MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA | PITANJA I ODGOVORI

Pitanje: Kupio sam krstić u pravoslavnoj knjižari u kineskom trgovačkom
centru i ne znam da li je on osvećen, i da li treba da ga osvetim u Crkvi?
A šta ukoliko je već osvećen? Nije potrebno dva puta zar ne? Kako postupiti
u tom slučaju? Unapred hvala. I hvala za ovaj sajt

Beseda o “Pravoslavnom krstiću”
Sveti ravnoapostolni car Konstantin je bio svedok čuda koje se njemu dogodilo
28 oktobra 312 godine. Car Konstantin je tada ratovao sa Maksencijem i išao
je sa svojom vojskom prema Rimu. “Jednom u popodnevnim časovima, kada Sunce
još nije zašlo, ja sam sopstvenim očima video svetli Krst na suncu sa natpisom
“Ovim pobedjuj!”, - svedoči sveti car Konstantin.
To vidjenje je porazilo cara i celu vojsku, koja je videla čudo koje se desilo.
Čudesna pojava Krsta usred bela dana je posvedočena od strane mnogih pisaca,
carevih savremenika. Car Konstantin je pobedio Maksencija. Tako je Krst koji
je kod mnogobožaca bio orudje sramne kazne, znak pobede, trijumfa hrišćanstva,
predmet strahopoštovanja.
Posle toga je ustanovljena tradicija da se krstovi stavljaju na dogovorima,
postavkama i saborima, označavajući da je potpis “dostojan svakog poverenja”.

Krst je velika sila

Ceo hrišćanski život treba da bude u znaku Krsta, prema rečima svetog Apostola
Pavla: “A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim Krstom Gospoda našega
Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu” (Gal. 6, 14). Hrišćani
upotrebljavaju Krst od prvih vremena hrišćanstva.
Njegov početak je u Tajni Krštenja verujućih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Vršeći Tajnu Krštenja, sveštenik stavlja na ponovo rodjenog čoveka “bele odežde”
– “rizu pravde i spasenja” (Is. 61, 10), a na njegov vrat i grudi – Krst –
kao znak i neprekidno podsećanje o obavezi novokrštenog na njegovo služenje
Isusu Hristu.
Naprsni Krst ima veliku snagu, štiti nas od demonskih sila i zlih ljudi,
pomaže nam u teškim situacijama, nevoljama i bolestima. Krst predstavlja karakterističan
znak svakog hrišćanina. On odvaja našu spasonosnu veru od veroispovesti koje
ne pomiruju Boga sa čovekom, i kao znak žive vere u Raspetoga za nas ima značenje
i silu oružja Spasiteljevih stradanja i smrti. Krsni znak je “znak Sina Čovečijeg”
(Mt.24, 30), znak “iskupljenja, osvećenja i pomirenja” sa Bogom (Ef.,2, 16);
Kol.1, 20). Krsni znak poseduje osvećujuću blagodatnu silu.
Sveti Oci su savetovali da naprsni Krst uvek treba nositi na sebi i ne skidati
ga nikada i nigde do same smrti. “Hrišćanin bez Krsta, - pisao je starac Sava,
- je vojnik bez oružja, koga neprijatelj može lako da savlada”.
Crkvenim Ustavom je ustanovljeno celivanje svog naprsnog krstića po završetku
večernjih molitvi. U trenutku opasnosti, ili kada je na duši teško, dobro
je celivati svoj krstić i pročitati reči na njegovoj pozadini: “Spasi i sačuvaj”.

Kako se osvećuju naprsni krstići?

Postoji specijalno sastavljen Čin osvećenja ksrtića, koji se sastoji od psalama
i molitvi i koji sveštenik treba da odsluži. Pri osvećenju naprsnog krstića
sveštenik čita dve posebne molitve, u kojima moli Gospoda Boga, da On da Krstu
nebesku snagu, koja je sposobna da čuva ne samo dušu, već i telo od svih neprijatelja,
magova, vračeva i od svake zle sile. Skoro na svim pravoslavnim krstićima
se nalazi natpis: “Spasi i sačuvaj”.
Gde se može kupiti naprsni krstić?

Idealno mesto za kupovinu krstića je Pravoslavna Crkva. U Crkvi se pored
sveća prodaju i naprsni krstići izradjeni od raznih metala i materijala. Pre
nego što se stave za prodaju krstići, sveće, čiraci i drugi crkveni predmeti,
sveštenici ih prethodno osvećuju. I zato krstići koji su kupljeni u Crkvi
ne moraju dodatno da se osvećuju.
Dešava se da od drugih ljudi dobijemo naprsne krstiće, koji su već bili u
upotrebi. Te krstove treba ponovo osvetiti.
Šta raditi ako krstić niste kupili u Crkvi, već na drugom mestu – u prodavnici,
u pravoslavnoj knjižari itd.?
Ako su vam pri kupovini rekli da je naprsni krstić već osvećen (naprimer u
pravoslavnim knjižarama, koje se ne nalaze u Crkvama, već u nekim trgovinskim
centrima), onda nema potrebe za ponovnim osvećenjem. U prodavnicama se prodaju
uglavnom neosvećeni krstići. U tom slučaju (i u bilo kom drugom, ukoliko sumnjate
ili niste sigurni da li je vaš krstić osvećen ili ne), treba otići u Crkvu
pre početka Bogosluženja i obratiti se sveštenicima sa svojom molbom.
Birajući svoj naprsni krstić, ne treba da zaboravimo na to da Krst nije juvelirski
ukras, i da ga ne treba nositi kao talisman, preko odeće. Krst treba da bude
na telu onoga, koji ga nosi – na grudima. Krst je simbol hrišćanske vere i
prema njemu treba da se odnosimo sa poštovanjem, trepetom i ljubavlju.

Pravoslavna predstava Krsta i Raspeća

Pravoslavni naprsni krstići po svojoj tradiciji zalaze duboko u vekove i
zbog toga su po izgledu veoma različiti. Tradicionalni pravoslavni naprsni
Krst ima osmokraki oblik i kanonski prikaz Raspeća. Iznad srednjeg poprečnog
kraka, koji je duži od drugih, se nalazi prav kratak krak, a ispod srednjeg
– kratak kos krak (gornji kraj je usmeren ka severu, a donji ka jugu). Spasiteljeva
figura je postavljena na Krst, i Gospod širi Svoj zagrljaj za sve, koji Mu
se obraćaju, noge su uzvišeno postavljene, i nisu prekrštene. Postoje dva
osnovna oblika predstavljanja Spasiteljevog Raspeća. Stari vid Raspeća predstavlja
Hrista sa široko raširenim rukama, direktno duž poprečnog centralnog kraka:
telo ne visi, već slobodno miruje na Krstu. Drugi, kasniji vid, predstavlja
Hristovo Telo kao spušteno, ruke su podignute nagore i u strane. Prvi i stari
vid Raspeća je pravilniji i verniji, jer bolje prenosi dogmatsku dubinu Njegovog
smisla. Hristos u Svojoj Božanskoj ljubavi, nad kojom smrt nema vlast i koja
stradajući i ne strada u uobičajenom smislu, širi sa Krsta Svoj zagrljaj prema
ljudima, i zato Njegovo Telo ne visi, već trijumfalno miruje na Krstu.
U podnožju Krsta se obično predstavlja Adamova lobanja, čije grehe je Hristos
oprao Svojom Krvlju.
Dogmatika osam krajeva Krsta označava osam osnovnih perioda u istoriji čovečanstva,
gde je osmi – život budućeg veka. Eto zašto je jedan od krajeva Krsta usmeren
prema nebu. Gornji kraj Krsta je oblast nebeskog života (svet Angela). Srednji
dug krak simbolizuje svu tvorevinu. Kos krak predstavlja čovečanstvo, koje
je pozvano da napreduje i usavršava svoj put ka Bogu. Donji kraj Krsta predstavlja
prethodno prokletu zemlju zbog Adamovog greha (Post. 3, 17), ali sada ponovo
sjedinjenu sa Bogom Hristovim podvigom.

Evo još jednog objašnjenja karakteristika Pravoslavnog Krsta: “U Pravoslavlju
je najrasprostranjeniji osmokraki Krst, koga još nazivaju i Raspećem. Na vertikalnoj
osi se nalaze tri kraka. Srednji, veliki je za ruke Raspetog Hrista. Gornji
označava tablicu sa natpisom “Isus Nazarećanin, Car Judejski”. Taj natpis
na tri jezika – grčkom, latinskom i jevrejskom – je Pilat naredio da se zakuje
na Hristov Krst. To je bio rimski običaj da se na tablicama pokazuje krivica
kažnjenika. U pravoslavnoj tradiciji Hristove noge nisu prikovane jednim ekserom,
već sa dva – svaka noga posebno. Tako je zaista i bilo na osnovu istraživanja
Turinske plaštanice. Donji krak je za noge Raspetog. Njegov jedan kraj je
malo podignut. Taj podignuti kraj ukazuje na nebo, kuda se uputio blagorazumni
razbojnik, koji je bio raspet zajedno sa Hristom, a drugi, spušten – na ad,
kao mesto za drugog, nepokajanog razbojnika.
Često se u donjem delu Krsta može videti lobanja – to je glava Adama, koji
je po Predanju bio sahranjen na Golgoti, ispod mesta Hristovog Raspeća.
Ponekad se pored Krsta predstavlja Presveta Bogorodica i Hristov omiljeni
učenik – apostol Jovan. Često se predstavljaju i orudja kojim je Hristos mučen
– koplje, kojim su mu proboli rebra, sundjer sa sirćetom, koji Mu je dao rimski
vojnik.
Ponekad se može videti Krst sa polumesecom. Ponekad se to tumači kao simbol
pobede Pravoslavlja nad islamom. Ali Krst sa polumesecom je poznat još iz
prvih hrišćanskih vremena, mnogo pre susreta hrišćana i muslimana: on podrazumeva
oblik krsta i sidra kao znaka nade. Polumesec simbolizuje i evharistijsku
Čašu sa Hristovom Krvi, Kojom se iskupljuju ljudski gresi. Takvi Krstovi se
postavljaju na Crkvama, koje su posvećene Presvetoj Bogorodici, jer je mesec,
polumesec – znak Presvete Bogorodice, a Krst – znak sunca i simbol Hrista”.
To što nam je dano da vidimo i razumemo na Krstu, nam samo približuje ali
ne i u potpunosti otkriva tajnu Raspeća i tajnu Krsta.
Drevni pisac Tertulijan piše: “Kada započinjemo bilo šta, ili nastavljamo
nešto da radimo, ulazeći u kuću ili izlazeći, oblačeći se i obuvajući, pri
umivanju i pre ručka, ustajući od sna, ležući i sedajući, i uopšte pri svakom
delu stavljamo na svoje čelo “krsni znak”.
Krst je simbol pobede nad djavolom! I ne samo to … Blažena Pelagija je govorila
da iz pravilno skupljena tri prsta izlazi oganj. I kada nosimo na sebi Krst,
onda blagodatni oganj opaljuje, osvećuje i očišćuje naše telo. Krv, koju daje
srce, prolazi kroz ognjeni Krst i očišćuje ga od svega besmislenog i strašnog
– sve sagoreva. I zato što se više krstimo, govorila je Pelagija, tim je naša
krv čistija, tim je razum uzvišeniji, i bliži Bogu, i tim brže naša molitva
dospeva do Gospoda. To je značenje Krsta!
Molitve Časnom i Životvornom Krstu Gospodnjem
“Krst Tvoj, Gospode, u kome tražim pribežište, neka mi bude most preko velike,
plamene reke. Neka Njime udjem u život. Krst Tvoj neka me prati pri tom strašnom
prelasku, odgoneći od mene mračne sile, i neka mi bude ključ i otvori rajska
vrata, kako bi ušao u veselje, obradovao se i proslavio Tvoju darežljivost,
Mnogomilostivi!”.
(Pslatir Jefrema Sirina)
Ogradjeni sada Krstom, suprotstavljamo se neprijatelju, ne bojeći se tog lukavstva,
ni zamki, jer se kao gordi uniuštava I biva zgažen na drvetu silom Raspetog
na Krstu.
Krst Tvoj, Gospode, osvećuje, i Njime se isceljuju oslabljeni gresima. Zbog
toga Ti pripadamo: pomiluj nas.
Gospode, dao si nam Krst kao oružje protiv djavola; on drhti i trese se ne
trpeći da gleda na Njegovu silu, jer mrtve podiže i smrt uništava. Poklanjamo
se Tvome pogrebenju i vaskrsenju.

Pitanje: U koliko sati počinje i kad se završava post sredom i petkom?

Odgovor: KAKO POSTITI SREDU I PETAK
Post, koji Pravoslavna Crkva poštuje sredom, je ustanovljen radi sećanja
na predavanje Gospoda našega Isusa Hrista na stradanje i smrt, a petkom radi
sećanja na sama Njegova stradanja i Njegovu smrt.

Sveti Atanasije Veliki je govorio: “Čovek koji sebi razrešava da jede mrsnu
hranu sredom i petkom raspinje Gospoda”. “Mnogo greše oni koji ne poste sredom
i petkom, - govorio je prepodobni Serafim Sarovski. Post sredom i petkom je
u Pravoslavnoj Crkvi podjednako važan kao i drugi postovi. Crkva strogo propisuje
poštovanje tih posnih dana i osudjuje one koji ga proizvoljno narušavaju.
Prema 69-om Apostolskom pravilu: “Ako neki episkop, ili prezviter, ili čtec,
ili pojac, ne posti Četrdesetnicu pred Vaskrs, ili sredu, ili petak, osim
zbog telesne bolesti, da bude izbačen, a mirjanin da bude odlučen”.
Iako se post sredom i petkom izjednačuje sa postom Četrdesetnice, on je manje
strog od Velikog Posta. Sredom i petkom se razrešava hrana spremljena na ulju.
U letnje i jesenje mesopusne nedelje (periodi izmedju Petrovskog i Gospojinskog
posta i izmedju Gospojinskog i Božićnog posta) sreda i petak su dani strogog
posta. U zimske i prolećne mesopusne nedelje (od Božića do Velikog Posta i
od Vaskrsa do Trojica) Ustav razrešava ribu u sredu i petak. Riba u sredu
i petak se razrešava kada u te dane padnu praznici Sretenja Gospodnjeg, Preobraženja
Gospodnjeg, Rodjenje Presvete Bogorodice, Vavedenje Presvete Bogorodice u
hram, Uspenije Presvete Bogorodice, Rodjenje Jovana Preteče, praznik apostola
Petra i Pavla, kao i apostola Jovana Bogoslova. Ako Božić i Krštenje Gospodnje
padne u sredu i petak, onda se post u te dane razrešava. Ukoliko dan uoči
Božića (to je obično dan strogog posta) padne u subotu ili nedelju, onda se
razrešava hrana sa biljnim uljem.

Trapave sedmice (pod sedmicom se podrazumevaju dani od ponedeljka do nedelje)
označavaju odsustvo posta u sredu i petak.
Crkva je ustanovila olakšice pred višednevnom postu ili kao odmor posle njega
u sledeće trapave sedmice:
Od Božića 7.januara (25.decembra) do Krstovdana 18.(5) januara
Mitaru i Fariseju - dve nedelje pre Velikog Posta
Siropusne sedmice, nedelja pred Veliki Post- cele sedmice su razrešena jaja,
riba i mlečni proizvodi, ali bez mesa
Svetle Sedmice – sedmica posle Vaskrsa
Trojičine – sedmica posle Trojica (sedmica pred Petrovski post).

Kako da poste deca, bolesni i stari ljudi

Stari i bolesni ljudi i deca (do 14 godina), kao i trudnice se oslobadjaju
od strogog posta. Medjutim, treba se posavetovati sa sveštenikom u vezi olakšica.

Pravila posta od davnina važe prvenstveno za zdrave članove Crkve. Deca,
bolesni i prestareli ljudi, koji ne mogu da poste u potpunosti prema Ustavu,
ne bivaju lišeni materinske blagosti Crkve, koja deluje u ljubveobilnom duhu
svoga Vladike i Gospoda. Tako, crkveni Ustav o poštovanju posta prve sedmice
Četrdesetnice kaže: “U ponedeljak ništa ne jesti, kao ni u utorak. Oni koji
to mogu da podnesu poste tako do petka. A oni koji ne mogu da ne jedu prva
dva dana Četrdesetnice, neka jedu hleb i kvas (rusko bezalkoholno piće – prim.prev.)
uveče. Slično važi i za stare”. U 69-om pravilu svetih Apostola o poštovanju
Četrdesetnice stoji: “Ko ne posti četrdeset dana da bude odbačen, sem zbog
bolesti: bolesnom se prema snazi razrešava ulje i vino”.

Post u posne dane počinje od momenta kako se probudite do kraja dana.
Poštovanje posta ne predstavlja uzdržanje od hrane, već udaljavanje od grehova,
i onaj ko ograničava post samo na uzdržanje od hrane ga u stvari najviše ne
poštuje. Postiš? Dokaži to svojim delima …”

KOJI SVE POSTOVI POSTOJE

Dakle, rešili ste da počnete da postite ili za početak želite da saznate
nešto više o tome šta su to pravoslavni postovi. Prvo, što je potrebno znati
je da post nikada ne treba početi tada, kada vi to zaželite, - tada to neće
biti post već prosto ograničenje u hrani. U Rusiji se odavno poštuju četiri
višednevna posta tokom godine i to svaki u tačno odredjeno vreme. Veliki Post
počinje 49 dana pre Vaksrsa i završava se na Vakrs, pri čemu ne postoji odredjeni
datum njegovog početka, kao što i Vaksrs pada u različite dane aprila ili
maja. Petrov post, ili post Svetih Apostola počinje 57 dana posle Vaskrsa
i završava se na praznik Petra i Pavla, 12 jula, i takodje uvek različito
traje. Uspenjski dvonedeljni post traje od 14 do 27 avgusta. Božićni ili Filipov
četrdesetodnevni post traje od 28 novembra do 6 januara.
Najbolje od svega je da počnete da postite od Velikog Posta. Ali pritom treba
znati da se za post treba najpre spremiti, i post se ne može započeti u trenutku.
I duši i telu treba za to odredjena priprema. Ne možemo reći o tome bolje
od toga što je rečeno u zborniku episkopa Justina: “Za post se treba pripremati
postepeno, jer ne možete odmah da postanete posnik … Neki ljudi nepromišljeno
i brzo uzimaju na sebe podvig posta i počinju prekomerno da poste. Njihov
post nije postojan, ni koristan, već je štetan: oni ili uništavaju svoje zdravlje,
ili od gladi postaju netrpeljivi i razdražljivi – bez razloga su ogorčeni
na sve i svja, ili post za njih postaje nepodnošljiv, i oni ga prekidaju …
Svako treba da obrati punu pažnju na svoj želudac i da odredi koliko mu je
potrebno hrane i pića u toku 24 časa, a zatim treba pomalo smanjivati količinu
upotrebljene hrane i doći do te faze da više nije potrebno smanjivanje, a
da pritom ne dodje do slabljenja, iznuravanja, nesposobnosti za rad…”
U stvari, ukoliko smo pre toga jeli onoliko, koliko smo hteli, i čak i više,
onda organizam treba prebacivati u drugi režim polako, pomalo. I ato ako ste
doneli odluku da postite, nemojte da žurite. Treba se pripremiti i fizički
i moralno. Fizička priprema podrazumeva da već uoči posta počnete postepeno
da skraćujete količinu hrane, i da razmilsite o tome koliko puta često jedete
samo iz navike, čak i ako nemate apetit, I to treba prekinuti, naučiti sebe
da ustajete od stola sa osećajem male gladi, a ne prejedanja, a takodje unapred
treba razmisliti i o svom meniju za vreme posta i namirnicama koje vam odgovaraju.
Moralna priprema podrazumeva saznavanje smisla posta, a poželjno je takodje
i da se upoznate sa molitvama, kao i da posetite Crkvu.
Veliki Post zahteva posebnu pripremu. Toj pripremi je
posvećena Nedelja uoči posta, koja se naziva mesopusna. Naziv sam govori da
već u toj nedelji iako post još nije počeo treba prestati jesti meso, dok
se sir, buter, mleko, jaja I riba mogu još jesti. Ali tada je već u toku duhovna
i telesna priprema za post, kada čovek kao da sebe proverava, i počinje da
projavljuje volju da zadrži emocije i umiri telo.
Mesopusna sedmica se završava nedeljom opraštanja – to je poslednja nedelja
pred Veliki Post. U manastirima je odavno postojalo pravilo: monasi su pre
usamljivanja radi posta, molili jedni druge za oproštaj. Taj običaj su težili
da poštuju i mirjani – obični ljudi, predstavnici najrazličitijih društvenih
slojeva. Oproštaj je takodje sredstvo očišćenja duše. Zamolivši oproštaj od
svojih bližnjih, mi kao da smo se pokajali za svoje grehe pred njima, i oprostivši
ih, čovek na neki način skida teret sa duše i ulazi u post laka srca, spreman
da posveti nedelje i nedelje posta daljem očišćenju duše i prosvetljenju uma.
Eto kakvu pripremu za post je potrebno danas da prodjemo i mi svi koji želimo
da počnemo da postimo.
Razmotrimo sad malo detaljnije šta od nas zahteva svaki od četiri pravoslavna
posta.
Veliki Post, počinje 49 dana pre Vaksrsa, traje 40 dana, a zatim mu se dodaju
još osam posnih dana – Lazareva subota, Vrbica i šest dana Strasne Sedmice:
Strasna Sedmica je – Sedmica kada je Hristos pretrpeo najveća stradanja, ili
kako su govorili ranije, “strasti”. U petak Strasne Sedmice Hristos je izašao
na Golgotu i bio raspet na Krstu. Logično je da se ceo Veliki Post provodi
upravo u znaku nevolja Raspetog Hrista, u znaku sjedinjenja sa Njim, kako
bismo spoznali svoje greške, pokajali se za svoje grehe i bili spremni da
budemo zajedno sa Hristom u Njegovim stradanjima, a ne sa onima koji su Ga
raspeli. Eto kakav veliki smisao nosi u sebi Veliki Post! Na taj način potvrdjujemo
da se ne odričemo Boga čak ni u najtežim trenucima, i da smo uvek s Njim,
i to ne samo u radosti, već i u tuzi.
Prva Nedelja Velikog Posta se odlikuje posebnom strogošću. U toku te nedelje
ograničenja u upotrebi hrane su maksimalna. Još u XIV veku su Velikoposnim
ustavom utvrdjena veoma stroga pravila tog posta. U naše vreme su pravila
za mirjane, to jest ljude koji nisu u monaštvu, postala manje stroga. I sada
ćemo se upoznati sa tim pravilima koja su prvobitno uvedena za Veliki Post.
Prva dva dana se preporučivalo da se ne jede nikakva hrana uopšte, a dozvoljeno
je bilo samo piti vodu – to jest to su dva dana potpunog gladovanja (i to
je sačuvano i do danas). Ostalih dana prve sedmice do petka se jeo samo hleb
i nekuvana biljna hrana (sirovo povrće), i to jednom dnevno – uveče. U subotu
i nedelju je bilo dozvoljeno bareno povrće sa biljnim uljem, kao i mala količina
vinogradskog vina ne jačeg od sedam gradi. Dalje, od druge do šeste sedmice
se hranilo na sledeći način: od ponedeljka do petka – sirovo povrće s hlebom
i voda, a u subotu i nedelju – kuvano povrće sa biljnim uljem i vino. Prva
tri dana Strasne Sedmice se takodje jelo samo jednom dnevno sirovo povrće
s hlebom i voda. U četvrtak te nedelje je bilo dozvoljeno bareno povrće s
biljnim uljem i vino. Na Veliki Petak se ništa ne jede, kao i na Veliku Subotu
uoči Vaskrsa, kada je samo u tri sata noću dozvoljeno malo hleba sa vodom.
Na taj način se u toku Velikog Posta praktično ništa nije jelo sem povrća
i hleba, a izuzetak su predstavljali samo praznik Blagovesti i Vrbica, kada
je dozvoljena riba.
U naše dane pravila za mirske ljude nisu tako stroga. U sve sedmice posta,
sem prve, četrvte i sedme je dozvoljeno jesti čak i ribu. Ali treba zapamtiti
da je osnovna hrana u toku Velikog Posta povrće, i potruditi se da se druga
hrana ne upotrebljava.
Petrovski post ili post Svetih Apostola, nastupa posle
Velikog Posta, počevši od 58-og dana posle Vaksrsa i traje do 12 jula – praznika
svetih apostola Petra i Pavla.
Uvodjenje ovog posta može na prvi pogled da izgleda čudno, jer tek što je
prošlo osam sedmica posle Vaksrsa, koje predstavljaju najradosnije dane za
hrišćane, Svetlo Hristovo Vaskrsenje, četrdesetodnevno prebivanje Vaskrslog
Hrista na zemlji, Njegovo Vaznesenje na nebesa, i na kraju silazak Svetoga
Duha, praznik koji je i postavio temelje hrišćanske Crkve. Reklo bi se da
su sva bol i sva stradanja ostali daleko iza zajedno sa danima Velikog Posta,
i sada samo radost treba da ispunjava srce.
Ali u realnom životu to baš nije sve tako. Da, za radost zbog sjedinjenja
sa Bogom uvek postoji mesto u srcu, ali ne treba zaboraviti na to, kakva su
strašna iskušenja prolazile prve pristalice hrišćanstva, koji su bili spremni
da pretrpe bilo kakve muke i lišavanja za otkrivenu im Istinu, koju je Hristos
doneo na zemlju.
Posle Hristovog Vaznesenja, veliki broj mučenika na zemlji su produžili Njegovo
delo. Prvi od njih je bio arhidjakon Stefan, koga je jevrejski savet osudio
na kamenovanje. Prvog episkopa Jerusalima, rukovodioca Jerusalimske crkve
su bacilli sa krova, a zatim takodje kamenovali. Mnogo hiljada prvih hrišćana
su po naredbi rimskog cara Nerona bili spaljeni, raspeti, istjazavani divljim
životinjama…Hrišćanstvo na zemlji je utvrdjivano mučeničkom krvlju. Medju
tim žrtvama su i apostoli Petar i Pavle. Oni su bili kažnjeni u Rimu za propovedanje
Reči Božije.
Petrovski post nas upravo podseća na njihova stradanja, prethodeći prazniku
svetih apostola Petra i Pavla.
Ali taj post ne predstavlja samo sećanje na stradanja prvih hrišćana. On je
još i opomena da nikada ne treba zaboravljati na ljubav prema Bogu, i da se
nikada ne treba vraćati predjašnjim gresima. Ako smatramo da smo sve grehe
iskupili Velikim Postom i da sada možemo da vodimo nepravedni život, onda
je cena tog posta samo jedan groš. Petrovski post kao da nas upozorava na
opasnost vraćanja na predjašnji grehovni život, i ponovo nas poziva na snagu
duha i unutrašnju samodisciplinu.
Ipak, Petrovski post je veoma blag. U sve dane sedmice, sem ponedeljka, srede
i petka, se mogu jesti bilo koja jela bez mesa, jaja i mlečnih proizvoda –
to jest dozvoljena su sva jela od ribe i morskih plodova, povrće, voće, orasi,
jela od brašna, biljno ulje. Riba i biljno ulje se ne jede samo ponedeljkom,
sredom i petkom.
Uspenjski post traje od 14-og do 27-og avgusta, i prethodi
prazniku Uspenija Presvete Bogorodice, koji se slavi 28 avgusta. Uspenije
je završetak ovozemaljskog života Presvete Bogorodice. I Uspenjski post je
opraštanje sa Njom. Ali treba znati da Bogomajka, čak i po prelasku u večni
život nije ostavila ljude, jer je već kroz tri dana posle Uspenija stala pred
apostole sa rečima: “Radujte se, Ja sam s vama u sve dane”. I od tada je Ona
zauvek naša Zastupnica pred Bogom, i mi Joj se obraćamo sa molbom da se moli
za nas Njenom Sinu.
Uspenjski post je dosta strog, i riba je dozvoljena samo na praznik Preobraženja
Gospodnjeg, 19 avgusta, i povrće sa biljnim uljem se može jesti samo subotom
i nedeljom. Ali Uspenjski post se lako podnosi, prvo zato što je kratak, a
drugo zato što je u avgustu – to je period izobilja voća i povrća i početak
pojave pečurki.
Božićni post traje tačno 40 dana – od 28 novembra do 6 januara, uključujući
i te dane. 27 novembra, uoči posta se slavi sveti Filip, pa se taj post još
naziva i Filipovim.
Božićni post karakteriše radost, a ne tuga, kao Veliki
Post, jer je sav pronizan narednim Rodjenjem Gospoda našega Isusa Hrista,
dolaskom Sina Božijeg na zemlju. Zbog čega se tada posti, pitaćete, kada bi
trebalo baš nasuprot, slaviti i radovati se! Evo šta je o tome rekao naprimer
arhiepiskop Inokentije (Borisov): “Pre dve hiljade godina, kada su egipatski
mudraci saznali o Rodjenju Isusa Hrista, oni su Mu prineli darove, i mi treba
da pristupimo tom velikom dogadjaju sa darovima, koji su dostojni našeg Gospoda.
Neka ti darovi budu pokajanje, smirenje, molitva, dobra dela i ljubav”.
Ali pošto je Božićni post ipak radostan, onda on naravno nije toliko strog
kao Veliki Post. Ograničenja u hrani su takva kao i u toku Petrovskog posta,
a posle praznika Svetog Nikolaja 19 decembra riba se razrešava subotom i nedeljom.
Ali poslednjih pet dana Božićnog posta su veoma strogi. Od 2-og do 5-og januara
treba jesti samo jednom dnevno, uveče, i to najjednostavniju hranu od biljnih
proizvoda. A 6 januara, uoči Božića, treba potpuno prestati sa jelom sve do
pojave prve zvezde na nebu – kao sećanje na tu zvezdu koja je obavestila mudrace
o Hristovom Rodjenju. Odmah posle pojave prve zvezde se razrešuje posna kaša
na vodi, kojoj se može dodati med, ili sočivo. Upravo zbog toga se dan uoči
Božića zove Badnjak.
Vidite kako je mudro ustanovljen sistem pravoslavnih postova. Dani radosti
i veselja se smenjuju vremenom uzdržanja, smirenja, života u strogosti i duševnoj
čistoti, a za danima posta ponovo slede praznici. Upravo takav način života
je našim precima donosio i duševno i fizičko zdravlje. To je ono što nam danas
nedostaje.
Kao zaključak želimo da navedemo reči Jovana Zlatousta: “Predivan je post,
jer čisti naše grehe kao korov, a istinu kao cvet podiže i gaji. Ako si pristupio
postu po sopstvenoj želji, onda nemoj da budeš mračan, već se raduj: on očišćava
tvoju dušu od otrova … Molitve se uznose sa pažnjom posebno u vreme posta,
jer je duša lakša, ničim obremenjena i nije pritisnuta pogibeljnim bremenom
zadovoljstava”.
Post čisti i obnavlja ljudske duše, izazivajući kod njih težnju ka pokajanju.
Post ispituje snagu našeg duha. Možeš li, hoćeš li izdržati? I ako vam uspe
da izdržite i da ne narušite post, da provedete neki vremenski period u trpljenju
i smirenju (a to je u naše vreme veoma teško uraditi), onda će vam se otkriti
unutrašnja svetlost, život vam neće biti tako težak i strašan i vi ćete pronaći
svoje msto u njemu.
“Postiš? Nahrani gladne, napoj žedne, poseti bolesne, ne zaboravi zatvorenike,
sažali se na izmučene, uteši tužne i one koji plaču, budi milosrdan, krotak,
tih, dugotrpeljiv, sastradalan, nezlopmativ, pravedan, blagočestiv, da bi
Bog primio tvoj post i u izobilju ti darovao plodove pokajanja”, - ovo su
ponovo zaista zlatne Zlatoustove reči.
I još nešto. Želim vam sreću, mir i krepost za vreme posta, ali samo zapamtite
da treba postiti ne gordeći se i ne hvaleći time, i ne osudjujući one koji
ne poste.

Sv. Jovan Zlatoust

Naša današnja stvarnost nikako ne odgovara duševnom i telesnom zdravlju
ljudi. Socijalna, psihička i moralna napetost u društvu je veoka visoka. Mnogi
ljudi su se našli u stanju duhovnog vakuuma. Ne imajući u duši Hristovu veru,
oni su stali na put greha. Ali grehovni život nikada i nikome nije donosio
duševni mir, radost i spokojstvo, a on takodje šteti i zdravlju. Pravoslavni
ljudi u Rusiji odavno znaju koliko je post isceljujući za dušu i telo. Poštujući
post, koji nije samo povezan sa telesnim ograničenjima, već koji pre svega
očišćuje dušu, bolestan čovek, prebivajući u molitvi i pokajanju, nesumnjivo
dobija od Gospoda blagodatno ukrepljenje duševnih i telesnih sila.
Pokušajmo da taj problem razmotrimo u svetlosti nauke. Pokazuje se da pravoslavni
postovi padaju u te vremenske periode u godini, kada se na zemlju iz Vaseljene
zrači povišena količina energije, koja unosi poremećaje u funkcije čovečijeg
organizma. O tome je pisao još A.L.Čiževski u svom radu “Zemaljski eho sunčevih
pega”. Ustanovljeno je da onima koji u to vreme poste ta izračena energija
iz Vaseljene ide na korist, pojačavajući biosintezu. Ukoliko čovek nastavi
da se hrani kao i ranije, ne poštujući post, onda organizam ne prihvata tu
energiju, i ona će izazvati razaranje ćelija i tkiva, a obrazovani slobodni
radikali će zajedno sa neoksidovanim proizvodima razmene belančevina i masti
opterećivati rad unutrašnjih organa, podrivajući njihov životni potencijal,
izazivajući prevremeno starenje i oronulost celog organizma. Zato bakterije
i virusi u tom periodu zbog obilne energije prelaze u aktivno stanje i uspešno
atakuju oslabljeni organizam. Upravo su u to vreme po celom svetu raširene
epidemije gripa (početak zime i proleća). U srednjem veku je u godinama aktivnog
sunčevog zračenja od toga umirala većina evropskog stanovništva.
Razmotrimo sada post sa duhovne strane. Nažalost, mnogo ljudi smatra da se
post završava na ishrani posnom hranom, pri čemu je to dovoljno … Ali to nije
tako. Istinski post je pre svega čovekovo uzdržanje od svake vrste luksuza
i zabava. Hrana treba da bude što je moguće manje slatka, masna i obilna.
Ali je najvažnija pojačana molitva, skrušenost i smirenost srca u pokajanju,
posećivanje Crkve i Pričešće Svetim Hristovim Tajnama, učešće na molebanima
i saborovanju. Uzdržanje u supružničkim odnosima je obavezno. Poslušajmo reči
svetog Jovana Zlatousta: “Kakva nam je korist od uzdržavanja od ptica i riba,
ako bratiju ugrizamo i jedemo?…” Treba znati da post nije samo dijeta, već
i duhovno vežbanje, neophodno za vaspitanje i ojačavanje volje. Onaj ko se
naučio da obuzdava svoj stomak će se lakše naučiti da obuzdava svoj jezik,
misli, osećanja, strasti i prekomerne zahteve. Cilj posta nije prekidanje
upotrebe čajnog maslaca, već nešto suštinskije: pobeda nad strastima, pomirenje
sa bližnjima, duboko unutrašnje smirenje; uzdržanje duše onoga koji posti
od gneva, jarosti, preljube, zlobe i osvete; obuzdavanje jezika od praznoslovlja,
skvernoslovlja, kleveta, osuda i laskanja, laži i svake zlorečivosti; gušenje
sopstvene gordosti, pohote, bluda, licemerja, srebroljublja, naravi, koristoljublja,
lenjosti, visokoumlja i uobraženosti, samoljublja i sličnih strasti.
Za poslednjih nekoliko godina je u naučno-medicinskoj literature opisan veliki
broj slučajeva kada su duševno bolesni ljudi ozdravljali po meri ocrkovljenja,
i Božijoj milosti. Strahopoštovanje postova i posnih dana, pojačano molitveno
bdenje i pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama u korenu menja psihičko stanje
ljudi. Nestaju njihove uporne stravične ideje, halucinacije i značajno se
poboljšava samoosećajnost. Postovi leče i mnoge srčane i plućne bolesti, zatim
patologije želudačno-crevnog trakta, ginekološka i urološka rastrojstva, u
osnovi kojih leži ili jaka prezasićenost organizma, ili narušenost metaboličkih
procesa i biosinteza, koje nastaju kao posledica duhovnog grehovnog čovekovog
pada.
Postovi regulišu i radjanje, sprečavajući začeće u nepogodnim vremenskim
periodima u godini. Analiza datuma rodjenja različitih asocijalnih grupa ljudi
je pokazala, da je u postovima začeto 72% samoubica, 62% kriminalaca, 70%
ekstrasensa (medju kojima 84% osoba koje poseduju neuračunljivu psihu). Najjača
energija koja se u to vreme zrači iz Sunčanog sistema ima nepovoljan uticaj
na formiranje ploda budućeg deteta. Zato začeće posle postova, doprinosi radjanju
fizički jakih i intelektualno nadarenih ljudi. Veoma mnogo ljudi koji su rodjeni
zimi to jest koji su začeti posle Velikog Posta jako dugo žive. Prema podacima
G.J.Vasiljeve i V.P.Kaznačeva, 75% od 1800 istaknutih fizičara, astronoma
i matematičara su rodjeni u zimu.
Duhovni i telesni post nas privodi ka hrišćanskom savršenstvu. Samo ne treba
očajavati ako se ne postigne sve odmah. Trud duhovnog usavršavanja je trnovit
put napredovanja ka poznanju Istine. To je put ka dobru, zdravlju i procvatu
naših potomaka i ponovnom radjanju Rusije.
Nije prva godina da Pravoslavna Crkva, tugujući zbog pomračene slave i životnih
mogućnosti Rusije, uznosi ka Gospodu molitve za njeno obnavljanje. “Odgovor
na to pitanje zavisi od nas samih, - mudro je govorio arhiepiskop Averkije.
– Rusija će vaskrsnuti samo tada, kada mi sami, njeni sinovi i kćeri, koji
smo sačuvali vernost prema njoj, kao Svetoj Rusiji, vaskrsnemo svojim dušama
… I danas je besmisleno raspravljati o tome, kako obnoviti i spasti Rusiju,
ukoliko mi sami sebe ne želimo da spasemo: ukoliko se mi nimalo ne ispravljamo
na bolje, i nastavljamo uporno da živimo kao slobodoumnici i samoljubci; ukoliko
živimo ne znajući za Boga, u moralnoj nečistoti i raspusništvu, odričući se
svog pravoslavnog ruskog (srpskog) imena, razmišljajući samo o ustrojstvu
svoje ovozemaljske sreće, i zemaljske karijere; ako stradajući vlastoljubljem,
nadmenošću i gordošću, koje nas primoravaju da budemo u medjusobnom neprijateljstvu
… mi ne samo da ne želimo da bratski, sa ljubavlju pomažemo i činimo jedni
drugima, ali klevećući i zlobeći, uništavamo jedni druge … “Eto o čemu svako
od nad treba da razmišlja u toku posta, prebivajući u molitvenom pokajanju!
Potreb