POLITIKA JE NAMETALA SVOJE
РАЗГОВОР СА МИТРОПОЛИТОМ ЈОВАНОМ У ПРИЛОГУ РЕГИОНАЛНОГ ТЈЕДНИКА “ШПИГЛ” (29. новембар 2005.)
Епископ Јован Павловић, метрополит загребачко-љубљанске епархије Српске православне цркве и цијеле Италије боравио је у Вараждину
“У политичким догађајима разбијања Југославије политичари су нам многе ствари наметнули. Штета што нису изабрали неки паметнији пут политичког раздруживања и стварања самосталних држава, него је настала ова трагедија која је за жаљење и на штету свих јер су у великом броју настрадали они који нису имали великих политичких активности.”
С метрополитом загребачко - љубљанске епархије Српске православне цркве и цијеле Италије епископом Јованом Павловићем разговарали смо приликом његовог посјета Вараждинској бискупији и Граду Вараждину.
- Поклонили сте Граду Вараждину књигу “Вараждински апостол”.О каквој књизи је ријеч?
- То је рукописна књига из 1454. године коју су преписивали тројица духовника Катарине Кантакузине грофице Цељске јер је била врло религиозна и теолошки упућена и жељела је да за своју употребу у вези богослужја и духовног живота има такву литургијску књигу. То је вријеме када се тешко долазило до књига, будући да се све руком преписивало. Спомиње се град Вараждин гдје је преписана та књига, што у интересном смислу говори да је Вараждин био погодно мјесто да се такав један посао обави.
-Је ли било православаца у то вријеме на овим просторима?
- Према повјесничарима, с Катарином као кћерком деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца дошло је око 300 обитељи које су биле својеврсна послуга у смислу тјелесне гарде Кантакузине и имали су своје мјесто испод старог цељског града, гдје су боравили Урлих Цељски и Катарина. Данас има топонима који подсјећају на то вријеме. Повјесничари говоре да почетком 15. стољећа Срби долазе у ове крајеве бјежећи пред Турцима. Катарина је дошла у Цеље након гашења српске деспотовине јер су Турци све више надирали према нашим крајевима.
- Какво је стање у православној цркви на подручју сјеверне Хрватске?
- Од 1977. године кад сам ја преузео дужност у Загребачкој епархији повремено сам долазио у Вараждин и служио богослужје у нашој цркви. Отац Звонко је био тада парох. Велика ми је брига била обнова наше цркве у Вараждину и могу изразити задовољство да смо примили велику помоћ и подршку од градске управе, будући да наших вјерника нема толико да бисмо могли рачунати на њихове приходе да се црква обнови. Сада је посао углавном завршен и надам се да су ти договори били успјешни и да се црква уклапа у естетски изглед Вараждина који је чувен по својој лијепој архитектури. Вараждин је кроз повијест имао приоритет испред Загреба, иако више није главни град Републике Хрватске. Вараждин је имао неке садржаје који су му давали ту предност.
-Јесу ли Срби на било који начин у овим крајевима дискриминирани?
- То је више политичко питање. Можда се каткад неке ствари више наглашавају,али ако се сјетимо почетка кад је црква била подизана, предсједник Црквене опћине је био чувени пјесник Огњеслав Утјешиновић Острожински који је с Људевитом Гајем и другим Илирцима покопан на загребачком Мирогоју. Значи да је од самог почетка постојала културна, вјерска и свака друга сурадња међу људима. Вараждин је имао наглашену културну улогу, а за вријеме Војне крајине политичко-војну улогу, тако да се у нашој повијести често спомиње Михајло Микашиновић који је био задужен за потез од Вараждина до Копривнице. У Плавшинцима је наш чувени сликар Јоаким Марковић 1750. године насликао је двије композиције које приказују примање привилегија од бизантског цара Василија Македонца који је дао Србима и Хрватима привилегије да се настане у његовом царству. На једној слици је сложени грб српски и хрватски, што значи да су Срби и Хрвати као кршћани добивали привилегије и били у тој својеврсној војној служби чувајући границу од турског надирања.
- Како процјењујете положај српске мањине на подручију цијеле хрватске?
- У вараждинском крају до Копривнице није било ратних збивања и није било разарања цркава. Оно што је зуб времена учинио на старим грађевинама обнавља се у сурадњи с државом, јер су цркве културно повијесни споменици сакралне вриједности. Тако да могу изразити задовољство, поздравити и апелирати да се ти односи буду што бољи, поготово у вријеме кад се говори о еуропским интеграцијама. Потребно је дати допринос да Република Хрватска у својим политичким пословима и настојањима буде што успјешнија. Ријеч је о опћем добру. Ако је држава успјешнија и оствари више програма, онда ће за сваког грађанина стандард живота бити много бољи и успјешнији.
-Је ли Српска православна црква имала поприличну одговорност у ратним догађајима?
- Вјероватно је да постоји одређена одговорност јер Цркву сачињава друштво грађана. Као припадници Цркве сви смо грешни, нисмо савршено друштво. Црква учи и апелира на своје вјернике да живе кршћанским моралом који је зајднички Католичкој и Православној цркви. У политичким догађајима разбијања Југославије политичари су нам многе ствари наметнули. Штета што нису изабрали неки паметнији пут политичког раздруживања и стварања самосталних држава, него је настала ова трагедија која је за жаљење и на штету свих јер су у великом броју настрадали они који нису имали великих политичких активности. Колико је било вањских утјецаја да се то тако догоди, то је ствар политичара и стручњака који знају одређене чињенице које ми обични грађани не знамо. Дакле, у једном смо великом вртлогу политичких догађаја гдје велике силе диригирају и намећу одређена рјешења. Појединачну одговорност требају ријешити правосудни органи и институције које су за то задужене. Видјели сте да је сусрет с бискупом Марком Цулејом срдачан. Први пут кад је дошао на своју дужност срели смо се, отац Звонко је радио на усклађивању термина као и сада. Ми као црквени људи и за вријеме тих несретних ратних збивања нисмо прекидали контакт. Имао сам везу с покојним кардиналом Кухарићем, честитали смо празник један другоме, као и с бискупима које сам особно познавао, тако да наши односи нису били поремећени. Сви смо били у одређеној тешкој ситуацији ако узмемо у обзир хуманитарну активност. Морали смо ићи и у врло ризичне просторе, па је тешко да човјек све стави на вагу и измјери гдје је било грешака. Из II. свјетског рата занимљива је једна прича кад сам био у Босанском Грахову рукоположен. Мајка је имала једног сина у четницима, а другог у партизанима. Рекла је да пријеподне носи торбу и погаче једном сину, а послијеподне другом сину. Били смо, дакле, скоро у сличној ситуацији да смо душом били везани за једне и за друге. Будући да сам се школовао у Хрватској гдје сам и рођен, имам и својих пријатеља из школских дана гдје су те лијепе успомене и данас присутне, а многи су из мијешаних бракова између Срба и Хрвата, гдје су и православни и католици у истој обитељи па се славе два Божића и два Ускрса. Тај однос меду обичним људима је био кршћански, а политика је наметала своје. Ш то може војнок радити кад га обуку у униформу и ставе му опасач? Мора извршавати војну заповијед.
- Какви ће бити односи између Српске православне цркве и новог папе Бенедикта XVI.?
- Односи су сада интензивнији. Поготово папа Бенедикт XVI. настоји да се што више развије сурадња између Католичке и Православне цркве. Постоји свеопћа опасност од оних који се на неки начин боре против кршћанства. То није стварање неког заједничког фронта, да бисмо наметнули кршћанску идеју другима, него се морамо организирати да сачувамо своје вјернике и кршћанску вјеру и морал. Врши се велика размјена раса, становништва, из Африке и Кине. Не знам колико ће интереси бијеле расе, Еуропљана, бити доведени у лошији положај. Некако ми се намеће идеја да би можда било практичније да људи остану у свом окружењу гдје су рођени, а да се економска и друга сурадња развија и помаже тим срединама, па да не морају напуштати свој родни крај. Мислим да код сваког човјека постоји носталгија за оним окружењем гдје је рођен. Многи фактори чине да имамо таква осјећања, да нас вуче наш родни крај, да будемо у његовој средини, у окружењу људи које познајемо, природи која одговара нашем бићу... То је мјерило које намеће таква размишљања.
- Постоји ли могућност да папа Бенедикт XVI. ускоро посјети Београд?
- Много су ме пута питали о томе. То је фактор папине мировне мисије коју су имали кроз стољећа. Сада је настала једна нова пракса да папа често излази из Ватикана, а редослијед је одредио да, ако је у питању Србија, београдски надбискуп упути позив свом поглавару да посјети католике у Србији, затим држава мора одиграти своју улогу будући да је папа и шеф државе Ватикана, па онда већинска Црква треба дати своју сугласност да папа посјети одређену земљу. Мислим да се то све може ускладити и не треба то злонамјерно тумачити. Садашњи папа је показао доста позитивних својих иступа да квалитета Цркве у моралном погледу буде што боља и да та сурадња међу државама буде позитивна, да се политика води у правцу мирољубивих односа. Тако да је питање еуропске интеграције врло важно за цијелу Еуропу, за сваку државу, да се усклади морални однос између конфесија, Католичке и Православне цркве. Постоје теолошке разлике па треба ангажирати професоре теологије. Често сам потицао да се настави с праксом Богословних факултета у одржавању семинара како би се што јасније објасниле разлике које постоје. Можда има и погрешног тумачења. Задњи пут кад је кардинал Валтер Каспер био у Србији, одржао је неколико сусрета и предавања и надбискуп београдски Станислав Хочевар издао је његову књигу. Кад се чита примјерице схваћање Светог Духа од Сина, filiogue, кардинал на врло лијеп и прихватљив начин објашњава како је дошло до тога углавном у теолошким круговима. Тако да сусрети јако доприносе зближавању људи. Могу бити разлике, али онај људски фактор може допринијети да се људи боље разумију. Ако постоји одређена љубав, онда се преко многих потешкоћа лакше прелази.
preuzeto sa http://www.mitropolija-zagrebacka.org/dogadjanja.htm
| | |
Postao 12/09 u 02:41 PM
|
Komentari:
Post poslije: SVETA LITURGIJA I PRIČEST DECE POLAZNIKA VERONAUKE U VELIKOM POGANCU
Post prije: VAVEDENJE - SLAVA MANASTIRA LEPAVINE