OTPOR MARČANSKOJ UNIJI
САДРЖАЈ:
1. Предговор
2. Извори и библиографија
3. Осниванје Лепавинско-северинске епархије
Организација епархије
Борба против уније до спаљивања Марче 1739.
Обнова Марче и борба против уније до смрти епископа
Симеона Филиповића 1743.
Спајање Лепавинско-северинске епархије са
Костајничко-зринопољском 1750.
Отмица манастира Марче 1753.
Живот Цркве.
Укидање Костајничко-зринопољске епархије и припајање
бивше Лепавинско-северинске епархије Пакрачкој
Закључак
Додатак: Извори
ПРЕДГОВОР
Манастир Марча био је од краја XVI века духовни ценишр православних Срба на аустријској Славонској крајини као седиште православних епископа. Налазећи се у држави искључиво римокашолицизма, и епископи и манаспшрско брашсшво и народ давали су отпор прозелитистичким настојањима загребачких бискупа и бечких власти. У том оптору Марча је много претрпела и коначно била отета од Православних, који су себи за ово подручје основали нову Православну епархију, Лепавинско-северинску епархију, са седиштем у селу Северину. Њено оснивање представљало је организовани отпор Марчанској унији.
Лепависнко-северинска епархија иосшала је у најшежем периоду историје српског народа и иркве у Хрватској и Славонији. То је доба после 1671, кад су на катедру Марчанске епархије, која је окупљала све Православне Србе од Мора до Дунава, насилно доведени унијати. У то доба, кад се нису бирала средства да се српском народу одузме православна вера, успело је тешком муком Српској иркви да у Вараждинском генералату установи ову Епархију са иџљем да одбрани и очува православље и народна привиле! ијална права. Док су јужни делови некада простране Марчанске епархије већ добили православне епископе (1712. Карловачко-сењска, 1713. Костајничко-зринопољска епархија), Вараждински генералат то није могао дуго постићи, јер је, налазећи се у непосредној околини унијашима предане Марче, био први на реду за унијаћење. Требало је да прођу 63 године упорне борбе, па да и Срби у овом Генералату добију 1734. своју, Лепавинско-северинску, епархију и свога епископа.
Оснивањем ове Епархије није православни верски живот у овом крају више био обезглављен. Нова Епархија постаје организована снага у тешкој дефанзивној борби, у којој је православље сачувано благодарећи само њеном постојању. Али историја ове Епархије није само историја сталне борбе, него и конструктивних напора на обнови и унапређењу српског народно-ирквено живота.
До сада се наука, изучавајући историју Марчанске уније, осврћа на постојање ове Епархије, али је то увек био периферијски проблем, тему због тога и није дата она пажња, коју он заслужује. Зато досадашњи осврти на овај проблем нису га довољно обухваћали. То су чинили у вези са Проблемом унијаћења или општом историјом Војне крајине. Грбић (Карловачко владичанство) је био подаље од овог проблема, али га се у границама својих попфеба дотицао. Димитрије Руварац намје учинио услу!у својом расправом „Хрватско-северинско владичанство” у „Српком Сиону” за 1905, објавивши доста архивског материјала за проучавање овог проблема, што расправи и даје праву вредност. Ту услугу нам је Руварац учинио и у другим својим чланиџма и расправама, објављујући материјал, који се односи на овај предмет. Најбољу обраду добиоје овај проблем до сада у монографији професора Радослава Грујића „Пакрачка епархија”, која је изишла у Споменииџ о Српском православном владичанству пакрачком, у славу четрдесете годишњице владике Мирона. Међутим ту ни простор, ни јубиларни карактер дела нцје дозволио исирпност, која се иначе могла од писца као најбољег познаваоца историје Срба у Хрватској и Славонцји и очекивати.
У овом раду Лепавинско-северинска епархија је централни проблем, чијим се решењем настоји осветлити не само борба против унџје, него поред тога и унутрашња страна њеног живота, људе који су ту радили, њихова дела и заслуге.
Период који радња обухваћа траје пуних сто година. Почиње 1671. отпором против доведених унијата у Марчу и завршава 1771. уласком Вараждинског генералата у састав Пакрачке епархцје, а ускоро затим и ликвидацијом епископске резиденције у Северину.
При изради овог рада упошребљена је првенствено архивска грађа. Највише материјала употребљено је из Митрополцјско патријаршијског архива у Сремским Карловиџма и Надбискупског архива у Загребу. Врло важних Података нашло се у архиву Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу међу ћирилским списима, а нарочито у Лопашићевој збириџ „Материјал о марчанским владикама”. У државном архиву у Загребу кориштени су протоколи „Сепегатиз Уагавиепа”, а у Свеучшшшној књижнииџ у Загребу архивска грађа у збирци „Рцјеткости”. Нажалост није кориштен архив Грко-католичке бискупије крижевачке, који је према саопштењу каноника Спиридиона Петрановића због несређености неприступачан. Напослетку, из збирке професора Р. Грујића употребљен је известан број његових преписа и оригиналних докумената. Поред кориштења архива употребљене су и штампане збирке архивске грађе и записа, као и важна литература, која се односи на овај проблем.
Поред свих настојања да овај рад буде што исирпнији и потпунији, ипак су местимично настале празнине и пукотине, што је уследило понајвише збот недостатака материјала.
Следеће поглавлје: Осниванје Лепавинско-северинске епархије
| | |
Postao 08/30 u 07:33 PM
|