgusta 1914 godine, mnogo naroda je pošlo ne samo u Crkvu na Marosejki, već i u mnoge druge Crkve. Nekoga su pozvali na front, neko je dobio izveštaj sa fronta o pogibiji vojnika, nekome je sin, brat ili sestra bila na frontu, neko je nestao bez vesti ili je ostao na teritoriji koju su Nemci okupirali. Gde se mogla tražiti zaštita, od koga? ... Zaštita se mogla tražiti samo od Boga. I ljudi su pošli ka Bogu. I otac Aleksej ih je dočekao u Crkvi na Marosejki. On je svakoga umirivao, a mnogima je govorio: “Ne brinite, vaš rodjak je živ, ništa se nije desilo” iako ti ljudi nisu dobijali pisma, niti su bilo šta znali o sudbini svojih nestalih rodjaka. Ali to je bio veliki prozorljivac, veliki starac. Crkva je i uoči 1917 bila tako puna da je bilo teško ući u nju, toliko je bilo naroda. A 1917 godine kada je počeo Pomesni sabor Ruske Pravoslavne Crkve, a Nikolaj II se odrekao prestola, za Patrijarha je izabran Sveti Tihon. Sveti Tihon je ocu Alekseju dao blagoslov za forimranje zajednice. Jedna od karakteristika te zajednice je bila ta što su je činili uglavnom inteligentni ljudi, koji su završili institute ili su još učili, kao studenti (kasnije su njih počeli da isključuju). Bilo je mnogo devojaka iz bivših plemićkih porodica. Ali u zajednici naravno nisu bili samo predstavnici inteligencije, već je bilo i običnih ljudi, koji su po duhovnosti, znanju i molitvenosti često prevazilazili inteligenciju. Takodje se u zajednici oca Alekseja pojavila tada nova crkvena ideja - o formiranju manastira u svetu. Znate šta to znači, zar ne? Mnoge žene su želele da postanu monahinje, a otac Aleksej im je govorio: danas je teško biti monahinja jer se manastiri zatvaraju, ali vi u svojoj kući napravite mir, izgradite u kući svoju domaću Crkvu, kako bi sav vaš život bio ispunjen molitvom. I tako je većinu žena odgovorio od primanja monaštva. Znam samo dva slučaja kada je blagoslovio sestre za monaštvo, a one koje ga nisu poslušale pa su bez obzira na sve primile monaštvo su završile život veoma loše. Njih je bilo jedno tri-četiri sada se tačno ne sećam.
Svi radovi u Crkvi - sve do jednog- su izvršavali članovi zajednice bez ikakve nadoknade. Možda su samo starica koja je prodavala sveće na sanduku i čuvar dobijali neki novac. Svi ostali su sve radili besplatno. Svaki član zajednice je davao otprilike 10-20% sopstvene zarade za Crkvu. Zašto? U to vreme je sovjetska vlast smislila veoma interesantan način za zatvaranje Crkava. Crkvi su kao recimo trgovačkom preduzeću nametali najveći porez, koji je morao da se plati. A ako porez nije bio plaćen, Crkvu bi zatvarali. Pored toga, bilo je mnogo bolesnika, siromašnih, mnogo ljudi je bilo u deportacijama itd. Taj novac je najpre korišćen za otplatu poreza, a zatim za one ljude kojima je bio potreban. Još za vreme oca Sergeja, posle smrti oca Alekseja, organizovan je niz kružoka: pletenje, stolarija, bravarstvo, ikonopisanje. Ikonopis je vodila izuzetna žena, Marija Nikolajevna Sokolova, koja je naposeltku organizovala celu školu ikonopisanja. Svi članovi zajednice su radili po kružocima, medjusobno su opštili, i živeli su nekim novim, posebnim duhovnim životom - ali u svetu.
Marosejka je zatvorena 1932 godine na Blagovesti. Poslednju službu je služio veoma dobar sveštenik otac Aleksandar Iljin. Tada je otac Sergej blagoslovio da se služi u kući. I tako je u našem stanu pre 1941 godine kada su oca Sergeja streljali odsluženo više od 250 Liturgija.
- A kako su se služile te Liturgije “u podrumu”?
- Ne volim reč “podrumska Crkva”, ona nekako ne priliči Crkvi, ali to je bio život u stegama izuzetnog terora, uz neprestanu opasnost za hapšenje, i svako takvo služenje je bilo strah. Kod nas su služili sveštenici iz Moskve, koji su se negde skrivali. Oni su dolazili iz Rjazanske, Vladimirske, Tverske oblasti, s radošću govoreći da sveštenik koji ne služi Liturgiju nije sveštenik. On se osvećuje samo onda kada služi Božanstvenu Liturgiju. Bilo je veoma komplikovano organizovati službu. Serafima-Sima Aleksandrovna Solovjeva je dočekivala svakog sveštenika na železničkoj stanici i dovodila ga kod nas. Ja bih onda negde sačekao sveštenika i Simu, i ona bi prolazeći pored mene ostavljala sveštenika, i bez reči odlazila, a ja bih ga vodio kući. Imali smo takve odežde napravljene od belog materijala, koje su bile tako lagane da su se mogle smatrati čaršavom. Imali smo diskos, daronosicu. Sve sam ja to ručno napravio. I počinjala bi služba. To je bilo veoma opasno, svešteniku je pretilo 10 godina zatvora, a svima nama po pet. Naša sobica je mogla da primi 12 ljudi, a više od toga je već bilo teže, jer je trebalo postaviti Presto. Mi smo imali pravo da dovedemo dvoje ljudi iz kruga svojih prijatelja, one koje smo želeli i koje smo znali, verne ljude, a Serafima Aleksandrovna je mogla da dovede deset drugih. Ko su bili ti ljudi? Većina njih su bili Marosejci. Oni su se smenjivali na svakoj službi: danas jedan, sutra - drugi, potom treći itd. Dolazili su čak i vernici iz drugih Crkava koje je Sima znala, a za koje je bila uverena da nas neće izdati. Služba je bila zadivljujuće blagodatna. To je bila kako se obično kaže, ali ja ne volim tu reč, “katakombna Crkva”. A u stvari to je bila domaća Crkva. Patrijarh Tihon je još 1923 godine dao blagoslov da se služe takve službe. Postojalo je nekoliko sličnih domaćih Crkava, ali su se svi trudili da se ne zna gde se one nalaze, jer je postojala takva zapovest: što manje znaš, to manje iz tebe mogu da izvuku ispitivanjem.
- Vladimire Vladimiroviču, iz vaše priče postaje jasno da je vernicima bilo veoma teško živeti u sovjetsko vreme, a može li se izdvojiti ono što je bilo najteže?
- To je naivno pitanje. Za vernika je najteže bilo to što nije postojala Crkva, niti mogućnost da se učestvuje u Velikoj Božanstvenoj Liturgiji, kao i nemogućnost da se pričesti Svetim Životvornim Tajnama. Naravno, bilo je otvorenih Crkava ali je bilo praktično nemoguće odlaziti u njih. Moja druga žena Jelisaveta je radila na vojnom institutu i jednom je (bilo je to tridesetih godina) pošla da se pokloni čudotvornoj ikoni “Neočekivana Radost” u Crkvi Ilije Prostog na Ostoženki. Ona je tri puta otišla da celiva ikonu. I odjednom posle trećeg puta, pozvao ju je načelnik i rekao: “Jelisaveta Aleksandrovna, znate li da ćemo vas otpustiti”. Ona je upitala: “Zašto?” - “Pokazalo se da vi odlazite u Crkvu Ilije Prostog...” Znači, neko ju je pratio. I dobila je otkaz.
Drugi neprijatan slučaj se desio već pedesetih godina, čini mi se 1953-e godine kada je Staljin umro. Živeli smo na Arbatu, i najbliža Crkva nam je bila u Filipovskoj ulici - Jerusalimsko podvorje. Žena i sin su tu odlazili, a sin je već išao u školu. Jednom su izlazili iz Crkve i prišli su im jedan muškarac i jedna žena, dobro obučeni, i rekli: “Kako vi imate pravo da svoga sia vodite u tako mračnu i nazadnu ustanovu? Vi treba da vaspitavate graditelja komunizma! ...Gde, u kojoj školi on uči?” Ona je jedva uspela da se odvoji od njih, sela je na tramvaj “A” i otišla u sasvim suprotnu stranu od kuće. Eto kako je bilo teško ... Zato su se i organizovale domaće Crkve, a ne samo zbog toga što kako mnogi misle ljudi nisu hteli da idu u običnu Crkvu - ne, ljudi su se bojali da idu tamo.
- Kažu da je u godinama gonjenja na Crkvu, vera bila jača nego danas kada je sve otvoreno i dozvoljeno. Da li je po vašem mišljenju to tako ili ne?
- Da, to pitanje je teško i složeno ali ću ja odgovoriti na njega. Kada sam bio u ekspediciji na Severu na moje oči su zatvarali Crkvu: iznosili su iz nje, kako drva, tako i ikone i sekli ih. To je radilo nekoliko starica i devojaka, prisustvovala su i dva ili tri harmonikaša, oni su se radovali što se Crkva zatvarala i pevali su bogohulne pesme. Okolo je stajala ogromna grupa vernih seljaka, koji su veoma voleli svog sveštenika, kako sam ja potom shvatio, - i niko iz te velike grupe nije rekao: “To ne treba raditi, to je sramota!” - To je bilo strašno. Svi su se bojali. Ne znam da li je u toj grupi bio makar i jedan pravi vernik, ne znam. Sekli su ikone koje se ne mogu videti ni u jednom muzeju ...
Evo odgovora na vaše pitanje. Ako su ljudi imali pravu veru, ona je zbog progona samo jačala. A ljudi koji su ranije samo odlazili u Crkvu i pričešćivali se i ispovedali jednom godišnje, u toku Velikog Posta, zato što je to tako trebalo, - oni su svi odstupili od Crkve. I zato je ostalo samo “malo stado”, kako je rekao Gospod u Jevandjelju.
- Vladimire Vladimioviču, da li su gonjenja na neki način pogodila vas ili članove vaše porodice?
- Moj otac, Vladimir Petrovič Bikov, potiče iz bogate, starinske plemićke porodice, i imao je veliko imanje na Podsoljnečnoj stanici. Radio je veoma dugo na raznim odabranim plemićkim dužnostima u Moskovskoj guberniji. Oca su posle revolucije hapsili nekoliko puta, deportovali, dva puta su ga vodili na streljanje, ali mislim da su ga više plašili nego što su hteli da ga streljaju. Moja starija sestra Elena Vladimirovna, udata Apuškina, je provela tri godine u deportaciji u Kazahstanu. Uhapsili su je 1932 godine pošto je bila vernica.
Što se mene tiče - ja sam rodjen 1910 godine, i dobro pamtim dogadjaje iz 1917 godine. Ja u bukvalnom smislu reči nisam postradao od represije. Ali sam posle završetka gimnazije bezuspešno pokušavao da upišem institut, i svaki put sam popunjavao upitnik, koji bi bio pročitan ali me nigde nisu primali zbog mog plemićkog porekla. Dve godine sam morao da provedem na Severu, u ekspediciji za proučavanje železničkih puteva za prevoz drvene gradje. Posle toga sam se vratio u Moskvu, situacija se malo promenila i uspeo sam da počnem da radim u zatvorenom vojnom preduzeću, u kome sam radio 32 godine. Poslednjih nekoliko godina sam bio glavni tehnolog u preduzeću. Zatim sam otišao iz tog preduzeća, i obavljao sam dužnost zamenika direktora za naučni rad u jednom institutu. Progon Crkve me nije direktno pogodio. Imam veliki broj nagrada iz sovjetskog perioda - Radnički crveni znak, Znak počasti itd. Nisam bio ispitivan. Očigledno mi je Gospod dao dar nekog posebnog odnosa sa ljudima - ljudi koji su sa mnom opštili su nekako veoma brzo počeli da se druže sa mnom.
Ja sam razgovarao sa ministrima, glavnim načelnicima, saradnicima, i svi su mi veoma verovali. Često se dešavalo da letim avionom ili putujem vozom (morao sam često da odlazim u institutske filijale), a saputnik bi bez ikakvog pitanja sa moje strane odjednom počinjao da priča svoj život. To me je čudilo još u mladosti, kada su marosejske sestre koje su 10 godina bile starije od mene, govorile da bi teško kome mogle bilo šta da ispričaju. Naravno, ja nikada nikome nisam ništa pričao od onoga što sam čuo. Kada sam radio u institutu bio je trenutak kada su mi predlagali da postanem obaveštajac NKVD-a. Ali Gospod me je sačuvao i ništa od toga nije bilo.
- Da li po vašem mišljenju u naše vreme postoje zajednice kao što je bila ta na Marosejki pri ocu Alekseju i ocu Sergeju?
- Zamislite sledeći primer: talentovan konstruktor, naprimer Tupoljev, pravi takve avione koje pre toga niko nije napravio. Logično je da se oko njega okupi veliki broj talentovanih ljudi koji mu pomažu da napravi taj avion. Tako je i u duhovnom životu - samo talentovani sveštenik, duboko verujući može da formira zajednicu koja bi bila duhovno velika. Jedna stvar je nešto želeti, a druga stvar je da ti sam treba da napreduješ u molitvi, da zavoliš svoga bližnjega kao samoga sebe, kao i crkvenu službu. A bez toga samo želiš a ništa ne možeš. Čini mi se da se pri Crkvi Svetog Nikolaja u Kuznjecu formira zajednica slična marosejskoj. Ali takvih zajednica u pravom smislu reči danas nisam video. Ima još jedan veoma važan momenat. Ako ne pamtiš prošlost, onda nemaš ni otadzbinu, niti bilo šta drugo. Treba poznavati prošlost i sveštenike koji su služili u tvojoj Crkvi, ne samo velike starce već i obične sveštenike koji su postradali za veru. Iz marosejske zajednice je naprimer izašao veliki broj dostojnih sveštenika, ali malo ko od savremenih parohijana zna nešto o njima. A ako imaš prošlost, onda imaš zaledje i tada je moguće formirati zajednicu koja će živeti i danas i sutra i u sve dane.
Preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=8§ion=11&article=209
| | |
Postao 06/20 u 12:34 PM
|