MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

POBEDA NAD POSLEDNJIM NEPRIJATELJEM

Slucajevi vaskrslih iz mrtvih

Predgovor

Smrt je jedna od najporaznijih činjenica ljudskog postojanja. Nema čoveka, kome je uspelo da je izbegne, ona je zajednički udeo i neizbežni završetak našeg puta. I teško da to neko može da ospori: u to, da smrt postoji, uveren je naravno svako. Ali šta je to smrt – odgovor na to pitanje za verujućeg čoveka i ateistu će biti potpuno različit.

Za neverujućeg čoveka je smrt – zakonomerna pojava, neophodno uslovljena tragedija, kraj svakog postojanja, prelazak u nebiće.
Ali to nije tako za pravoslavnog hrišćanina, koji ispoveda da “Bog nije Bog mrtvih, već živih” (Lk. 20, 38). Vera u Sveopšte Vaskrsenje, u pravedan udeo, u budući večni život – su neke od najvažnijih osnova istinski hrišćanskog pogleda na svet.

Medjutim, koliko često, posebno u našem veku, se mogu čuti te začudjujuće bezbrižne i istovremeno strašne reči: “O čemu vi to! Ko vam je rekao da će sve to biti, zar se neko odatle vratio?” Šta reći na to? Setiti se kako je Gospod vaskrsao četvorodnevnog Lazara, sina nainske udovice, Jairovu ćerku? Ali za neverujućeg sagovornika jevandjelsko svedočanstvo nije argument. Za njega je argument samo to što se može videti, i u šta sam može da se uveri.
I zaista, zato upravo u naša vremena, vremena neverja i neke strašne ravnodušnosti prema svemu što se odnosi na duhovnu oblast, Gospod nam toliko često pokazuje neopovrgnute dokaze o postojanju zagrobnog sveta, kao što je povratak u život ljudi, koji su već doživeli pravu smrt i zadobili iskustvo drukčijeg postojanja i koji su sposobni da to iskustvo prenesu drugima.

Vaskrsenje iz mrtvih je – čudo, koje potresa kako samog čoveka koji se vratio u ovaj svet, tako i neposredne svedoke i očevice. Čovek je bio mrtav, njegovo već bezživotno telo je trebalo da bude u utrobi zemlje .. I taj čovek je ponovo s nama! U životu mnogih ljudi susretanje sa tako očiglednom realnošću duhovnog sveta je proizvodilo korenitu promenu: ateiste je pretvaralo u duboko verujuće ljude, verujuće je budilo iz sna lenjosti, od te duhovne hibernacije, u koju su, avaj, pogruženi mnogi od nas, i koja nas sprečava da se sa potpunom ozbiljnošću odnosimo prema pripremi za prelazak iz ovog privremenog života u večnost. Ka toj pripremi, u kojoj se u suštini sastoji smisao našeg ovozemaljskog postojanja.

“Običan” savremeni čovek retko razmišlja o večnosti: prolazne i ovozemaljske stvari su mu bliže i željenije. I kada već nezavisno od njegove volje treba podvući crtu predjenog puta, pokazuje se da on za to nije spreman. Jer ako nije razmišljao o večnosti, kako je mogao da se pripremi za nju? A medjutim ta nespremnost je – najstrašnija greška, koju čovek može da dopusti u svom životu. Najstrašnija je zbog toga što se ne može ispraviti. Posle smrti već nema pokajanja, niti načina da se izemni nešto u svom večnom udelu, koji svaki čovek prima na osnovu toga što je sam sebi pripremio: svojim životom i svojim delima. I zato, iako će Vaskrsenje biti Sveopšte, za nekoga će ono postati vaskrsenje u život večni, a za nekoga – strašno vaskrsenje suda (pogl. Jn. 5, 29).
Niko od nas ne zna svoj čas, i smrt neminovno dolazi odnoseći stare i mlade, nejake i pune snage, one koji su već umorni od ovog života, kao i one koji još žele da se njime nasladjuju. I zbog toga je tako važno to, što su Sveti Oci nazivali sećanjem na smrt, - sećanje na svoj odlazak iz ovog života. To je toliko važno, prema rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika, “kao što je hleb neophodan svakoj drugoj hrani, tako je i razmišljanje o smrti potrebnije od svakog drugog delanja”.

Ali takodje je veoma važno shvatiti, šta upravo očekuje čoveka posle smrti i kako treba da se priprema za nju. Jer često ljudi, ukoliko i razmišljaju o smrti, zadobijaju o njoj i onome što sledi posle nje najlažnije predstave, koje se u potpunosti razmimoilaze sa učenjem Pravoslavne Crkve i zato pre svega pogubljuju čoveka.

Na Zapadu, a delimično i u SAD-a, fenomen smrti privlači pažnju ne samo verujućih i duhovnih ljudi, već i naučnika. Poslednjih decenija se tamo pojavio veliki broj takozvanih “tanatologa” koji sprovode istraživanje u toj za nauku ranije nepoznatoj sferi. Najpoznatiji od njih su – Rejmond Moudi, Elizabet Kubler-Ross, Mihail Sabom i niz drugih. Rezultati njihovih istraživanja su skinuli svojevrsni “tabu” sa teme zagrobnog postojanja, suočivši svet sa neopovrgnutom istinom: zaista, čovekova ličnost posle telesne smrti nastavlja svoje postojanje.

Ali kakvi su plodovi priznavanja te činjenice na Zapadu, u sredini dalekoj od Pravoslavlja? Drugim rečima, kakav je odnos zapadnog čoveka prema pitanju života i smrti posle povratka iz drugog sveta? Kao odgovor na to pitanje navešćemo nekoliko veoma karakterističnih odlomaka iz poznate knjige Rejmonda Moudija “Život posle smrti”:

“Ja smatram da je to iskustvo (kliničke smrti) bilo prekretnica u mom životu. Bio sam još dete kada se to desilo, ali i danas sam apsolutno ubedjen u to da postoji život posle smrti; nemam ni trunku sumnje po tom pitanju. Ne bojim se da umrem”.
“Kada sam bio mali dečak, dešavalo se da sam se bojao smrti. Dešavalo se da se probudim noću i plačem ... Ali posle tog iskustva više se ne bojim smrti. Taj strah je nestao. Više se ne osećam strašno na sahranama».
“Sada se ne bojim da umrem. To ne znači da priželjkujem smrt ili da želim da umrem ovog trenutka. Trenutno ne želim da živim tamo, jer smatram da treba da živim ovde. Ali se ne bojim smrti, jer znam gde posle nje odlazim, i kako ostavljam ovaj svet”.
“Život je sličan tamničkom zatvoreništvu. Ali u tom stanju mi prosto ne shvatamo kakva je tamnica za nas naše telo. Smrt je slična osloboedjenju, izlasku iz tamnice”.

A evo radi poredjenja navešćemo sasvim drugi primer iz Lestvice prepodobnog Jovana Lestvičnika.
“Neću zaboraviti da ti ispričam priču i o Isihiji, monahu sa gore Horiv. On je vodio najnemarniji život i nimalo se nije brinuo o svojoj duši; kada se konačno smrtno razboleo i sat vremena bio potpuno mrtav. Došavši k svesti, sve nas je zamolio da se tog trena udaljimo od njega, i zaključavši vrata svoje kelije, proživeo je u njoj dvanaest godina, ne rekavši nikome nikada ni malo ni puno i ništa ne oskusivši sem hleba i vode; ali, sedeći u zatvorništvu, kao pred licem Gospodnjim, užasavao se i tugovao zbog toga što je video u vreme kliničke smrti, i nikada nije promenio način svog života, ali je neprekidno bio kao van sebe i nije prestajao da tiho proliva tople suze. Kada mu se već približio smrtni čas, mi smo razvalivši vrata, ušli u njegovu keliju i posle mnogo molbi, čuli ove reči: “Oprostite, - rekao je on, - onaj ko se uvek seća smrti, nikada ne može da pogreši”. Veoma smo se začudili, videći da se iznenada tako blaženo promenio i preobrazio onaj koji je ranije bio toliko nemaran …”

Takav odnos prema smrti, ta zadivljujuća hrabrost i bezbrižnost, koje se tako dobro vide u odlomcima Moudijeve knjige su posledica užasne prelesti, koja je u potpunosti zakonomerna za ljude, koji žive u sredini koja je potpuno zaboravila na Boga ili koji o Bogu imaju izopačeno shvatanje. Jer čovek ne odlazi iz ovog života prosto se premeštajući u neku drugu “dimenziju”. Ne, on odlazi radi toga da bi stao na Božiji sud. I zato samo za čoveka, koji živi po jevandjelskim zapovestima, i koji još u ovom životu u potpunosti pokorava svoju volju Božijoj volji, smrt može da bude željena, kao odmor posle trudova, i kao zadobijanje očekivanog udela. Samo onaj ko odlazi iz ovog života u pokajanju, sa savešću pomirenom sa Bogom i bližnjima, može da se ne boji smrti. A za čoveka, koji je proživeo život bez Boga i van Crkve, čoveka-grešnika, smrt je zaista ljuta (pogl.: Ps. 33, 22).

Upravo takva predstava Pravoslavne Crkve o smrti i zagrobnom čovekovom udelu i upravo takav karakter nose ta svedočanstva, koja su predstavljena u našem zborniku. On se sastoji iz dva dela. U prvom delu su opisani slučajevi, povezani sa čudesnim povratkom već umrlih ljudi u život. A u drugom delu su opisani slučajevi u kojima sama činjenica smrti kao takva ne postoji, ali je zato veoma snažno predstavljen opit duhovnog postojanja kao poražavajuće i neopovrgnuto svedočanstvo relanosti drugog neovozemaljskog postojanja.

Ti slučajevi i dogadjaji su bezuslovno, zadivljujući, natprirodni i zaslužuju svaku vrstu pažnje već sami po sebi. Medjutim cilj ovog izdanja ne vidimo samo u tome da se još jednom ispriča o njima, već da probudi u čitaocima sećanje o nepostojanosti i brzoprolaznosti ovoga života, o neophodnosti pripreme za život večni, i ako kod nekoga posluži kao povod za oživljavanje tog sećanja, onda zaista ovaj mali sastavljački trud nije bio uzaludan.

LJUDI KOJI SU PREŽIVELI KLINIČKU SMRT

Dogadjaj za mnoge neverovatan, ali istinit

…Video sam da stojim sam nasred sobe; desno od mene, u polukrugu je stajalo medicinsko osoblje. Začudila me je ta grupa: na tom mestu gde sa, stajao nalazio se krevet. Šta je tamo privlačilo pažnju tih ljudi, šta su oni gledali kada mene već nije bilo tamo, i kada sam stajao nasred sobe?
Približio sam se i gledao tu gde su gledali i svi ostali. Tamo na krevetu sam ja ležao! Ne sećam se da sam osećao nešto slično strahu kada sam video svoga dvojnika, već sam samo bio u nedoumici: ko je to? Osećao sam da sam ovde, medjutim i tamo sam bio ja …

Želeo sam da osetim stvari na dodir, da uhvatim desnu ruku za levu – moja ruka je prošla kroz drugu ruku, pokušao sam da se uhvatim za struk – ruka je ponovo prošla kroz telo, kao po nekom praznom prostoru …Pozvao sam doktora, ali se atmosfera u kojoj sam se nalazio pokazala sasvim neprikladnom za mene: ona nije primala niti predavala zvuke moga glasa, i ja sam shvatio da sam potpuno odvojen na neki način od svih ljudi koji su me okruživali, osećao sam svoju čudnu samoću i obuzeo me je paničan strah. Bilo je zaista nečeg strašnog u toj neizrecivoj samoći.

Okrenuo sam se i tek tada mi se prvi put pojavila sledeća misao: da li se sa mnom nije desilo to, što se na našem jeziku, jeziku živih ljudi naziva “smrt”? To mi je palo na pamet zato što je moje telo koje je ležalo na krevetu izgledalo kao potpuno mrtvo. Odvojenost od svih koji su me okruživali, kao i razdvajanje moje ličnosti sam mogao pre da shvatim da sam verovao u postojanje duše i bio religiozan čovek, ali pošto to nije bio slučaj, rukovodio sam se samo time što sam osećao, a osećaj života je bio toliko jasan, da sam se samo čudio toj pojavi, ne budući potpuno u stanju da povežem moje osećaje sa tradicionalnim shvatanjima o smrti, to jest, da osećajući i bivajući svestan sebe, mislim da ne postojim.

Sećajući se i razmišljajući kasnije o svom tadašnjem stanju, primetio sam samo da su moje umne sposobnosti funkcionisale i tada sa takvom zadivljujućom energijom i bistrinom …
Video sam kako se starica-dadilja prekrstila: “Carstvo mu Nebesko”, i odjednom sam ugledao dva Angela. U jednom sam iz nekog razloga prepoznao Andjela-čuvara, a drugog nisam znao. Uzevši me pod ruke, Angeli su me izneli direktno kroz zid iz bolničke sobe na ulicu. Već se smrkavalo i padao je veliki, tihi sneg. Ja sam ga video, ali hladnoću i uopšte promenu izmedju sobne i spoljne temperature nisam osećao. Očigledno su takve stvari izgubile svoje značenje za moje izmenjeno “telo”. Počeli smo brzo da se uzdižemo uvis. I što smo se više podizali, to se preda mnom otkrivalo sve veće i veće prostranstvo, i na kraju je ono dobilo takve strašne razmere, da me je obuzeo strah kada sam postao svestan svoje ništavnosti u odnosu na taj beskonačni prostor …Izgubio sam osećaj za vreme, i ne znam koliko smo se još podizali uvis, sve dok odjednom nisam najpre čuo neki nejasan šum, a potom su nam se izvirući odnegde, sa vikom i kikotanjem približila neka bezobrazna stvorenja.

- Zli duhovi! – shvatio sam neobično brzo i ukočio se od nekog posebnog, dotle nepoznatog straha. – Zli duhovi! – O, koliko ironije, koliko najiskrenijeg smeha bi kod mene izazvalo sve ovo samo pre nekoliko dana da mi je neko rekao ne samo o tome da je video zle duhove sopstvenim očima, već i da veruje u njihovo postojanje kao bića posebne vrste! Ja sam kao što je i priličilo obrazovanom čoveku na kraju XIX veka pod tim nazivom podrazumevao glupe sklonosti, strasti u čoveku, a iz nekog razloga i sama ta reč za mene nije imala ime, već termin, koji odredjuje poznati pojam. I odjednom je taj “poznati pojam” stao licem u lice ispred mene!

Okruživši nas sa svih strana, zli duhovi su sa vikom i kikotom zahtevali da im se predam u ruke, trudili su se da me uhvate i istrgnu iz ruku Angela, ali to očigledno nisu smeli da urade. Izmedju njihovog nezamislivog i toliko za sluh odvratnog urlikanja i paklene buke, uspevao sam ponekad da “uhvatim “reči i cele fraze.
- On je naš, odrekao se od Boga, - odjednom su skoro jednoglasno zavapili i pritom su već sa takvom drskošću kidisali na nas, da mi je na tren zastajkivala svaka misao.
- To je laž! To je nepravda! – želeo sam da viknem kada sam se osvestio, ali mi je uslužno sećanje svezalo jezik. Na neki neobičan način sam se odjednom setio tako sitnog, neznatnog dogadjaja, koji se desio još u periodu moje mladosti, a koga čini mi se nikako nisam ni mogao da se setim. (ovde se narator setio slučaja, kada je u vreme razgovora na apstraktne teme jedan od studenata-prijatelja rekao: “A zašto ja treba da verujem u Boga, kada isto tako mogu da verujem i u to da Boga nema? I možda Njega ni nema?”. Na šta je on odgovorio: “Može biti i da Ga nema”).

Ta krivica je očigledno bila najsnažniji argument moje pogibije za zle duhove, i oni kao da su u njemu crpli novu snagu za napade na mene i već su se sa pobesnelom jarošću okretali oko nas, zagradjujući nam dalji put.
Setio sam se i molitve i počeo sam da se molim, pozivajući u pomoć sve svete, koje sam znao i čija imena su mi pala na pamet. Ali to nije uplašilo moje neprijatelje. Žalosni neznalica, i hrišćanin samo po imenu, ja sam se tek sada prvi put setio One, Koja je Zastupnica hrišćanskog roda.
Ali je moj vapaj Njoj bio tako plamen, i verovatno je moja duša bila puna užasa, da sam jedva se setivši izgovorio Njeno Ime, kada se odjednom oko nas pojavio neki beli oblak, koji je počeo brzo da zaklanja bezobrazni urlik zlih duhova. On ga je zaklonio od mojih očiju, pre nego što je uspeo da se odvoji od nas. Njihov urlik i kikotanje se čuo još dugo, ali po tome kako je on postepeno slabio, ja sam shvatao da nas je strašna potera ostavila …

Zatim smo ušli u oblast svetlosti. Svetlost je dolazila sa svih strana. Ona je bila tako jarka, čak više nego sunčeva. Svuda okolo je bila svetlost i nije bilo mraka. Svetlost je bila tako jaka da me je zaslepljivala. Pokušao sam rukom da zaklonim oči, ali je svetlost slobodno prošla i kroz ruku. I odjednom su se sviše, zapovednički, ali bez ljutnje čule reči: “Nije spreman”, i počelo je moje ubrzano kretanje nadole. Ponovo sam bio vraćen u telo. I na kraju je Andjeo-čuvar rekao: “Čuo si Božije naredjenje. Idi i spremaj se”.

Oba Angela su postala nevidljiva. Pojavio se osećaj pritešnjenosti i hladnoće i duboka tuga zbog izgubljenog. Izgubio sam svest i probudio se u bolničkoj sobi na krevetu.
…Lekari, koji su vodili računa o K.Ikskulu, izjavili su da su svi klinički znaci smrti bili prisutni i da je to stanje trajalo 36 časova.

(Ikskul K. “Dogadjaj za mnoge neverovatan, ali istinit”. Troicki listić No. 58 Sergejev Posad, 1910 god.)

Povratak iz mrtvih u savremenoj Grčkoj (Ispričao arhimandrit Kiprijan, iguman manastira sv.Kiprijana i Justine. Fili, Grčka)

Pre otprilike četiri godine pozvali su nas telefonom s molbom da pričestimo Svetim Tajnama jednu stariju ženu, udovicu, koja je živela u predgradju Atine. Ona je bila starokalendarka i, budući da je skoro sasvim bila prikovana za postelju, nije mogla da odlazi u crkvu. Iako mi obično ne služimo takve trebe van manastira i upućujemo ljude kod parohijskog sveštenika, i pored svega u tom slučaju sam imao neki osećaj da treba da idem, i pripremivši Svete Darove, uputio sam se iz manastira.

Ugledao sam bolesnicu, koja je ležala u loše uredjenoj sobi: nemajući svojih sredstava, ona je zavisila od suseda, koji su joj donosili hranu i druge neophodne stvari. Ja sam postavio Svete Darove i pitao je, da li želi nešto da ispovedi. Ona je odgovorila: “Ne, za poslednje tri godine na mojoj savesti nema ništa što već nije ispovedano, ali postoji jedan stari greh o kojem bih želela da vam ispričam, iako sam ga ispovedala mnogim sveštenicima”. Odgovorio sam joj da ukoliko ga je već ispovedala ne treba to ponovo da radi. Ali ona je insistirala, i evo šta mi je ispričala.
Kada je bila mlada i tek što se udala, tome ima 35 godina, zatrudnela je u momentu kada je njena porodica bila u veoma teškoj situaciji. Ostali članovi porodice su insistirali na abortusu, ali je ona to potpuno odbacila. Na kraju krajeva je podlegla svekrvinim pretnjama, i operacija je uradjena. Medicinska kontrola ilegalnih operacija je bila veoma primitivna, tako da je ona dobila ozbiljnu infekciju i kroz nekoliko dana umrla, ne imajući mogućnosti da ispovedi svoj greh.

U trenutku smrti (a to je bilo uveče) ona je osetila da joj se duša odvaja od tela onako kako to obično opisuju: duša je ostala u blizini i posmatrala kako telo peru, odevaju i stavljaju u kovčeg. Ujutru je pratila pogrebnu povorku koja je išla u crkvu, posmatrala je opelo i videla kako su kovčeg postavili na pogrebna kola, kako bi ga odvezli na groblje. Duša kao da je letela iznad tela na maloj visini.
Odjednom su se na putu pojavila dva, kako ih je ona opisala, “djakona” u sjajnim stihirima i orarima. Jedan od njih je čitao svitak. Kada se automobil približio, jedan od njih je podigao ruku, i motor automobila je prestao sa radom. Šofer je izašao da vidi šta se desilo sa motorom, a u to vreme su Angeli počeli medjusobno da razgovaraju. Taj, koji je držao svitak, koji je nesumnjivo predstavljao spisak njenih grehova, prestao je da čita i rekao: “Žao mi je, na njenom spisku se nalazi veoma težak greh, i ona je predodredjena za ad, jer ga nije ispovedila”. “Da, - rekao je drugi, - ali žao mi je što treba da bude kažnjena jer ona to nije htela da uradi, ali ju je porodica primorala”. “To je veoma dobro, - odgovorio je prvi, - jedino što može da se uradi je da se pošalje nazad na zemlju, kako bi ispovedila svoj greh i pokajala se za njega”.

Pri tim rečima ona je osetila da je vuku nazad u telo, prema kome je u tom trenutku osećala neopisivu odvratnost. U trenutku se probudila i počela da kuca iz kovčega, koji je već buo zatvoren. I dalje možete da zamislite šta se dešavalo. Saslušavši njenu priču, koju sam ovde ukratko izložio, dao sam joj Sveto Pričešće i otišao, slaveći Boga, Koji me je udostojio da to čujem …

(Jeromonah Serafim Rouz, “Duša posle smrti”, SPb., 1994).

Oživeli pokojnici

U gradu Roslavlu Smolenske gubernije živela je jedna siromašna plemkinja Oknova, koja je tu imala svoju sopstvenu kuću. Posle duge bolesti je umrla i po običaju su je okupali i položili u kovčeg, a trećeg dana su se sveštenici već spremali da odnesu telo iz kuće u crkvu, kada je na sveopšte čudjenje ona ustala iz kovčega i sela: svi su se uplašili i kada su se uverili da je živa, izvukli su je iz kovčega i stavili opet na krevet. Njena bolest posle oživljenja nije prošla, i ona je proživela još nekoliko godina.

O tom dogadjaju (koji se desio početkom 30-ih godina XIX veka) ona je pričala sledeće: “Kada sam umirala, videla sam da sam uzneta naviše po vazduhu i stala sam na neki strašan sud (verovatno mitarstvo), gde je stajala pred nekim muževima veoma odvratnog izgleda, pred kojima je bila otvorena velika knjiga; sudili su mi veoma dugo: u to vreme sam se neizrecivo bojala, tako da kada se toga setim počinjem da drhtim; tada su razotkrivena mnoga moja dela, koja sam učinila od mladosti, pa čak i ona na koje sam potpuno zaboravila i nisam ih ni smatrala za greh. Po milosti Božijoj čini mi se da mi je mnogo toga bilo oprošteno i već sam se nadala da ću biti opravdana, kada je jedan odvratan muž strogo počeo da zahteva da mu odgovorim zašto sam loše vaspitala svoga sina, tako da je upao u razvrat i gine zbog svog ponašanja. Opravdavala sam se sa suzama i strahom, objašnjavajući sinovljevu neposlušnost i to da je upao u razvrat kada je već bio punoletan. Sud za sina je dugo trajao i nisu obraćali pažnju ni na moje molbe ni na vapaje; na kraju se taj odvratan muž okrenuo ka drugome i rekao: otpustite je da bi prinela pokajanje i oplakala grehe kako treba. Tada me je jedan od Angela uzeo, dotakao, i ja sam osetila kao da se spuštam naniže i oživevši, ugledala sam se kako ležim u kovčegu; oko mene su gorele upaljene sveće i sveštenici u odeždama su pojali”.

- Za ostale grehe mi nije toliko strogo sudjeno, - govorila je ona, - koliko za sina i to mučenje je bilo neizrecivo.
Oknova je takodje pričala da joj je sin potpuno u razvratu, da ne živi sa njom i da nema mogućnosti ni nade da ga ispravi.

* * *
Jedna blagočestiva žena, je provodila svoje dane u postu i molitvi, imala je veliku veru u Presvetu Vladičicu našu Bogorodicu i uvek Ju je molila za Njeno zastupništvo. Tu ženu je uvek mučila savest zbog nekog greha koji je počinila u mladosti, a koji zbog lažne stidljivosti nije htela da ispovedi svom duhovniku, ali govoreći o njemu, nejasno je govorila sledeće: “Kajem se i za one grehe, koje ili nisam rekla, ili sam zaboravila”. Ostajući sama, u svojoj tajnoj molitvi, svakodnevno se kajala za taj greh Bogomajci, uvek moleći Vladičicu, da je Ona zastupa na Hristovom Sudu za oproštaj njenih grehova”. Tako je doživela duboku starost, i umire; kada se trećeg dana spremala da preda telo zemlji, pokojnica je odjednom vaskrsla i govorila svojoj izbezumljenoj i uplašenoj ćerki: “Pridji mi bliže, ne boj se, pozovi moga duhovnika”.

Kada je sveštenik došao, ona je pred svim narodom rekla. “Ne užasavajte me se. Milosrdjem Božijim i zastupništvom Prečiste Njegove Majke moja duša je vraćena radi pokajanja. Tek što se moja duša razdvojila od tela, tog trena su je zli duhovi okružili i spremali se da je odvuku u ad govoreći da je dostojna toga jer zbog svoje lažne stidljivosti nije otkrivala svoj greh koji je počinila u mladosti. U tom strašnom trenutku se pojavila brza Pomoćnica Presveta Vladičica naša i kao jutarnja zvezda ili kao munja, u trenu razagnala tmu zlih duhova i naredila mi da ispovedim greh pred svojim duhovnim ocem, naredivši mojoj duši da se vrati u telo. Dakle, sada kao pred tobom oče sveti, tako i pred svima ispovedam svoj greh: iako sam u nastavku života bila blagočestiva, greh koji mi je bio na savesti i koga sam se zbog malodušnosti stidela da ispovedim duhovnim ocima, odveo bi me u ad, da me nije zastupila Majka Božija”.
Rekavši to, ispovedila je svoj greh i potom priklonivši svoju glavu na ćerkino rame, preselila se u večni i blaženi život.

(“Tajne zagrobnog sveta”. Sast. Arhimandrit Pantelejmon. M., 1996).

Žena koja je umirala
(priča jednog sveštenika)

Ispričaću vam priču o jednoj podvižnici Pelagiji, koja je živela pre šezdeset godina u selu Šipilovka. Ta žena je živela u jednoj kući sa dvema nevestama, čiji su muževi uglavnom tokom godine bili odsutni radi posla. Njihova kućica je bila mala i skromna: pored jedne tesne kolibe, u kojoj su oni bili smešteni, na dvorištu se još nalazila staja za domaće životinje. Pelagija je u početku živela sa decom u jednoj sobi, ali potom je zbog tajnih noćnih podviga molitve i bogomislija, počela da odlazi u predsoblje, gde je provodila i čitave noći, i odlazila da spava tek pred zoru. Na kraju je, da bi sakrila svoje podvige od ljudskih pogleda, odlučila da zauvek ostane u toj zagušljivoj kolibi, i samo je retko s njom noćevala jedna njena omiljena snaja. Ona nije želela da bilo ko drugi sem te snaje, vidi njenu molitvu. Medjutim, kako je ova sedela u toj kolibi i bavila se rukodeljom, Pelagija je odlazila u predsoblje i molila se.

Njena hrana je bila najjednostavnija moguća; ona je čak smislila za sebe posebnu hranu: gusto bi umutila ražano brašno i to vlažno testo je upotrebljavala umesto hleba; od toga je jela veoma malo, a drugu hranu je veoma retko uzimala. Danju je obično prela lan i zaradjeni novac je delila na dva dela: jedan deo je davala u crkvu, a drugi – siromašnima, i to tako što je noću odlazila u kuću siromašnih i tiho stavljala svoj dar na prozor, malo ga otvorivši.
Jedne noći se podvižnica, po svom običaju, molila u predsoblju, a snaja je spavala u kolibi. Pred jutro se snaja probudila i videla da je njena svekrva u molitvi na kolenima. Postajavši nekoliko minuta u strahu i smućenosti, rekla joj je: “Mati, mati!”. Ali odgovora nije bilo: majka je već bila hladna. Tada je radi domaćih poslova došla i druga snaja. Videvši da im je svekrva umrla, one su obukle pokojnicu i postavile je na sto; a trećeg dana su je stavili u kovčeg i spremali se već da je odnesu u crkvu, kada je odjednom njeno lice oživelo, ona je otvorila oči, podigla ruku i prekrstila se. Familja se uplašila i sklonila u ugao pored peći. Posle nekog vremena oživela je rekla tihim glasom: “Deco! Ne bojte se, ja sam živa”, a potom se podigla, sela i uz pomoć članova porodice ustala iz kovčega. “Umirite se, deco, - ponovo je rekla. – Uplašili ste se smatrajući me mrtvom? Ne, meni je predodredjeno još malo da živim. Bog po Svojoj dobroti želi svakome spasenje, i tajnim putevima nas vodi ka blaženstvu, i tako sve ustrojava, da čak i sama smrt, i povratak u život služe mnogima na korist!”

Šta je bilo s njom, kada su je smatrali umrlom, ona skoro ništa nije govorila, samo je sa suzama savetovala svoju decu da žive blagočestivo i da se udaljuju od svakog greha, tvrdeći da veliko blaženstvo na nebu očekuje pravednike, a nepoštene – strašne muke u adu! Posle toga je nastavila svoj podvižnički život još šest nedelja, s umiljenjem usmeravajući svoj misleni pogled ka nebeskoj otadzbini, i na kraju se preselila u nebeska naselja.

(Novgorodski P. “Rajski cvetovi sa Ruske zemlje”, M., 1891 god.; “Tajne zagrobnog sveta”. Sast. Arhimandrit Pantelejmon, M., 1996 god.).

Čuda svetog Joasafa

Vaša Visokoprepodobnosti, oče arhimandrite Evgenije!
Imam čast da Vas obavestim o čudesnom ozdravljenju moga sina po molitvama svetog Joasafa, čije mošti se nalaze u Sveto-Trojickom manastiru grada Belgoroda. Poželjno bi bilo da to ozdravljenje bude priznato kao čudesno i sa Vaše strane, i od strane drugih koji čitaju ovo pismo; u protivnom, ono ne može da bude svrstano u niz čuda, koja su se desila po molitvama svetog Joasafa. Bilo je to ovako: 29 avgusta 1881 godine rodjen je moj prvi sin, koji je na Krštenju dobio ime Aleksandar; mesec dana posle njegovog rodjenja “posetio” nas je nezvani gost – kašalj, pod nazivom “kokljuš”. Obratio sam se lekarima, ali oni nisu mogli da pomognu, a jedan od njih je čak rekao: “Oče Jovane, rećiću vam otvoreno: mi nemamo sredstva da izlečimo kokljuš, i zato se više ne uznemiravajte; on može da prodje sam po sebi ili kroz 6 nedelja, ili kroz 3 meseca, a ako se produži do pola godine, onda smatrajte da vam je sin umro”.

I zaista je tako i bilo: 22 januara 1881 godine moj sin Aleksandar, beba od pet meseci, je bio u tako lošem fizičkom stanju, da nije bilo više nikakve nade za njegov dalji ovozemaljski život, a na polasku u crkvu na jutrenje i Liturgiju, blagoslovio sam ga i rekao majci, a svojoj ženi: danas će naš sinčič vrlo verovatno umreti; rekavši to, pošao sam u Crkvu. Po završetku Bogosluženja brzo sam se vratio kući i prvo što sam želeo je bilo da vidim sina, ali sam najpre ugledao ženu svu u suzama, a potom sam već video sina sa poluzatvorenim, mutnim i nepokretnim očima; uzeo sam ga za ruke, i na osnovu njih sam shvatio da u njima nema života; bile su hladne i teške za podizanje sa grudi: slabost celog organizma je bila tako poražavajuća, da je to bilo teško rečima iskazati. Posle toga sam zaplakao i sa suzama sam se u mislima obratio za pomoć lokalnom Božijem ugodniku – svetom Joasafu sa sledećim rečima: “Preosvećeni Joasafe, Gospod te je proslavio netruležnim moštima za tvoju istinsku pravoslavnu veru dobra dela, daj i nama mogućnost da te proslavimo,a zajedno sa tobom i Boga, Divnog u svetima Svojim, - učini tako da oživi moj sin koji umire (pritom sam dao obećanje da ću sa sinom, njegovom majkom i sestrom otići na poklonjenje njegovim moštima),” – ali to nisam uspeo ni da kažem, niti da završim svoje molitve, a sin je već otovrio oči i tog trenutka počeo da ih pokreće, a zatim se i osmehnuo; kroz dva sata nam je izgledao slab, ali nije više umirao, a njegov kašalj je od tog dana potpuno prestao. U maju te iste 1881 godine sam ispunio svoje obećanje. O čudesnom ozdravljenju svoga sina obavestio sam oca Venijamina, blagajnika manastira, i istovremeno izrazio svoju želju da to čudesno ozdravljenje bude zapisano u knjigu čuda, koja su se desila po molitvama Preosvećenog Joasafa, ali me je on posavetovao da to izjavim pismeno, s čim sam se složio.

Moj pokojni roditelj je pričao o mom srednjem bratu Joasafu, koji je danas sveštenik u Grajvoronskom regionu, u selu Krjukovo. On se prema rečima roditelja rodio mrtav. Ocu je bilo žao da ga vidi takvog i on se obratio Bogu sa sledećim rečima: “Gospode, zašto si me lišio radosti da vidim svoga sina živog i šta sam ja sagrešio da se on sada zbog mene ne udostoji Carstva Nebeskog?!”. Posle toga sam počeo da čitam akatiste: Sinu Božijem i Njegovoj Majci, Carici Nebeskoj – i u vreme čitanja akatista Majci Božijoj misleno sam se obratio prepodobnom Joasafu s molbom za život sina i u svojoj molbi sam dodao, da ću ga ukoliko oživi nazvati Joasafom, i tog časa je sin zaplakao; pozvan je sveštenik i odslužena je Tajna Krštenja, na kojoj je dete dobilo ime Joasaf.

O ovome što je napisano u ovom pismu svedočim po čistoj hrišćanskoj savesti da je napisano tako, kako se i desilo, i potvrdjujem to potpisom overenim crkvenim pečatom.

17 decembar 1881 godine, Kurska gubernija Timskog regiona, selo Suvuložje, sveštenik Jovan Teofilov.
(“Belgorodski čudotvorac”. Žitije, dela, čuda I proslavljenje svetog Joasafa, episkopa Belgorodskog. M., 1997 god.).

Otac Jovan Kronštatski vaskrsava umrle

O-va je bila potpuno zdrava i ugledna žena, i imala je troje ili četvoro dece, bila je ponovo trudna i spremala se da postane majka sledećeg deteta. I odjednom se nešto desilo.
Postalo joj je loše, temperatura je porasla na četrdeset stepeni, osetila je potpunu nemoć i do tada nepoznati bolovi su je neizrecivo mučili tokom mnogih dana.

Bili su naravno pozvani i najbolji lekari i akušeri Moskve, a takodje je poslat i telegram ocu Jovanu u Kronštat …
Uveče toga dana je iz Kronštata stigla kratka depeša: “Stižem ekspresno, molim se Gospodu. Jovan Sergejev”.
Otac Jovan Kronštatki je već i ranije dobro poznavao familiju O-vih i boravio je u njihovoj kući u vreme svojih proputovanja kroz Moskvu. I na poziv telegramom, on je već sledećeg dana oko podne ušao u stan O-vih, u kome se u to vreme okupila čitava grupa rodjaka i poznanika, koji su pokorno i sa strahopoštovanjem čekali u velikoj dnevnoj sobi, susednoj sobi u kojoj je ležala bolesnica.

- Gde je Liza? – upitao je o.Jovan, ušavši u dnevnu sobu. – Dovedite je k meni, a vi ostanite ovde i ne galamite.
Otac Jovan je ušao u sobu u kojoj je ležala žena koja je umirala i potpuno je zatvorio za sobom teška vrata. Teški i dugi minuti su potrajali čitavih pola sata. U dnevnoj sobi, gde se okupila grupa rodjaka je bilo tiho, kao u grobnici. I odjednom su se bučno otvorila vrata koja vode u spavaću sobu. Na vratima je stajao sedi starac u pastirskoj rasi, preko koje je imao stari epitrahilj, s retkom, ukovrdzanom sedom bradom, neobičnog lica, crvenim od preživljenog molitvenog napora i sa krupnim kapljama znoja.

I odjednom su skoro zagrmele reči, prividno strašne, koje su dolazile iz drugog sveta. “Gospodu Bogu je bilo ugodno da učini čudo! – izgovorio je otac Jovan. – Gospodu je bilo ugodno da učini čudo i vaskrsne umrlo dete! Liza će roditi dečaka …”
“Ništa ne shvatam! – zbunjeno je rekao neko od profesora, koji je došao kod bolesnice radi operacije, dva sata posle odlaska oca Jovana u Kronštat. – Dete je živo. Dete se mrda, a temperatura je spala na 36.8. Ja ništa ne razumem ..Ja sam tvrdio i tvrdim i sada da je dete bilo mrtvo i da je već odavno počela infekcija krvi”.

Ništa nisu mogli da shvate ni drugi naučnici. Te noći je gospodja O-va srećno i brzo rodila potpuno zdravog dečaka, koga sam posle mnogo puta sretao u T. na Karetno-Sadovoj ulici kao vaspitanika Katkovske škole.

Evgenije Vadimov

* * *
Pismo kneza Lava Aleksandroviča Begiljdjejeva (Sofija, Ruski Invalidski Dom):

“Osećam strahopoštovanje pred svetlim pomenom upokojenog o.Jovana Kronštatskog, i smatram svojom svetom obavezom, da kao potvrdu velike sile njegove molitve saopštim sledeće.
Bilo je to 1900 godine. Bio sam mladi oficir 19 artiljerijske brigade, koja je bila rasporedjena u gradu Vinici, Podoljske gubernije, i živeo sam tamo sa majkom i sestrom.

U januaru ili februaru te godine sam se najpre razboleo od trbušnog tifusa, a potom od povratnog. Moje stanje je bilo veoma teško. Lekari su iscrpevši sva sredstva kojima su raspolagali izgubili svaku nadu. Tada je majka na moju molbu poslala telegram ocu Jovanu , moleći za njegove molitve. Posle toga sam izgubio svest; moje stanje je bilo toliko beznadežno, da je majka koja me je toliko volela, ušla u drugu sobu ne želeći da me gleda kako umirem. Lekar je naredivši ubrizgavanje kamfara za održavanje rada srca, otišao na neko vreme. Pored mene je ostala sestra, koja je bila neprekidno pored moje postelje, i jedan od mojih prijatelja iz brigade, koji me je zamenjivao na dežurstvu za vreme moje bolesti. Sestra tvrdi da sam uskoro prestao da dišem, puls se nije čuo i ja sam ležao kao mrtav, ali je ona uporno nastavila da ubrizgava kamfaru kako je doktor propisao. Kroz neko vreme je primetila znake života: počeo sam da dišem i pojavio se puls. Počeo sam da oživljavam. Taj trenutak se, po našim pretpostavkama, poklapa sa trenutkom kada je otac Jovan dobio telegram. Posle toga sam počeo sporo da se oporavljam i ozdravio sam. Ja, sestra i majka (sada pokojna) smo čvrsto verovali da sam vaskrsao snagom molitve oca Jovana, a drugi – da sam bio isceljen”.

Ovo pismo kneza L.A.Begiljdjejeva sam dao profesoru Beogradskog univerziteta na katedri za patologiju doktoru medicine Dimitriju Mitrofanoviču Tihomirovu da ga pročita. Pritom sam mu postavio pitanje: “Da li je ubrizgavanje kamfare moglo da povrati kneza u život?”
Profesor mi je na to odgovorio: “Posle dva tifusa, prestanka funcionisanja mozga, disanja i pulsa ubrizgavanje kamfare nije moglo da vrati kneza u život. To je nesumnjivo bilo čudo o.Jovana Kronštatskog”.

(Surski I.K. “Otac Jovan Kronštatski”. M., 1994 godine).

Znači i ja ću morati da odgovaram...»

U jednoj TV emisiji uoči Vaskrsa 1998 godine na TV kanalu “Moskovija” je prikazan siže o vaskrsenju Valentine Romanove, koja je poginula u automobilskoj nesreći. O tom dogadjaju su na radio stanici «Radonjež» 1 maja 1998 godine pričali i monahinja (Smirnova) i arhimandrit Amvrosije (Jurasov).

1982 godine Valentina Romanova je doživela automobilsku nesreću; ona je u to vreme bila neverujuća i neocrkovljena. Kao posledica katastrofe njena duša je izašla iz tela, i ona je videla sve što se potom s njom dešavalo. Kako su je odvezli na reanimaciju, kako su lekari bezuspešno pokušali da je vrate u život, a zatim konstatovali smrt. U početku Valentina nije shvatala da je umrla, jer je imala svest i osećaje: sve je videla, čula, sve je razumela i pokušala je da kaže lekarima da je živa. Ali je lekari nisu čuli. Tada je ona pokušala da ih uhvati za ruku, ali se ništa nije dogodilo. Valentina je ugledala papir i olovku na stolu i želela je da lekarima napiše cedulju, ali ni to nije uspela. Takvo sopstveno stanje joj je bilo veoma čudno, i ušla je u “drugu dimenziju”. U početku je bila sama, ali je uskoro sa svoje leve strane ugledala muškarca visokog rasta. Ona se veoma obradovala da ima još neko u tom za nju toliko nepoznatom mestu, i upitala ga je: “Recite mi molim vas gde se nalazim?”. Ali kada se on okrenuo prema njoj i kada je ugledala njegove oči, shvatila je da ništa dobro od njega ne može da očekuje. U strahu je pobegla od njega, ali je kroz neko vreme shvatila da nije sve tako strašno, jer je ugledala svetlonosnog Mladića, koji ju je uzeo u zaštitu. Zajedno s njim je došla do staklene ograde, iza koje su se sakrili i izbavili od gonjenja prvog, strašnog muškarca.

I tada je ugledala pred sobom veoma duboku provaliju, u kojoj se nalazio veliki broj muškaraca i žena, raznih uzrasta i raznih nacionalnosti. Iz provalije se osećao nepodnošljiv smrad, a sami ljudi su neprekidno vršili nuždu i sedeli na tome. U mislima je pitala: “Šta je to?”. I neki glas joj je objasnio da su to ljudi koji su počinili sodomske grehe.

Na drugom mestu je Valentina ugledala veliki broj dece i dve žene, koje su sedele njoj okrenute ledjima i nisu se okretale. Pomislila je: “Šta je sa decom?”. I opet joj je neki glas objasnio da ta deca nisu rodjena, da su ubijena u utrobi, i da su i njena deca ovde takodje. Tada je Valentina pomislila: “Znači i ja ću morati da odgovaram za svoj greh”. Potom su joj pokazali druga mesta mučenja, gde je bila napisana reč: POROCI: ona nije znala šta to znači, ali kada su joj redom pokazali kakve muke odgovaraju svakom poroku, Valentina je počela da razumeva šta je to greh i kakva je plata za njega.
Na sledećem mestu je ugledala ognjenu lavu, i u toj lavi je bilo mnogo glava, koje su se čas pogružavale u ognjenu reku, a čas izvirivale iz nje. I taj glas joj je ponovo objasnio da su to ljudi koji su se bavili magijom, vračanjem, ekstrasensorikom. Valentina je pomislila: “Kako da se i ja ne nadjem u toj reci”. Iako ona nije imala grehova te vrste, shvatala je da na svakom od tih mesta može zauvek da bude ostavljena.
Potom je ugledala lestvicu, koja vodi na Nebo. Po toj lestvici se penjalo mnogo naroda; i ona je počela da se penje. Ispred nje se penjala jedna žena, kojoj je ponestajalo snage i klizila je prema njoj. Valentina je shvatila, da ukoliko se ona pomeri malo u stranu, da će ta žena pasti dole. U njenom srcu se probudilo milosrdje ka toj ženi i želja da joj pomogne. I čim joj se ta želja pojavila, njen grudni koš se povećao do tih razmera da je žena mogla da je obuhvati, odmori se i zatim dalje nastavi penjanje.

I Valentina je počela da se penje za njom. I odjednom se našla na takvom mestu, koje je potpuno bilo obasjano svetlošću; odatle je dolazilo blagouhanje i blagodat. I kada je saznala šta je to blagodat, njena duša je vraćena u telo, koje se nalazilo u bolnici. Pravo ispred nje je na kolenima klečao jedan čovek. Uvidevši da je Valentina oživela, odmah je rekao: “Više ne umiri, ja ću nadoknaditi svu štetu oko auotmobila, samo više ne umiri”.

Kako se potom pokazalo, Valentina je bila mrtva 3.5 sata. Reklo bi se da to i nije neko dugo vreme, ali je pored svega veoma značajno za spoznaju udela duše u zagrobnom životu. Potom se Valentina susrela sa protojerejem Andrejem Usjužaninom i razgovarala je sa njim, što je takodje bilo prikazano na TV kanalu “Moskovija”. Nekada je majka oca Andreja, Klaudija, takodje bila mrtva tri dana, a po svom vaskrsenju je pričala o onome što je videla u drugom svetu. Ovaj slučaj je u sovjetsko vreme odlagan ad acta, a danas je postao opšte poznat.

(Radio stanica “Radonjež”, direktno u etar 1 maj 1998. god.; Vorobjevski J. “Tačka Omega”, M., 1999).

O bezroptnom podnošenju nevolja

Početkom četrdesetih godina XIX veka u jednoj od južnih gubernija Rusije, Harkovskoj ili Voronješkoj, ne sećam se, desio se sledeći zadivljujući dogadjaj, o kome je tada jedno poverljivo lice pismeno saopštilo starcu Optina Pustinje ocu Makariju.

Živela je tamo udovica koja je po svom poreklu pripadala višem društvenom sloju, ali je zahvaljujući raznim okolnostima dovedena do prosjačkog štapa, tako da je sa svoje dve ćerke trpela veliku nuždu i tugu, i ne videći pomoći ni od kuda u svojoj bezizlaznoj situaciji, počela je da ropće prvo na ljude, a potom i na Boga. U takvom duševnom raspoloženju se razbolela i umrla. Situacija dve sirote ćerke je posle majčine smrti postala još nepodnošljivija. Starija od njih dve se takodje nije uzdržala od roptanja i takodje se razbolela i umrla. Mladja ćerka koja je ostala živa je mnogo tugovala kako zbog majčine i sestrine smrti i svoje usamljenosti, tako i zbog svog krajnje bespomoćnog položaja; i na kraju se takodje teško razbolela. Njeni priajtelji su joj, videći da joj se približćava kraj, predložili da se ispovedi i pričesti Svetim Tajnama, što je ona i uradila; a zatim je zaveštala i molila sve da je ukoliko umre ne sahranjuju pre povratka njenog omiljenog duhovnika, koji je u to vreme bio odsutan. Ona se ubrzo posle toga upokojila, ali radi ispunjenja njene molbe nisu žurili sa sahranom, očekujući dolazak naznačenog sveštenika. Prolazio je dan za danom i duhovnik pokojnice se zadržan nekim poslovima nije vraćao, ali na opšte čudjenje svih, telo pokojnice nije trulilo, iako je bilo hladno i bezživotna, više je izgledalo da je usnula nego da je umrla.

Konačno, tek osmog dana posle njene smrti, došao je njen duhovnik i pripremivši se za službu, želeo da je sahrani drugog dana posle svog povratka, a devetog posle njenog upokojenja. U vreme opela je iz Peterburga neočekivano došao neki njen rodjak, i pažljivo pogledavši lice pokojnice, rekao: “Ako hoćete vi je opevajte, ali vam neću dozvoliti da je sahranite, jer se na njoj ne primećuju nikakvi znaci smrti”. I zaista, toga dana se pokojnica probudila, i kada su je pitali šta je s njom bilo, ona je odgovarala da je zaista umirala i da je videla punoću neizrečene lepote i radosti rajskih naselja. Potom je videla strašna mesta mučenja i tu je medju mučenima ugledala svoju sestru i majku. Potom je čula glas: “Slao sam im nevolje u toku njihovog zemaljskog života i da su ih one podnosile sa trpljenjem, smirenjem i blagodarnošću, onda bi se za pretrpljenje kratkotrajne nevolje i muke udostojile večne naslade u blaženim naseljima koja si videla. Ali su one svojim roptanjem sve pokvarile i zato se sada muče. Ako hoćeš da budeš sa njima, idi i ti i ropći”. Na te reči se umrla ponovo vratila u život.

(“Sabrana pisma Optinskog starca jeroshimonaha Amvrosija”, Deo I Pisma mirjanima. M., 1995)

Vaskrsenje umrle po molitvama starca-mirjanina Teodora Sokolova

Dole navodimo odlomak iz žitija pravednika naših dana, koji je na osnovu priča prijatelja i poštovaoca starca-mirjanina Teodora (+ 8/21 jun 1973.) sastavio professor G.M. Prohorov.

Leti 1923 ili 1924 godine starac Teodor se uputio u Sibir radi kupovine jaja i ulja. Uveče je prolazio pored jednog sela i ugledao je da se pored jedne kuće okupila velika gomila naroda. Rekli su mu: “Ovde je umrla samohrana majka: ima mnogo dece, i sva su mala”.
Starac je zamolio da prenoći u toj kući. Kada se sav narod razišao, on je stavio krstić na grudi pokojnice, koji mu je poklonio jedan bogoljubiv hrišćanin, koji je peške išao u Jerusalim i odatle ga doneo. Starac Teodor je počeo da se moli za tu ženu, i Gospod ju je vaskrsao. Starac joj je pomogao da ustane i u zoru je otišao iz tog sela.

Postoji stotine pismenih svedočanstava o isceljenjima prema starčevim molitvama. Gospod je preko starca trenutno isceljivao toliko mnogo ljudi, da je prosto nemoguće bilo zapisati sve slučajeve isceljenja. Pored toga, komunističke vlasti su mnogo progonile starca i njegove poštovaoce.
(“Pravoslavna čuda u XX veku”, M., 1993).

Sa zahvalnošću Blaženoj Kseniji
(Priča jednog djakona)

Nedavno nas je posetio poklonik iz Nemačke. Njegova ćerka je bila na samrti pre nekoliko godina. Devojčica nije disala sat vremena. Lekari su rekli svoje – beznadežan slučaj … A on se za to vreme usrdno molio svetoj Kseniji. Nisam uspela da upitam kako je saznao za našu zastupnicu … Ali najvažnije je da je devojčica oživela, a potom i ozdravila …Otac je dao zavet da će upisati seminariju. Kod nas je došao već kao djakon da zahvaljuje blaženoj Kseniji.
(Pravoslavna čuda u XX veku” M., 1993)

“Oni su Me izmučili svojim gresima”

Tridesetih godina se jedno pravoslavno dete upokojilo u Gospodu. Ono se za vreme opela iznenada podiglo iz groba i neutešno zaplakalo. Umirivši se, dečak je rekao da mu je bila pokazana preispodnja. Užas tog mesta se ne može iskazati ljudskim rečima. Zatim je ugledao Prečistu Majku Božiju, Koja se moli za ljude u geeni i svet koji leži u zlu. Njeno Lice, koje bilsta divnom lepotom, je ovoga puta bilo izmučeno, i suze su klizile po njemu. Ugledavši me, Ona je rekla: “Ti nećeš ostati ovde, ti ćeš se vratiti na zemlju k ljudima. Reci im da su Me izmučili svojim gresima. Nemam više snage da se molim za njih …Neka se sažale na Mene!”
(“Pravoslavna čuda. XX vek”, Odesa, 1996 godine)

“Kako mi je dobro …”

Došle su dve žene iz Finske. Jedna od njih je rodom iz Sarova i pre devet godina se udala za Finca. Pre godinu dana ga je privela u Pravoslavlje. Sada se spremaju da se venčaju. Druga je rodom iz Petrograda, a živi u Helsinkiju. Ima dvadesetogodišnjeg sina koji nije disao 18 sati. Odjednom, - priča ona, - otvara oči i moli da se pozove sveštenik iz ruske crkve i da ga krsti. Krstili su ga. Onda je zamolio da ga pomažu uljem. Majka je pozvala monahinju koja ga je pomazala uljem, a kada je došla do nogu, on se osmehnuo i rekao: “Kako mi je dobro”. Tako se i upokojio.
(Iz razgovora sa nastojateljem Sanaksarskog manastira Samarske eparhije o.Vartolomejem. “Blagovest”, Samara No.11, 1998)

Snaga starčeve molitve

Jedna žena je putovala sa svojom ćerkom u Moskvu kod starca Aristoklija na Svetogorskom podvorju. U toku puta ćerka je umrla. Jeroshimonah Aristoklije se sažalio na tu ženu i vaskrsao njenu ćerku svojim molitvama. Takva je bila snaga starčeve molitve. Bilo je to nedugo pre njegove smrti 1918 godine.
(Iz propovedi arhimandrita Danila (Saričeva), žitelja Donskog manastira u Moskvi. Radiostanica “Radonjež”, 10 jul 1998).

Mitarstva
Iz sećanja monahinje Sergeje (Klimenko)

U zimu 1923/24 godine sam se razbolela od zapaljenja pluća. Tokom osam dana temperatura nije silazila sa 40.8 stepeni. Otprilike devetog dana bolesti sam imala veoma značajan san. Još u samom početku, u polusnu, kada sam se prisiljavala da izgovaram Isusovu molitvu, odvlačila su me vidjenja – predivne slike prirode nad kojima sam bukvalno plivala. Kada sam se udubljivala u muziku ili predivne pejzaže, ostavljajući molitvu, zla sila bi me protresala od nogu do glave, i ubrzo bih ponovo počinjala molitvu. Povremeno bih dolazila k svesti i jasno videla celu situaciju koja me je okruživala. 
Odjednom se pored mog kreveta pojavio moj duhovnik, jeromonah Stefan. On je pogledavši me rekao: “Idemo”. Poštujući svim srcem učenje Crkve koje se odnosi na opasnost verovanja u vidjenja, počela sam da izgovaram molitvu “Neka vaskrsne Bog …”. On je saslušavši je uz tihi osmeh rekao: “Amin” – I bukvalno me poveo negde sa sobom.

Odjednom smo se našli kao u utrobi Zemlje, u dubokom podzemlju. Po sredini je proticao uzburkan potok sa crnom vodom. Pomislila sam o tome šta bi to značilo. I kao odgovor na moju misao otac Stefan mi je misleno bez reči odgovorio: “To je mitrastvo za osudjivanje. Osudjivanje se nikada ne oprašta”.
U dubokom potoku sam ugledala svoju prijateljicu, koja je u to vreme još bila živa. Sa strahom sam se pomolila za nju, i ona kao da je izašla suva. Značenje vidjenog je bilo sledeće: da je umrla u tom stanju u kojem je bila u to vreme, poginula bi zbog greha osudjivanja, koji nije ispravila pokajanjem. (Dešavalo se da je govorila da decu u cilju odvraćanja od greha treba naučiti da osudjuju ljude koji glupo postupaju). Ali pošto njen smrtni čas još nije nastupio, ona još ima mogućnosti da se očisti velikim nevoljama.

Pošli smo ka izvoru rukavca naviše i ugledali da on ističe ispod ogromnih, mračnih, teških vrata. Osećalo se da je iza tih vrata mrak i užas … “Šta je to?” – pomislila sam. “Tamo su mitarstva za smrtne grehe”, - mislima mi je odgovorio moj vodič. Medju nama nije bilo nikakvih reči. Misao je neposredno odgovarala na misao.
Od tih užasnih, čvrsto zatvorenih vrata krenuli smo nazad i bukvalno se popeli naviše. (Nažalost ne sećam se svih detalja vidjenja, iako ga prenosim potpuno tačno).

Našli smo se bukvalno u prodavnici gotove odeće. Na vešalicama je visilo mnogo odeće. Bilo je neizdrživo zagušljivo i prašnjavo. I tada sam shvatila da ta odeća predstavlja moje mislene želje za dobrom odećom u toku celog života. Ovde sam videla svoju dušu, bukvalno raspetu, okačenu na vešalicu, kao kostim. Moja duša se tačno pretvorila u odeću gušeći se u čamotinji i tuzi. Drugi lik stradalne duše je bio ovde u vidu manekena, postavljenog u kavez i sujetno moderno odevenog. I ta duša se gušila od praznine i dosade tih sujetnih želja, kojima se u životu misleno tešila.
Postalo mi je jasno da bi se moja duša u slučaju moje smrti ovde mučila, gušeći se u prašini.

Ali otac Stefan me je poveo dalje. Ugledala sam kao neku tezgu sa čistim rubljem. Dve moje rodjake (koje su u to vreme još bile žive) su neprekidno premeštale belo rublje sa jednog mesta na drugo. Ništa posebno strašno ta slika nije predstavljala, ali je na mene uticala opet sa neverovatnom čamotinjom i mučenjem duha. Shvatila sam da bi takav bio zagrobni udeo mojih rodjaka, da su one u to vreme umrle; one nisu činile smrtne grehe, bile su device, ali se nisu brinule o spasenju, živele su bez smisla, i ta besciljnost bi prešla zajedno s njihovim dušama u večnost.
Zatim sam ugledala bukvalno razred, pun vojnika, koji su me prekorno gledali. I tada sam se setila svog nedovršenog posla: jedno vreme sam morala da se bavim unakaženim vojnicima. Ali sam potom otišla, i nisam odgovarala na njihova pisma i molbe; ostavivši ih na volju sudbine u teško prelazno vreme prvih godina revolucije …

Zatim me okružila gomila siromaha. Oni su pružali ruke prema meni i govorili umom, bez reči: “Daj, daj!”. Shvatila sam da sam tim bednim ljudima mogla da pomognem u toku života, ali iz nekog razloga to nisam uradila. Moje srce se ispunilo neopisivim osećajem duboke krivice i potpune nemogućnosti da se opravdam.

Pošli smo dalje. (Još sam videla svoj greh, o kojem nikada nisam razmišljala a to je bila nezahvalnost prema sluškinji, jer sam njen rad smatrala kao neku obavezu. Ali vidjeno sam zaboravila, u sećanju mi je ostao samo smisao).
Moram da kažem da mi je veoma teško da prenosim ono što sam videla: ta vidjenja se ne mogu opisati rečima, jer ogrube i blede.
Potom su nam se na putu našle terazije. Na jedan tas su u neprekidnom potoku stavljana moja dobra dela, a na drugi su padali sa bukom i razletali se naokolo sa treskom prazni oraščići: to je simbolisalo moju sujetu, samopoštovanje. Očigledno su sva ta oećanja u potpunosti obezvrednila sve ono pozitivno, pošto je tas sa praznim oraščićima pretegnuo. Dobrih dela bez primesa greha nije bilo.
Obuzeli su me strah i tuga. Ali odjednom je odnekud na tas pao kolač ili deo torte, i desna strana je pretegnula. (Pokazalo se da mi je neko “pozajmio” svoje dobro delo).

Potom smo se zaustavili pred gomilom praznih flaša, i ja sam sa užasom shvatila da to predstavlja moju gordost, pustu, glupu. Moj vodič mi je mišlju odgovorio da da sam umrla, na tom mitarstvu bih morala da otvaram svaku flašu, što bi predstavljalo neplodan rad koji premašuje sve snage.
Ali tada je otac Stefan zamahnuo bukvalno nekim ogromnim vadičepom, koji predstavlja blagodat, i sve flaše su se odjednom otvorile. Ja sam bila oslobodjena i pošla sam dalje.

Treba da dodam, da sam išla u monaškoj odeždi, iako sam se u to vreme tek pripremala za postrig.
Trudila sam se da idem po tragu duhovnika, i ukoliko bih negde stala mimo njegovih stopa, izlazile su zmije i trudile se da me ujedu.
Moj duhovnik je najpre bio u običnoj monaškoj odeždi, koja se potom pretvorila u carsku purpurnu mantiju.
Prišli smo pobesneloj reci. U njoj su stajala neka zla čovekolika bića, koja su sa neizrecivom zlobom bacala debela brvna jedna na druge. Kada su me ugledali, zavapili su sa nekom nezasitom zlobom, gutajući me očima i trudeći se da naskoče na mene. To je bilo mitarstvo ispoljenog, neuzdržanog gneva. Okrenuvši se, primetila sam da iza mene puzi slina, veličine ljudskog tela, ali bez oblika sa licem žene. Nikakvim rečima ne mogu da prenesem mržnju, koja je bila u njenim zacakljenim očima dok me je neprekidno posmatrala. To je bila moja strast razdražljivosti, bukvalno identična zlom duhu razdražljivosti. Treba da kažem da sam tamo osećala svoje strasti koje sam razvila u toku života kao nešto sjedinjeno sa zlim dusima, koji ih izazivaju.
Ta slina je sve vreme želela da me obavije i uguši, ali ju je duhovnik udaljio, misleno mi govoreći: “Ona još nije umrla i može da se pokaje”. Ona je neodstupno puzila za mnom skoro do kraja mitarstva, gledajući me s neljudskom zlobom.

Zatim smo došli do brane, ili nasipa, u vidu kao valjka sa složenim sistemom truba, kroz koje je proticala voda. To je simbolisalo moj unutrašnji, uzdržani gnev, najrazličitija mislena zlobna nastrojenja, koja su imala mesto samo u uobrazilji. Da sam umrla, morala bih bukvalno kroz sve te trube da se provlačim uz neverovatne muke. Opet me je obuzeo osećaj strašne nepogovorne krivice. “Još nije umrla”, - pomislio je otac Stefan i poveo me dalje. Dugo još posle toga su me pratili vapaji i ludački pljusak iz reke – gneva.
Posle toga smo se bukvalno popeli naviše i dospeli u neku prostoriju. U nekom kao ogradjenom uglu su stajala neka bezobrazna čudovišta, koja su izgubila ljudski lik, prekrivena i skroz prožeta nekim odvratnim sramom. Shvatila sam da su to mitarstva za nepristojnost, bezobrazne šale i nepristojne reči. Sa olakšanjem sam pomislila da u tome nisam grešna i odjednom sam čula da su ta čudovišta užasnim glasovima rekla: “Naša je, naša je!”. I ja sam se sa poražavajućom jasnoćom setila, kako sam kao desetogodišnja gimnazijalka, sa drugaricom pisala neke gluposti na papirima. I opet me je obuzeo taj muk, povezan sa najdubljom svešću o krivici. Ali moj duhovnik mi je opet misleno odgovorio: “Još nije umrla”. U blizini, bukvalno pri izlasku iz tog ogradjenog ugla, ugledala sam svoju dušu u obliku figurice, zatvorene u staklenu flašicu. To je bilo mitarstvo za gatanje. Tu sam osetila kako gatanje unižava i umanjuje besmrtnu dušu, pretvarajući je bukvalno u bezživotni laboratorijski preparat.

Dalje u suprotnom uglu, kao kroz okna koja vode u susedne niže prostorije, ugledala sam bezbroj konditorskih proizvoda, razdvojenih redovima: to je bilo ono što sam slasno pojela. Iako ovde nisam videla zle duhove, osećala se njihova zloba zahvaljujući mom bezbrižnom stomakougadjanju. Da sam umrla morala bih ponovo sve to da pojedem, ali sad već bez naslade kao pod prinudom.
Potom smo prošli pored bazena, punog rastopljene zlatne tečnosti koja se neprekidno vraćala. To je bilo mitarstvo za misleno-izopačeno sladostrašće. Ljuta muka je provejavala od te rastopljene tečnosti koja se kretala.

Zatim sam ugledala dušu mog poznanika (koji još nije umro) u vidu cveta čudesnog po boji i ružnog po obliku. On se sastojao od divnih ružičastih listića, poredjanih u dugu trubicu: nije bilo ni stabla, ni korena. Moj duhovnik je prišao, obrezao listiće, i duboko ih usadivši u zemlju, rekao: “Sada će doneti plod”.
Nedaleko je stajala duša mog sestrića, skroz prekrivena vojnom municijom, u stvari duše bukvalno i nije bilo. Taj sestrić je veoma voleo posao u vojsci radi njega samog, ne priznajući nikakve druge poslove za sebe.

Posle toga smo prešli u drugu, manju prostoriju u kojoj su stajali rugobe: divovi sa malim glavicama, i patuljci sa ogromnim glavama. Tu sam stajala i ja u vidu ogromne mrtve monahinje, bukvalno drvene. Sve je to simbolisalo ljude, koji su provodili podvižnički život na svoju ruku, bez poslušanja i rukovodstva: kod jednih je preovladjivao telesni podvig, a kod drugih je previše bilo razvijeno rasudjivanje. Za sebe sam u tome shvatila da će doći vreme kada ću ostaviti poslušanje duhovniku i umreti duhovno. (Tako se i desilo, kada sam 1929 godine, narušivši savete oca Stefana, otišla u raskol, ne želeći da priznam mitropolita Sergeja, budućeg Patrijarha. Odvojivši se od drveta života, ja sam zaista u svojoj unutrašnjosti sahnula, i umrtvila se i vratila se u krilo Crkve samo zahvaljujući zastupništvu Presvete Prečiste Vladičice naše Bogorodice). Noge sam bukvalno vukla po podu, ali posle usrdne molitve Majke Božije sam ponovo dobila mogućnost da idem dalje za ocem Stefanom. To nije bilo mitarstvo, već vrsta mojih budućih odstupanja od pravilnog puta ka spasenju.

Potom se pojavio niz ogromnih praznih hramova, po kojima smo dugo i naporno išli. Ja sam se prebacivala s noge na nogu i u mislima sam upitala oca Stefana o tome, kada će se završiti ovaj put. On mi je misleno odgovorio: “Zar o tome nisi toliko maštala?”. Hramovi, kroz koje smo prolazili, su bili veoma visoki i lepi, ali Bogu strani – hramovi bez Boga.

Povremeno smo nailazili na analoje, pred kojima sam se ispovedala na kolenima, dok je moj duhovnik stajao pored i čekao me. Prvi sveštenik kod koga sam se ispovedala je bio otac Petar (kod koga sam se istinski i ispovedila prvi put posle ovog snovidjenja). Nadalje nisam videla duhovnika za vreme ispovesti, ali sam se često ispovedala pored analoja. Sve to mi je govorilo o mom predstojećem životu, o spasenju kroz čestu Tajnu Ispovesti.
Odjednom smo čuli kao lupnjavu bubnjeva, i okrenuvši se, ugledali smo na zidu desno ikonu svetog Teodosija Černjigovskog, koji me je bukvalno podsećao na sebe. Svetitelj je stajao u kivotu u punom rastu, živ. Setila sam se da sam u poslednje vreme prestala da mu se molim.
Zatim, kada smo pošli dalje, u susret nam je išao sveti Nikolaj Mirlikijski. On je bio sav ružičast i zlatast, kao listić ruže, prožet zlatastim sunčevim zracima. Moja duša je uzdrhtala od dodira sa svetinjom, i ja sam u strahu pala ničice. Mučno su me zabolele sve duševne rane, koje su bile obnažene i iznutra osvetljene tom potresnom blizinom sa svetinjom. Ležeći ničice, videla sam kako je sveti Nikolaj celivao duhovnika u obraz … Pošli smo dalje.
Uskoro sam osetila da Majka Božija može da se spusti do nas. Ali moja nemoćna, greholjubiva duša se pokrivala u očajanju zbog nemogućnosti neposrednog opštenja sa svetinjom.

Pošli smo i osetili da je blizu izlaz. Skoro kod samog izlaza sam videla mitarstvo jednog mog prijatelja, a po izlazu – jednu monahinju, koju su bukvalno bacali uvis na dasci. Ali tudji gresi ovde uopšte nisu privukli moju pažnju.
Potom smo ušli u hram. Pritvor je bio u mraku, a glavni deo hrama je bio obliven svetlošću.
Visoko u vazduhu pored ikonostasa stajala je figura devojke neobične lepote i blagorodstva, obučene u pirpurnu mantiju. Nju su okruživali sveti krugom u vazduhu. Ta divna devojka mi se učinila neobično poznatom, rodjenom, ali sam se ja sujetno primoravala da se setim ko je ona: “Ko si ti, mila, rodjena, beskrajno bliska?”. I odjednom mi je nešto iznutra reklo, da je to moja duša, koju mi je Bog dao, duša u tom devstvenom stanju, u kakvom je bila iz kupelji krštenja: u njoj još nije bio iskvaren Božiji lik. Okruživali su je sveti zastupnici, ne sećam se koji tačno, - jednoga se sećam, bio je bukvalno u drevnim svetiteljskim odeždama. Sa prozora crkve je dolazila čudesna svetlost, ozarujući sve krotkim sijanjem. Ja sam stajala i gledala.

Ali tada mi je iz mračnog pritvora prišlo užasno biće na svinjskim nogama, razvratna baba, bezobrazna, niska, sa ogromnim ustima, i crnim zubima preko stomaka. O užasa! To čudovište je bila moja duša u njenom sadašnjem stanju, bezobrazna duša koja je izgubila Božiji lik.
Zadrhtala sam u smrtnoj, bezizlaznoj tuzi. Čudovište kao da je htelo da mi pridje sa zlobom, ali me je moj duhovnik udaljio sa rečima: “Još nije umrla”, - I ja sam se sa užasom ustremila za njim ka izlazu. U mraku su sedele i druge slične rugobe – tudje duše, ali mi nije bilo stalo do tudjih grehova.
Odlazeći, okrenula sam se i opet s tugom ugledala u vazduhu, na vrhu ikonostasa, tu rodjenu, blisku i davno zaboravljenu, izgubljenu …
Izašli smo i pošli putem. I tada kao da je počeo da se prikazuje moj predstojeći ovozemaljski život: ugledala sam se medju starim, snegom zavejanim manastirskim zgradama. Okružile su me monahinje, bukvalno govoreći: “Da, da, dobro je što si došla”. Odvele su me kod igumana, koji je takodje pozdravio moj dolazak. Ali ja iz nekog razloga strašno nisam želela da ostanem tamo, sama se čudeći u snu, pošto sam u tom periodu života (pred bolest) već stremila ka monaštvu.

Potom kao da smo izašli odatle i našli se na pustom putu. Pored njega je sa strane sedeo veličanstveni starac sa velikom knjigom u rukama. Duhovnik i ja smo pali pred njim na kolena, i starac je, iskidavši list iz knjige, dao ga ocu Stefanu. Ovaj ga je uzeo – i nestao. Shvatila sam da je umro. Nestao je i starac. Ostala sam sama. Pošla sam napred po pustom, peščanom putu, u nedoumici i sa strahom. Put me je doveo do jezera. Bio je zalazak sunca. Odnekud se čuo zvuk crkvenih zvona. Na obali jezera je stajao bor. Zaustavila sam se u potpunoj nedoumici: puta nije bilo. I odjednom, klizeći nad zemljom, u vazduhu preda mnom se pojavila figura moga duhovnika. U njegovim rukama je bilo kandilo, i strogo me je gledao. Krećući se prema šumi, licem okrenutim prema meni, kadio je i bukvalno me zvao. Pratila sam ga ne ispuštajući ga iz vida, i ušla sam u gustu šumu. On je iskliznuo kroz stabla drveća, kao privid, i sve vreme je kadio, neodstupno me posmatrajući. Zaustavili smo se na poljani. Pala sam na kolena i počela da se molim. On je tiho klizio oko poljane i ne spuštajući svoje stroge oči s mene, okadio je celu i – nestao, a ja sam se probudila.

Nekoliko puta za vreme tog sna sam dolazila k svesti, videla sam sobu i čula disanje rodjake koja je spavala pored mene. Svesno nisam želela da gledam snovidjenje, izgovarala sam molitvu, ali sam protiv svoje volje gubila svest.

Kada sam se konačno probudila, jasno sam shvatila, da umirem i tada sam ceo svoj život smatrala besciljnim, i nisam bila spremna za večnost.
“Uzalud, uzalud proživljen život”, - tvrdila sam i sa usrdnom molitvom pripadala Carici Nebesnoj, da bi mi Ona izmolila vreme za pokajanje. “Obećavam da ću živeti za Tvoga Sina”, - izlivalo se iz dubine moga srca. I u tom trenutku sam bukvalno bila orošena blagodatnom rosom. Nisam imala temperaturu. Osetila sam lakoću, povratak u život.

Kroz pukotinu na prozorskom kapku sam ugledala zvezde, koje su me zvale ka novom, preobraženom životu …
Lekar je ujutru konstatovao moje ozdravljenje.

Monahinja Sergeja (Klimenko). “Prošlost razvija svitak …”. M., 1998

Ranije, kada sam tek bila prišla pravoslavnoj veri, činilo mi se, da Gospod videći našu grehovnost, ne projavljuje više Svoja čuda. Ali to što se uskoro desilo sa mnom me je primoralo da promenim mišljenje. I spremna sam da pričam o svemu. Ali ću početi sve iz početka.
Moj put ka Pravoslavlju je bio težak i veoma dug. Rodjena sam u vreme aktivne izgradnje “raja na zemlji”, kada se uporno sugerisalo da Boga nema, i da je sama “religija – opijum za narod”. Pravoslavlje je bilo najviše ocrnjeno. I u mojoj duši se ukorenio odnos prema veri predaka kao prema nečemu zaostalom i primitivnom.

Ali pitanje smisla zemaljskog života je počelo da me zanima veoma rano. Od detinjstva sam pokušavala da odgonetnem tajne prirode, izučavajući je. Izgubivši na to više godina, nisam dobila razuman odgovor. Intuitivno sam osećala da iza materijalne projave života, stoji nepoznati, i verovatno raznovrsniji i složeniji život. Pretpostavljala sam da je unutrašnja čovekova priroda, njegova duša na neki način povezana sa nevidljivim životom. Razne teorije mi nisu ulivale poverenje, i prestala sam da se bavim njima.

U tom trenutku je u mojoj svesti već postojao pojam “Tvorac”, “Sazdatelj”, ali sam uporno izbegavala reč “Bog”, koju sam asocirala sa fanatizmom. I kao rezultat toga sam se okrenula velikom broju istočnih verovanja, koja toliko primamljivo obećavaju otkrivanje Istine. Odjednom sam medjutim shvatila da me uporno “vuku za nos”, pokušavajući potpuno da me odvedu od Istine.

Ne uzdajući se više u svoje snage, i spoznavši svoje potpuno ništavilo pred Nepostižnim, pomolila sam se tada Tvorcu iskreno i sa očajem, koji me je tada obuzeo: “Gospode, privedi me k Sebi! Pokaži mi put, koji vodi ka Tebi, Istini!”. Od tog trenutka sam samo živela i disala tom unutrašnjom molitvom-molbom.
I Gospod me je čuo i otkrio put ka Sebi. Krstila sam se i uskoro je pravoslavna vera postala jedini smisao mog života. Bila sam potresena time, što sam ceo život išla pored Istine, uopšte ne razmišljajući o tome. Verovatno, da bi sa većim trepetom cenila veru predaka, Gospod me je i priveo ka njoj tako trnovitim putem.

Ali se na tome nije završila milost i dobrota Svevišnjeg prema meni. Odjednom sam zadobila neobično stanje unutrašnjeg mira, koje mi ranije nije bilo poznato. Uporedo sa tim, moje davno nezdravo telo se na čudan način oslobodilo zarobljeništva mnogobrojnih boljki. Telo je živnulo, osetivši davno zaboravljenu mladalačku svežinu. I tada mi se činilo da sam sve te neobične darove dobila zauvek.
To je trajalo više meseci, dok sam ja sa revnošću ulazila u crkveni život sa njegovim zadivljujućim Tajnama. U početku uopšte nisam bila svesna zbog čega mi se daju te nove snage. I umesto da ih umnožim i cenim, ja sam počela da ih nerazumno gubim. Postepeno sam se sve više predavala prolaznoj sujeti, počela sam da prenebregavam službe, zaboravljajući na Tajne, koje tako hrane i čiste dušu. I šta je bio rezultat svega? Sve darove koji su mi po milosti dati Sviše sam neočekivano izgubila. Tada su mi se povratile sve moje predjašnje bolesti, ali u mnogo jačem obliku. A unutrašnji mir je zamenilo pomračenje koje je iznurivalo dušu. Kao da me Božija blagodat uopšte nije ni dotakla.

U to vreme sam imala već skoro četrdeset godina, a na rukama mi je bilo dete, kome je bilo svega pet i po godina. Trebalo se brinuti o njemu, hraniti ga, oblačiti. I zaboravivši na ono najvažnije – na spasenje duše, u potpunosti sam uronila u ovozemaljsku kolotečinu. Moj život bez Boga je ponovo počeo da liči na besmisleni, nemiran beg, od koga sam neprekidno osećala samo neverovatan umor.

Na moju sreću, Gospod me je ponovo pogledao i čuo moj slab, ali očajni vapaj. I ovoga puta je On projavio Svoju bezgraničnu milost. Samo dan pre toga, još ne podozrevajući ništa, ja sam se predavala ovozemaljskoj sujeti. Radila sam kao slikar i trudila sam se da na vreme uradim veliki broj narudzbina. Veoma pogoršano zdravstveno stanje me je primoralo da po završetku posla odmah odem kod lekara. Odavno se nisam obraćala lekarima za medicinsku pomoć. I reči hirurga: “Sutra hitno na operaciju…” - su za mene bile pravi šok. Sve u meni se sledilo. Odjednom je sav moj život, život, u kome već nije bilo vremena da se zastane i razmisli, neočekivano stao, ukočivši se pred užasavajućom neizvesnošću. “Šta će biti sa mnom? Šta će biti sa mojim bližnjima, sa mojim malim detetom?  - razmišljala sam.  – Jer operacija je trebalo da bude uradjena pod potpunom anestezijom. A to znači velika verovatnoća da moja grešna duša zauvek napusti telo! S čime će ona stati pred Gospoda?..”

Razrešavajući finansijske porodične probleme, radila sam dan i noć, potpuno zaboravljajući na Boga. Već više od dva meseca nisam otišla u crkvu, nisam se ispovedala ni pričestila Svetim Tajnama. Nakupljeni neokajani gresi su opterećivali dušu. Ali taj dug vremenski period u kome nisam otišla u crkvu sam opravdavala pred svojom otupelom savešću i pred Bogom prolaznim okolnostima, velikim umorom i nedostatkom vremena. Sa iznenadnom vešću o predstojećoj operaciji, ceo moj život i njegove vrednosti su se u trenu promenile. I u toj dugoj i mučnoj noći pred operaciju nisam uopšte spavala, razmišljajući o tome da mi je sada najvažnije samo spasenje duše. Svest o svojoj grehovnosti me je dovodila do mučnog očajanja. Unutar mene je sve gorelo mučnim zarom. S naporom dočekavši jutro i ostavivši pripreme za bolnicu, glavom bez obzira sam otišla u poznati manastir kod sveštenika, kod koga sam se ranije ispovedala, nadajući se, da mi ni ovoga puta neće odbiti svoju pomoć. Na moju veliku sreću, on je bio u manastiru. Više od sat vremena sam se iskreno ispovedala i plakala zbog svojih grehova. Gospod je bio tako milostiv, da mi nije uskratio ni Pričešće Svetim Tajnama. Odmah mi je postalo lakše. Svete Tajne su skinule veliko opterećenje sa moje pomračene duše. A sveštenikove pouke, koji nije skrivao istinu, i upozoravao me i na mogućnost onog najgoreg, su mi veoma pomogle da se suočim sa životnim strahom i da se pravilno pripremim za operaciju. Konačno se umirivši, predala sam se volji Svevišnjeg.

Sve preostalo vreme pre operacije sam samo izgovarala Isusovu molitvu. Trudeći se da je ne izgubim, legla sam na operacioni sto. Kada je anestezija počela da deluje i kada sam u ustima osetila hladnoću, misli su počele da se rasplinjavaju. Uspela sam samo da misleno izgovorim: “Gospode, u ruke Tvoje..:”. Ali potom, skupivši svu snagu, i osećajući svu važnost te molitve u tom odlučujućem momentu svog života, dodala sam: “…predajem dušu svoju”.
Pre tog slučaja sam više puta bila na operacijama pod potpunom anestezijom. I svaki put, kada bih dolazila k sebi, postojao je samo osećaj dubokog sna bez snovidjenja. Ali ovoga puta … Kada sam završila molitvu, bukvalno sam negde odletela. Pritom nisam gubila svest nijednog trena i kao da sam se iznenada našla u drugoj dimenziji. Priznajem odmah, da je to što je počelo da se dešava sa mnom od tog trenutka, bilo van ovozemaljskih osećaja i shvatanja i pri svoj oskudnosti ljudskog jezika ne podleže potpunom opisu. Ali ja sam se ipak osmelila da to uradim, vodjena voljom Sviše.

…Ništa u meni i van mene nije izgledalo ovozemaljsko. Svi ljudski osećaji su tada nestali. Sve zemaljsko je nestalo bez traga. Ali sam ja tačno znala šta sam i šta se sve dešava sa mnom. Osećaji sopstvenog postojanja su bili toliko neovozemaljski snažni i celoviti, da ljudski um to ne može da spozna. Na zemlji su ti osećaji opterećeni telom veoma ograničeni i zatvoreni na svoje “ja”. Pored toga ljudska svest, neprekidno rastrzana rekom misli i velikim brojem emocija, nije celovita, kako sam shvatila posle nekog vremena, ocenivši svoje stanje TAMO.

Dakle, moja svest je jasno bila skoncentrisana samo na jedno. U sledećem trenutku sam odjednom poželela da saznam: šta sam ja? I moja svest se neočekivano i nevidljivo odjednom odvojila od mene same. I ja sam ugledala samu sebe sa strane i mogla sam da se veoma detaljno. To ovozemaljski zvuči u krajnjoj meri čudno i neistinito. Ali TAMO postoji sopstvena realnost i sopstveni zakoni postojanja, koji apsolutno ne podležu našem shvatanju…
Ako govorimo o vremenu, onda se može reći da se cela ta epizoda odigrala veoma brzo. Ali i vremenski pojmovi su TAMO svojevrsni: vreme TAMO kao da postoji u vremenu. I trenutak, kada sam posmatrala samu sebe sa strane, je bio odvojen delić vremena u opštem toku trenutnih dešavanja, koja se ni na sekund ne zaustavljaju.

Sledećeg trenutka sam ugledala pred sobom ogromno svetlo prostranstvo, koje je u meni izazivalo mirnu, svetlu radost. To neobuhvatno svetlo prostranstvo se prostiralo do horizonta, koji se jasno video. A iza mene, osećala sam, je bila granica, koja me je odvajala od provalije (tako sam ja osećala to mesto, odakle tek što sam “došla”). Kao da sam se nalazila na površini, ispod koje je bio mračan i pust bezdan. Ta nevidljiva i neznana površina je odvajala taj mučni, mračan bezdan od beskrajnog svetlog prostranstva, u kome sam se trenutno nalazila.

Još na zemlji, pre operacije, usrdno sam se molila da mi Gospod da samo malo vremena kako bih vratila dugove bližnjima. I kada sam se našla TAMO, imala sam samo jedan cilj. Sve u meni je bilo potčinjeno i skoncentrisano na njemu. A to je bila neodoljiva želja da zauvek dodjem k NJEMU, Koji je nad svim i u svemu, Kome je potčinjeno sve što postoji. Reč “Bog” u tom trenutku nije postojala u mojoj svesti. Ali sam jasno znala da je to Poslednja Instanca, Sudija. Ali mi je bilo neophodno da dodjem k NJEMU, sa MOLBOM; koju sam donela odatle, odakle tek što sam došla, i od koje u meni i za mene ništa nije bilo važnije. Ona je jedino bila važna. Ja čak nisam bila ni svesna, niti sam razmišljala o tome, u čemu se sastoji ta molba. Ali upravo ta MOLBA je bila jedini pokretački faktor, koji me je primorao da sa neodoljivom željom svim svojim bićem stremim ka NJEMU, - eto šta me je svu ispunjavalo.

U jednom trenutku sam se osetila potpuno samom. Ali to je bio samo tren. Zato što je već sledećeg trenutka (nezavisno od mene i mojih pobuda) započelo kretanje, u kome već nisam bila sama. I odmah sam osetila nečije prisustvo, iako još nikoga nisam videla. Ali neko ili nešto veoma toplo, veliko, što mi je ulivalo nadu se pojavilo odnekud pored mene, prateći me u iznenada započetom kretanju. Imala sam osećaj da je ta neočekivana pojava nekoga data Višnjom voljom, iz saosećanja prema meni, koja sam dospela u neobične uslove, i to radi podrške i upućivanja. I odmah sam osetila uvereneost i poverenje ka nepoznatom pratiocu i pokušala sam da mu predam svoje namere. Ali se to pokazalo potpuno izlišnim, pošto je on i bez toga znao sve o mojim namerama ovde. I besprekorno se potčinjavajući mojoj glavnoj želji-cilju, povukao me je za sobom.

Napraviću malu digresiju, kako bih dopunila svoju priču. Nekoliko dana posle operacije me je posetila susetka. Ispričala sam joj bez nekih detalja, da sam za vreme operacije “putovala”. Tada se ona setila, da je pre nešto više od sedam godina, nalazeći se takodje pod potpunom anestezijom u vreme operacije, takodje “putovala”. Počela je veoma detaljno sve da opisuje, i mene je porazila zadivljujuća sličnost (čak u detalje) sa mojim utiscima. Utisci njenog “putovanja” su bili toliko snažni, da se ona sećala svega bez obzira na proteklo vreme. Ali izmedju mog i njenog “putovanja” je postojala jedna, ali veoma značajna razlika. A to je bilo sledeće: moju prijateljicu TAMO niko nije pratio, i ona je TAMO imala osećaj beskrajne samoće. Mogu samo da dodam da je ona čovek koji veruje u Boga, ali nije pravoslavna i nije krštena, i odriče Hrista kao Spasitelja.

Sada ću se ponovo vratiti svome “putovanju”. Sve sam jasnije i jasnije osećala prisustvo svoga pratioca, koji je usmeravao naše kretanje. Sve više sam shvatala da je on obavezan zbog Nečije volje Sviše da mi pokazuje sve to i da ja treba da prodjem celu tu maršrutu, koja mi je odredjena Sviše. Ali mene je sve više obuzimao samo jedan cilj – kako što pre da dodjem do NJEGA. Moj pratilac je činilo se osećao sve to što se dešavalo u meni. Svaki pokret u meni se odmah, poput misli prenosio na njega, bukvalno kao pri razgovoru dvoje ljudi koji se medjusobno veoma dobro znaju. Ali jezik kojim smo mi opštili uopšte nije bio ljudski. Spoznavši moju neodoljivu želju, moj pratilac mi se besprekorno potčinjavao. Uskoro smo se našli na ograničenom prostoru, u čijem centru se nalazila neka jama. Ta jama je pod nagibom odlazila u neko nepoznato prostranstvo ispod našeg, koje kao da je bilo unutar njega. Ja sam se u nedoumici zaustavila sasvim blizu te jame. Zaustavio se i moj pratilac. Mi kao da smo nešto očekivali, osećajući da se treba zaustaviti.

Sada mi se ukazala mogućnost da detaljno razmotrim svoga pratioca. On nije bio ni muškarac, ni žena. Duge, talasaste vlasi su mu padale s glave na raširena krila i spajale se s njima u jedno. Imao je odeću, koja je skrivala udove. Ceo moj pratilac – njegova glava, lik, duge raspuštene vlasi, krila i odežda su svetlucali, prelivajući se u raznobojnim talasima, što je veoma ličilo na prelivanje svetlosti po sedefastoj površini morske školjke. Njegovo telo po svojim svojstvima, nije ličilo na grubo ljudsko telo, i kao da se sastojalo od neprozračnog etra. Miris, koji je dolazio od mog pratioca nije bio običan. To je bio neobično čudan duhovni miris, koji nikada nisam osetila u ovozemaljskim uslovima. Njegovo lice je odavalo neovozemaljski mir, i bilo je blago i nepokolebljivo. Na licu je imao i oči, i nos, i usta. Ali sve je to bilo sjedinjeno, bez strogih granica i crta, još više time izražavajući blagost i prekrasnost lika.
Kasnije, na zemlji, sam pokušavala da shvatim zbog čega mi je moj pratilac izgledao tako zadivljujuće poznat, kao da me je podsećao na nekoga. Posle nekog vremena sam se setila. Da, da, nesumnjivo, - “Trojica” Andreja Rubljova! Zadivljujući likovi sa ikone odražavaju tu nepokolebljivost i spokojstvo, tu blagost i prekrasnost neovozemaljskog mira. I čak i spoljašnje osobine, proporcije lica i tela su bile veoma bliske spoljašnjosti moga pratioca, koja je veoma podsećala na likove sa starih ruskih ikona. I ja sam pomislila da se u molitvenom podvigu svetim ikonopiscima otkrivalo istinsko vidjenje nevidljivog sveta, sakrivenog od grešnih, telesnih očiju.

Dok sam razgledala svoga pratioca, on mi je odlučno stavio do znanja da smo na mojem željenom cilju. Sve vreme našeg opštenja sam jasno osećala još i to, da je on, potčinjavajući se meni, još više bio rukovodjen i u potpunosti potčinjen volji Sviše, koja ga je nevidljivo, rukovodila i upravljala njime sve vreme. Takodje sam jasno osećala da je moj pratilac znao i to što meni nije bilo dato da znam. Ali u meni se iz nekog razloga nije pojavila ni najmanja želja da saznam više od onoga što mi je bilo dopušteno Sviše.

Sledećeg trenutka sam videla kako takvi isti kao ja, sa svojim pratiocima, odjednom izniknuvši odnegde, brzinom munje dolaze do jame i iščezavaju tamo, kao da su u nju usisani. Oni su kao bezbojne prozračne senke išli jedni za drugim. Pratioci su držali medju krilima svoje sticenike o kojima su se starali, brižljivo njima prikrivajući svoje besceno breme. To prostranstvo, gde sam se sa svojim pratiocem zadržala iz nekog meni nejasnog razloga, je za njih bio sam kratak tren na putu ka njihovom cilju. Moj pratilac je, prateći pogledom senke koje promiču, lagano okrenuo glavu, i ja sam videla njegov tako predivan profil. On je neko vreme odlučno posmatrao šta se dešavalo, kao da je nešto očekivao. Odjednom se u meni pojavila neodoljiva težnja da sledimo sve koji odlaze u tu jamu. Ali moj pratilac je u trenu uhvatio ono što se dešavalo u meni i dao mi do znanja da mu se pridružim. Ne razmišljajući, u trenutku sam se našla pod njegovim raširenim desnim krilom. I već odatle, kao iz nekog sigurnog pristaništa, sam posmatrala šta se dešavalo. Moja nestrpljivost je sve više i više rasla i bila sam u nedoumici: šta čekamo? Nisam želela da se potčinim opštem kretanju i odem u primamljivu jamu. Ali moj pratilac je čini se čekao trenutak da mi saopšti to što sam sama trebalo da znam i da ne insistiram na svome. Na kraju mi je rekao: “Još nije vreme”.

On mi je to rekao veoma uverljivo i odlučno. I tada sam se bez razmišljanja složila sa njim, kao da sam u trenutku shvatila sve, da mi za TAMO još nije vreme. Od tog trenutka sam odjednom osetila, kako sam počela da se krećem nadole, ali sad već sasvim u drugom prostoru. Kao da sam ispala iz te dimenzije i spuštala se sad već sama, bez svog pratioca. Ali njegov iznenadni nestanak me nije uznemirio, niti uplašio.
Padala sam kroz beli oblak, ili pre je to bila bela svetlost, i bilo mi je dobro i mirno. Sve moje želje, koje su do tada obuzimale celo moje biće i bile za mene najvažnije i najznačajnije, su neočekivano nestale, rastvorile se bez traga. Blaženstvo koje sam osetila je nemoguće opisati, pošto ništa slično u svom životu nisam iskusila (niti pretpostavljala da tako nešto postoji). Sve okolo je ispunjavalo stanje beskonačne i bezgranične LJUBAVI prema meni i onima koji su me okruživali.

To je bila sveobuhvatna LJUBAV, LJUBAV, koja je dolazila od NJEGA, LJUBAV koja je prožimala i obuzimala čitavo moje biće, izazivajući u meni dečiju predanost i toliko bezrazložnu ljubav prema svome Tvorcu. Ispunjavao me je blaženi trepet i bezgranična sreća. Cela ja sam bukvalno postojala samo radi te trepetne ljubavi prema NJEMU, dok sam cela ja istovremeno osećala LJUBAV, koja je dolazila od Svevišnjeg. I nije bilo ni granica, ni predela dubine te sveobuhvatne i sveprožimajuće LJUBAVI. Činilo se da je sve što uopšte postoji samo LJUBAV i ništa više.
Neko vreme sam se tako nasladjivala neovozemaljskom srećom i sladosnim blaženstvom. Ali kada sam se spustila niže i bila već van bele svetlosti, osećaji blaženstva su nestali bez ikakvog traga. I mnome je u trenu ovladao ne-ljudski krik-plač. Kao da sam osetila da nisam mogla da MU predam ono najvažnije, zbog čega sam i prošla sav ovaj put. I svest o tome mi je zadavala neizreciv užas.

Uperivši “pogled” naviše, počela sam da prizivam Boga. U mojoj svesti se već pojavio pojam-reč “Bog”. Prizivala sam Ga sa očajanjem i plačem, neprestano ponavljajući: “Gospode, oprosti mi! Gospode, spasi moje dete!” – tuga me je duboko obuzela. Bukvalno sam se lišila nečega što je bio jedini smisao moga postojanja, i sada sam se sastojala samo od neljudske boli, neutešnog vapaja i neprekidnog jecaja ka Bogu. Da, lišila sam se te bezgranične LJUBAVI, i to je za mene bilo mučno, tužno i nepodnošljivo. Kao da sam svake sekunde ponovo i ponovo umirala, sagorevajući neprekidno od te mučne boli, koja me je obuzela.

Kasnije, na zemlji, vraćala sam se u mislima na sećanja o toj bezgraničnoj Božanskoj LJUBAVI, kao i na sećanja o neizrecivoj tuzi, poredeći ih. I odista, nije mi slučajno bila pokazana toliko velika granica izmedju tih stanja. Sada me ona, ta stanja, kao dve tačke izmedju Boga i tame, neprekidno podsećaju na smisao mog ovozemaljskog postojanja i o tome čemu treba svim silama da težim u ovom životu. Sećanje na tu tugu i bol, koju sam osećala posle odvajanja od Boga, navela me je na razmišljanje da čak i osetivši to, mogu samo nejasno da pretpostavim kako izgleda ta beznadežnost i stradanja u kojima se muče grešnici u adu, bezutešno prizivajući Boga. I strašan njihov bol je velik ne samo zbog toga što gore u adskom ognu, već i zbog toga što su odvojeni od Boga, od Njegove bezgranične LJUBAVI. I nije li gorenje u adu ta odvojenost od Boga, i nisu li ljuta istjazavanja i mučenja zlih duhova posledica te potpune odvojenosti i apsolutne nezaštićenosti Božanskom LJUBAVLJU? Sada sam shvatila da ljudska priroda, u potpunosti obuzeta ovozemaljskim brigama, nije u stanju da shvati sav užas i bezizlaznost grešnika koji stradaju u adu. Mi živimo na zemlji tako, kao da nas se smrt sa njenim neizbežnim promenama neće lično dotaći.

Moj neutešno skrušeni plač nije prestajao i sve više je razdirao dušu. To je trajalo još neko vreme … Ali odjednom sam u nekom trenutku jasno osetila da vidim Njega. I Njegovo prisustvo je sve ispunilo belom svetlošću. To je bilo nešto snažno i sveobuhvatno, što nije imalo konkretne forme, a ispunjavalo je sve što postoji i zračilo zaslepljujuće belu svetlost, svetlost nezalaznog Večnog Sunca. Zaslepljujuća veličanstvenost Tvorca je kod mene izazvala još veći trepet i ridanje. Bila sam potrešena svime što mi je bilo otkriveno. Potom sam primetila da se pored Njega nalazi još neko, ali mnogo manji, i njegove crte su prema silueti podsećale na ljudske: glava i kao gornji deo složenih krila, a sve ostalo je bilo pogruženo u belu svetlost. Osećala sam ljubav i toplinu, koja je dolazila od njega, i još i to da mi je poznat po toj svojoj toplini i udelu u mom životu. Taj neko, tako osetno meni poznat je razgovarao s NJIM (Bogom), i ja sam jasno shvatala da se taj razgovor tiče direktno mene. On kao da me je zastupao pred Bogom. I u moj neprekidni očajni plač se sa neverovatnom snagom uplela skrušenost zbog sopstvene grehovnosti, koja me je sve više razdirala.

I Gospod je činilo se primio taj moj vapaj. I to što me je konačno uslišio je počelo na mene da deluje umirujuće, kao da mi se ponovo počela vraćati Njegova LJUBAV koju sam izgubila. Ali moj skrušeni plač i dalje nije prestajao, već je postajao sve dublji i snažniji.
U nekom trenutku je bela svetlost i sve što je sadržala počelo da nestaje, kao da se rastvarala i ja sam osetila da se spuštam u gušće slojeve, u kojima su mi osećaji postali manje prijatni. Plač-molitva i dalje nije prestajala, već se čak štaviše pojačavala, odražavajući pored pokajanja i moju duboku zahvalnost Svevišnjemu.

Spuštala sam se sve niže i niže, dok odjednom nisam čula glasove, koji su već zvučali ovozemaljski, kao i delove fraza: “…Ona se budi…”. Iako još uvek nisam imala nikakve telesne osećaje, na neki način sam osetila da me negde prebacuju. Ugledala sam ispred sebe beli oblak i pomislila sam da se možda vraćam nazad, tamo, odakle tek što sam se spustila. Kasnije sam shvatila da je to bio bolnički zid, prekriven belom kaljavom pločom. Ali pre toga dugo nisam mogla da shvatim gde se nalazim. U jednom momentu sam postala svesna da prizivam Gospoda naglas, i to već sad ljudskim jezikom. Ponekad sam prekidala svoju molitvu Gospodu, da bih postavila pitanja, i obratila se ranije čutim glasovima: “Gde sam ja? …Da li sam na zemlji? …Da li sam ja čovek?”. Kao odgovor sam čula nežan glas medicinske sestre, koji mi je umirivao odlučnim odgovorima. Postepeno sam počela da postajem svesna da sam to zaista ja, da sam na zemlji i da se već odavno završilo sve to što je sa mnom trebalo da se desi, ali čega u stvari još nisam bila svesna.
Pre operacije sam se veoma bojala da se možda neću više probuditi i da će moji bližnji biti potrešeni tim gubitkom, i da će im biti veoma teško bez mene. I moje molitveno obraćanje NJEMU (Bogu) se sastojalo iz molbe da me ostavi još na zemlji toliko da “vratim dugove bližnjima”. A najvažnije je da je na mene veoma snažno delovala moja grehovnost. I ja sam bila potpuno svesna da ne mogu da “odem” sa tako lošim stanjem svojih dela …

Moj očajnički vapaj-plač se i dalje nastavljao, i osećala sam se kao da me peku rastopljenim gvoždjem. Kasnije sam shvatila šta me je to tako neizdrživo peklo. To su bile suze. Postepeno sam po celom telu počela da osećam tupu telesnu bol. I osetila sam kako se polako vraćam u svoje telo.
Moj povratak u telo je bio dugotrajan i neprijatan. Posebno u prvom trenutku kada sam postala svesna šta se dešava. Osetila sam neprijatnu ovozemaljsku težinu, koja se kao rastopljeno olovo ulivala u mene, snažnu ogorčenost i duboko razočarenje zbog povratka na zemlju.
Ali, bez obzira na toliko negativne i neprijatne osećaje, u moj vapaj-plač je zajedno sa blagodarnošću ušla i svest o tome da je Gospod uslišio moju molitvu …
Prema rečima medicinske sestre, više od pola sata sam prizivala Boga, očajnički i sa suzama. S teškom mukom su me ubedili da ne vičem, jer je u bolničkoj sobi bilo još bolesnika, posle čega sam prestala da se molim naglas, ali sam to nastavila da radim u mislima još dugo, dok nisam dospela u sneni zaborav …

Počeli su da me operišu u šest sati uveče. U dva sata noću sam se probudila, sećajući se svega veoma upečatljivo. Sve više i više me je obuzimala želja da ustanem i zapišem sve to, što se sa mnom dešavalo. Bila sam sve uverenija, da to treba da uradim ne radi sebe, već radi nekog drugog i kao da me je neko prinudio da to uradim. U tom trenutku sam imala utisak da je to što se sa mnom desilo TAMO tako nešto prirodno i da u tome nema ničeg posebnog. Tada mi se činilo da su svakoj ljudskoj duši bliska sva ta preživljavanja, koja sam ja imala TAMO, i da je to dostupno svima … Ali neki zahtev Sviše me je i dalje primoravao da zabeležim na papiru, sve to što mi je ostalo u sećanju. I bez obzira što sam bila u nedoumici po pitanju meni nejasnih zahteva spolja, na kraju krajeva sam ustala s kreveta, potčinjavajući se pozivima Sviše, i s teškoćom pokrećući raslabljeno telo od anestezije, sve zapisala.

Pre toga se nikada nisam bavila pisanjem. I veoma me je porazio osećaj da mojom rukom neko rukovodi. Bila sam sasvim svesna da to treba da zapišem i to sam učinila bez mnogo napora. U jednom trenutku sam pomislila: “Možda je to nekome neophodno; možda će ova priča o neovozemaljskom “putovanju” pomoći nekome da pronadje veru u to da je naš život nije samo kratak i besmisleni trenutak na zemlji i da je značaj tog kratkog trenutka tako važan za budući, večan život. A najvažnije je da neko na mom primeru može da pronadje veru u istinitog Boga”. Ranije, pre nego što mi se ovo desilo, često me je mučilo maloverje i sumnje. Prišla sam Pravoslavlju pre nekih devet meseci i sad tačno znam: “Bog postoji!

* * *
Pre nekog vremena sam odlučila da svoje zapise dopunim time, što nadam se može da ima neku vrednost za neverujućeg čoveka.
Operacija je bila 14 marta 1996 godine, u vreme Velikog Posta. I uverena sam da to što se desilo sa mnom u toku nje, nije bio san. To je nesumnjivo bila stvarnost. Utisci iz sna se po pravilu zaboravljaju. Čak se i najupečatljivi dogadjaji iz svakodnevnog života postepeno zaboravljaju. A to!...Sećam se svega, do najsitinijih detalja, i to tako upečatljivo!

I to, što se sa mnom desilo u prvo vreme posle operacije se takodje može smatrati zadivljujućim. Zaista Gospodnja dobrota nema granica. On kažnjava grešnika sa velikom ljubavlju. Udostojivši me ozbiljnim iskušenjem, On me je darežljivo nagradio, otkrivši zavesu tajanstvenog i mnogim smrtnicima nedostupnog sveta. I to, što sam zadobila u toku kratkotrajnog iskušenja, ušlo je duboko u moju dušu.

Posle povratka na zemlju, još oko tri meseca sam imala osećaj da se nisam sasvim vratila u telo. Osećala sam se bukvalno kao novorodjenče. I ceo svet sam doživljavala sasvim drugačije. To je bio neobičan osećaj jedinstva sa svima koji žive na zemlji, bukvalno sam bila kao jedno telo sa svim ljudima, i bio je prisutan osećaj jednakosti pred Svevišnjim sa svakim čovekom, čak i onim najubogijim i najgrešnijim. Veoma jasno sam osećala da smo mi za Boga jedna celina, i zbog toga se kod mene pojavila duboka svest odgovornosti za sve. Osećala sam da nemamo pravo da vredjamo svoje bližnje, i da treba da živimo samo u medjusobnoj ljubavi. Imala sam zadivljujuće dubok osećaj ljubavi prema svemu ovozemaljskom – prirodi, biljkama – kao i isti takav osećaj naslade svakim trenom ovozemaljskog života. U meni se bukvalno rodio osećaj iskrene blagodarnosti Svevišnjemu za sve što se sa mnom dešavalo, što se dešava i što će se još dešavati. U meni se pojavila iskrena želja da više ne grešim i ne vredjam bližnje.

Posle operacije je potpuno nestao strah za dete. Shvatila sam kako nas Gospod sve bezgranično voli i brine o svima nama, samo što mi to uvek ne razumemo i često se protivimo Njegovoj dobroj volji. I mnogo dublje sam shvatila da će svaka naša molba upućena Bogu, obavezno biti uslišena.
Nešto najvrednije što sam zadobila TAMO je bilo potpuno odsustvo straha pred smrću. Ranije, dok nisam poverovala u Boga, često sam se budila noću, osećajući ledeni, grobni strah pred smrću. Život sa tako strašnim krajem mi se činio besmislenim i ništavnim. Uvidela sam da mi ljudi, kao primitivni insekti, gmižemo u ovozemaljskim brigama-strastima, praveći krhke i prolazne gradjevine – mravinjake. I sve sam više shvatala, da čovek u tom procesu uporno traži smisao života, smišljajući mnogobrojne i najsloženije teorije postojanja kao opravdanje za to svoje gmizanje. I nemoguće je već bilo sakriti od sebe to, da se sve to u trenu rasipa pri tako neizbežnoj i neopovrgnutoj činjenici, kao što je smrt. Rasprostranjena teorija postojanja, da živimo radi produženja vrste, me takodje nije zadovoljavala. I, očigledno ne želeći da se pomirim sa zastrašujućom neizbežnošću, odlučno sam se trudila da nadjem bolje opravdanje za ljudsko postojanje. Intuitivno sam osećala da postoji dublje i neosporno opravdanje za svaki ljudski život. I evo, zahvaljujući Pravoslavlju, uspela sam da korenito izmenim svoj odnos prema ovozemaljskom životu i smrti. Shvatila sam da se život za koji se tako očajnički borimo pretvara u prašinu i prah pred nogama Gospodnjim. A iskustvo koje mi je dato Sviše je realno pokazalo, da smrti (po shvatanju neverujućeg čoveka) nema. Postoji samo izbavljenje od svega suvišnog i nepotrebnog i zadobijanje u potpunosti istinskog “ja” u neraskidivoj vezi sa Bogom. Jasno sam saznala šta je istinska realnost TAMO, dok je naša ovozemaljska realnost samo prividna realnost, to jest iluzija. I ako se moje “putovanje” može nazvati samo prvim korakom ka smrti, onda je sama smrt izbavljenje od ovozemaljskog života u bezbrojnim mučnim strastima.

Smrt sada za mene nije više zastrašujuća neizbežnost, koja pomračuje razum i izaziva životni strah pred neizvesnošću. Smrt je za mene sada oslobodjenje, Božiji dar. Ovozemaljski život mi se u poredjenju sa nebeskim učinio toliko beskrajno teškim i ugnjetavajućim, a nezaboravna sećanja na “belu svetlost” tako sladosno realna, da bi zamena ovozemaljskog životarenja za nebesku obitelj bila sada za mene samo sreća i mašta. Ali .. Još tada, kada sam bila na putu ODATLE, mnome je umesto straha pred smrću ovladao veliki strah zbog svoje grehovnosti. A kada sam se vratila u telo, strah pred grehom je u potpunosti istisnuo životni strah pred smrću. I strah od toga da nisam iskupila pred Bogom svoje grehe je bio toliko veliki, da me je primoravao da više ne mislim o rajskom blaženstvu, već o večnom ognju. Sada shvatam da je samo pravednička smrt izbavljenje, a smrt grešnika je strašna po svojoj bezizlaznosti. Sve sam više shvatala da je Gospodu potrebna samo duša, omivena suzama pokajanja.Da, bol je teško iskušenje, ali verovatno jedino što može da potrese čoveka, da ga primora da promeni svoj pogled na samo ovozemaljsko postojanje i da ga preporodi za novi život. Mi tako ne cenimo taj dar – život, zaboravljajući na kratkotrajan trenutak koji nam je Gospod darovao. Jasno se sećam da sam TAMO sačuvala najizraženije crte svoga karaktera, koje su me i TAMO rukovodile. Bila je to ta upornost i nemir, bez želje da čekam. Sada mogu samo da zaključim, da svoj karakter treba vaspitavati ovde, na zemlji. TAMO će za to već biti kasno. TAMO ćemo biti samo pred svršenim činom …

U prvo vreme posle operacije sam imala neobičan odnos prema hrani. Neću kriti, da je ceo život jedan od mojih grehova bilo stomakougadjanje, s kojim sam se čas uporno borila, čas ponovo upadala u njega. U prvo vreme posle operacije uopšte nisam želela da jedem. Ne zbog toga što nije bilo fizičke želje, već je prosto taj proces ishrane izgubio za mene svoj značaj, postavši prosto neshvatljivim. TAMO se moja duša nasitila gledanjem Gospoda,iI više ništa joj nije trebalo. I nije očekivala nikakvu drugu zamenu za duhovnu hranu, živeći neovozemaljskom blagodaću. Tako mi je bilo otkriveno sasvim zadivljujuće stanje, kada ni telo,ni duša nisu opterećeni grubom fizičkom hranom (koja me uopšte nije privlačila). Ali moja se duša ipak vratila na zemlju, nazad u telo. Od toga se nije moglo pobeći, i to se moralo prihvatiti kao volja Sviše. I telo je na kraju zahtevalo svoju hranu. U početku sam veoma tugovala, što duša dospeva u sneno stanje, stanje otupelosti i neprijemčivosti. Moja veza sa onim što je bilo TAMO, se od svemoćnog potoka postepeno pretvorila u najtanju nit. Nit, koja me ipak povezuje sa tim svetom. I sada uspevam da oživim tu vezu u ovom surovom i ravnodušnom svetu. Da, ovozemaljski svet izgleda tako hladan i crvljiv u poredjenju sa Nebeskim …

Dugo vremena posle povratka ODATLE, prećutkivala sam još jednu potresnu činjenicu. Shvatala sam da ona kod većine ljudi može da izazove teško uninije. Ali sada, posle nekog vremena, postepeno se vrativši uobičajenom svakodnevnom životu, shvatila sam da to što sam skrivala može da otvori oči mnogim ljudima u vezi našeg istinskog ovozemaljskog postojanja.

Prva tri dana po povrtaku na zemlju su za mene bila posebno mučna i teška. To što sam spuštajući se uvidela i osetila u dodiru sa zemljom, dovelo je moju obnovljenu dušu u truležno stanje. Zemlja mi je izgledala kao ogromna smrdljiva pomija, prekrivena živim ljudskim leševima. Njihovo gmizanje je stvaralo prividnu vidljivost života na zemlji. Od tih živih ljudskih leševa je dolazio strašan neovozemaljski smrad, od koga je moja duša beskrajno stradala. Od tog ovozemaljskog košmara, koji ranije živeći ovde nisam primećivala i o kome nisam ni razmišljala, moja duša je bežala nazad ka nebu. Činilo mi se da je moja prava otadzbina TAMO na nebu, a ovde sam se ponovo našla samo zbog neke ružne slučajnosti, i čudne greške. Vratila sam se ODATLE kao novorodjenče. I bila sam potpuno bespomoćna kao to novorodjenče i nezaštićena u dodiru sa strašnom neovozemaljskom stvarnošću, koja mi se otkrivala.
Posebno su me snažno traumirali bliski kontakti sa ljudima. Kod mnogih od njih je postojala skrivena snažna agresivnost i gnev, i to sam jasno videla. Pokazalo se da oni jedva zadržavau svoj unutrašnji naboj. Njihovi neljudski pogledi su goreli odnekud iznutra kao zažareni ugalj; a oči, pune gneva i zlobe su mi donosile neiskazanu duševnu tugu. Bilo mi je veoma žao tih ljudi, i u početku sam iskreno plakala zbog njihovih grehova. Ali postepeno mi je postajalo sve teže da dolazim u kontakt sa njima. U jednom trenutku sam osetila da je prestao moj plač zbog njih, i da se pojavio iznenadni osećaj sramote.
To je bila sramota zbog tih ljudi, zbog njihovog toliko jadnog stanja, koje je bilo nepodnošljivo bolno za moju dušu. Počela sam da se molim. Ali očigledno sam zakasnila … Svet zaista leži u zlu. Prebivajući ovde na zemlji, mi ostajemo samo truležni, slabi ljudi. I u mene je zajedno sa tom sramotom ušlo nešto loše, nešto trulo i teško, što je ispunjavalo sve iznutra, i izazivalo stanje teškog pomračenja posle svetle, neovozemaljske radosti.

Naposletku su me mračne sile nemilosrdno napale, sveteći mi se kako sam osećala za moj preporod. Ti “neljudi” su preko meni bliskih i dragih ljudi pokušali da me unište, kao i onu svetlost u meni. Sa tugom sam osetila svoju bespomoćnost. I spasava me samo neraskidiva veza sa Bogom – vera i molitva.
Jednom je u manastir u koji odlazim na službe, došao jedan mlad čovek. On je bio veoma zapušten zbog pijanstva, i od njega je dolazio neprijatan, trpki zadah. Nisam primetila kako se našao pored mene, i od smrada koji me je iznenada zapahnuo, nevoljno sam se okrenula . I prvo što mi je palo na pamet je bilo: kako mi sa svojim gresima smrdimo, ne primećujući to? I šta sve naši Andjeli-čuvari moraju da trpe od nas? .. Drugo što sam pomislila je bilo da Gospod nije uzalud doveo ovog nesrećnika u crkvu, za vreme službe. To je dobro podsećanje nama grešnima na naše jadno stanje.

I Gospod nas često podseća na naše istinsko stanje, šaljući nam nevolje i bolesti. Naposletku se pokazalo da bolujem od raka i da bi hirurška intervencija bila samo štetna, i pogoršala bi stanje, izazvavši brzu metastazu. Pokazalo se da je hirurg napravio lekarsku grešku i umesto lojne izrasline, koja je brzo rasla za poslednjih pola meseca i izazivala kod mene jake glavobolje, odstranio tumor.

nastavice se ...

preuzeto sa http://www.wco.ru/biblio/books/pobeda1/Main.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

|

Postao 05/04 u 04:44 PM