MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pastirski priziv. Priprema za sveštenstvo

Daleko od toga da sveštenik može da postane bilo koji čovek – to može samo onaj koji je osetio priziv ka sveštenstvu. To je poseban unutrašnji priziv, posebni osećaj Božijeg priziva. Takvo unutrašnje stanje preovladava ljudima u raznim periodima njihovog života – kod jednih se pojavljuje veoma rano, još u detinjstvu, a kod drugih u zrelom uzrastu. Medjutim, trenutak priziva je ključan za svakoga, to je ta prekretnica, odakle počinje put ka sveštenstvu.

Pastirski priziv se ogleda pre svega u ljubavi prema svemu što je povezano sa Crkvom – prema oltaru, hramu, Bogosluženju. Sveštenik nije prosto propovednik, niti samo čovek kome se ljudi ispovedaju, niti neko društveno lice, već pre svega lice koje stoji pred Bogom u molitvi – u molitvi ne samo za sebe, već i za druge ljude; čovek, koji prinosi Bogu molitvu «za svoje grehe i za ljudsko neznanje». Ukoliko čovek nema tu ljubav prema oltaru i moltvi, i nema taj osećaj koji je predivno opisan u psalmima, kada se govori o tome, da duša gori od želje da bude u domu Božijem, onda on ne treba da postane sveštenik. Jer Bogosluženje, služenje oltaru i jeste ono čime počinje i čime se završava sveštenstvo.

Naravno, sveštenstvo je nemoguće primiti tek tako – čovek treba da se priprema za primanje svešteničkog čina. I ta priprema za svakog čoveka podrazumeva pre svega «podgrevanje» u sebi sposobnosti za molitvu i različite duhovne darove, kao i ljubav prema oltaru. Ukoliko toga nema, onda ništa ne može da zameni taj unutrašnji stožer, oko koga se organizuje život sveštenika. Obučavanje u ovoj ili onoj duhovnoj naučnoj ustanovi, prirodno predstavlja neodvojivi ili u krajnoj meri veoma poželjni deo pripreme za sveštenstvo. Ali time se ne iscrpljuje sve što je potrebno čoveku da bi postao sveštenik. Duhovna škola – i to mnogi od vas znaju iz sopstvenog iskustva – može da doprinese pripremi za sveštenstvo, ali može da bude i prepreka. Ono što je odlučujuće za svakog čoveka je njegovo sopstveno unutrašnje nastrojenje, i težnja po svaku cenu – možda i uprkos okolnostima koje su oko njega – da se pripremi za primanje velikog dara sveštenstva.

I ovde je čini mi se najvažniji momenat ono što su Sveti Oci nazivali vaspitanjem svog unutrašnjeg čoveka. Tokom svog života sveštenik može da se nadje u najrazličitijim situacijama. Može da se desi da mu sve odgovara: i da mu je nadležni arhijerej dobar, kao i crkva, da ga parohijani vole, jednom rečju da sve bude u njegovu korist. Ali može da bude i suprotno, kada je sve čini se usmereno protiv njega, i kada mora da pliva uzvodno. Da bi savladao sve spoljnje teškoće i prepreke, sveštenik mora da ima veoma stabilan unutrašnji stožer. I zbog toga pripremajući se da primi sveštenstvo, čovek treba pažljivo da izuči sve što će potom postati osnova njegovog života. To je pre svega pravoslavno crkveno Predanje, koje je izloženo i u Svetom Pismu Starog i Novog Zaveta, i u delima crkvenih Otaca, i u delima Vaseljenskih Sabora, i u radovima bogoslova – ljudi, koji su govorili o Bogu na osnovu sopstvenog iskustva, i u davno vreme, i danas. I kakvi god da su spoljašnji uslovi pripreme za sveštenstvo, budući pastir čini mi se treba unutar sebe da formira te uslove, koji će mu kasnije pomoći da postane sveštenik, - da vaspitava svoju dušu, svoje srce i da se duhovno napaja iz tih riznica, kojima je tako bogato pravoslavno Predanje.

Često se mladi sveštenici žale da u duhovnoj školi nisu dobili mnogo toga što je neophodno za duhovnu izgradnju, i što bi doprinelo njihovoj pripremi za sveštenstvo. Veoma je važno da svaki čovek koji se sprema da postane sveštenik razradi sopstveni konkretan plan, po kome će se sam razvijati. Taj plan može da se slaže ili ne slaže sa nastavnim programima, ali ukoliko ga ne bude, čovek će se naći u potpunoj zavisnosti od spoljašnjih okolnosti. Čini mi se da sveštenik uopšte ne treba da zavisi od spoljašnjih okolnosti jer čitav njegov život treba da teče oko tog unutrašnjeg stožera, koji predstavlja njegovo tajno opštenje sa Bogom. I podgrevanje u sebi molitvenog dara, ljubavi prema Bogosluženju i ljubavi prema oltaru je prvi zadatak sveštenika i svakog čoveka, koji se priprema za sveštenstvo.

Naravno, veoma je važno da budući sveštenik dobije odgovarajuće obrazovanje. Neki smatraju da obrazovanost i znanje nisu obavezni pa da su čak i suvišni za sveštenika – najvažnije je da on ima odgovarajuću revnost, da bude pravoslavni čovek, a koliko je on obrazovan – to je već drugo pitanje. Ukoliko je takav pristup bio opravdan u davnim epohama, kada su pastiri ljudskih duša bili pastiri ovaca, koji nisu umeli ni da čitaju ni da pišu, onda je u savremenoj epohi to nemoguće. Mislim da svaki sveštenik Pravoslavne Crkve treba da bude obrazovan čovek, pošto će se u svojoj pastirskoj praksi često susretati sa ljudima, koji ga prevazilaze u mnogim odnosima pa samim tim i intelektualno. Naravno, ne treba zahtevati od sveštenika da bude specijalista u svim oblastima, kako bi mogao da parira svakom naučniku. Ali sveštenik mora dobro da poznaje mnoge oblasti ljudskog života, kako bi pouzdano mogao da razgovara sa ljudima koji ga prevazilaze i po učenosti i po intelektu. A to je nemoguće bez obrazovanja. Zbog toga budući sveštenici treba da rade na sebi ne samo na planu izučavanja bogoslovskih disciplina, već i na planu saznavanja mnogo toga drugog, čime je tako bogat savremeni svet.

Hirotonija ili rukopoloženje predstavlja prekretnicu u životu svakog sveštenika. To je trenutak kada kako je govorio arhimandrit Kiprijan (Kern), «počinje ne život, već žitije; ne delatnost, već služenje; ne razgovori, već propoved; ne nemoć starog raslabljenog čoveka, već hrabrost Hristovog prijatelja». Sav prethodni život treba da vodi čoveka ka tom trenutku, kada će moći da realizuje svoje sposobnosti i nakupljena znanja, kada njegov život postaje žitije.

U čemu se sastoji «žitije» pravoslavnog sveštenika? Ovde bih izdvojio tri osnova momenta: medjusobne odnose sveštenika sa Bogom, sa samim sobom i sa okolinom.

Sveštenoslužitelj pred Bogom

Sveštenik treba pre svega da na poseban način izgradjuje svoje odnose sa Bogom – to je njegov najvažniji i prvorazredni zadatak, zbog toga što je on obavezan da stoji pred Bogom i da se moli ne samo za sebe, već i za druge. Ovde ogromnu ulogu igra sposobnost sveštenika da se moli i učestvuje u Bogosluženju iskrenog srca, ne samo formalno. Svako od nas prolazi kroz ove ili one teškoće u toku molitve, i svakome od nas ponekad biva komplikovano da savlada rastojanje koje nas odvaja od Boga. Za sveštenika je to zadatak od posebne važnosti. Ukoliko sveštenik, služeći Liturgiju, bude osećao da izmedju njega i Boga i dalje postoji zid nepoverenja, nerazumevanja ili čak nepoznavanja, onda će njemu biti veoma teško da bude pravi zastupnik pred Njim za sebe i svoju pastvu. Zadatak čoveka koji se sprema za sveštenstvo se sastoji u tome da njegovo lično opštenje sa Bogom bude neprekidno, i da se nikada ne prekida. “Žitije” sveštenoslužitelja je ono što se u Starom Zavetu nazivalo “hodjenje pred Bogom”, to jest sposobnost da se živi tako da se svako delo, svaka misao i svaki unutrašnji pokret odvija pred licem Božijim, kako bi čovek neprekidno ispitivao sebe na Strašnom sudu milosrdja i ljubavi Božije. I ovde molitva i Bogosluženje igraju odlučujuću ulogu.

Pravoslavno bogoslovlje poseduje potpuno jedinstvene riznice, kojima ukoliko čovek potpuno ovlada, mogu da postanu za njega hleb nasušni, duhovna škola, u značajnoj meri sposobna da zameni čak i bogoslovsko obrazovanje. Rećiću nešto iz svog sopstvenog iskustva. Ja sam završavao duhovne škole vanredno i nikada nisam bio student u pravom smislu te reči. Ali imao sam prilike da dve godine boravim u manastiru, gde sam svakodnevno učestvovao u Bogosluženjima ujutru i uveče. A zatim sam tokom nekoliko godina služio na parohiji, gde sam imao mogućnost da služim ceo krug Bogosluženja, bez skraćivanja. Na taj način sam se tokom nekoliko prvih godina sveštenstva duhovno napajao bogoslužbenim tekstovima Oktoiha, posnog Trioda, Cvetnog Trioda, prazničnih i mesečnih Mineja, na kojima se zasniva pravoslavno Bogosluženje. I moram da vam kažem da ukoliko se pažljivo udubljujete u te bogoslužbene tekstove i izučavate ih, onda čovek dobija bogoslovsku klicu, koja se ne može uporediti ni sa kakvom bogoslovskom školom. U tim Bogoslužbenim tekstovima je sadržana sva dubina dogmatskog Predanja Pravoslavne Crkve i sva dubina i visina njenog moralnog učenja. Zbog toga je prvorazredni zadatak svakog sveštenika da razume pravoslavno Bogosluženje ne samo sa spoljašnje, već i sa unutrašnje strane, i da shvati ne samo njegovu strukturu već i duboki smisao. Često oni koji izučavaju liturgiku obraćaju pažnju na to kako se jedno Bogosluženje podudara sa drugim, kojim danima se čitaju ovi ili oni stihiri ili tropari, pritom uopšte ne razmišljajući u čemu je smisao tih Bogosluženja. Čini mi se da treba izučavati ne toliko liturgiku, koliko liturgijsko bogoslovlje, i to je najbolje raditi pre svega prema Bogoslužbenim knjigama, čitajući odgovarajuće tekstove s tačke gledišta njihovog dogmatskog sadržaja. Ukoliko čovek bude organizovao svoj život i gradio svoje bogoslovsko mišljenje i vidjenje na osnovu Bogoslužbenih knjiga, onda mislim da će to biti istinski pravoslavni pastir.

Pravoslavno Bogosluženje pogružava čoveka u takve dubine, o čijem postojanju on možda ni ne naslućuje sve dok ne počne da uzima u njima svesno učešće. Imao sam više puta prilike da prisustvujem na bogosluženjima drugih hrišćanskih konfesija – kod protestanata, katolika itd. I uvek me je poražavalo kada sam naprimer prisustvovao na protestantskom bogosluženju, da je ono sastavljeno iz različitih, medjusobno nepovezanih delova, pri čemu posle svakog od njih sledi pauza i odgovarajuće objašnjenje. Ljudi recimo ustaju, čitaju molitvu, potom sedaju i sveštenik im govori: “Otvorite knjigu na toj i toj strani”. Oni otvaraju knjige, pevaju zajedno himne, posle čega zatvaraju knjige i sveštenik im još nešto govori. To jest celo Bogosluženje je serija kratkih molitvenih akcija.

Bogosluženje u Pravoslavnoj Crkvi je potpuno drugačije. Na njemu se od prvog vozglasa Liturgije: “Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, pogružavamo u Bogoopštenje, koje se tokom Liturgije ne prekida ni za trenutak. I sve liturgijske molitve i pesme nisu prosto neki odvojeni fragmenti, već delovi jedne celine. U tom smislu, naravno svesno i potpuno učešće u Bogosluženju predstavlja prvenstvenu obavezu sveštenika. I ne samo Božanska Liturgija, već i druga Bogosluženja, kao što su večernje, jutrenje, časovi su veoma važni, i ni prema jednom od njih se ne treba odnositi formalno. Ne sme se misliti da su večernje i jutrenje neke sporedne službe, koje se mogu i preskočiti, zbog toga što je Liturgija najvažnija. Naravno, Liturgija kao sećanje na Tajnu večeru, predstavlja osnovu hrišćanskog i svešteničkog života. Ali i Bogosluženja celog kruga su veoma važna, zbog toga što uče čoveka da se moli i pomažu mu da se spusti na te dubine, na kojima se susreće sa Bogom.

Božanska Liturgija je srž hrišćanskog života. Za sveštenika to nije samo trenutak susreta sa Bogom u molitvi, već je to trenutak kada on neposredno – i na duhovnom, i na duševnom i na fizičkom nivou – opšti sa Bogom. Pri služenju jerejske hirotonije, pošto je sveštenik već obučen u svešteničke odežde, episkop mu uručuje česticu Hristovog Tela sa rečima: “Primi ovaj zalog, za njega ćeš odgovarati na Strašnom Hristovom Sudu”. I od tog trenutka Pričešće Svetim Hristovim Tajnama postaje za sveštenika dogadjaj, s kojim on treba neprekidno da povezuje svoj život; on treba da bude dostojan Pričešća. Čovek, koji je primio u sebe Telo i Krv Hristovu i koji i sam služi Evharistijsko Bogosluženje, to jest zauzima Hristovo mesto na Tajnoj Večeri, naravno treba da bude dostojan Darova, Koje dobija od Boga. On treba da bude dostojan te odgovornosti, koju mu je Bog poverio.

Zbog toga je potpuno nedopustivo za sveštenika da bude samo “izvršilac treba”, to jest da prihvata Bogosluženje ili trebe samo kao profesionalnu obavezu ili kao sredstvo zarade. Naravno, crkveni život je ustrojen na taj način da sveštenik živi od oltara, i sam po sebi takav položaj bi bio sasvim normalan kada ne bi bilo tih mnogobrojnih zloupotreba, koje se dešavaju u toj oblasti. Idealno je naravno ukoliko se broj i kvalitet Bogosluženja jednog sveštenika ne ogledaju u nagradi koju je za to dobio. I u tom smislu bi bilo pravilnije ukoliko bi sveštenik dobijao platu od parohije ili kao u nekim zemljama od države, i na tome bi se završili svi njegovi finansijski odnosi sa parohijom; sve ostalo bi radio bez ikakve nadoknade. Danas je situacija drugačija: sveštenik dobija novac za trebe. Ali veoma je važno da se to ne pretvori u trgovinu, kako ljudi ne bi smatrali da će ova ili ona tajna biti za njih odslužena u zavisnosti od toga, koliko oni plate.

Danas upoznavanje mnogih ljudi sa Crkvom počinje od cenovnika, koji susreću na ulaznim vratima hrama ili kada kupuju sveće. Na njemu je napisano šta koliko košta: krštenje – toliko, venčanje – toliko, opelo – toliko, pominjanje na Proskomidiji – toliko, obično molitveno pominjanje bez Proskomidije – toliko. Mislim da je to potpuno nenormalna situacija, koju naša Crkva treba postepeno da odbaci. Sveštenici u nekim parohijama već ne primenjuju tu nepravilnu praksu naplaćivanja odredjene ustanovljene prakse za trebe. Naravno, za služenje ovih ili onih treba može da se predloži ova ili ona suma, ali svaki čovek treba da shvati da to da li će biti kršten ili ne, da li će opevati njegovog rodjaka ili ne, ne zavisi od ove ili one sume novca, već od toga da li on to želi ili ne. Zbog toga sveštenik treba da bude besrebrenik: on ne treba da pretvara sveštenosluženje u biznis. On svaki put kada služi trebu, treba smelo da kaže da su svi prilozi koje daju parohijani dobrovoljni.

Rad nad sobom

Sada ću reći nešto o tome kako sveštenik treba da organizuje svoj život u odnosu na samog sebe. Sveštenik treba neprekidno da radi na sebi. On svakog dana, svakog časa može nešto da dobije ili izgubi na duhovnom planu. Čovek nikada nije neutralan u odnosu na Boga – on se ili kreće putem ka Njemu, ili u suprotnom pravcu. U duhovnom životu, a tim pre u životu sveštenika, ne može biti nikakvih očekivanih perioda, i zato sveštenik treba tako da živi da bi uvek i iz svega izvlačio lekcije, obučavajući svog unutrašnjeg čoveka. Izvori tog neprstanog samoobučavanja su Bogosluženje, čitanje Jevandjelja, čitanje dela Otaca Crkve. Želim da podvučem posebnu važnost neprekidnog izučavanja dela Svetih Otaca. Njihova dela nisu važna za nas samo zbog toga što su oni bili sveti i priznati od strane Crkve kao veliki učitelji, već pre svega zbog toga što su oni sami prošli tim putem, kojim mi pokušavamo da idemo. Oni su pisali svoja dela ne oslanjajući se na pročitane knjige, već na svoje lično unutrašnje iskustvo. I u svetootačkom bogoslovlju često nalazimo odgovore na ta pitanja, na koje ne možemo da nadjemo odgovore u mnogim savremenim knjigama. Svetootačka literatura je mnogo savremenija i aktuelnija nego što može da zamisli neko ko s njom nije upoznat.

Sledeći najvažniji momenat u svešteničkom služenju je taj kako on organizuje svoj porodični život. Velika prednost Pravoslavne Crkve u odnosu na katoličku je u tome što su većina njenih sveštenika porodični ljudi. Čovek, koji ima ženu i decu, je sposoban da dublje shvati probleme drugih porodičnih ljudi, svoje parohijane, a to znači da je bliže običnim ljudima, jer u svojoj životnoj situaciji prolazi ono isto što i drugi prolaze. Porodica je za sveštenika mala Crkva u pravom smislu te reči. I od toga kako sveštenik uredi svoj porodični život, zavisi mnogo toga.

Često imam prilike da razgovaram sa mnogim sveštenicima – i sa onima koji imaju srećnu porodičnu situaciju, a i sa onima koji to nemaju. Ne tako davno sam se susreo sa sveštenikom koji ima šesnaestoro dece, osam dečaka i osam devojčica. Od njegovih osam sinova šestorica su već sveštenici, a preostala dvojica se spremaju da prime sveštenički čin, dok su s druge strane šest ćerki udate za sveštenike, a i druge dve se spremaju da stupe u brak. To je naravno jedinstvena situacija: nešto savršeno posebno treba da bude u čoveku, koji je umeo da nadahne svu svoju decu da slede njegov put. Razumljivo je da to nije svakome dostupno. Ali svoj porodični život treba izgradjivati tako da vaspitavanje dece ne bude zasnovano na nasilnom nametanju, već na slobodnom primanju tih hrišćanskih istina, koje će postati osnova njihovog daljeg života; da cela porodica prirodno bude uključena u liturgijski život sveštenika, učestvujući u hramovnom Bogosluženju i ispunjavajući se molitvenim duhom; da bi u srcu svakog člana porodice neprekidno rasla ljuba prema Božijem hramu i služenju u Crkvi – to je najvažnija i ključna obaveza sveštenika.

Veoma retko se dešava to da sveštenik ima problema u porodici, a da mu je sve u redu u parohiji, ili suprotno tome – da mu je sve dobro u porodici, ali loše u parohiji. Po pravilu, ako je ćovek sposoban da organizuje svoj porodični život u saglasnosti sa hrišćanskim idealima, onda je on sposoban da rukovodi i parohijom kao svojom velikom porodicom.

Sveštenicima monasima koji služe na parohiji, Bog je pripremio sasvim drukčiji put. Oni nemaju utehu u krugu porodice, i imaju mnogo drugih iskušenja koja nisu poznata porodičnom svešteniku: to je pre svega iskušenje usamljenosti. Jeromonah opšti sa mnogim ljudima, pa tako i sa ženama, i to je naravno uzrok različitih iskušenja. Uostalom, žene su opasnost i za oženjene sveštenike, i zbog toga ovi drugi treba da budu veoma celomudreni u svojim medjusobnim odnosima sa parohijanima. Sveštenik, bio on porodičan ili ne, treba da bude asketa, i treba da shvati da treba da bude posebno strog u odnosu na samog sebe. Bez obzira koliko je on popustljiv u odnosu na druge, u odnosu na sebe treba da bude odlučan i bespoštedan.

Želeo bih da kažem nešto i o spoljašnjem izgledu sveštenika. Neki smatraju da sveštenik može da izgleda zapušten, raščupan, da ima dugu neočešljanu kosu, da se ne umiva itd., tako da njegov izgled odgovara nekim drevnim asketskim idealima. A u stvari da bismo videli kako treba da izgleda sveštenik, dovoljno je pogledati na drevne ikone Svetitelja – Grigorija Bogoslova, Vasilija Velikog, Jovana Zlatoustog i drugih. Na njima vidimo uredne ljude s kratko podšišanom kosom i bradom, ljude koji nemaju taj zastrašujući izgled, koji imaju neki savremeni pastiri. Čini mi se da za sveštenika, a posebno onog koji služi u mnogoljudnom gradu i predstavlja društvenu ličnost, njegov spoljašnji izgled na treba da bude trećestepeni faktor. Jer mnogi ljudi sude o sveštenicima po spoljašnjem izgledu, i čoveku je ponekad dovoljno da vidi sveštenika, koji izgleda odbojno, kako bi počeo negativno da posmatra čitavu crkvenu delatnost.

Sveštenik treba da bude strog u odnosu na sebe i na planu uzdržanja od zabava svetskog karaktera, koje su dostupne mirjanima. To ne znači da sveštenik ne može da ode u pozorište ili da pogleda neki film na televizoru, ali to znači da on neke stvari sebi treba da zabrani. Naprimer, teško je zamisliti sveštenika u diskoteci ili u noćnom klubu. Takve stvari su loše ne same po sebi, već i zbog toga što u svešteniku razrušavaju unutrašnji mir, i podrivaju u njemu tu osnovu na kojoj treba da se gradi ceo njegov duhovni život.

Dakle, ako sumiramo sve što smo rekli o tome, kako sveštenik treba da se odnosi prema samom sebi, onda kao prvo treba da bude veoma strog prema sebi, maksimalno zahtevan, a kao drugo treba da živi tako da svim svojim snagama i svim njemu dostupnim sredstvima vaspitava u sebi tog unutrašnjeg čoveka, za koga je prepodobni Serafim Sarovski tako predivno rekao: “Stiči duh smirenja, i hiljade oko tebe će se spasti”. Ukoliko sveštenik stiče unutar sebe taj duh mira, ljubavi prema Bogu i prema bližnjima, ukoliko vaspitava svog unutrašnjeg čoveka, onda će on postati izvor spasenja za mnoge. A ukoliko ne uspe tako da se vaspita, onda će se desiti ono o čemu je Hristos rekao: “Lekaru! Isceli samog sebe” (Lk. 4, 23), ili: “Ako slepac vodi slepca, oba će upasti u jamu” (Mt. 15, 14).

Medjusobni odnosi sa parohijanima. Duhovničko služenje

I na kraju, potrebno je da kažemo nešto o medjusobnim odnosima sveštenika sa drugim ljudima. To je ta oblast, u kojoj sveštenik ispoljava sve svoje ljudske i duhovne osobine, u kojoj se ogleda sve ono što je on zadobio ili nije, što je znao da prikupi ili je propustio u svom unutrašnjem iskustvu, i duhovnom razvoju. Sveštenik je pre svega čovek koji je rukopoloženjem postao član crkvene zajednice i prezviterijuma, to jest bratstva sveštenoslužitelja. I zbog toga je veoma važno da on ume da izgradi svoje medjusobne odnose sa drugim sveštenoslužiteljima. On treba da se trudi svim silama da u odnosu sa svojom sabraćom pokazuje dostojan primer bratoljublja, uvažavanja i ljudskog dostojanstva.

Veoma važan momenat je kako sveštenik izgradjuje svoje odnose sa moćnicima ovoga sveta. Mi se dobro sećamo vremena, kada sveštenici praktično nisu imali pristupa visokoj svetskoj vladi, kada je Crkva bila odvojena slepim zidom od ovoga sveta. Danas se sitiacija izmenila. Članovi Crkve postaju ne samo obični, siromašni ljudi, već i veoma bogati. I nekada se može videti da sveštenik svu svoju pastirsku aktivnost usmerava pre svega na to da stekne ljubav i naklonost dobrostojećih ljudi u nadi, da će zahvaljujući ljubavi i naklonosti s njihove strane poteći finansijski potoci u njegov novčanik. To je strašno iskušenje, od koga sveštenik treba svim silama da se uzdržava. Sveštenik po mom mišljenju treba da živi veoma skromno. To, što se dešava za vreme Bogosluženja, - raskošne odežde i velelepni Bogoslužbeni obred, - je jedna strana medalje, gde sva velelepnost ističe uzvišenost svešteničkog čina, koja se ogleda u odeždama, i u mnogim liturgijskim predmetima, koji okružuju sveštenika. Ali u suštini sveštenik treba da bude veoma skroman, a sveštenstvo je nespojivo sa sticanjem materijalnih dobara. Ukoliko sveštenik razmišlja pre svega o ličnom gomilanju materijalnih dobara, onda će njemu biti veoma teško da postane istinski dobrotvor, jer on ponekad mora da podeli ne samo odredjenu sumu iz crkvene kase, već i novac iz sopstvenog dzepa. Ukoliko sveštenik nije sposoban da izvadi novac iz dzepa i da ga bez žaljenja onima kojima je potreban, imajući na umu to da mu se u liku stradalnika obratio Sam Hristos, onda teško da će on biti dobar pastir.

Postoji još jedan aspekat u medjusobnim odnosima sveštenika sa ljudima, a to je opštenje sa inoslavnima, inovercima i ateistima. Mislim da sveštenik treba da bude podjednako otvoren za svakog čoveka. Apostol Pavle je govorio: «Svima sam bio sve, da kako god neke spasem» (1 Kor. 9, 22). I sveštenik treba da poseduje tu sposobnost da bude «svima sve». Ukoliko se on bude sa podjednakom otvorenošću i poverenjem odnosio kako prema pravoslavnima, tako i prema inoslavnima, inovercima i ateistima, onda će u odnosu na svakog od njih moći da deluje kao sveštenik, zbog toga što su svi oni njegova potencijalna pastva. Sveštenik treba da sa ljudima koji se nalaze van Pravoslavne Crkve podeli one riznice koje i sam poseduje.

Potpuno odvojena oblast su medjusobni odnosi sveštenika sa svojim parohijanima i duhovnim čedima. To je široka tema, i nije je moguće osvetlati čak ni u jednom predavanju, ali bih želeo da napomenem neke osnovne momente.

Čini mi se da sveštenik, posebno mlad, ne treba da žuri da se okružava duhovnim čedima i svojim sledbenicima. Sveštenik početnik ima pravo da odbije čoveka, koji mu se obraća sa molbom da ga primi pod njegovo duhovno rukovodstvo. Treba reći da naprimer u Grčkoj Crkvi daleko od toga da svaki sveštenik ima pravo da vrši ispovest, da prima duhovna čeda i duhovno rukovodi njima. Rukopoloženjem sveštenik dobija pravo da služi Bogosluženja, ali za to da postane duhovnik je potrebna specijalna povelja, koju mu uručuje episkop na nekoj odredjenoj etapi njegovog pastirskog služenja. U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi ne postoji takva praksa, i kod nas svaki sveštenik dobijajući sveštenički čin automatski postaje potencijalni duhovnik mnogih ljudi. Ali ja mislim da mladi sveštenik ne treba s tim da žuri – on treba da bude svestan toga da možda nema dovoljno snage za duhovno rukovodstvo. Jer prihvatiti čoveka pod svoje duhovno rukovodstvo znači primiti ga za ceo život, to jest preuzeti na sebe odgovornost da se on dovede do Carstva Nebeskog. A to je najteži zadatak. I kada se neki naši sveštenici okružuju desetinama, pa i stotinama duhovnih čeda, onda se često pokazuje da oni nisu sposobni da budu istinski duhovni rukovodioci, jer prosto fizički nemaju vremena da posvete pažnju svojim duhovnim čedima.

U našem crkevnom životu je nažalost zastupljena izopačena pojava, kada se oko sveštenika obrazuje nešto slično sekti, i kada on sam ili njegovo okruženje stvaraju kult ličnosti pastira. Ukoliko ljudi počnu da smatraju sveštenika kao najuzvišeniji autoritet po pitanjima duhovnog života, onda to predstavlja veliku duhovnu opasnost za njega. Protiv takvih i sličnih pojava sveštenik treba da se bori svim silama.

U Pravoslavnoj Crkvi postoje posebni duhovnici koji se nazivaju starcima, - to su ljudi koji imaju velike blagodatne duhovne darove – dar prozorljivosti, izuzetne mudrosti, posebni molitveni dar itd. Starčestvo, - a ono se ne naziva slučajno tako je povezano sa zrelim ili starijim uzrastom. Druga vrsta duhovnika su sveštenici, koji su dostigli odredjenu duhovnu zrelost, kako bi na sebe preuzeli odgovornost za rukovodjenje ovim ili onim ljudima. To nisu starci i oni možda nemaju posebne duhovne darove, ali onoliko koliko imaju iskustva, - životnog i duhovnog, - mogu da ga podele sa ljudima, postajući duhovnici vernicima. Treća vrsta duhovnika su ljudi koji su u tajni rukopoloženja dobili pravo na sveštenosluženje, a to prema ruskoj crkvenoj praksi znači i vršenje tajne ispovesti, ali pritom ti sveštenici uopšte nisu obavezni da budu i duhovnici. Tako sveštenik početnik može da sasluša ispovest čoveka, i da mu po potrebi predloži duhovni savet, ali da se na tome i zadrži.

Tužno je, a ponekad i tragično, kada čovek koji se ne ubraja u starce, uzima na sebe njihove funkcije, kada sveštenik, koji ne poseduje neophodne duhovne darove, počinje da se ponaša tako kao da je on veliki starac. To je tle za mnoge izopačene situacije. 1998 godine je Sveti Sinod Ruske Pravoslavne Crkve izdao specijalnu odredbu, koja se u narodu zove «Odredba o mladostarčestvu», u kojoj se detaljno govori o negativnim pojavama, koje danas postoje u duhovničkoj praksi. U toj odredbi se podvlači da bez obzira kako uzvišen duhovni život imao ovaj ili onaj duhovnik, on ne sme da narušava slobodu svojih duhovnih čeda. Čini mi se da je to ključni momenat za raspoznavanje da li je ovaj ili onaj čovek istinski starac, istinski hrišćanski duhovnik ili ne. Ukoliko se čovek trudi da nametne svoju volju duhovnim čedima ili onima koji mu dolaze, ukoliko insistira na besprekornom ispunjavanju svega što on kaže, ukoliko se njegovo rukovodstvo pretvara u despotizam i nasilje u odnosu na duhovna čeda, onda se takav čovek ne može nazvati istinskim starcem, niti istinskim duhovnikom.

Jer hrišćanstvo je – religija slobode. Setimo se kako je postupao Hristos. On nikada nije narušavao ničiju slobodu. Čak i znajući to da će Ga Juda izdati posle Tajne Večere, On ga nije oterao, nije ga udaljio od primanja Svoga Tela i Krvi, zbog toga što nije želeo da naruši slobodu tog čoveka. I duhovnik treba da podražava Hristu. On pre svega treba sa uvažavanjem da se odnosi prema svojim duhovnim čedima. Duhovnik ni u kom slučaju ne sme da nameće svojoj pastvi ove ili one poglede, a posebno ukoliko se to odnosi na pitanja duhovnog života.

Veoma je važno da sveštenik razgraniči pitanja koja se odnose na oblast duhovnog rukovodstva, i pitanja koja se odnose na oblast ličnog života svakog od njegovih duhovnih čeda. Na oblast duhovnog rukovodstva se odnosi sve to što je povezano sa molitvom, učešćem u Bogosluženju, kao i životni problemi s kojima se čovek obraća svešteniku. Ali ako sveštenik počne da se meša u čovekov lični život, naprimer, da ga ispituje o ovim ili onim detaljima njegovog porodičnog života, ili ako počne da nameće muškarcu neku ženu kao životnog saputnika, ili da insistira da se žena uda za konkretnog muškarca na kojeg joj je ukazao sam pastir, onda je jasno da sveštenik daleko prevazilazi ta punomoćja, koja poseduje, i daleko izlazi van okvira tog služenja, koje je Sam Bog naložio na njega. I naravno, veoma je važno, da sveštenik u odnosu prema svojim duhovnim čedima ima dovoljno uvažavanja i ljubavi, kako se nikad ne bi umešao tamo gde mu pristup nije dozvoljen.

Poseban momenat u duhovničkoj praksi svakog sveštenika je ispovest. Ovde ima dovoljno prostora za kreativnost, i sveštenici prilaze ispovesti na razne načine. Jedni ispovedaju dugo, drugi kratko, neki pak ispovedaju ćutke, a drugi opet daju savete. Ovde ne postoji šablon. Jedino što nijedan sveštenik ne sme da zaboravi je to da ispovest nije trenutak susreta duhovnog čeda sa svojim duhovnim ocem, već da je to trenutak susreta čoveka sa Bogom, a sveštenik je, kako on sam kaže ljudima pred ispovest, samo svedok. Ukoliko sveštenik želi da čoveku da neke savete, i pojasni ove ili one detalje iz njegovog života, onda je najbolje da to uradi van ispovesti. Sveštenik čini mi se mora da ima vremena za susret sa svojim parohijanima ne samo na Bogosluženjima i na ispovesti, već i van Bogosluženja. I tada se već može voditi razgovor i na životne i neke druge teme, koje se ne odnose direktno na ispovest.

U zaključku bih želeo da kažem to da je sveštenik čovek posebne vrste, prizvan na posebno služenje, to je čovek kome ljudi poveravaju svoje zastupništvo pred Bogom za same sebe. Zbog toga sveštenik treba da ima najtešnju ličnu vezu sa Bogom i parohijanima. Čovek koji je primio sveštenički čin je onaj kroz koga ljudi čuju Hristov glas. Na Liturgiji upravo sveštenik izgovara Hristove reči: «Primite, jedite, ovo je Telo Moje ...Pijte iz nje svi, ovo je Krv Moja Novoga Zaveta». Upravo je sveštenik taj koji izgovara propoved, koja u suštini predstavlja Božiju reč, koja se kroz njega upućuje ljudima. Zbog toga sveštenik treba da živi tako da bude instrument na kome svira Bog. Sveštenik treba da bude toliko prozračan za Boga, kako bi Gospod mogao bez ikakvih prepreka da deluje kroz njega.

Navikli smo da mislimo da delotvornost crkvenih tajni ne zavisi od toga da li je dostojan sveštenik koji služi tajnu ili ne. Studenti duhovne seminarije, izučavajući to pitanje, saznaju da se lični život sveštenika nikako ne odražava na da tako kažemo kvalitet tajni i Bogosluženja koje služi. Ali ne treba zaboraviti na to, da u molitvi svetog Vasilija Velikog koju čita sveštenik, postoje i sledeće reči: «Da zbog mojih grehova ne oduzmeš blagodat Presvetog Tvoga Duha od predloženih Darova». To govori sveštenik, obraćajući se Bogu, i to znači da postoji neka tajna veza izmedju ličnog života sveštenika i onoga što se dešava u tajnama, te blagodati Svetog Duha, koja se preko sveštenika predaje ljudima.

Dakle, sveštenik treba u svemu da bude dostojan svoga poziva, i treba da bude takav da ga nije sramota da stane na Strašni Sud. A sve svoje lične nedostatke treba da iskupljuje revnošću prema Bogu, molitvenim podvigom i podvigom služenja Bogu i ljudima.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Da li postoje neka pravila, koja ne dozvoljavaju ovom ili onom čoveku da primi sveštenički čin?

Odgovor: Da, postoje takozvane kanonske prepreke. Naprimer, sveštenik ne može da bude u drugom braku. Medjutim, ukoliko episkop primenjuje princip ikonomije, to jest snishodjenja, neke od tih kanonskih prepreka se mogu ignorisati. Želeo bih da podvučem da ukoliko čovek koji ima odredjenu kanonsku prepreku a episkop ga je rukopoložio u sveštenički čin, onda je to rukopoloženje potpuno punosnažno, i odgovornost za kanoničnost rukopoloženja već više nije na svešteniku, nego na episkopu. Smisao tih kanonskih pravila, koja predstavljaju prepreku nekim ljudima da prime sveštenički čin, se sastoji u tome da sveštenik treba da bude primer moralne uzvišenosti i čistote. Ako ljudi znaju da je odredjeni sveštenik učinio neke nemoralne postupke, pa bilo to i pre primanja sveštenstva, njima će biti veoma teško da veruju tom čoveku i da ga smatraju za moralni ideal. Pored toga sveštenik je čovek koji je trebalo ceo svoj život da se priprema za primanje sveštenstva, i ukoliko je on uradio nešto što je kategorički nespojivo sa sveštenstvom, onda mislim da sam ne treba da ima težnju za rukopoloženjem. Na kraju krajeva, ne treba svaki čovek da bude sveštenik, a i mirjanin može da dostigne svetost. U praksi Ruske Pravoslavne Crkve postoji još jedna tradicija, koja se sastoji u sledećem: čoveku, koji prima monaštvo se automatski opraštaju svi njegovi predjašnji gresi, uključujući i kanonske prepreke. Ali to je praksa samo naše Crkve; na Svetoj Gori toga nema. Na Svetoj Gori sveštenik može da postane samo devstvenik. Upravo zbog toga prepodobni Siluan Atonski nije mogao da postane sveštenik, što mu naravno nije smetalo da dostigne najviše visine svetosti.

Pitanje: Da li se može rukopoložiti mladić od osamnaest-dvadeset godina?

Odgovor: Smatram da u sveštenički čin ne treba rukopolagati osamnaestogodišnje ili dvadesetogodišnje mladiće (govoreći ovo, sećam se da sam ja sam bio rukopoložen sa 20 godina). Čovek treba da ima dovoljno vremena, da bi se pripremio i duhovno i intelektualno da dobije odgovarajuće obrazovanje. Odluka o primanju sveštenstva, a tim pre monaštva, treba da bude veoma zrela. Naravno, ako čovek ima dvadeset godina, i ako je već uspeo da završi duhovnu školu i da se oženi, onda on nema nikakvih prepreka za rukopoloženje, i ne treba veštački odugovlačiti taj proces. Ali u praksi se često dešava sledeće: eparhiji su potrebni sveštenici; postoji nekoliko mladih ljudi koji su još potpuno nezreli, i nisu se ni opredelili, a arhijerej im predlaže da prime postrig i postanu sveštenici. A potom kroz pet-deset godina sazrevaju, i neki od njih postaju svesni da ni monaštvo ni sveštenstvo nije njihov put, i da oni za to verovatno nisu imali priziv.

Čini mi se da primanje svešteničkog čina ili monaštva u veoma ranom uzrastu ima tragične posledice. I zato se dobrom sećam episkopa koji je mladom čoveku rekao sledeće: «Ukoliko se nisi odlučio da li da postaneš porodični čovek ili primiš monaštvo, onda nemoj da žuriš». I zaista, žurba je u tome potpuno neumesna. Mislim da je idealni uzrast za primanje sveštenstva – 25-30 godina.

Pitanje: Da li sveštenik može da bude čovek sa veoma izraženim fizičkim nedostacima ili govornom manom?

Odgovor: Sretao sam i takve i druge. Mislim, da ti fizički nedostaci koji ne dozvoljavaju čoveku da ostvaruje svešteničke funkcije, naravno predstavljaju prepreku za sveštenosluženje. To jest ukoliko čovek ne može da služi Liturgiju, krštava ili venčava, onda je to praktično nepremostiva prepreka. Ali postoje fizički nedostaci koji ne predstavljaju prepreku za sveštenosluženje. Govornih mana takodje ima raznih. Poznajem sveštenike, koji mucaju, ali pritom potpuno normalno a ponekad i veoma uspešno ostvaruju svoje svešteničke funkcije. Ukoliko čovek ne može zbog ovog ili onog razloga da govori razgovetno, onda on teško da može da postane sveštenik. Iako ne isključujem takvu situaciju, kada je recimo u zajednici gluvonemih Liturgiju služio gluvonemi sveštenik, teoretski je to moguće.

Pitanje: Kako gledate na celibat u našoj Crkvi?

Odgovor: Mislim da sveštenik u principu može da bude neoženjen, kao i da ne bude monah. Ali čovek koji prima sveštenički čin, budući u celibatu, ne treba da bude sasvim mlad, nezreo, zbog toga što će uvek postojati rizik da će se u nekoj fazi svog života predomisliti, a tada već neće smeti da se ženi. U Pravoslavnoj Crkvi sveštenik ne može da se ženi posle hirotonije, dok je kod protestanata to moguće. Mislim da ta zabrana u Pravoslavnoj Crkvi postoji pre svega zbog toga, što ukoliko sveštenik bude posmatrao na svoje parohijanke kao na potencijalne popadije, onda možete da zamislite u šta će se pretvoriti njegova parohija. Oci Crkve su to veoma mudro zamislili da je stupanje u brak moguće samo pre hirotonije.

Pitanje: Čuo sam da je u savremenoj katoličkoj crkvi moguće preispitivanje predjašnjih stavova o celibatu, i nije isključeno da je sprečava samo stav Rimskog pape, ali u budućnosti neki od Sabora može da preispita to pitanje.

Odgovor: Koliko mi je poznato, danas u katoličkoj crkvi ima dosta ljudi, koji bi pozdravili izmenu celibata, ali ima i dosta onih koji bi bili protiv. I poslednji se mogu razumeti, jer ukoliko bi celibat bio odbačen, onda bi to bila najdublja kriza za mnoge. Zamislite samo ovakvu situaciju: mladi čovek je primio sveštenički čin; on je imao želju da se oženi, ali se žrtvovao radi sveštenstva, i odjednom dolazi do toga da sveštenici danas mogu da stupaju u brak. To može da bude veoma veliki stres za mnoge. I tada bi mnogi sveštenici napustili Crkvu. Medjutim i pored svega mi se čini da će pre ili kasnije u katoličkoj crkvi biti postavljeno pitanje o braku za sveštenike. Neki od vas verovatno znaju da u katoličkoj crkvi već i danas ima dosta oženjenih sveštenika: to su sveštenici istočnog obreda, to jest unijatsko duhovništvo, kao i oni sveštenici koji prelaze u katoličanstvo iz anglikanstva – njima se dozvoljava da sačuvaju porodicu. Kao što vidimo već postoji nekoliko izuzetaka od pravila, i može se pretpostaviti da će se njihov broj povećavati.

Pitanje: Šta treba da radi sveštenik da bi njegov duhovni nivo bio dovoljno visok?

Odgovor: Već sam delimično govorio o tome. Pre svega, sveštenik treba da zna da se moli, treba da čita Jevandjelje i dela Svetih Otaca, i to treba da bude njegovo neprekidno, svakodnevno delanje. Dok prema Jevandjelju treba usmeriti sav svoj život, Svete Oce treba čitati kao rukovodstvo u delima, a moliti se treba tako da nijedna reč molitve ne prodje mimo uma i srca. Čini mi se da ukoliko to poštuje, onda takav čovek, pa samim tim i sveštenik, može da dostigne veoma mnogo.

Pitanje: U kojoj meri mirjani koji se nalaze u hramu, utiču na stvarnost Evharistije?

Odgovor: Ja se veoma pažljivo odnosim prema reči «stvarnost», kada se govori o Tajnama. Naravno, Evharistija je Bogosluženje, koje ne služi sam sveštenik, već u njoj učestvuje cela zajednica, i Liturgija ne treba da se služi bez mirjana i parohijana, sa izuzetkom nekih posebnih slučajeva. Zbog toga ukoliko se radi o tome u kojoj meri mirjani utiču na stvarnost Evharistije, razmatrajući u čisto legalističkim terminima, mislim da stvarnost može da bude i ta Evharistija, na kojoj mirjani ne prisustvuju. Navešću primer iz sopstvenog života. Kada sam služio u Litvaniji, imao sam četiri parohije od koje su dve bile veoma male, i ja polazeći na Liturgiju nikada nisam znao koliko će vernika toga dana biti na službi. Dešavalo se da ih je bilo 10, 8, 6, pa čak i troje, ali teoretski je mogla da se desi i takva situacija da niko ne dodje ili bi 2-3 ljudi došli na pola službe. Ja sam uvek počinjao službu u odredjeno vreme, smatrajući da bi bilo nepravilno čekati dok u hram ne dodje prva starica. Dešavalo se da bih počinjao Liturgiju u praznoj crkvi, a potom bi ljudi dolazili; ali u nekim trenucima službe moglo je i da ih ne bude. Mislim da to nije imalo nikakav uticaj na stvarnost Liturgije.

Pitanje: Kako odgovoriti duhovniku na ispovesti, ukoliko on zahteva da mu se detaljno izlože okolnosti, pri kojima je učinjen greh?

Odgovor: Mislim da se u takvim slučajevima može uopšte ne odgovarati. Uveren sam da sveštenik ne treba dodatno da pita čoveka o raznim detaljima, i on sam treba da bude svestan toga. Ukoliko on to ne shvata, onda je to njegov problem. Mogu da kažem samo jedno: ukoliko čujete da negde postoji neki poseban starac, koji sve ispituje sa posebnoь pristrasnošću, i ljudi vraćajući se od njega, govore: «On je mene tako pitao, tako je sve razmotrio, takve mi je stvari savetovao, da sam ja njemu sve ispričala: i koliko muškaraca sam imala, i kako sam s njima živela ...» - itd., onda se ne obraćajte takvom starcu, izbegavajte ga, držite se podalje od njega, zbog toga što vam takva ispovest neće doneti koristi, već naprotiv može da postane uzrok lične tragedije.

Pitanje: Koliko strogo budući sveštenik treba da pristupa devstvenoj čistoti svoje neveste? Ne treba li radi spasenja duše mlade osobe oženiti je, iako i nije devojka?

Odgovor: Odgovoriću odmah na drugi deo pitanja. Nikoga ne treba ženiti radi spasenja, zbog toga što se žene uzimaju radi ljubavi. Druga je stvar ukoliko budući sveštenik voli ženu koja zbog ovih ili onih okolnosti nije sačuvala devstvenost. Ukoliko je on istinski voli, i ukoliko je to prava ljubav koja će postati osnova njegovog braka, onda on treba da je oženi, znajući pritom da može da ne bude rukopoložen. Ali se ne treba ženiti radi spasenja duše te žene, već zbog velike i plamene ljubavi.

Pitanje: Može li čovek koji je svestan svoje nedostojnosti primiti sveštenički čin?

Odgovor: U molitvi iz Liturgije Vasilija Velikog, na koju sam se već pozivao, sveštenik kaže: «Niko nije dostojan privezan plotskim pohotama i strastima prilaziti ili približiti se ili služiti Tebi». Nema čoveka koji bi bio dostojan svešteničkog čina, kao što nema ni čoveka koji bi bio dostojan primanja Svetih Hristovih Tajni. I svaki sveštenik, i svaki kandidat za sveštenstvo, naravno, treba da smatra sebe nedostojnim. Pa i više od toga, ukoliko sebe smatra nedostojnim, onda ne treba da postane sveštenik, jer to znači da je njegov unutrašnji vid izopačen. Osećaj nedostojnosti u svešteniku ne nastaje u poredjenju sa drugim ljudima, već zahvaljujući njegovom sopstvenom iskustvu opštenja sa Bogom. Ukoliko se sveštenik uporedjuje sa drugim ljudima, kao što je to radio farisej, i kaže sebi da on nije takav kao ostali ljudi, onda on nikada neće osetiti svoju nedostojnost. Ali kada čovek uporedjuje svoj život sa jevandjelskim idealom, kada se u Bogosluženju sjedinjuje sa Bogom, i kada uvidi koliki ga bezdan odvaja od Boga, onda on zaista sebe smatra nedostojnim. Čovek postaje sveštenik ne zahvaljujući tome što se smatra nedostojnim, već zato što se uprkos svojoj nedostojnosti uzda u to da će blagodat Božija, koja «slabe isceljuje i siromašne ispunjava», popuniti u njemu sve ono što mu nedostaje, kako bi postao istinski pravoslavni sveštenoslužitelj.

Komentari: