MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Одлазимо, затим, у Саборни храм светих Архангела, а затим преко Црвеног Трга долазимо до храма светог Василија. Ту узимамо такси. Док се возимо, отац Арсеније изговара имена улица којима пролазимо, а онда зауставља такси да би погледао неке цркве. Дуго их и пажљиво посматра. Цркава има много. Неке су затворене. Црквица св. Мученика Трифуна је отворена, као и Андроновски и Донски манастир.

Возач ме пита: ‘’Је ли стари туриста, или научник?’’

‘’Научник’’, одговарам.

Обилазимо три гробља. Отац Арсеније проводи око пола сата на сваком: прво на Ваганковом, затим на Ваведељским висовима и на крају на Пјатницком гробљу.

Таксиста, млад човек, постаје нервозан. ‘’Не брините’’, кажем му. ‘’Платићемо вам колико буде требало.’’

Враћамо се у центар града, кружимо познатим улицама и трговима старе Москве. Заустављамо се покрај старих кућа и убогих брвнара у полураспаднутим стању зиданих у двориштима кућа.

На неким местима видимо нову кућу, саграђену на месту старе, коју је отац Арсеније познавао. Пролазимо Молчановком, затим Тагањком, а затим узбрдо ка црквици св. мученика Никите. Близу цркве је стара, оронула кућа пред којом отац Арсеније застаје, посматрајући њене прозоре, двориште, околне куће. Тада ми се учинило да је са лица убрисао једну сузу.

Коначно зађосмо у Замосковоречје, где се налазио стан Јевдокије Ивановне. Она поче да нам припрема нешто за јело, но у том тренутку отац Арсеније се диже и рече: ‘’Вратићу се брзо.’’

Понудио сам му да пођем с њим, но он је хтео да иде сам. Јевдокија Ивановна и ја остадосмо у стану, помало забринути. Док смо га чекали да се врати, присећао сам се недавних догађаја: изненадног пута у Москву, смрти мати Марије, свог сусрета са Татјаном, сахране, необичног расположења оца Арсенија и његовог обиласка Москве.

Москва је била град његовог детињства, његове младости, место у коме се обликовала његова личност и учврстила његова убеђења. У овом граду је још као средњошколац написао своје прве радове, а касније и књиге. Постао је познати научник. У Москви се замонашио, а касније постао јеромонах. Дуго је служио у Москви, а после је прешао у оближњи градић где је створио братство , заједницу верујућих, које је волео и помагао. Још док је живео у Москви, поставио је темељ вере у душама многих људи, и на том је темељу касније изградио своје братство.

У градић у коме је живео често су долазили код њега из Москве, а и чланови његовог братства су већим делом били Московљани.

Волео је тај градић, али Москва је за њега била и остала град његовог детињства и сазревања, град у коме је почео да се изграђује као верник. У овом граду је научио да воли људе и због тога је Москва за њега имала посебан значај. Због тога је био видно потресен данас када је обилазио крајеве свог детињства, делиће своје прошлости. Но, зашто је био онако неуобичајено озбиљан, зашто?

Мада ова строгоћа и изразита озбиљност није била својствена оцу Арсенију, на њему се осећала скривена туга. Сигурно се сећао људи које је волео и којих више нема. Али, и данас у Москви живе људи које он познаје и воли. Зашто није никога од њих позвао у посету код Јевдокије Ивановне? Зашто није отишао у посету код неког од своје духовне деце, као што је увек имао обичај да чини, кад год је некуда путовао? Одговорих сам себи питањем: ‘’А да ли је за мене корисно да знам одговоре на сва ова питања?’’

Отац Арсеније се вратио око девет сати сав радостан. Испричао нам је како је отишао у своју цркву, како је тамо наишао на много својих пријатеља и познаника (он их никада није називао духовном децом, већ увек пријатељима).

‘’Кад су ме видели, били су запрепашћени: откуд ја у Москви, и то још у цркви? Јевдокија Ивановна, ви ћете ми опростити – рекао сам им да сам одсео код вас, па ћу вероватно вечерас имати посету.’’ Није прошло много, а звонце на вратима се огласило и у стан уђе шеснаесторо људи. Неке сам и ја познавао. Отац Арсеније их је исповедао и разговарао са њима. То се наставило до касно у ноћ. Следећег јутра смо напустили Москву у једанаест сати. Пре поласка на станицу, још неколико људи је дошло да види оца Арсенија, а са некима се чуо телефоном. Били су то његови ‘’другови из логора.’’

Отац Арсеније је отишао из Москве уморан и неиспаван, но изузетно радостан. Мислим да су сви они који су знали да је у Москви дошли га испрате на воз. Дошла је чак и Татјана, пошто ју је неко обавестио о нашем одласку.

По повратку кући, отац Арсеније је морао да се одмара два дана. Само је Надежда Петровна могла да уђе код њега. Касније нам је причала да је све то време провео читајући правило и молећи се.

**

Након недељу дана, отац Арсеније ме позва да идемо у шетњу. Изашли смо из града и кренули према речици, а одатле у поља. Узани сеоски друм је кривудао, а онда се наједном прекинуо и ми угледасмо пред собом огромно житно поље. Птице су весело лепршале по пољу, ветрић је повијао зрело класје и мрсио нам косу. Пронашли смо један узани путељак и пошли њиме, све време ћутећи. Сунце је већ било далеко одскочило, па су нам сенке биле дуже. Ваздух је био благ, лако смо дисали.

Отац Арсеније је ишао испред мене, замишљен и као отргнут од света. Поглед му је клизио по зрелом житу, по издуженим сенкама растиња и наранџастој сунчевој лопти. Ко би знао о чему је све размишљао? Или се можда молио? Чинило ми се као да је заборавио на мене док смо ишли кроз житно поље. Класје нам је допирало до рамена и закривало нам видик. Дођосмо до једног брашца, а када се успесмо на њега, пред собом видесмо шумицу, а иза себе, свуда наоколо житна поља.

Тада се отац Арсеније окрете к мени и рече: ‘’Сећаш ли се кад аје умрла Мати Марија?’’ Није сачекао мој одговор, већ је одмах наставио. ‘’Знаш, мого тога сам видео у свом животу. Сретао сам многе људе и приликом сваког сусрета ми је даровано нешто јединствено и изузетно, нешто ново и поучно, нешто што ми је у том тренутку било веома потребно. Увек сам у тим сусретима препознавао Вољу Божју, Његову промисао и премудрост.

‘’Нема важних и неважних сусрета. Човек је увек човек, ко год да је, саздан је према лику и подобију Божјем и тај лик је увек у њему. Сад, тај лик услед грехова понекад бледи, а понекад, сила којом се човек у име Бога труди може да учини да тај човек засија као анђео Божји. Три пута ми је у животу дато да проведем неко време у присуству таквих великих служитеља Божјих и сваки од тих сусрета је за мене представљао велику духовну радост, богатство и Божје откривење.

‘’Тако сам ја од сваког човека кога сам у животу срео научио нешто, од сваког сам понео са собом нешто лепо и добро, најбоље од онога што је тај човек имао у себи. Ипак, исповест монаха Михаила у логору, сусрет са простим сеоским баћушком, оцем Јованом далеко на Северу, и сада са мати Маријом, та три сусрета су за мене представљала откровење, духовну прекретницу која ми је отворила очи да сагледам живот у целини и људе, као и свој сопствени животни пут.

‘’Чуо си животну причу мати Марије. Осетио сам да те није нешто посебно дотакла и да је у почетку можда ниси ни разумео. Теби је њен живот изгледао тако обично, да не кажем – банално. Ниси једини: и њена породица је на њу гледала на исти начин. То је разумљиво: човек који стоји у подножју планине види камење и стење од кога је планина саздана, али не види планину као целину. Тако је и са животом сваког појединца.

‘’Али поразмисли мало дубље о њеном животу: он се састојао из потпуног самоодрицања. Она није постојала ради себе, већ ради Бога и ради људи. Још као девојчица, сиротица, осетила је жељу да припадне Господу. Живела је у кући код богатих људи, али је и даље желела да се посвети Богу. Била је искушеница у манастиру, чистачица у цркви чији је старешина био насилник, радница, медицинска сестра. Где год да је живела, мисли су јој увек биле окренуте Богу и она је своје ‘ја’ сасвим потиснула, растворила га у животима ближњих. То је оно шо ниси успео да осетиш у њеној причи, што те није дотакло.

‘’Мене је њена прича дубоко дирнула. Изненадила ме је снага њеног духа и постојаност чежње да припадне Богу, која јој је помогла да пређе преко свих препрека и да преброди сва страдања. Њена исповест пред смрт ми је још више открила њену савршеност и дубоку смиреност у души. Видео сам тада колико је она волела људе. Све се то догађало усред најобичније свакодневице, међу најобичнијим људима, у свету који је огрезао у сујету. Чињеница што је њен подвиг остао непримећен од већине људи, као и њена смиреност и осећање ништавности, само још боље сведоче о величини њеног труда пред Богом.

‘’Мати Марија је умела да трпи. За Хришћанина је најважније од свега да научи да трпи, а да при том не мисли да је постигао нешто велико. Када чиниш добро људима мораш увек имати на уму да је онај коме помажеш у невољи – твој брат, који страда и коме је тешко. Ти му пружаш, дакле, помоћ, али не од себе, него од Бога и у име Бога. Мати Марија је умела баш тако да помаже, не мислећи на себе. Док сам слушао њену исповест, осетио сам велику радост, уздигао сам се духом. Чак су и њени греси, а било их је, сведочили о величини њеног труда: њени напори да превазиђе ове грехе доказ су да је добру борбу водила, сведоци су победе духа над плоти и вере над грехом. Немој никад да заборавиш њену породицу. Мати Марија је много учинила за њих. Немој да их заборавиш!’’

Нисам их заборавио. Тања и ја смо се венчали годину дана после тога. Данас помажемо један другом.

Отац Арсеније застаде и, као да се уз велики напор одвојио од својих мисли, погледа на житно поље које се простирало пред нама. Чинило се као да је тек сада видео да се налазимо у сред поља, да сунце залази, да је око нас мирис нане и пелена и да нас двојица ходамо узаним кривудавим путељком у топло летње вече. Застао је да помилује понеки клас жита, да убере цветић, а онда се насмеја и рече: ‘’Није ми још дуго остало од живота, и зато ми је овај сусрет са мати Маријом вема много значио. Бог је тако уредио да баш у овом тренутку свог живота сусретнем жену праведницу нашег времена да би ме, по ко зна који пут, смирио!’’

Кренусмо кући. Отац Арсеније је гледао обрисе града и куполе цркава са звоницима. Испричао ми је понешто о људима које је имао прилике да упозна и које је волео. Био је радостан, лице му је светлело, али у очима је и даље имао израз туге.

На уласку у град он се наједном окрете према мени и рече: ‘’Истина је! Шта све човек не може да постигне уз Божју помоћ... Мати Марија, мати Марија...’’ Поновио је њено име неколико пута, а онда, надовезујући се на само њему познату мисао, поче да рецитује ове стихове:

‘’Видети све, све разумети,

знати све, све у себе примити,

очима својим гутати сваки облик и сваки цвет

сву земљу походити горућим кораком

све опазити, и свему дати нову плот.

‘’Ту је песму испевао један диван човек и изузетан песник, по имену Максимилијан Волошин. Волео је људе, помагао им, ишао путем светлости на начин који је само њему био познат. Бог је за њега представљао апстракцију и због тога је његов животни пут био веома кривудав, вечно се враћао на почетак пута. Да ли је икада стигао куда је намерио? Само Бог зна – али тај човек је имао добру душу и добар живот.

‘’Познавао сам га, било је то око 1925. године. Но та времена су била за њега веома тешка, много се колебао.

‘’Мати Марија је била проста Рускиња, а он познати песник. Ишли су обоје према истом циљу, али како су различити били њихови путеви! Господе, смилуј се на нас!’’

И тако дођосмо до куће у којој је становао.

Забележио К.С.

Мајко Божја, помози!

Другог дана рата мој супруг је мобилисан и послат на фронт, а ја сам остала код куће са Каћом.

Ноћне узбуне, противавионска паљба, бљештећа светлост рефлектора на небу, завијање сирена, баражни балони изнад града, забрињавајуће вести о повлачењу наших из великих градова и читавих области, све је то утицало на суморни и забринути изглед људи.

Тако је изгледала Москва 1941.

Сваки пут када је била узбуна, бежала сам са малом Каћом у склониште испод куће и остајала тамо до краја узбуне. Прошла сам кроз то можда хиљаду пута. Живела сам у непрекидном страху и стално осећала да ће се нешто ужасно и непоправиво десити. Од мужа сам веома ретко добијала писма; он моја није добијао уопште. Дивизија у којој се борио се стално селила из места у место, тако да моја писма нису ни имала времена да дођу до њега. Муж ме је питао у својим писмима зашто му никада не пишем, а ја нисам имала начина да му објасним да он моја писма не добија!

Многа су деца евакуисана из Москве тада. Евакуисано је читаво одељење вртића који је Каћа похађала, али пошто је тада била болесна, остала је код куће самном. Морала сам да радим, па су је чували неки моји добри пријатељи. У септембру је евакуисано читаво предузеће у коме сам радила, али пошто је Каћа и даље била болесна, нисмо могле да пођемо са њима. Касније је Каћи било боље, но тада је већ било касно и није више било могућности за евакуацију.

Немци су пробили фронт и напредовали према Москви. Сви смо осећали да нам се приближава нешто страшно, нека велика трагедија. Град је опустео, људи су одлазили возом, колима, или пешице. Мада је било веома напорно и опасно, и ми смо кренули из града. Пут је био права ноћна мора. Свако је свакога покушавао да на неки начин истера из воза: било је гурања, псовки, неке су терали да мењају воз, неки су једноставно били гурнути из воза. Немци су гађали воз три пута, а код Рјазана ми је неко украо кофер са стварима. Воз је био толико крцат људима, да није могло да се дише. Свако је свакога мрзео и сумњичаво гледао. Она стара пословица: ‘’Човек је човеку вук’’ се тада показала истинитом. Не знам због чега, али тих дана нисам упознала ниједног пристојног човека. Каћа ми се на путу прехладила, имала главобоље и била врло нерасположена и плачљива.

Прешли смо Урал и обрели се у Сибиру. Возили смо се снегом прекривеним степама и само би ретко пролазили кроз станице. Ветар је био јак, напољу је дувала мећава. Коначно смо стигли до одредишта. Покупиле смо све што смо имале са собом и изашле из воза. Иза перона се видео неки град, хладан, непознат. Налазиле смо се у срцу Сибира.

Куда да пођемо? Где да преноћимо? Како да преживимо? Тада схватих да није било баш паметно што сам пристала да одем из Москве где сам имала стан, пријатеље, посао и плату. Освануло је јутро, а степски ветар је немилосрдно шибао. Стајала сам на сред перона сама са дететом и уплашена, а око мене заглушујућа бука железничке станице. Нисам имала новца, ни одеће, ни купона за храну. Кренух према шалтеру војне команде, но испред њега се већ отегао бескрајан ред. Пробала сам да пођем на разне стране, али нико се није обазирао на мене. Када сам коначно успела да се пробијем до једног мајора и да му објасним да ми је муж на фронту, да сам добегла из Москве са папирима и да имам дете, он ми је одговорио: ‘’Град је пун избеглица. Мораћете сами да се снађете.’’ Ипак, дао ми је два бона за храну. Отишле смо да нешто поједемо, а затим сам морала да пронађем пијацу и да покушам да продам једино што сам имала: џемпер који сам имала на себи. Нудила сам га пролазницима, али нико га није хтео. Нисам била једина: многи су стајали и покушавали да продају делове одеће, али купаца није било.

Почело је да се смркава. Каћа је плакала: било јој је хладно, била је уморна и хтела је да спава. Одлучих да се вратимо на железничку станицу и да тамо преноћимо. О свему осталом, размишљаћу сутра. Попели смо се на трамвај. Трамвај је клизио непознатим улицама. Прозори на трамвају били су залеђени и кроз њих се није ништа видело, но знала сам да је треба да сиђем на последњој станици. Дувала сам у прозор и тако успела да отопим мало леда. Кроз рупицу коју сам направила погледала сам кроз прозор. Трамвај изненада стаде и остаде дуго да стоји. У мени се кувало осећање гнева, према свему и свакоме. Провирих још једном кроз прозор и видех да трамвај стоји испред цркве на крају једне улице. Испред цркве је било много људи и сви су се гурали унутра. Ни сама не знам зашто, тек ја устадох и изведох Каћу за руку из трамваја. Ушле смо у цркву.

Унутра се одвијала нека служба. Црква се пунила народом, и ја се пробих напред и стадох испред једне велике иконе. Било је топло. Скинула сам Каћи шал и откопчала јој капутић. У глави ми је била само једна мисао: ‘’Шта да радим, куда да пођем? Каћа ми је гладна и уморна, хладно јој је. Шта да радим с њом?’’ Да сам била сама, не бих се толико бојала, али моје четворогодишње дете је било самном. Хтела сам да плачем, да вриштим, да молим, да захтевам, али коме? Коме да се обратим? Зашто смо уопште дошле на ово место?

Не знам колико смо дуго ту стајале. Каћа поче да ме вуче за рукав и да плаче: ‘’Мама! Уморна сам!’’

Око мене људи почеше да шапућу. Нека старија жена ми рече: ‘’А ви, што доводите дете овако касно у цркву! Баш сте нашли где ћете да станете!’’ и покуша да ме гурне даље од иконе.

Црква се још више пунила и нисам имала куда да се померим. ‘’И одавде хоће да ме отерају’’, помислих. ‘’Бар би на овом месту требало да имају обзира према нама...’’

Погледала сам икону испред које сам се нашла. Са иконе су ме посматрале очи Мајке Божје. Лице јој је било нагнуто према Детету које је прислањало свој образ уз Њен. У том загрљају сам осетила невероватну љубав и бригу Мајке према своме Детету, која Га је штитила и грејала својом љубављу, љубављу која је својствена само мајкама. Богомајчине очи су биле тако топле и светле да је свако ко је посматра могао да осети мир и утеху. И нас две је Мајка Божја гледала тужним очима пуним топлине и саосећања. То ми је давало наду и утеху. Моја вера је увек била веома слаба, незнатна. Кад сам била дете, мајка ме је учила да се молим ‘’за маму и тату’’ и научила ме ‘’Оче наш’’ и ‘’Богородице Дјево.’’ После сам све заборавила и све се то преселило у прошлост, у помало смешно, а донекле и тужно сећање.

Када би се људи смејали црквеним стварима, смејала бих се и ја са њима, но негде је, дубоко у мени, тињало неко нејасно осећање да Бог можда ипак постоји. Можда.

Очи Богоматере које су ме сада посматрале одједном изазваше праву буру у мојој души и ја схватих, упркос безизлазној ситуацији у којој сам се налазила, да ми је Она једина нада. Почела сам да се молим. Нисам знала речи ниједне молитве, већ сам је једноставно молила да нам помогне. Веровала сам да ће нам помоћи. Како сам могла ја, атеиста, да поверујем у тако нешто у том тренутку, ни данас ми није јасно. Мислим да ме је необична, Божаснка топлина Њеног израза уверила да ће нам Она заиста помоћи.

Каћа је седела на поду цркве, она жена ми је нешто шапатом добацивала, а ја сам се молила. Сећам се сада да се читава моја молитва састојала само из тражења помоћи за Каћу: ‘’Мајко Божја, помози нам, помози нам!’’ понављала сам стотину пута. Сузе су ми текле низ лице. Гледала сам икону, молила се тако и дрхтала.

Служба се завршила и људи су почели да одлазе. Ја сам и даље стајала пред иконом и молила се. Црква се скоро испразнила, Каћа је спавала на поду, а ја се нисам одвајала од иконе. Угледах свештеника како иде према излазу. Приђох му и замолих га за помоћ, а он само беспомоћно рашири руке и, закопчавајући капут, журним кораком изађе из цркве.

Када је свештеник отишао, она жена која је неколико пута хтела да ме одгура од иконе, изненада зграби Каћу за оковратник капута и стаде да виче како ово није јавна спаваоница, него црква и да сам ја једна најобичнија пропалица. Каћа се пробудила и почела да плаче. Ја се вратих још једном код иконе. Целивала сам је и још једанпут замолила Богородицу да нас не остави. Чврсто сам веравала да ће нам помоћи. У тренутку док сам отварала врата цркве, из мрака ми приђе једна жена, узе ме под руку и рече: ‘’Идемо.’’ Изашле смо из цркве и ја помислих: ‘’И ова хоће да нас отера...’’

Но жена ме је чврсто држала под руку и некуда нас водила. Било је веома хладно, чини ми се да ми се мраз увукао у кости. Под ногама нам је шкрипао снег. Улице су биле готово пусте, једино би поред нас пројурио покоји аутомобил. Ишли смо поред низа омањих ограђених кућа. Пало ми је напамет да је упитам куда нас води, али се нисам усуђивала. Надала сам се да ће све испасти на добро. Није ме напуштала мисао да нас Мајка Божја неће оставити и док смо ишле улицама, ја нисам престајала да се молим. Наилазиле су ми разне помисли у виду стрепње, бриге и страха од неизвесности, но чим бих затворила очи, видела бих пред собом икону Мајке Божје и све те помисли би одступиле од мене и нестајале.

Најзад се заустависмо пред кућом са високом оградом. Капија зашкрипа и ми се нађосмо у маленом, снегом покривеном дворишту. Кућа је имала само један спрат. Жена потражи кључеве и пусти нас унутра.

‘’Уђите брзо и скините капуте. Окачите их у ходнику и седите, молим вас, на ову клупу. Сачекајте ту, јер можда имате вашке. Позваћу вас, да се оперете. Моје име је Нина Сергејевна.’’

Затим зачух да неко из суседне собе пита, љутитим гласом: ‘’Нина, кога си то довела?’’

‘’Довела сам онога кога нам је Бог послао.’’

Затим однекуда зачух клопарање кофа за воду, омирисах кувани кромпир. Тресла сам се од умора и шока. Каћа је спавала, привијена уз мене. Шта ли ће сада да се деси? Даће ми да преспавам овде, а онда? Тресла сам се све више.

Отворише се врата и Нина Сергејевна ме позва: ‘’Драга моја, дођите да ми помогнете.’’

Устадох и уђох у кухињу. Пећ је била топла, а на њој се у великим лонцима грејала вода. Близу пећи је стајала емајлирана када. ‘’Ставите вруће воде, а онда је додајте мало хладне. Ја ћу окупати малу. У цркви сам чула њено име. А како је ваше?’’

Рекох јој како се зовем. ‘’Зовете се исто као и ја – Нина’’, рече она. ‘’А знате ли кад вам је имендан?’’

Нисам знала. ‘’Морате то знати, драга моја, кад већ идете у цркву. Света Нина се празнује само једном у години, 27. јануара.’’

Није ми било јасно зашто она то мени прича. Кухиња је била топла, мирис дима и хране која се кувала је био врло пријатан. Пунила сам каду водом. Било ми је непријатно што сам се нашла у кући код непознатих људи и што им стварам неприлике. Рекох то Нини Сергејевној која не хтеде да ме слуша. ‘’Немојте бити тако осетљиви. Донесите малу да је окупам. Обе сте прљаве после толиког пута, а можда сте зарадиле и вашке.’’

Свукла сам одећу са Каће, која је била врло поспана. Када сам је ставила у каду са водом, она зацича од радости и запљеска ручицама, а затим их, онако мокре, сави Нини Сергејевној око врата, и стаде да чаврља. Стала сам поред пећи, скоро у несвести. Све је изгледало тако нестварно, као да сањам. ‘’Сада је ред на вас’’, кроз маглу допре до мене глас Нине Сергејевне.

Она изнесе Каћу из собе, а ја се свукох и уђох у каду. Толико сам се тресла да ми је сунђер испадао из руке и једва сам се држала на ногама. Нина Сергејевна поново уђе у кухињу. Било ми је непријатно. ‘’Немојте се стидети. Ја сам лекар. Слушајте, драга моја, ви се озбиљно тресете. Брзо се оперите – болесни сте. Одједном, све ми се замути пред очима: и Нина Сергејевна и кухиња. Из далека сам осећала да ме неко купа, да ме брише и облачи у спаваћицу. С времена на време чујем нечји глас који ме храбри.

Одводе ме некуда, полажу ме у постељу, стављају ми нешто топло на груди и дају ми мало воде...

Касније су ми причали да сам повратила свест тек после четири дана, и то само на кратко. Од свега се сећам само да ми је пред очима била икона Богородице и да сам јој се молила, за себе, за Каћу и за Нину Сергејевну која нас је узела код себе. Сањала сам да је неко покушавао да ме одгура од иконе, а ја сам се бранила и викала: ‘’Мајко Божја, не остављај нас!’’ Неко ме је стално гурао, а ја сам пружала руке к Њој и успевала да направим пар корака према њој, и тада би се Њено лице озарило светлошћу, а ја бих у себи осетила мир, но потом би ме неко опет гурнуо од ње и све би поново постајало мрачно и борба би поново почињала. У сну сам се много плашила, обузео би ме ужас при помисли да ће ме неко одвојити од иконе Мајке Божје.

Знала сам да нам само Она може помоћи. Ако нам пружи руку и укаже Милост, живећемо. Када бих само могла да објасним себи, како је могуће да сам могла да се молим док сам била у несвести! Када ми се коначно повратила свест, прво што сам чула били су откуцаји великог зидног сата. Затим сам чула шкрипање дрвеног пода и нечији шапат. Била сам толико слаба да нисам могла да померим ни прст, и једва сам успела да отворим очи. Видела сам да се налазим у непознатој соби са прозором преко кога је била навучена завеса. Полако покрећем очи, и на своју велику радост видим икону Мајке Божје пред којом у светлуца кандило у зеленој чашици. Била је то иста она икона коју сам видела у цркви. Касније сам сазнала да је то икона Богородице Владимирске.

Погледала сам у икону и једино што сам могла било је да понављам исте речи које сам изговарала док сам била у несвести: ‘’Мајко Божја, не остави нас!’’ Плачем. Осећам како ми неко утире сузе и ја тонем у сан, по први пут мирна и без страха.

Пробудила сам се ујутру. Када сам отворила очи, поново сам чула откуцавање сата и неки шушањ. Из друге собе се чуо глас моје Каће и још један глас, који јој је читао бајку. Покушала сам да позовем Каћу. Поново сам отворила очи и видела икону. Осетила сам мир и поново покушала да дозовем Каћу и Нину Сергејевну. Под зашкрипа. Изнад себе угледах лице са наочарима, пријатно и благо. ‘’Каћа је овде, а Нина Сергејевна је у болници, данас се враћа касно. Добро је да сте се пробудили. Сада ће све бити у реду. Мајка Божја вам је помогла. Стално сте је дозивали у помоћ док сте били у несвести. Непозната жена ме поглади по глави. ‘’Имали сте упалу плућа, инфлуенцу и шок, све у исто време. Знате, Нина Сергејевна и ја смо добре пријатељице. Обе смо из Москве. Моје име је Александра Фјодоровна. И ја сам лекар, интерниста. Каћа и ја смо се спријатељиле. Нина и ја смо се договориле да је најбоље да останете код нас.

Остала сам у кревету пет дана. Тек тада ми је Нина Сергејевна дозволила да устанем.

Сасвим непознати људи су нас узели код себе и неговали ме док сам била болесна, хранили ме и појили, чували ми Каћу. Шта ме је навело да уђем у цркву оно вече? Зашто сам стала баш испред иконе Мајке Божје? Како то да ми је пало напамет да је молим за помоћ? И како то да сам била сигурна да ће нас Она избавити? Зашто је Њено лице било пред мојим очима све време док сам била болесна? Како то да сам прво угледала икону кад сам се пробудила из несвести, и то баш икону Владимирске Мајке Божје? Закључила сам да је све што ми се догодило било истинско чудо којег су Бог и Његова Мајка удостојили мене грешну. Када сам то схватила, обузела ме је још већа благодарност и љубав према Њој која нас је спасла и као и према женама које су нам помогле.

Све сам ово испричала Нини Сергејевној и Александри Ивановној, још док сам лежла у кревету. Њих две су ми много помогле и упутиле ме на пут вере. Крстиле су Каћу и научиле нас свему што нам је било потребно да знамо како бисмо заиста постале Хришћанке. Остале смо код њих три године. За то време сам радила у фабрици. Онда сам морала да се вратим у Москву да не бих изгубила стан. Каћа је остала код њих. Тамо је завршила школу и институт 1960. и тек тада се, заједно са њих две, са њеним бабушкама Нином и Сашом, вратила у Москву.

Нема потребе описивати какве су биле ове две жене. Пишући о овом периоду свог живота, суштински важном за мене, мислим да сам све рекла о овим двема Хришћанкама. Додаћу још само то да су обе бил духовне кћерке оца Арсенија које су морале да напусте Москву 1936. године како би избегле талас хапшења који је у то време беснео.

Са оцем Арсенијем су ме упознале 1958., пошто је пуштен из логора. По доласку у Москву, Нина Сергејевна и Александра Ивановна су купиле малу кућу, међутим више су времена проводиле са Каћом и њеном породицом.

Благодарим ти, Боже, за велику милост коју си ми показао. Благодарим и Владичици нашој, Пресветој Богородици, за чудо вере које је показала на мени и којим ме је привела Цркви, вери и извору живота. Благодарим ти, Мајко Божја, што си ми у прави час послала две твоје кћери и што си ми дала духовног оца и учитеља, оца Арсенија.

Слава Теби Боже наш, слава Теби!

На крову

Живот је у то време био тежак, пун изненадних опасности и страхова који су непрестано угрожавали наш живот, физички и духовни. Но, Бог и Мајка Божја су нам били милостиви у тренуцима непосредне опасности и никада нам нису ускраћивали Своју помоћ. Сваки пут када бих се удаљила са пута Господњег, Он би ми послао некога ко ми је помагао да се вратим на прави пут и учио ме да избегавам грешке и странпутице. Увек бих у тренуцима животне опасности призивала Име Божје и Он би ми увек слао помоћ. Много пута у животу сам се уверила да је једини истински спас у молитви, искреној молитви, а молитва Мајци Божјој ми је увек била најспасоноснија заштита и најпоузданије избављење од свакога зла, духовног и телесног.

Желела бих да вам испричам нешто о снази молитве коју је имао наш духовни отац и о једном догађају који је оставио велики утисак на нас.

У Москви је владала глад. Добијали смо купоне за осмину векне хлеба дневно, а хлеб који би нам давали био је плеснив. По дућанима није било ничега: ни кромпира, ни житарица, ни купуса, а уље и маслац нисмо видели месецима. Рубља није имала никакву вредност; сељаци су продавали храну искључиво за робу. ‘’Цена’’ им је била баснословна. Према грађанству су се односили као према душманима, и ми смо буквално морали да их молимо да нам дају векну хлеба или врећицу кромпира за златан ланац или крзнени капут. Били смо гладни, смрзавали смо се и живели смо у вечитом страху.

Саша, Каћа и ја одлучисмо да замолимо нашег духовника, оца Михаила, за благослов да идемо у село по храну. Многи су тада ишли у село са својим стварима и враћали се са храном. Отац Михаило нас је пажљиво саслушао, са негодовањем вртео главом, затим стао пред икону Богородице пред којом се дуго молио. На крају, кад је завршио молитву, рече нам: ‘’Стављам вас у заштиту наше Заступнице, Мајке Божје. Свака од вас нека понесе иконицу на пут. Молите се све време пута. Богомајка и Свети Георгије ће вас сачувати. Биће тешко. Ја ћу се одавде молити за вас.’’ Затим рече, као за себе: ‘’Мајко Божја! Угодниче Божији, св. Георгије! Помози, сачувај их и заштити од сваке опасности, страха и хуле.’’ Даде нам благослов и заћута.

Као да је заборавио на нас, отац Михаил се поново окрете иконама и настави да се моли.

И тако смо нас три кренуле на пут. Запитале смо се међусобно, зашто је отац Михаил рекао да ће нас на путу чувати Св. Георгије. Било смо младе, живот нам се чинио веома једоставним и нисмо се ничега бојале. Наравно, о животу нисмо знале скоро ништа. Увек смо живеле у граду, родитељи су нам били школовани и нисмо познавали никога са села. Све три смо студирале на факултету, а везивала нас је Црква. Наши родитељи се нису слагали са тиме да идемо на село, али смо на крају ипак отишле. Из Москве смо отпутовале стојећи између вагона воза. Био је крај септембра.

Успеле смо да набавимо вреће од око петнаест килограма брашна и тридесет килограма пшенице. Све смо саме носиле, мада су вреће биле веома тешке. Није нам било лако, али биле смо тако срећне. Набавиле смо храну! Како ће се обрадовати наши родитељи! Међутим, воз се изненада заустави негде подалеко од Москве. Знало се да свуда по околини патролирају ‘анти-профитерске’ јединице које одузимају људима храну коју су набавили са села. Нису пуштали народ у возове. Железница је у то време била резервисана само за војску.

Свуда око нас су били људи болесни од тифуса, гладни. Било је ужасно. Воз се није помакао три дана. За то време смо јеле млади лук и жвакале сирову пшеницу. И данас осећам тај укус у устима. Треће ноћи у станицу уђе дугачак воз. Пронесе се глас да је то војни воз који иде за Москву. Ујутру се врата од вагона отворише и војници поскакаше из воза да замене оно што су имали код себе за храну: јабуке, цвеклу или лук. Хтеле смо да их питамо да ли можемо да се укрцамо на њихов воз, но било нас је страх. Жене које су биле са нама рекоше нам да је опасно возити се са војницима. Од њих смо чуле ужасне приче. Говориле су још и да су белоармејци пробили фронт и да сада напредују ка нама, да банде дезертера пљачкају и силују све живо по околини, а чуле су и како је у близини избила епидемија колере. Слушајући их, чинило нам се да нам нема спаса и да је све изгубљено. Тада смо се сетиле речи нашег оца Михаила. Вагони су били пуни војника, коња и артиљеријског оружја. Војници су седели свуда: по седиштима, лежајима, по поду и у ходнику, пушили су и грицкали семенке и добацивали женама на перону: ‘’Ехеј, хајде с нама, повешћемо вас! Ускоро полазимо!’’ Било нас је веома страх. Неке жене се ипак одлучише да пођу са њима. Војници им помогоше да унесу своје торбе и завежљаје у воз, добацујући и смејући се све време. Последња вест је гласила да се до даљњег обустављају сви возови за Москву. Нас три покушавамо да на брзину одлучимо шта нам ваља чинити. Људи су већ почели да се пењу на кровове вагона. Кровови су пуни људи. Из вагона допире смех и свирка хармонике. Кажу да тај воз путује са Серпуков.

Једна група жена, међу којима смо и нас три, одлучује да се попне на кров воза, јер другог начина да се оде одатле нема. Тешком муком смо успеле да се попнемо на кров. Помагале смо једна другој и вукле претешке вреће са намирницама. Било нам је веома вруће. Некако смо успеле да се сместимо на металном крову једног од вагона.

Стадох да се молим Мајци Божјој, покушавајући да се неприметно прекрстим, Саша и Каћа такође. Свуда по крову су људи и жене. Из локомотиве куља дим који нас штипа за очи и за нос, јер ложе дрва. Уто воз стаде најпре да се дрмуса, као да не зна да ли да пође напред или назад. Коначно ипак полако крећемо. Воз се захуктава и почиње да иде све брже.

Пролазимо кроз неку станицу са које људи очајнички покушавају да се баце на наш воз. Већина не успева. Ево нас где пролазимо кроз ненасељену степу чију увелу траву пресеца једна једина пруга.

Повремено из локомотиве груне густ црни дим који нас засипа чађу, а по нама падају варнице, које нас пеку по лицу и рукама и које праве рупе по нашим торбама. Покушавамо да отресемо варнице са себе, да их отерамо као муве. Отресамо их са себе и једна са друге. Осећам мир, чак и заборављам на молитву. Посмартам степу и кровове вагона начичкане људима. Саша не престаје да се моли, лице јој је озбиљно, а усне јој се једва приметно мичу. Угледајући се на њу, молимо се Каћа и ја. То нам даје сигурност. Саша нам даје знак да легнемо тако да нам се главе додирују. Тако и учинисмо, а она поче да изговара речи Акатиста Пресветој Богородици Владимирској који је знала напамет. Нико је не чује, јер воз страшно тандрче, сваки вагон за себе. Саша се непрекидно моли: ‘’Мати Божја, под покров Твој прибегавамо, у Тебе се надамо и Тобом хвалимо. Огради и спаси нас беспомоћне од сваке беде, не остави нас и Твојом нас милошћу покриј. У Твоје руке предајемо себе, јер си нам ти једино спасење и нада наша.’’

Осећам, при свакој речи молитве, да нисмо саме, већ да је са нама Мајка Божја и да ће нас Она сачувати.

Врућина је велика и са муком успевамо да са себе стресемо варнице, а да се истовремено држимо за кров воза. Вреће непрестано клизе и морамо да их чврсто држимо и вучемо ка себи да не би спале са воза. Воз повремено стаје у станици да би војници натоварили дрва. Када се локомотива напуни водом, полазимо. Пролазимо ту и тамо поред неке брвнаре или сеоцета, али углавном се све време возимо кроз суву степу. Возили смо се тако неко време, а онда је воз наједном стао. Људи почеше да искачу из воза и да о нечему расправљају. Иако се воз не помера, и даље лежимо на крову. Мало је свежије, пошто је сунце већ на заласку, али сада почиње да нас мучи жеђ. Врата вагона се отварају, војници излазе напоље и одлазе у жбуње. Смеју се и псују. Одједном, један од њих рече: ‘’Хајдемо горе где су жене! Види шта их има по крововима!’’

Њихово расположење се одједном промени. Вагони се испразнише, а војници стадоше да се пењу на кровове.

‘’Господе, Боже мој! Шта сада?’’ помислих. Неки војници већ су били на крову, а за њима почеше да се појављују и други. Чује се плач и кукњава: ‘’Шта то радиш, несрећниче! Могу мајка да ти будем!’’

‘’Немојте ми само узимати храну, деца су ми гладна и чекају ме да им донесем...’’

‘’Не занима нас храна! Добро нас хране у војсци!’’

По крову се разлеже бат војничких цокула. Премрле смо од страха. Нека жена хистерично плаче и кука, неке скачу с крова на ледину и наравно, озлеђују се. На ншем крову још нема војника, но изненада се појављује неколико њих. Молим се Мајци Божјој, моли се и плаче Каћа поред мене, а Саша само сева очима. Знам нашу Сашењку, никад им се неће дати. Лице јој је пркосно, али знам да се из све снаге моли. Сетих се речи оца Михаила пред пут, знам да много може молитва духовника, а сетих се и како нам је споменуо светог Георгија. Обраћам се и њему са молитвом да нам буде у помоћи. Уздам се у Сашину молитву. Озбиљна је и мирна и наставља да лежи, док смо се нас две усправиле и селе. Један војник обилази неке жене и иде према нама. Има високе јагодице и ћелав је, а у његовим искошеним очима нема ни трага од било каквог осећања или мисли. Хвата ме за руку и вуче доле. ‘’Лези и нећу ти ништа!’’

Гурам га од себе и успевам да се неколико пута прекрстим, све време га гледајући у очи. Добро је, изгледа, расположен, па му је то смешно. У међувремену, неке жене се и даље опиру, а неке су се предале. Врло је бучно. Много је војника, добро се проводе, све им је ово веома забавно. Њихов пук се храбро борио и сада су добили отпуст, иду на заслужени одмор. На фронту су гледали смрт у очи, били изложени небројеним опасностима, а сада вероватно мисле да имају права на све. Отпор који им жене пружају само им још више распаљује ниске страсти. Навикли су, пролазећи кроз села, да силују све што им падне под руку, нарочито устрашене жене, које се отимају. Ово сам, закључила, наравно, тек када смо стигли у Москву.

Војник ми се опет приближи и ја коракнух уназад. ‘’Пази!’’ повика Каћа. ‘’Близу си ивице!’’

Окретох се и видех да више не могу назад. У том тренутку се на кров попе један морнар. На широким грудима му је морнарска мајица. Очи су му ужагрене. Креће се са толиком одлучношћу према мени и са таквим изразом гнева на лицу, да ме спопада ужас. То лице ми остаје урезано у памћењу за сва времена. Немам куд: један је испред мене, други ми се приближава одпозади.

Морнар ме хвата за рамена, гура ме у страну и говори: ‘’Смири се. За скакање са крова увек има времена. Причекај, сад ћу да рашчистим ствар.’’

Прилази оном војнику, задаје му поприлично јак ударац у груди, уз повик: ‘’Губи се одавде!’’ Војник бежи и скаче у простор између вагона. Морнар прилази другом војнику који је легао преко неке жене и виче: ‘’Шта радиш то, смрдљиви пацове! Срамотиш совјетску армију!’’

Војник се диже, псујући покушава да удари морнара, но овај му одвали шамар. Војник поново замахну да га удари, а морнар потеже револвер и усмрти га једним хицем. Тело војника се откотрља на ледину.

‘’Другови!’’ повика морнар. ‘’Ми смо војници Револуције, овде смо да бранимо и штитимо совјетску власт! Ми смо за народ, и ми смо из народа! Шта радите? Срам вас било! Црвена Армија штити радничку класу, а ми се овде срамотимо. Ко силује, заслужује да буде стрељан на месту! Можда на крову неког другог воза седе наше супруге, сестре и мајке! А сад, ви који се сматрате комунистима – за мном!’’

Војници се буне, неки покушавају и да га ударе, али сви силазе са крова. Окупљају се сви да расправе шта се догодило. Морнар држи говор, речит је и лепо се изражава. У почетку су неки војници почели да се буне и да потежу оружје, али побуна је брзо савладана, јер су уз морнара убрзо стали комаднујући официри и други војници. Све се убрзо стишало.

Жене нису силазиле са крова. Војници брзо закопаше мртвог друга и вратише се у вагоне. Морнар се поново попе на кров и позва нас: ‘’Девојке, изволите доле у вагон – биће вам удобније.’’ Саша устаде и рече нам: ‘’Идемо.’’

Воз је путовао читавих 48 сати. Војници су били добри према нама. Дали су нам да једемо чорбу од јечма и чај који је имао загорели укус. Морнар нам рече да се зове Јуриј* Николаевич Туликов. Био је партијски комесар пука. Седео је поред нас, а Саша, која је иначе била веома ћутљива и тиха, није престајала да прича. Чинило ми се да није баш паметно што му прича о нама, о Цркви, о факултету, о нашем пријатељству. Испричала му је и како смо се молиле Мајци Божјој и светом Георгију да нас сачувају на путу. Морнар нас је слушао и није се смејао, нити нас критиковао.

Спавале смо у углу вагона. Разговарале смо и молиле се заједно, поготову Саша.

Два пута смо наилазили на барикаде, но војници су их оба пута успешно отклонили. Најзад стигосмо у Подолск. Била је то последња станица. Јуриј и још неки војници сместише нас у локални воз којим смо стигли у Москву.

Док смо се поздрављали, Јуруј нам рече на растанку: ‘’Можда ћемо се негде поново срести! Живот је пун изненађења.’’

Саша, наша тиха и повучена Саша, позната по умереним речима и понашању, стаде пред Јурија, загрли га око врата и рече му: ‘’Нека те Бог сачува за добра дела. Само настави да помажеш људима. Нека Би Бог дао да увек имаш овако велико и добро срце.’’ Дубоко му се поклонила. Овакво понашање није било својствено нашој Саши.

Наши родитељи су били пресрећни када су нас угледали. Чим смо се умиле и опрале, пожуриле смо код оца Михаила.

На вратима нас је дочекао отац Павел. ‘’Баћушка зна да долазите, па ме је послао да отворим врата. Све ово време се молио за вас!’’

Уђосмо у кућу. Отац Михаил скочи од радости кад нас угледа, загрли нас, даде свакој благослов, а затим се окрете иконама Пресвете Богородице и светог Георгија и отпоче да чита благодарну молитву. После тога смо му испричале наш доживљај. Док смо говориле, отац

Михаил се молио. На крају је рекао: ‘’Благодарим Ти, Боже, због Твоје велике милости. Да нисте случајно заборавиле на морнара Јурија, који у себи носи иксрицу вере. Молите се за њега. Једнога дана ћете се поново срести и тада ће бити потребно да ви њему помогнете.’’

Од тада је прошло више од двадесет година. Поново је дошао рат, година је била 1943. Отац Михаил је страдао у логору, а наша љубљена Саша је такође умрла у изгнанству. За нас је растанак од оца Михаила био веома болан и тежак. Понекад би нам, преко пријатеља, стигло писамце од њега. Оца Михаила су ухапсили 1928. због ‘’верске пропаганде.’’ Посетила сам га неколико пута, а једном приликом провела месец дана у месту близу логора у коме је био затворен. Саша је, оставивши све, прешла да живи у место у које је касније изгнан.

Те године су биле пуне трагичних догађаја. Многи људи су изгубили живот. Било је тешко без оца Михаила, но он нас беше поверио духовној бризи оца Арсенија, који му је био духовни син и који је живео близу Москве.

Саша је умрла, а Каћа се још одавно удала. Остале смо у вези. Те ратне, 1943. године, радила сам као хирург у војној болници, понекад и по двадесет сати дневно. Недељама нисам успевала да одем кући. У цркву сам могла да свратим сам оповремено. Молила сам се кад год сам могла.

У том ужасу рата, многе раније успомене су почеле да бледе и да се губе из сећања. Скоро сам сасвим заборавила на оно наше путешествије на крову војног вагона. У то ратно време радила сам као хирург у болници за више официре. Имала сам толико посла да нисам имала времена ни да погледам лице рањеника: обраћала сам пажњу само на рањени део тела.

Једне вечери унесоше неког пуковника чија је рана била под инфекцијом. Морала сам хитно да га оперишем исте ноћи. Операција је трајала четири сата, а за то време смо морали неколико пута да му дајемо крв. Када је операција напокон завршена, сви смо били исцрпљени, једва смо стајали на ногама. Заспала сам на столици, нисам се ни пресвукла. Спавала сам четири сата, а затим отишла да прегледам пуковника.

Опорављао се, али веома споро. Неколико пута је западао у кризу и много смо се намучили да би му спасли живот.

Двадесетог дана после операције дођох да га посетим. Био је врло слаб, блед и измучен, живе су му биле само очи. Погледао ме је и полако, с муком проговорио: ‘’Машењка! Тако ме често посећујеш, а још ме ниси препознала!’’

То ме је мало наљутило, и ја му одбрусих: ‘’Ја за вас нисам Машењка, већ војни хирург.’’ Било ми је непријатно што ме је тако ословио пред колегама који су пошли са мном у визиту.

Он се само осмехну и рече: ‘’О, Машењка, а ја сам тебе, Каћу и Сашу добро запамтио и нисам вас заборавио!’’

Прошлост ми наједном сину пред очима и ја повиках: ‘’Јуриј!’’ Стадох да га грлим. Лекари и сестре се неприметно повукоше.

Грлила сам га и плакала као мало дете. Затим погледах натпис изнад кревета где је стајало његово име: Јуриј Николаевич Туликов. Зар је могуће да нисам обратила пажњу на име болесника?

Очи су му сијале. ‘’Иди, заврши визиту, па се врати.’’

Редовно сам га после тога посећивала кад год бих имала времена. О свему смо разговарали. Прво што ме је питао било је да сам и даље при Цркви. Причала сам му о оцу Михаилу, о покојној Саши и о Каћи и њеној породици. Испричала сам му и за оца Арсенија који је тада већ био у логору.

И он је мени причао о себи. Живот му није био лак, но његова је душа увек била чиста и отворена. Сашине речи приликом растанка у возу су му се утиснуле у памћење и никада их није заборавио. Помогле су му да упозна веру и да се према људима односи са пажњом и добром вољом.

‘’Када је почео рат, већ сам био стекао чин пуковника, али тада су ме послали у логор. Тамо сам сретао разне људе, добре и зле, али од свих најбоље памтим једнога који се према људима односио са таквом добротом, благошћу и топлином, да су га сви волели, чак и криминалци. Он ме је привео к Богу. Звао се Глеб. Умро је у логору 1941., а мене су ослободили исте године у августу и поново послали на фронт. Морао сам поново да зарадим чин пуковника. Командовао сам једном дивизијом док нисам рањен. Кад оздравим, опет ћу у рат. Био сам до сада у многим ратовима – у Шпанском рату, Фиснком и сада у Отаџбинском.

Јуриј и ја смо се растали као најбољи пријатељи. Дуго смо се дописивали, све до краја рата. Када се 1948. године са породицом преселио у Москву, често смо се посећивали. Сада је у пензији, живи на својој даћи у близини Москве, окружен унуцима. И сада се виђамо, најчешће у Троицко-Сергијевском манастиру у Загорску. Како су чудни путеви Твоји, Господе! Отац Михаил је био у праву оне далеке 1920. године, када је рекао да ћемо се поново срести. Много може молитва Богу, а још више молитва духовника за своју децу. Милостива је Мајка Божја према нама грешницима. Својим топлим молитвама Богу и Мајци Божјој, отац Михаил нас је сачувао од смрти и од греха, а кроз нас, привео вери и морнара Јурија. Пресвета Богородице, спаси нас!

Преписано из белешки М.Н.А.

*Јуриј је руска варијанта имена Георгије

Једно признање

Писати о оцу Арсенију увек значи писати и о себи, о свом животу и о сопственим делима која су на неки начин повезана са њим, нашим духовним оцем. Његов необично бистар ум, познавање људске природе и живота уопште, које се може другачије назвати и интуитивним знањем, његова непрекидна молитва и потпуно предавање себе другима, све те особине су допринеле да у мом животу он стекне посебно место међу многим свештеницима које сам имала прилике да упознам. Било је немогуће од њега сакрити или изоставити нешто приликом исповести, човек је једноставно морао све да му каже. Стојиш тако пред њим, и осећаш да он види твоју душу у целини и да чак зна и оно што му ниси рекао.

Пре рата био је у изгнанству, но имао је дозволу да прима посете. Моја мајка и ја смо често одлазиле код њега и ја сам тада постала његова духовна кћерка. Тада сам имала осамнаест година. Касније је отац Арсеније пребачен у логор ‘специјалног’ режима, те смо од њега врло ретко добијали писамца са духовним саветима. Међутим, 1949. године смо изгубили сваки додир са њим, нисмо чак знали ни да ли је жив. Овом приликом ћу изнети неколико својих сећања на оца Арсенија, но пошто су догађаји које ћу описати исувише личне природе, изоставићу своје име.

Удала сам се четрдесетих година за верујућег човека. Био је повучен, кротак, тих и веома добар. Није много говорио, чак ни са мном. Био је десет година старији од мене.

Отаџбински рат се био завршио. Муку тешкх послератних година између 1946. и 1952. нисмо осетили на сопственој кожи. Имали смо две кћерке, а са нама је живела и моја мајка. Муж ме је волео на миран и постојан начин. Био је добар отац, посвећивао је много времена деци и васпитавао их у духу наше вере. Живели смо удобно, често се молили заједно, а суботом и недељом одлазили у цркву где је служио наш добри отац Георгије. У нашој породици је, наизглед, владао савршени мир и слога.

Затим је дошло пролеће 1952. године, а оно што се тада догодило оставило је дубоку бразду у мом животу. Та бразда је имала две стране: починила сам тежак грех кога сам била потпуно свесна, за кога сам се искрено покајала и који сам исповедила свом духовнику, а са друге стране сам осетила неописиву срећу, пуноту радости коју пружа једино права љубав. Овај други слој мога греха лежи сакривен дубоко у мени, покривен кајањем, али живи и даље и ја сам свесна његовог постојања. Свој сам грех исповедила оцу Георгију, мислећи да сам исповешћу очишћена од тог греха из прошлости.

Нема речи да се опише радост коју смо ми, духовна деца оца Арсенија, осетили када је он ослобођен из логора, 1958. године. Изгледало је као да смо сви одједанпут ближи Богу, препорођени. Сви смо тада ишли на исповест код оца Арсенија, али ја нисам била у стању да иповедим пред њим шта се догодило 1952. године. Осећала сам огроман стид и бојала сам се да ће ме одбацити кад би знао шта се догодило.

А ево шта се догодило: као што већ рекох, моја породица је била веома сложна. Изненада, те 1952. године, ја сам се заљубила и та ме је љубав целу прогутала. Човек у кога сам се заљубила био ми је, гледано из једног угла, сасвим стран: није веровао у Бога. Био је, с друге стране, веома интелигентан, простосрдачан, пријемчив. Имао је јаку вољу. Љубав се појавила изненада. Привлачност сам прва осетила ја: тај ме је човек освојио нежношћу, искреним пријатељским старањем и пажњом која људима, а нарочито женама веома прија и потребна им је. Нажалост, мој муж према мени никада није био ни нежан, ни пажљив. Био је умерен у свему и веома уздржан.

У почетку ме је Фјодорова (не користим његово право име) пажња и нежност изненађивала, а помало и плашила. Ипак, осетила сам привлачност: пожелела сам да га боље упознам, да сазнам шта му је у души, да сазнам тајне његовог бића. Желела сам да му помогнем, мада нисам знала како и чиме. О Боже! Колико човеку, а посебно жени, значи лепа реч и пажња! Мој брачни живот је био некако рутински и умерен. Знало се ко ће шта рећи када дође кући. Знала сам шта ће ме муж питати, а шта ћемо му ја или деца одговорити. У свакој породици интересовања њених чланова временом постају непроменљива и никада више не првазилазе очекивања која се током заједничког живота успоставе.

Фјодор је био веома широких интересовања и знања, био је висок и снажан, пун енергије. Имао је лепо и правилно лице. Људи су га волели, но он је увек био прилично миран и повучен. Колико знам, жене га нису занимале. Волео је само једну жену, а то је била његова супруга, која је уједно била и моја добра пријатељица. Ана је те године напунила 43, а Фјодор 46 година. Живели су скромним и умереним животом, баш као и нас двоје. Ањута ме је подсећала на мог супруга: и она је била ћутљива, повучена у себе, педантна, штедљива, и није имала нежности у себи.

Фјодор је био заљубљеник у свој посао. Посао нам је био донекле сличан; мада смо били запослени у различитим секторима предузећа, виђали бисмо се на састанцима и понекад сарађивали на различитим пројектима. Фјодор и Ана су нас често посећивали, као и ми њих. Фјодор и ја бисмо заподенули разговор о послу, а онда би се Ањута љутила: ‘’Зар мора и код куће да се говори о послу?’’ На крају би ипак била приморана да заподене разговор са мојим супругом или другим гостима, с обзиром да Фјодор и ја нисмо прекидали разговор о послу. Наше би пријатељство вероватно наставило да траје још много година, само да се нешто ужасно није догодило...

... Да, само да се није догодило нешто ужасно. У пролеће 1952. требало је да мој супруг и ја одемо на одмор у једну бању коју смо радо посећивали. Волели смо крајолик у коме се бања налазила и много смо пута тамо боравили. Но пред сам пут, спречен непредвиђеним околностима на послу, мој муж би принуђен да откаже пут. Морао је да иде на дугачак службени пут негде далеко. Да му не би пропала резервација у бањи, одлучисмо да је понудимо Фјодору, пошто је овај имао месец дана неискоришћеног годишњег одмора. ‘’Тако нећеш бити сама, имаћеш друштво’’, рекао ми је муж.

Био је почетак маја, време је било сунчано и топло, а дрвеће већ олистало, одевено у прозирне зелене тонове. У даљини су се зеленела брда, а свуда около је била шума. Пољско цеће је таман процветало. Све је то доприносило некаквом општем усхићењу и узбуђењу. Сунце се купало у маленим језерцима и поточићима, а бања је била полу-празна. Било је мирно и цео амбијент ме је подсећао на лику Нестерова или Левитина. Све је изгледало савршено. Првих пет дана нашег боравка у бањи Фјодор и ја смо се шетали по околини и разговарали о свему и свачему. Као да је онај тихи и повучени Фјодор нестао. Наши су разговори сада били живи и разноврсни. Причали смо о религији, вери и природним лепотама. Волели смо исте ствари. Била сам срећна и све ми је то веома пријало. Почела сам да некако другачије посматрам Фјодора: видела сам га као талентованог интелектуалца, а при том нежног и осећајног мушкарца. Шестога дана боравка у бањи цео мој претходни живот се једноставно срушио, започео је нови живот у коме сам нестрпљиво ишчекивала сусрет са њим, у коме ме је грејала светлост његовог присуства и у коме сам по први пут осетила огромну, свеобухватајућу љубав.

Муж, деца, вера, речи мог духовног оца, осећање стида, све је то нестало пред вихором снажне љубави какву никада до тада нисам окусила. Била је то људска, земаљска љубав какву човек може само једанпут у животу да доживи. Нисам била у стању да је одгурнем од себе, нити да се окренем од ње, штавише, нисам ни желела. Сваки дан проведен са Фјодором био је препун среће, и за мене представљао извор никад до тада доживљених осећања и радости. Свет око мене је био леп и све оно што је некада изгледало сиво и тмурно добило је нову боју, сјај и лепоту.

Понесена бујицом новооткривених осећања заборавила сам на све што сам раније волела и што ми је некада нешто значило. Са нестрпљењем сам ишчекивала сваки нови сусрет, разговор и присност. Никада према своме мужу нисам осетила тако нешто, упркос његовој постојаној љубави према мени и нашем заједничком животу у вери. Моја веза са Фјодором није могла ни са чиме да се упореди. Осећање љубави ме је сажижало, заборавила сам на свакога и на све, а осетила сам да се и њему исто догађа, можда чак и са већим интензитетом. У мојим очима он је био преображен – други човек.

Можда звучи невероватно, али за тих седам месеци колико је наша веза трајала, нисам ниједном осетила кајање нити грижу савести. За мене он није било само мушкарац кога сам волела: у својој опчињености њиме открила сам један за мене до тада непознат свет. Изгубила сам способност критичког мишљења. Нисам више била у стању да размишљам као Хришћанка. Покушавам да опишем, најреалније и најистинитије што могу, како сам се тада осећала. Фјодор се, како рекох, преобразио: поседовао је задивљујућу количину енергије, а његово огромно знање и искуство, које је до тада било успавано негде у дубинама његовог ума, сада је постало доступно другима. На послу је постао веома успешан: научна открића су се низала једно за другим. Изненадио је своје колеге, које га нису познавале таквог.

Једном приликом је на мојој поткошуљи приметио прикачену иконицу и крст. ‘’Ти, значи, верујеш у Бога?’’ упитао ме је, изненађено. Ни ово његово директно питање није успело да у мени пробуди прошлост, нити ми је тада пало на памет да застанем и размислим.

Одмор у бањи је пролетео као вихор. Када смо се вратили кући, били смо сасвим други људи. Наставили смо да се састајемо. Наша веза је постала још јача и чвршћа. У почетку смо се виђали у тајности на разним местима, а касније смо изнајмили собу у којој смо могли да се састајемо. Плашили смо се да се за нашу везу не сазна, да нас познаници или колеге не примете да смо заједно. Одлазили бисмо са посла у различито, под изговором да идемо у библиотеку или на неки пословни састанак, а затим бисмо се састајали у нашој соби. Крали смо љубав од својих породица, крили се од сопствене савести, пред људима, а ја још и пред Богом.

Понекад сам се осећала као лопов у туђој кући. Крала сам нешто драгоцено и стрепела да ћу бити ухваћена на делу. Трзала сам се на сваки шушањ, на сваки звук врата која су се отварала. Највише од свега сам се плашила да моја свекрва не сазна за моју везу. Исте мисли су ме прогањале и у сну. Избегавала сам сваку помисао о томе шта се заправо са мном догађа. У том случају, моја прошлост би преплавила садашњи тренутак и ја бих изгубила смелост која је се темељила на украденој срећи. Тада бих, зацело, пала у амбис сумње, патње и бола... Многи су ме страхови тих дана прогањали: страх од бола који би наступио ако бих остала без своје велике љубави, страх од кривице коју бих осетила ако би се моја породица распала услед моје преваре... Могла сам, дакле да наставим да га волим једино у највећој тајности и само под условом да не размишљам ни о чему. Лагала сам свога мужа, своју мајку, запоставила децу, избегавала обавезе, све то да бих се састајала са Фјодором. Нисам могла да престанем да га виђам. Мислила сам да мој муж ништа није примећивао, и до дана данашњег, нисам сигурна да ли јесте, или није. Он је увек само ћутао. Никада није постављао питања када сам се изговарала количином посла или дугим седницама, или када сам била раздражљива. Тада би се само повлачио и посвећивао се деци. Много се молио.

Не знам колико је још могла да траје моја веза да се, седам месеци пошто је све то почело, моја старија кћерка није тешко разболела. Покушали смо да је лечимо код куће. Нега за болесно дете, непроспаване ноћи, договори са лекарима, све је то пало на плећа моје мајке и мога мужа. Када јој се стање погоршало, морали смо да је одведемо у болницу. И тада је већи део терета пао на мога мужа. Чак и тада, када је живот моје кћери био у опасности, налазила сам времена да се састајем са Фјодором. Осећала сам да имам права, сада када пролазим кроз тешку кризу, да на неколико тренутака заборавим на све своје проблеме.

Једнога дана мајка ме позове на посао да ми јави да је детету много горе и да је наступила криза. Но, ја сам имала уговорен састанак са Фјодором који, упркос вестима из болнице, нисам имала намеру да откажем. После састанка, на путу за болницу свратила сам кући да узмем храну коју је мајка припремила за моју кћерку и тада угледах мог мужа на коленима, пред иконама и упаљеним кандилом, како се моли из свег срца.

‘’Господе! Не окрени лице Своје од нас грешних, посети и исцели слушкиње Твоје (и он рече моје име и име наше кћерке), и изли на њих благодат Твоју!’’

Ја се искрадох из собе, узех пакетић са храном и одјурих у болницу. Тада ми се по први пут појави јасна мисао о мом страшном духовном и моралном паду. Као да је тог тренутка спала нека тешка завеса са мојих очију. Ја, Хришћанка, верујућа жена, духовно чедо оца Арсенија који у овом тренутку страда у злогласном логору и који се моли за мене и за моје спасење, пала сам ниже и од безбожника на које сам гледала са презиром, умишљајући да сам боља од њих, јер верујем у Бога!

Стигла сам у болницу трчећи. Поред кћеркине постеље затекох мужа. Хтедох да је загрлим, но он ме заустави: ‘’Немој да је будиш. Дали су јој инјекцију и сада спава.’’ Затим ме одведе до прозора.

‘’Чекам те од јутрос да дођеш’’, рече. ‘’Сада када је прошло оно најгоре, обе сте се вратиле.’’

Ово ме је веома зачудило. Шта је хтео тиме да каже: ‘’Обе сте се вратиле?’’

У тренутку помислих да је дете умрло и да мој муж не зна шта говори. Почех да плачем. Он ме загрли и, држећи ме за рамена, рече: ‘’Све је сада у реду, све.’’

Схватила сам да је дете живо, али чинило ми се као да његове речи значе још нешто, нешто што је имало везе са мном. Није ми било јасно, како то да је у болници од јутра – зар га нисам видела код куће пре пола сата? Шта се то дешава са мном?

Провели смо читаву ноћ крај постеље наше кћерке. Ћутали смо све време, али обоје смо дубоко размишљали. Читав мој живот је те ноћи прошао пред мојим очима. Видела сам себе онаквом каква заправо и јесам. Мужа нисам смела ни да погледам. Његова смиреност и трпељивост су учинили више од било каквог осуђивања, греха и свађе.

Од тога дана прекинула сам везу са Фјодором. Схватила сам да сам све време била играчка у рукама нечастивога и осећала сам огроман стид што сам се толико удаљила од Бога, што сам заборавила на све речи и поуке оца Арсенија и што сам се определила за пут неверства и преваре.

Много је година прошло од тада, Ја сам се веома искрено покајала и добро схватам дубину и тежину свога греха за који се и данас молим Богу да ми опрости, но упркос томе, не могу да жалим због онога што сам учинила. Љубав коју сам давала и добијала је била сувише лепа, сувише искрена и сувише истинита. Погрешила сам, знам; застранила сам веома, но ја сам тог човека истински волела.

Неки су ми рекли: ‘’Ако тако говориш, значи да се ниси стварно покајала, да ниси схватила дубину свога пада.’’ То није тачно. Све схватам, али нисам у стању, и не желим, да проклињем прошлост. Ко хоће да ми суди, може да посматра мој случај из много различитих углова.

*****

Наставила сам да живим са мужем као и пре, само што сам сада постала другачија. Невидљива линија никад изречене тајне делила ме је од њега, но мени се чинило да он није био свестан те линије. И даље је мало говорио, био је, као и увек тих и повучен. Знала сам да ме воли, но исувише рационално и тихо – као да сам драг комад намештаја у стану. За њега сам била и остала мајка његове деце, али никада супруга, никада жена.

Што се Фјодора тиче, више није имао места у мом животу. Никада више нисмо ни споменули нашу ранију везу. И даље су нам долазили у посету, Ана и он, или смо ми одлазили њима. Није долазило у обзир да престанемо да се породично дружимо, јер би његова жена и мој муж схватили да нешто није у реду. Прекид наше везе је озбиљно пореметио Фјодоров живот: одједанпут је изгубио своју новостечену енергију, постао је лењ и инертан, што се одразило на његов посао. Повратио се тек после осам година. Најгоре од свега је било што ми је Ањута, после свега, једном приликом поверила своје сумње да је 1952. године Фјодор имао ванбрачну везу са неком женом. Било ми је веома тешко и осећала сам огроман стид.

****

Прошло је пет година од када је отац Арсеније пуштен из логора. Ишла сам код њега једном месечно, исповедала се, разговарала са њим и добијала од њега савете. Увек бих одлазила од њега са осећањем спокоја, мирна и као препорођена, но терет прошлости ме је и даље притискао.

Октобра 1963. поново сам отишла да га посетим. Отац Арсеније је тада изгледао посебно весео и оран. Молили смо се заједно у његовој соби где је служио вечерњу. После тога сам се исповедила, искрено и дубоко. За време исповести, отац Арсеније је био необично ћутљив. Када сам завршила своју дугу исповест, упитао ме је: ‘’Је ли то све?’’

‘’То је све’’, одговорила сам.

Он уздахну дубоко и поново упита: ‘’Је ли то све?’’ и пошто није било одговора, покри ми главу епитрахиљем и прочита разрешну молитву.

Идућег јутра сам се на светој литургији причестила заједно са још неколицином верника који су били дошли код оца Арсенија. Напољу је било лепо и сунчано, па сам, мирна и радосна после исповести и причешћа, изашла напоље и мало поседела са Ањом на клупици испред куће.

После тога, Надежда Петровна нам је послужила ручак: пржени кромпир (какав је само она умела да припреми), чај и колач. За време ручка смо разговарали и размењивали сећања. После ручка се отац Арсеније мало одморио, а после тога изразио жељу да се прошета шумом, која је била око један километар удаљена од куће. Докторка Ирина се није слагала са тиме, јер је почео да дува ветар, а време се наоблачило, но отац Арсеније ипак обуче капут и стави капу на главу. Ирина и Ања су хтеле да пођу са њим у шетњу. Сви смо, наравно, желели да идемо са њим, но пошто су се њих две прве јавиле, остали су ћутали. Док је отац Арсеније још био у својој соби, њих две се обукоше за шетњу, но када је изашао из собе, погледао је у мене и рекао: ‘’Ићи ћу са Л. Њој је потребније.’’

Изашли смо из куће и кренули улицом, поред кућа окруженим баштама, поред складишта испред којег су радници бојили цигле и ускоро се нађосмо у пољу. Снажан ветар је чупао траву и повијао грање, а над земљом су се надвили тешки, црни облаци. Суво лишће је витлало свуда око наших ногу под снажним ударима ветра. Ветар је фијукао, а лишће шуштало под нашим ногама. Имала сам утисак као да ходам по нечем живом.

Нисам се осећала пријатно. Погледала сам оца Арснија. Он је ишао напред мирно, задубљен, као и увек, у своје мисли. Понекад само на лицу би му заиграо осмех.

До шуме је водио узан путељак. Ветар се у шуми чуо још јаче. Дрвеће се повијало, гране као да су се бориле са снажним ветром. Суво лишће које је покривало земљу, час је летело унаоколо и сударало се са стаблима дрвећа, час је падало по земљи, да би се поново разлетело под новим налетом ветра. Све је то допринело да се осећам нерасположено и потиштено. Нешто је почело да ме мучи: ‘’Зашто ме је баћушка позвао у шетњу?’’ непрестано сам мислила. Он никада не чини ништа без ваљаног разлога. Увек је мислио о томе како да нас, своју духовну децу, упућује и учвршћује на стази вере. Сигурно постоји разлог зашто ме је позвао да пођем с њим. Јуче исповест, данас Свето причешће.... одједанпут ми сећања на догађаје из 1952. бљеснуше као муња пред очима.

‘’Оче Арсеније’’, позвах га. ‘’Имам нешто да вам кажем...’’ И ја почех да му причам све од почетка како је било, све у једном даху. Отац Арсенје стаде поред мене. Слушао ме је са пажњом и гледао благо. Када је чуо првих неколико реченица, прекинуо ме је. Приклонио је главу, прекрстио се и рекао ми: ‘’Немој. Нема потребе. Твој грех је велик, али Бог ти је опростио, а сем тога, исповедила си се већ оцу Георгију. Не понављај исповест.’’

Плакала сам, гушила се у сузама док сам покушавала да наставим. Дрхтала сам од неког унутрашњег страха и од стида.

‘’Немој. Све сам разумео. То што ништа ниси рекла мужу је и добро и није добро. Он те воли: да си му рекла, дубоко би га повредила и изазвала би озбиљне проблеме у породици. А он то ионако зна. Сви смо ми грешни, памти овај твој грех који си учинила пред Богом и пред својом породицом. Мораш се молити, без престанка молити за опроштај. Молићу се и ја. Најважније је да си имала храбрости да све кажеш твом духовном оцу. Истина чисти човека изнутра, нарочито истина изговорена приликом исповести. Идемо сада.’’ И он ме благослови.

Окренули смо се да пођемо кући. Нисмо много дубоко зашли у шуму. Ветар је и даље завијао и ломио грање, лишће је и даље шуштало и витлало у круг, они црни облаци се нису разишли, али у мене се уселио мир какав нисам осетила још од 1952. Више ме ово ружно време није плашило нити је утицало на моје расположење. Док смо се враћали кући, отац Арсеније је био радостан и чио. Испричао ми је житије св. Марије Египатске. Свака његова реч је имала своју тежину и посебан значај за мене.

Када смо дошли кући, отац Арсеније је и даље био у том радосном расположењу. Причао нам је о разним људима које је упознао у логору, наводио нам делове Јеванђеља и мисли светих отаца. Говорио нам је о неисповеђеним гресима и о молитви. Највише се задржао на молитви. Говорио нам је о снази молитве, када се двоје или више људи окупи и договори да моли за исту ствар. Присетио се како се у логору молио за избављење пријатеља. Аљоша, тада још студент, а сада свештеник Алексеј, рече на то: ‘’Да, оче Арсеније. Сећате ли се како смо нас двојица преживели два дана и две ноћи у казненој ћелији? Наша заједничка молитва је учинила да се на чудесан начин избавимо од сигурне смрти!’’

Увек ћу памтити речи оца Арсенија да кад се двоје или троје окупе на и моле Богу за исту ствар, и ако је њихова молитва искрена и потиче из чистог срца и јаке вере, таква молитва много може пред престолом Божјим и пред Његовом Пресветом Мајком.

‘’Огромна већина људи не може да избегне грех’’, рекао је отац Арсеније, ‘’јер живимо на земљи. Но најважнија ствар на свету јесте –наш однос према Богу. Морамо увек да Му прибегавамо у молитви, искреној и неусиљеној, у покајању, исповести, да Му се приближавамо кроз добра дела, кроз љубав једни према другима, према целој Његовој творевини!

‘’Сећајмо се увек Писма: ‘Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гњеву Божјем, јер је написано: моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ’ (Рим. 12,19). Старајмо се да нас осећање осветољубивости никада не посети, а ако нам ипак дође, боримо се против њега молитвом, сећајући се Светих Отаца и како су се они борили са овом страшћу и побеђивали је.

Уколико осетимо у себи жеђ за осветом, отац Арсеније нас је саветовао да одмах ставимо себе на место онога коме желимо да се осветимо, како би што пре схватили неразумност ове жеље.

Те вечери нам је говорио и о пажњи са којом треба да се односимо један према другом, о томе како треба да слушамо с пажњом када нам неко прича о својим мукама, макар се и не слагали са том особом. Морамо покушати да сагледамо живот очима те особе, дубоко и без осуђивања. Живот је понекад толико компликован да човек често не може да предвиди своје поступке.

Док је говорио, отац Арсеније би често гледао у мене. Осећала сам тада, као да гледајући мене види целу моју душу.

Грех који сам починила није нестао. Нисам га избрисала исповешћу и покајањем. Знам да ћу за њега морати да дам одговор на Суду, но исповест и покајање су ми омогућили да у потпуности сагледам свој поступак. Признавши га пред духовником осетила сам се као прикована за ‘’стуб срама’’, но то ми је помогло да се расцеп који се услед мога греха створио у души залечи, као и да увидим сопствену ништавност.

Отац Арсеније ми рече на растанку: ‘’Не престај да се молиш за опроштај, моли се стално. Не заборављај никад колико си згрешила мужу и праштај му све.’’

Осећала сам се много лакше. Целим путем до куће покушавла сам да схватим како је отац Арсеније знао да сам свој грех исповедила оцу Георгију, кад ја никоме нисам рекла за ту исповест. Отац Арсеније је заиста умео да чита наше душе. Његове духовне очи су могле да виде и наше најскривеније тајне.

Када је отац Арсеније умро, оставио нас је сиротима. Умро је и мој муж, пред којим сам била толико крива, а деца су отишла од куће. Сада имам довољно времена за размишљање и за сећање. Стога сам и одлучила да запишем своје успомене на оца Арсенија и на духовну утеху којом нас је крепио у најтежим тренуцима живота.

Писмо

Дали су ми писмо које је требало да однесем оцу Арсенију. На путу сам га изгубила. Када? Како? Ни сама не знам. Открила сам да нема писма тек када сам дошла код њега.

Било ми је веома криво, осећала сам се ужасно. Одмах сам му рекла да сам изгубила писмо које било њему намењено. Знала сам да је особи која му је писала било веома стало да одговор добије што пре и да се радило о нечему веома важном. Но нисам имала ни приближну идеју о чему се радило и шта је писало у том писму.

Када ме је саслушао, отац Арсеније рече: ‘’И то је воља Божја!’’

Следећег јутра, када сам одлазила, благословио ме је, дао ми је писмо и рекао: ‘’Немојте и ово да изгубите!’’

Отишла сам и чим сам стигла кући, отрчала сам до М. Пре него што сам јој дала писмо, рекох јој да сам изгубила њено. М. се сневесели и поче чак и да плаче. Но када је прочитала писмо оца Арсенија она поново заплака, али овај пут од радости. Стално је понављала: ‘’Господе, каква радост! Отац Арсеније ми је послао одговор на оно што сам га питала у свом писму! Све ми је написао! Зашто си се шалила са мном и рекла ми да му ниси предала моје писмо?’’

А ја помислих у себи: ‘’Како је ово могуће?’’

Помен

У рано јутро 21. марта, отац Арсеније је служио литургију. У суботу је код њега дошло троје људи, а вечерњим возом још четворо.

Причестио је све нас који смо се исповедили, прочитао отпуст, а затим нам рекао да можемо, ако желимо да попијемо чај са Надеждом Петровном. Објаснио нам је да мора да одслужи помен и да ће нам се придружити за сат времена.

Нико од нас није изашао из његове собе. Отац Арсеније поче да служи помен за новопредстављеног слугу Божјег Кирила. Плакао је док је служио. Помен је био молитвени вапај његове душе, усрдна молитва за спас душе неког ко му је био веома драг. Изгледало је као да је потпуно сам у соби, није нас примећивао. За њега је постојала само безгранична молитва за милост и опроштај грехова новопредстављеног Кирила. Нико од нас није знао о коме се ради, али смо схватили да је тај Кирил свакако веома близак пријатељ оца Арсенија.

По одслуженој заупокојној служби, отац Арсеније скиде одежде и седе да попије чај са нама. Био је веома тужан. Никоме није било до приче, попили смо чај у тишини. И отац Арсеније је ћутао. Затим је отишао у своју собу да се одмори, а ми смо остали за столом.

Око три сата поподне стигао је телеграм на име оца Арсенија. У њему је писало: ‘’Дана 21. марта у седам часова ујтру умро је мој отац Кирил од срчаног напада. Потпис – син Игор.’’

Телеграм је дошао из Јарослава.

Тек тада смо знали да се ради о Кирилу Сергејевичу, добром и побожном човеку кога је отац Арсеније познавао још из логора.

Сви смо се погледали и помислили исто: колика је прозорљивост оца Арсенија! Знао је за смрт свог духовног сина пре него што је вест стигла до њега.

Велика је сила Твоја, Боже, у изабранима Твојима!

Једно искушење

Пошто је провела две недеље код оца Арсенија, Наташа се вратила у Москву са читавом гомилом писама које је требало што пре уручити онима којима су писма намењена.

Замолила ме је да ја узмемем половину писама и да их разнесем.

Времена су тада била веома тешка. Многи од наших пријатеља су били у затвору, а нас остале су често пратили и позивали на саслушања. Због тога је разношење писама био опасан задатак.

Наташа нам је причала да је кућа Надежде Петровне под присмотром. Надежда Петровна и неки од суседа су чак позивани на ‘информативни разговор’: питали су их ко долази код њих у кућу, да ли Пјотр Андрејевич служи црквене обреде у кући, да ли прима писма и низ других питања.

‘’Док сам путовала кући возом, стално сам имала осећај да је неко иза мене. Воз је био пун, неколико људи је ушло у воз заједно са мном, али пажњу ми је привукла једна жена која је увек ‘случајно’ стајала или седела поред мене.

‘’Све време сам размишљала: шта да радим са писмима ако ме ухапсе? Нисам знала како да поступим, но тешиле су ме речи оца Арсенија које ми је рекао на растанку, уз благослов: ‘Бог ће те сачувати, биће са тобом. Немој ничега да се плашиш. Све ће бити добро!’

‘’Када сам сишла са воза у Москви, нисам више имала осећај да ме неко прати. Мирно сам отишла кући. Напетост је нестала и помислила сам да ми се семо учинило да ме неко уходи.’’

Тако ми је причала Наташа кад сам отишла код ње по писма. Ставиле смо писма на сто, а затим их разврстале у две гомиле. Једну гомилу ће разносити она, а другу ја. Те ноћи сам спавала код Наташе. Читаву ноћ смо причале о оцу Арсенију и о његовом начину живота.

Рано следећег јутра сам кренула да разнесем писма. Обукла сам капут, а на главу везала мараму. Била је недеља, те на улици није било много људи. Корак ми је био лак и весео. Писмо које ми је отац Арсеније послао много ми је значило, охрабрило ме је и смирило моја дотадашња колебања.

Неких сто метара пошто сам напустила Наташину кућу, осетила сам да ме неко прати. Застадох и погледах, тобож необавезно око себе, и спазих иза мене иде једна жена. Одлучих да проверим да ли ме жена заиста прати, или ми се то само причињава. Убрзах корак и скретох у бочну улицу. Иза мене су се чули кораци. Крајичком ока видех да ме жена и даље прати. Срце поче да ми лупа, ноге ме нису више слушале. Нисам знала шта да радим. Имала сам код себе у торби много писама, и ако ми их одузму, многи људи ће настрадати. Неколико метара даље одлучих да пређем улицу. Непозната жена је такође прешла улицу. Ишла је за мном на раздаљини од око 20 – 30 метара. Сада ми је било потпуно јасно да ме неко прати. Паде ми напамет да бих могла да изручим сва писма из своје торбе у канту за отпатке и да побегнем – но потом схватих да би писма у том случају била одмах пронађена, а мене би лако нашли, јер знају да сам изашла из Наташине куће.

Успела сам некако да савладам панику и почела сам да се молим. Није ми било лако, морала сам много да се трудим да усредсредим мисли на молитву. Успорила сам ход и сабрала мисли.

Сада знам да је то можда било сувише смело, али овако сам се молила Пресветој Богородици: ‘’Мајко Божја, сву своју наду сада полажем у Тебе. Само ми Ти можеш помоћи, само ме Ти можеш избавити, у Твоје руке стављам свој живот, помози ми!’’

Тако сам ишла улицом и молила се. Постепено ме је напуштао страх. Била сам уверена да нисам сама. Мајка Божја је са мном, а ако ми се нешто деси, шта год да ми се догоди – значи да је Бог тако хтео. ‘’Нека буде воља Божја!’’ молила сам се. Више се нисам бојала. И даље сам чула кораке иза себе. Више нисам журила, јер сам схватала у каквој се безизлазној ситуацији налазим. Сву сам своју наду положила у Богородицу, стога сам била веома мирна и спокојна. Нисам више обраћала пажњу куда идем. Мислила сам само на своју Спаситељку, Мајку Божју. Чула сам како ми се кораци приближавају. Дошла сам до раскрснице и скренула иза угла. Кад тамо, чека ме нека друга жена, која је обучена истоветно као ја: потпуно иста марама, исти капут, о рамену иста торба. Жена ми се придружује и корача поред мене. Пошто је окренула главу према мени, погледала сам је. Била је веома лепа, лице јој је било некако светло и била ми је однекуда позната.

Погледах је још једанпут. Морала сам да окренем лице, нисам могла да је гледам, јер јој је лице заиста блистало. Ишле смо тако заједно, а ја сам се радовала што више нисам сама. Наставила сам да се молим,мада сам и даље чула иза себе злослутни бат поптетица жене која ме је пратила. Када смо дошле до друге раскрснице, моја непозната сапутница ми рече: ‘’Стани овде и немој даље да идеш. Ја ћу наставити да идем улицом уместо тебе.’’ Глас јој је био строг, али лице јој је било благо и пуно доброте, и необично светло. Застала сам на углу, а она је наставила улицом. Њена појава је била потпуно иста као моја, сваки детаљ одеће је био исти. Све ми је то било веома чудно, но ја сам је послушала. У међувремену до угла стиже и жена која ме је пратила. Када дође близу мене, застаде, погледа ме унезверено, а затим пожури за мојом сапутницом, која је ходала веома брзо.

Жена која ме је пратила је имала натмурен и гневан израз лица, као да је мрзела цео свет.

Стајала сам дуго на том ћошку, нисам имала снаге да се одмах покренем. Док сам могла, гледала сам за својом ‘’двојницом’’ коју је сада пратила агенткиња. На следећој раскрсници обе су скренуле на десно, и нестале ми из вида. Тек тада се освестих и смогох снаге да се окренем и пођем натраг. До два сата поподне, уручила сам сва писма која је требало да разнесем пријатељима.

До дана данашњег се питам и чудим се: кога ми је то Мати Божја послала да ме избави у оном критичном тренутку?

Годину дана након овог догађаја су ме ухапсили. На саслушању је иследник захтевао да му кажем ко је жена која ми је правила друштво оног дана и куда смо обе побегле. На саслушање су довели чак и агенткињу која ме је пратила. Када су је испитивали, рекла је: ‘’Друже наредниче, ја сам је пратила све док јој се није придружила једна жена која је била потпуно исто, идентично, обучена као она: иста марама, исти капут, исте чизме, иста торба; и не само то: ходала је на исти начин и имала исти положај главе. Пратила сам их, али више нисам знала коју сам прво пратила, а која јој се накнадно придружила. Зато сам пошла за оном која је наставила да хода, пратила сам је још десет минута, а она је онда нестала! Истину говорим, кунем вам се! Нестала – тек тако! Као у циркусу!’’

Шта сам могла да кажем на то? Иследник је, сав искривљен од беса, викао, чак ме је и ударио. Ја сам само ћутала. Мој једини одговор је био: ‘’Не знам!’’ Молила сам се Богу и ћутала, а на крају нисам више могла да ћутим, него сам рекла: ‘’Нисам се никуда сакрила, нисам нестала. Спасла ме је Мајка Божја којој сам се све време молила.’’

Казне су у то време биле веома сурове, но поново ми је Мајка Божја помогла: добила сам најблажу могућу казну – трогодишње изгнанство из Москве.

Кога ми је Мајка Божја послала у помоћ оног дана? Да ли је то била Она сама? Или је то можда био мој Анђео чувар? Можда ми је нека светитељка дошла у помоћ и заварала траг агенткињи која ме је уходила? То никада нећу сазнати, али знам да сам је видела, да сам чула њен глас: уосталом, све то стоји записано у мом досијеу.

После овог догађаја, оца Арсенија сам видела само још једанпут, 1958. године. Испричала сам му за овај чудесан догађај и упитала га шта мисли о томе.

‘’Пресвета Богородица, наша заступница и заштитница, чула је твоје молитве и указала ти је велику милост. Чудо и велику милост је излила на тебе, али и на мене и на друге, јер да су запленили она писма, многи би били похапшени и – ко зна? Можда би завршили у логору.

‘’Слава Теби, Боже наш, слава Теби! Пресвета Богородице, спаси нас! Увек носи са собом Казанску икону Мајке Божје. Носи је са собом и моли се!

Записано према сећањима А. В. Р.

Лена

Одлучио сам да посетим оца Арсенија и да му испричам свој живот, да се исповедим и од њега добијем духовни савет и одговор на многобројна животна питања која су ме мучила. Но, када сам дошао код њега, није се осећао добро, па сам морао да останем неколико дана у гостима код Надежеде Петровне и да сачекам да оцу Арсенију буде боље.

Један дан после мог доласка у посету оцу Арсенију је стигао један брачни пар: Јуриј Александрович, који је имао око четрдесет година и његова супруга Јелена Сергејевна, којој је могло бити око тридесет пет. Обоје су били наочити и високи; били су помало узбуђени и вероватно због тога мало бучнији, но међу њима је владало очигледно једномислије у свему што се тицало вере, живота и односа према људима. Допали су ми се.

Следећег дана пошао сам са њима у обилазак старих цркава и манастира по околини. Читав дан смо провели у живом разговору, и ја сам им, а да тога ни сам нисам био свестан, до краја дана испричао како сам доспео у Цркву и како сам поверовао. Када сам завршио своју причу, упитао сам их, помало нетактично и непромишљено: ‘’А како сте ви почели да идете у цркву?’’ Јуриј погледа у своју жену и одговори: ‘’Па, преко ње!’’ Из неког разлога, обоје се насмејаше.

Предложио сам им да ми испричају своју причу, али они се поново погледаше и променише тему разговора.

Трећег дана нашег боравка још смо се више зближили. Отац Арсеније се сада боље осећао, па је могао да проведе неко време са нама у разговору. Остали смо још два дана, након чега нам је Надежда Петровна приредила, како је сама имала обичај да каже, ‘’опроштајни чај’’, коме је присуствовао и отац Арсеније. Било му је боље, па није више морао да лежи.

Ирина, његова духовна кћерка која је у исто време била и његов лекар, будно је мотрила на сваки његов корак. Отац Арсеније се интересовао за вести из Москве, а сам нам је испричао много занимљивих и корисних ствари. Са љубављу је гледао Јурија и разговарао са њим. Одједном рече: ‘’Није требало да одбијете да испричате Александру Александровичу (тако се ја зовем) како сте доспели у Цркву. Поделите са њим своју причу, или је запишите, па му је пошаљите. Немојте заборавити!’’

Сви смо се чудили како је отац Арсеније знао да сам поставио питање на које нисам добио одговор.

Када смо се вратили у Москву, Јуриј и Лена су нас често посећивали. Веома их је интересовала моја збирка старих књига. Два месеца пошто смо се упознали код оца Арсенија, Јуриј ми је, помало стидљиво, предао писмо у коме је написао своју причу. Са његовим и Лениним допуштењем и благословом оца Арсенија, прилажем његов запис.

****

Завршио сам гимназију и уписао се на факултет. Спорт, позориште, књиге и планинарење биле су моје страсти у то време. Безбрижно сам уживао у животу, но био сам и добар студент. После дипломирања, уписао сам пост-дипломске студије. Пошто сам дао магистратуру, био сам пун себе и отпутовао сам у други град да се бавим научним радом. Озбиљно сам се бавио својим послом, али сам се и даље планинарио, као у студентским данима. Сакупио сам, већ тада, велику збирку старих књига. Но, нисам био задовољан: нешто је и даље недостајало у мом животу. Стално сам тражио и покушавао да нађем то ‘’нешто’’, ново и лепо, у свом животу.

Проведећи време у природи, имао сам прилике да посматрам безгранични свет планина, облака, ваздуха, планинских ливада и шума одевених у јесење рухо, као и невероватне облике стена. Волео сам да посматрам прозрачну маглу како се спушта на планинске врхове и лагано све прекрива својом тајанственом и величанственом лепотом. Сваки сусрет са тим недокучивим савршенством и лепотом дирнуо би ме скоро до бола. Хтео сам да се поклоним пред природом, да јој благодарим за такву лепоту којом бадава дарује нас људе. Густе шуме на северу су ме враћале у свет детињства, у свет древних руских бајки. Често сам се осећао као патуљак који је залутао у земљу дивова.

Док смо се одмарали на тим планинским екскурзијама, певали смо руске песме које су тада биле популарне. Лепо нам је било, живот је био веома занимљив, но сваки пут када бих се вратио кући после таквог излета, осећао бих се празно, патио сам и жалио за нечим, али нисам знао за чим.

Неколико пута сам се заљубио и сваки пут помишљао да је то ‘’оно право.’’ Но, време би пролазило и ја бих се хладио, а љубав би уступала место равнодушности и досади. Многе сам на тај начин ожалостио, а и сам себе сам неколико пута довео до ивице очаја, но увек сам размишљао само о себи. Никада нисам ни помишљао да су моји поступци изазвали нечију патњу. Понекад би љубав наступала као нека заразна болест и ја бих дрхтао, постајао слеп и глув за све око себе; понекад би се неприметно увукла у мој живот безбојна, досадна љубавна веза, која ми је служила само да убијем време.

Такав је био мој живот. Споља је изледао веома привлачно: био сам успешан млад човек и живео динамично, но изнутра, мој живот је био празан, а ја сам само понекад био свестан тога.

У одсеку за грађевину мог предузећа радила је девојка од својих двадесет пет година. Била је веома талентована, одлучна и помало својеглава. Колеге су је ословљавале званично: Јелена Сергејевна. Причали су ми, када је почела да ради, да су покушали да јој тепају Лена или Ленка. Она им је озбиљно рекла: ‘’Зашто компликујете ствар? Зовите ме просто – Јелена Сергејевна.’’ Тако је и било. Често сам радио са њом, но никада ме није интересовала као жена. Била је врло озбиљна и стручна у свом послу, па сам на њу гледао као на још једну интелектуалку. Годину дана сам радио са њом, а да је нисам ни примећивао.

Једном је наше предузеће организовало излет до Ростова. У Ростову сам био неколико пута, но овај пут сам хтео да пошто-пото избегнем неку рођенданску прославу, па сам се и ја пријавио за путовање.

Кренули смо аутобусом рано изјутра. Путници су већином били старији људи, било је само нас четворо младих. У нашем друштву била је и Лена. Када смо стигли, кренули смо прво у обилазак знаменитости града, а то су били музеји и цркве. Мада смо имали водича који нам је све објашњавао, приметио сам да се Јелена Сергејевна издвојила и да сама посматра иконе, фреске и друге детаље по црквама. Ни мене није интересовало да слушам водича, па сам јој се придружио.

‘’Зашто га не слушате? Прича врло занимљиве ствари’’, питао сам је.

‘’Ја на другачији начин тумачим старо руско сликарство’’, одговорила ми је.

Пошли смо заједно у обилазак музеја. Говорила је скоро као водич, с тим што јој је тон био сасвим другачији. Када је причала о историјским догађајима и животима светитеља, глас јој је био искрен и топао. Осећао се у њеном гласу присни однос верника према Богу и према вери, и све се то одсликавало у њеном представљању икона. Кад год бисмо ушли у неку цркву, била је пуна полета и њено тумачење ростовских икона ми је отворило неке до тада сасвим непознате видике.

Она је црквену архитектуру и уметност посматрала на некој вишој равни, на равни духовности и све је повезивала са вером и са животом Руског човека, његовом садашњошћу и прошлошћу.

Заинтересовала ме је. После тога сам на послу често застајао крај њеног радног стола да попричам са њом. Убрзо смо заједно посетили Суздаљ и Угљич. Сваки од тих излета ми је представљао нешто сасвим ново и посебно. Када сам је питао како то да се толико разуме у руску уметност, одговорила ми је: ‘’Интересовало ме је, па сам прочитала неке књиге о томе.’’ Тада сам се загрејао за њу и мислио да ћу је врло брзо придобити.

Једном, када сам је пратио кући, грубо сам је зграбио, и покушао да је пољубим. Она се тада отргла од мене, одгурнула ме и отишла. То ме је још више загрејало за њу. На послу сам покушавао да јој се приближим, но од тада ме је стално избегавала и није хтела са мном да разговара. Једном, после посла, пошао сам за њом и стигао сам је. Ни тада није хтела да говори са мном. Само ми је рекла: ‘’Нисам мислила да ћете бити такви. Вас уметност уопште не интересује – био је то само изговор.’’ Од тада је одлазила кући увек у друштву колегиница.

Колеге на послу, а нарочито неке жене којима никада ништа не може да промакне, почеле су да ме задиркују. ‘’Дошла маца на вратанца!’’ добацивале су ми.

Дошло је лето и годишњи одмор. Отпутовао сам на југ, где сам упознао једну девојку. Није ми било тешко да се заљубим, у планинском амбијенту где смо камповали. Заборавио сам Лену на неко време. Но, по повратку у Москву, схватио сам да једноставно не могу да живим без ње. Била ми је потребна, хтео сам да разговарамо, све сам учинио да јој се поново приближим, али узалуд. Одбијала је сваки разговор, а ако бих је упитао нешто о послу, одговарала ми је једносложним реченицама.

Једном одлучих да је пресретнем на улици и покушам да разговарам са њом. Пратио сам је када је пошла кући с посла. Села је на трамвај и сишла на следећој станици, а затим одатле, бочним улицама отишла до једне мале цркве. Ушла је у цркву, а ја за њом. Целивала је икону и неколико пута се прекрстила и поклонила пред њом. Касније сам сазнао да је то била икона св. Николаја Чудотворца. Затим је попела у хор и почела да пева са њима. Стајао сам са стране и посматрао је. Никад је нисам видео такву. Лице јој је било преображено, светло и сабрано.

Од тога дана редовно сам одлазио у ту цркву, у тајности, сваке суботе. Стајао бих међу верним народом и гледао њу. Но, после месец и по дана, приемтила ме је. Хтео сам да јој приђем, да јој се извиним, али ништа није вредело. Ускоро је због мене напустила посао, што наравно није промакло мојим колегиницама.

Наставио сам да одлазим у ону цркву. Заинтригирало ме је да сазнам шта је то нагонило савремену, младу жену попут Лене, да верује у Бога. Покушавао сам да проникнем у речи молитава, да их разумем. Пожелео сам да схватим значење служби. Било ми је јасно да човек може да се интересује за уметност, архитектуру и историју, да воли старе ствари, али како може неко ко живи у данашњем свету и веку да поверује у Бога, па још и да се моли? Како неко може да стоји у гомили старог света, већином баба, и да слуша свештеника који пева и чита нешто неразумљиво и крајње неубедљиво? Наравно, певање је веома лепо, али да би уживао у лепом певању, човек може да оде и на концерт, на коме наступају професионалци, а још уз то и да седи, као цивилизовано биће, а не да стоји, као овде.

Одлучио сам да подробније испитам и проучим природу веровања у Бога код савременог човека. Желео сам да сазнам шта је то што човека привлачи и нагони да верује. Лена је, пошто ме је приметила у цркви, престала да долази, но ја сам и даље одлазио тамо, како бих изблиза могао да проучавам феномен вере. Приметио сам тада да у цркву не долазе само стари људи, већ да има и доста младих. Здрави момци, нормално обучени, девојке, мајке са децом, млади људи који су личили на интелектуалце, такође су редовни посећивали службе. Шта ли их је то привлачило? Шта је привукло Лену овамо? Пожелео сам да разговарам са неким о томе.

У почетку сам долазио само суботом, а затим сам почео да долазим и другим данима. Пажљиво сам пратио службе. Покушавао сам да разумем шта се пева или чита, али успевао сам да ухватим само покоју реч или израз. Но, касније бих размишљао о ономе што сам чуо. Тешко ми је било да пронађем у тим речима смисао. А онда сам помислио: већ је прошло две хиљаде година како људи верују у Исуса Христа и у Мајку Божју, моле се, клањају до земље, гину за своју веру. Не чине то све ваљда зато што их је неко натерао? Мора бити да у човеку постоји урођена потреба за вером. Можда се ради и о неком неистраженом психолошком или психичком феномену?

Слушао сам и памтио молитве као што су: ‘’Исусе Христе, Светлости тиха...’’, ‘’Сада отпушташ слугу Твојега...’’, ‘’Благослови, душо моја, Господа...’’ Памтио сам речи, а онда журио да их запишем и да размишљам о њима. Постепено сам их, као неки стари рукопис, одгонетао. Много ми се од свега тога појаснило, али сам и даље био у мраку. Када су људи певали у цркви, певао сам и ја са њима, осећао сам се радосно и лепо. Покушавао сам да сазнам што сам више могао о Хришћанству. Савремене књиге о иконографији и архитектури ми нису много помогле. Тражио сам више од тога. Набавио сам Свето Писмо и неке књиге о Цркви које су штампане пре револуције. Разговарао сам и са неким рођацима и пријатељима.

Неке ствари су ми се разјасниле, но био сам збуњен када бих читао Јеванђеље. Мисли изнесене у Јеванђељу су биле разумљиве и благе, али за савременог човека некако наивне. Отишао сам у библиотеку и пронашао неке наслове о религији, но у њима сам наишао само на исмевање и критиковање вере и свега што има везе са Црквом. Осетио сам да је је приступ вери у таквим делима ‘’научног атеизма’’ површан, неискрен и неистинит. Међутим, никога нисам познавао у цркви и нисам знао кога да питам да ми разјасни све моје недоумице. Једног дана у дому својих рођака наишао сам, сасвим случајно, на један стари катихизис. Књигу сам одмах прочитао од корица до корица, после чега су ми многе ствари постале јасније. Мада је тај катихизис био написан званичним и сувопарним језиком, тешким за разумевање, ипак сам у њему пронашао тумачења и објашњења молитвословља и служби. Највише сам сазнао о вечерњој и о јутрењу, јер сам на те службе углавном ишао.

И тако, почех страсно да се бавим проучавањем Хришћанства. То ме је увело у свет који ми је до тада био непознат. Тај свет није био одвојен од савременог живота, већ га је, на моје велико изненађење. у себе укључивао.

И даље сам волео природу и планинарење, но сада је у мој живот ступило нешто ново, нешто што је свему томе давало значење и смисао, надахнуће и пуноћу. Још увек многе свари нисам разумевао, још увек ми се много тога чинило неприкладним за ово време. Лену нисам већ дуго срео. Тражио сам је по другим црквама, али ње није било.

Требало ми је дуже од годину дана да схватим о чему се ради у црквеним службама и да усвојим основе Православне вере, но и даље сам веома мало знао.

Напустио сам велики део својих навика и обичаја из прошлости, сада сам имао другачија интересовања. Почео сам да за време одмора и празника посећујем Тројицко-Сергијевски манастир. Тамо бих изнајмио собицу и сваки дан одлазио у манастир. Једном сам код моштију Св. Сергија упознао студента богословског факултета. Он ми је одговорио на многа питања и разјаснио ми многе ствари. Био је то за мене веома радостан сусрет.

Дошао је дан када сам коначно схватио зашто људи верују у Бога. Некада сам долазио у цркву да бих видео Лену, а сада сам долазио зато што нисам могао да не долазим. Јесам ли тада веровао? Или сам се навикао да долазим на службу? Тешко ми је сада да одговорим на то питање. У сваком случају, нисам више само слушао речи молитве, сада сам пуштао да њихово значење продре у мене, а понеки пут ухватио себе да се и ја молим. После службе ми речи молитава и песама остајале дубоко урезане у души.

Прошле су две године од како сам почео да одлазим у цркву. Прво сам ишао због Лене, затим сам наставио да идем из радозналости, а сада идем као верник.

Васкрс је. Завршио се Часни Пост. Служи се јутрење и свуда унаоколо је радост. Сви певају: Христос Васкрсе из мртвих, смрћу погазивши смрт...’’ Певам и ја. Пун сам неке необјашњиве и неисказиве радости. Та ме радост целог обузима, душа хоће да ми полети. Имам жељу да свакога грлим, да свакога волим. Нема места умору, негативним осећањима, бригама.

По одслуженој Васкршњој Литургији, људи су почели да се разилазе. На главним вратима је била велика гужва и ја одлучих да изађем на споредна врата. Тада на степеницама угледах Лену. Нисам био нимало изненађен што је видим. ‘’Христос Васкрсе!’’ поздравих је. Она ме погледа и лице јој се одједном озари. Очи јој засијаше радошћу, видело се да се искрено обрадовала. ‘’Христос Васкрсе, Лена!’’ понових.  ‘’Ваистину Васкрсе!’’ одговори ми она и приђе ми. Пољубили смо се три пута, а затим потрчали заједно низ степенице и кренули улицом.

Сунце само што је било изашло, град је још спавао, а ваздух је био благ и свеж. Узео сам Лену под руку и рекао јој: ‘’Лена, почео сам да одлазим у ову цркву пре две године због тебе, прво из знатижеље, а сада долазим зато што верујем!’’ Причам јој о себи, о својим лутањима, не могу да престанем. Душа ми је испуњена Васкршњим молитвама и срце ми пева: ‘’Христос Васкрсе!’’

Лена корача поред мене и слуша ме. Гледам је и причам јој. Идемо бочним улицама, главним улицама, булеварима, шетамо без циља. Ако је и било других пролазника на улици, ја их нисам видео. Био сам пун Васкршње радости, а морам да признам, и радости што сам у Ленином друштву. Данас је све лепо: Васкрс, живот, расположење, Ленино присуство. Осећам се као да сам се поново родио. Разговарам са Леном о Васкрсу, о вери, о свом животу и о њој. Она иде поред мене, држи ме под руку, повремено ме гледа, али ништа не говори. Њено ћутање почиње помало да ме брине, но не престајем да причам: ‘’Знаш шта, Лена? Знаш ли шта хоћу да ти кажем?’’ стално понављам, но не налазим снаге да довршим реченицу.

Она ме гледа помало стидљиво оним њеним крупним црним очима и одговара ми: ‘’Знам, Јуриј.’’

Ако је било пролазника, вероватно су били изненађени сценом: један крупан момак на сред улице грли девојку. Можда нас и нико није видео, ко зна?

‘’Јуриј’’, рече Лена. ‘’Знала сам све време да идеш у моју цркву. Сада ће то бити наша црква. Наша!’’

Ништа нисам одговорио, само сам је још јаче загрлио и тако смо још дуго ишли улицама, док се поново нисмо нашли испред цркве. Сада је тамо била у току друга служба. Ушли смо унутра и целивали иконе, помолили се заједно и отишли.

‘’Хајдемо код моје мајке, чека ме да дођем после службе’’, позва ме Лена.

То је прича о томе како сам почео да идем у цркву. Све остало је дошло само по себи.

Са оцем Арсенијем нас је упознала Ленина мајка пре две године. Од тада га често посећујемо и сваки пут одлазимо од њега са осећањем радости које се не може ни са чим упоредити, са радошћу Богопознања. Отац Арсеније нас учи и саветује како да хришћански живимо у данашњем свету.

Записао сам ову своју причу једне дуге вечери, присећајући се своје прошлости. Та прошлост и није тако давна: Лена и ја смо у браку тек четири године.

Људа

У мојој породици поштовала се црква и вера, али само површно, без дубљег размишљања. Црква постоји, да, али због чега? Ради кога? О томе нисмо размишљали.

Мој отац је био скептик, помало се шалио на рачун цркве и њених обреда, а свештенике називао ‘’дугокосима.’’

Моја мајка је имала обичај да сврати у цркву на Божић и Васкрс, као и када би се догодила нека несрећа. Одлазила је на сахране и парастосе пријатељима и члановима породице. Ретко ме је водила у цркву (тако се то тада радило и такав је био ред), али ме је ипак код куће научила ‘’Оче наш’’ и ‘’Богородице Дјево.’’ Увек ми је говорила да треба да се молим за маму и тату. То је било једино што сам знала о вери све до своје петнаесте године.

Похађала сам школу у коју су ишла деца из различитих средина: деца радника као и деца образованих родитеља. Као и свуда, привлачиле су нас савремене ствари и кретања, док смо са ниподаштавањем гледали на прошлост и на све од ‘’пре рата.’’ Деца су исмевала свештенике и монахе, а ја нисам била изузетак. Тада сам се спријатељила са једном девојчицом по имену Соња. Врло брзо смо постале нераздвојне пријатељице.

Једном, за време летњег распуста, нисмо имале шта да радимо, па смо одлучиле да одемо у оближњу цркву да видимо шта се тамо дешава. Био је 19. август, празник Преображења Господњег. Нисмо знале ни шта је то. Пробиле смо се напред да боље видимо. Ништа нисмо разумеле, али нам се много допало. Служба нас је привлачила и некако нас уздигла, те смо се осећале лагано и радосно. Остале смо до краја.

Када смо изашле из цркве, Соња ми рече: ‘’Људа, баш се лепо осећам!’’ Касније смо често одлазиле у ту цркву. Соња се чак упознала са неким од парохијана и разговарала сањима. Отишла је на исповест, а затим ме убедила да се и ја исповедим.

Припремила сам се да упознам свештеника са својим начином размишљања, својим идејама и расположењима. Исповедао ме је један високи и мршави свештеник. Клекла сам пред икону, а онда га погледала и видела да је доста млад. Из неког разлога одједном ми би веома непријатно, и ја заборавих шта сам хтела да му испричам. Чекао је. Ћутали смо обоје неко време, а онда ме он упита, благо и љубазно: ‘’Због чега си дошла?’’ Почех да му причам о себи, а затим о Соњи. Онда стадох да му набрајам шта ми се у цркви допада, а шта не. На крају сам му рекла да ми се црквене службе чине врло компликованим и да ништа не разумем.

Свештеник ме је слушао и није ме прекидао, на чему сам му била веома захвална. Када сам завршила, питао ме је да ли знам шта је вера и шта је циљ човековог живота. Пошто сам на већину његових питања ћутала, не знајући шта да кажем, он ми је сам давао одговоре. Говорио ми је о молитви, о греху, о љубави према ближњима и о свему што је добро. Питао ме је да ли ме нешто мучи или брине. Слегла сам раменима и рекла му да ме ништа не мучи и ништа не брине.

Тада он рече: ‘’Упознаћу те са једном добром и пријатном особом која ће ти помоћи да научиш мало више о Православној вери. Дружи се са њом. Она ће ти помоћи да неке ствари разумеш и објасниш. После тога ћеш приступити светој тајни исповести, која чисти душу од свакога зла и греха. Али, мораш прво да научиш неке ствари.’’ Дао ми је благослов, али ми није прочитао разрешну молитву, објаснивши ми да нисам била спремна за исповест.

Док је трајала служба, све време сам се питала, са ким то свештеник има намеру да ме упозна? Бојала сам се да није нека ‘’бабушка’’ која ће ме давити са придикама о понашању данашње омладине.

На крају ме свештеник, отац Арсније упозна са Наталијом Петровном. Имала је тада двадесет четири године. Веома сам јој захвална, јер је у мене уложила веома много свог времена и енергије. Могу заиста да кажем да је од мене направила искрену верницу и помогла ми да сазнам многе ствари. Увек сам је ословљавала пуним именом, Наталија Петровна. Тек пре десет година сам се усудила да је од милпште назовем – Наташа.

Шест месеци пошто сам се упознала са Наталијом Петровном отишла сам на исповест оцу Арсенију, сада већ схватајући значај и неопходност ове свете тајне.

Слушала сам његове проповеди, одлазила на предавања, учествовала у духовним разговорима и читала духовне књиге које ми је препоручивала Наталија Петровна. Пролазиле су године, и ја сам научила много о цркви о њеним службама. Усвојила сам један другачији начин мишљења и понашања. Постала сам, како ми се тада чинило, права Хришћанка.

Родитељи су ми се смејали првих неколико година. Сматрали су моје одлажење у цркву бескорисном, но ипак безопасном детињаријом. Тата се, као и увек, према свему томе односио са ниподаштавањем, причао је вицеве о свештеницима и манастирима и често је цитирао Волтерове мисли о религији.

Касније је било још горе. Забрањивали су ми да постим, ометали ме када сам покушавала да се молим. Једног дана је моја мајка отишла у цркву са намером да разговара са оем Арсенијем. Није ми ништа рекла о својој намери. Чекала је да се заврши служба, но тек је следећег дана, после службе, успела да дође до њега.

Када сам угледала мајку у цркви, веома сам се забринула и очекивала да ће се нешто непријатно десити, али Наталија Петровна ми шапну: ‘’Не брини. Само се уздај у Бога.’’ После њеног разговора није више било увредљивих коментара код куће, а моја мајка је почела редовно да одлази у цркву.

Тако смо мајка и ја постале духовна деца оца Арсенија. Тата нам се није више смејао, верујем да су мама и он разговарали о томе. Смирио се и прихватио ново стање у кући. Тата је био веома добар и поштен човек, изузетно образован и интелигентан, али није имао своје мишљење, већ се ослањао на мишљење моје мајке коју је безусловно волео. Чак је и дошао неколико пута у цркву да поразговара са оцем Арсенијем.

Вера је дала смисао мом животу. Захваљујући вери, живот ми је миран и срећан, упркос великим искушењима која сам имала.

Нисам била миљеница оца Арсенија, но нисам била ништа мање омиљена од остале његове духовне деце. Он нас је све подјенако волео. Ипак, некима од нас је било дато да могу више да дају својој Цркви, него осталима. Ја сам била од оних који су примали: цркви сам пришла да бих добила утеху, духовну поуку и савет, као и да се напојим са извора живе воде. Црква ми је много дала, много сам научила и схватила, али увек ми је била потребна помоћ, савет, руковођење, морала сам увек да се ослањам на некога ко је јачи и зрелији од мене у вери. Бог се постарао да се увек неко такав нађе у мојој близини.

Крајем двадесетих година отац Арсеније ме је благословио и рекао ми: ‘’Људа! Бог ти је много дао, имаш много успеха у животу, али у питањима вере, биће ти увек потребан неко да те води.’’ Тада ме је упзнао са једном женом која ми је била ослонац у вери читавог живота.

Неколико сетних мисли

За време двадесетих, тридесетих, па и четрдесетих година, били смо млади, пуни енергије, отворени и искрени. Горели смо од жеље да једни другима помажемо. У почетку је са нама био отац Арсеније, водио нас је и поучавао, чак и када је био у изгнанству. Пошто су нам затворили цркву, били смо принуђени да се окупљамо по кућама и да тамо служимо. Наше мало братство је живело и радило у тајности.

Многи од нас су хапшени, неки су слани у изгнанство, а неки у један од злогласних совјетских логора. Неки су, због страха да се и њима нешто слично не деси, напустили наше братство.

Затим је дошао рат и све нас раздвојио: услед глади, збегова и мобилизације расули смо се по целој Русији. О оцу Арсенију ништа нисмо знали. Неки су чули да је умро од глади у логору, неки да је стрељан. Чак и у то тешко време нас неколико духовних чада оца Арсенија покушавали смо да се држимо заједно.

По завршетку рата, сви смо се поново нашли у Москви. Састајали смо се, молили се заједно, покушавали да једни другима помажемо као некад, трудили се да читамо, да се образујемо и да негујемо болесне међу нама, али то је све некако тешко ишло.

Духовна деца оца Арсенија који су после рата постали свештеници отишли су из Москве, те је и контакт са њима био веома отежан.

При крају четрдесетих схватили смо, наједанпут, да смо остарили, да смо изгубили духовну снагу. Постали смо безосећајни, неосетљиви, нетрпељиви. И даље смо говорили како је важно волети и помагати ближње, но ми смо заправо желели да нама други помогну. Променили смо се.

Свако од нас је имао своју породицу, посао, проблеме, болести, децу, и све су те овосветске бриге умногоме разводниле и ослабиле нашу веру и наше добре намере. Није било никога ко би могао да нас упућује и да нас исправља.

Једна мала група састајала се око оне духовне деце оца Арсенија која су била најјача у вери, а други су нас напустили, верујући да им је боље и безбедније да посећују отворене, ‘’званичне’’ цркве. Виђали смо се само ретко, о великим црквеним празницима и сахранама. Тада смо разговарали о здрављу и размењивали новости: ко се оженио, ко је умро, ко је добио дете или унуче, а коме је додељен стан. Разговори о вери и занимљиве теолошке расправе припадале су прошлости.

Светлост је утихнула, наш духовни живот се скоро угасио. ‘’Ударићу пастира и овце ће се разбећи...’’ (Зах. 13:7)

А онда смо, изненада, сазнали да је отац Арсеније жив и да је пуштен из логора. Било је то 1958. Наш први сусрет са њим, наши разговори и исповести били су за све нас догађај несравњене радости. Сви смо хрлили у кућицу у којој се настанио после изласка из логора, сви смо журили да се поново нађемо под његовим родитељским старањем. Заправо, скоро сви: један мали број наше браће и сестара је услед страха и равнодушности отишао од нас. Били смо огорчени због неблагодарности, због окамењености срца и заборава неких људи. Отац Арсеније је много пропатио због нас.

Прошла је година и број посетилаца у маленој кући у далеком градићу је растао. Нисмо га посећивали само ми, већ и пријатељи које је отац Арсеније стекао тогом дугогодишњег заробљеништва у логору. Повратак оца Арсенија је за нас значио повратак у живот. Одједном смо добили неку нову снагу и успели да отресемо са себе прљавштину овосветског живота и да се поново приближимо Цркви. Као и раније, припадали смо различитим московским црквама, али смо своје душе односили на лечење оцу Арсенију и остављали код њега све своје бриге, сумње, бол и огорченост. Доносили смо му своје грехе, а за узврат добијали духовни савет, поуку и утеху. То нам је помогло да се одржимо у вери.

Никада нећу заборавити речи оца Арсенија: ‘’У свету идите само стазом Божјих заповести. Будите милостиви једни према другима, у мислима и делима уподобљавајте се монасима, мада пловите бурним морем живота у свету. Тада ће Божја милост увек бити са вама.’’ Рекао нам је још и ово: ‘’Молитва Мајци Божјој је једна од најмоћнијих и најважнијих молитви. Свакога дана проверавајте своје поступке и дајте одговор за њих пред собом и пред Господом.’’

Мада је отац Арсеније био са нама и многима од нас дао нови живот, ипак смо се променили. Нисмо више били млади, живот нас је уморио и сломио. Чинило ми се као да сада у молитвама више тражимо од Бога него што Га прослављамо. Некада није било тако.

Питала сам оца Арсенија једном: због чега нам се ово дешава? Одговорио ми је, помало сетно: ‘’На неки начин то је природно. Људи су кроз свашта прошли, многе су тешкоће преживели. Све је учињено да се из душа људи искорени вера. Услови су били такви да је било неопходно све своје снаге усмерити на преживљавање, на превазилажење препрека. Погледај само какав је данас живот: радио, телевизија, часописи, новине, биоскопи, и позоришта: све то ствара један стандардни начин мишљења, исти за све и чини да човек не може ни тренутак да остане сам са својим мислима, да осети Божје присуство.

‘’Брзина живота данас, стални притисак, све то чини да данас људи мисле на начин који им неко други прописује. Човек никада није сам, чак и када оде у бању или одмаралиште, јер и тамо постоји одређени ритам и програм који се мора поштовати, и тамо неко други одлучује уместо њега. Људима се говори и даје оно што неко други мисли да им је потребно. Људи живе заједно, но отуђени један од другога услед свакодневне борбе за преживљавање.

‘’Све ово је имало утицаја и на вернике, приближило их ‘’норми’’, учинило да постану равнодушни. Прописани начин мишљења спутава рађање вере код човека и одржавање исте те вере код верујућих. Но, не заборави: Црква Христова ће у свим, па и у овим условима живети, она ће живети вечно. Чувајте веру, борите се да задржите исправно мишљење о свему, више се молите, читајте Свето Писмо и Бог ће вас сачувати. Неће допустити да изгубите јасноћу мисли, нити дозволити да се претопите у безличну масу хладних људи који мисле онако како им је прописано.

Павел Семјонович

Бог нас је сачувао Својом милошћу и није одступио од нас. Када је отац Арсеније одлучио да се за стално настани код мене, у почетку није виђао никога, нити је коме писао. Касније је почео да пише писма, а затим су људи кренули да долазе. Преко недеље би имао неколико посета, а суботом и недељом би се у мојој кући сакупило и до десеторо посетилаца.

Испочетка сам подсећала оца Арсенија да је овакво окупљање опасно, но он је све препустио Богу. Ја сам, ипак, бринула и покушала да уведем некакав ред у посете, да људи долазе један по један, нарочито недељом и празницима, како се не би привлачила пажња власти. У нашој улици су живели и добри људи, али било је и оних других – на жалост, много.

Истина, времена су, после Стаљинове смрти, почела да се полако мењају набоље, но чињеница је да смо и отац Арсеније и ја обоје хапшени и слани на робију. Уз то, отац Арсеније је свештеник који не припада ни једној званичној, од власти одобреној цркви. Свашта је могло да се деси.

Годину дана после доласка оца Арсенија у моју кућу, на врата ми је закуцао инспектор из наше помесне полицијске станице. Звао се Павел Семјонович, но мештани су му наденули надимак ‘’грабљивац.’’ Било му је око 35 година, био је средњег раста, риђ, плавоок, и увек насмејан. Признајем да смо га се сви прибојавали управо због тог осмеха. Павел Семјонович је умео да наплати казну или да уручи опомену од власти, све са осмехом на лицу.

Једног дана ми је ушао у кућу, поздравио се, упитао ме за здравље, а затим почео да се распитује за мог подстанара. Ко је? Одакле је? Ја се насмејах и рекох му: ‘’Друже Семјоновичу, мој подстанар је и званично пријављен полицији. О њему се све зна. Реците ми, шта вам, заправо треба?’’

‘’Не треба ми ништа. Вапи суседи причају да је код вас увек пуна кућа. Знамо да је ваш подстанар свештено лице. Да не служи можда црквене службе у кући? Ви знате да је то строго забрањено законом. За такве активности постоје званичне цркве.’’

Док смо разговарли, у собу уђе отац Арсеније, поздрави се са посетиоцем и седе са нама.

‘’Распитујете се за мене?’’

Павел Семјонович се изненади овим изненадним питањем оца Арсенија, али се прибра и одговори: ‘’Да, друже Стрељцов. Питао сам другарицу да ли служите црквене службе у кући. Чујем да сте били у логору?’’

Поче разговор. Павел Семјонович је најпре са разумевањем слушао одговор оца Арсенија на његово питање о логору, а затим сам поче да прича о некаквој секти из иностранства која хара његовим родним градом. Споменуо је Јеховине Сведоке, рекао и неку реч о Богу, а отац Арсеније га је слушао и живо разговарао са њим. На моје изненађење, изгледало је као да ужива у том разговору. Инспектор проведе са нама око сат времена у разговору уз чај и колаче. Кад је одлазио, дала сам му нешто новца, око сто рубаља. Новац није хтео да додирне, морала сам да му га ставим у џеп. Правио се као да није видео.

Одлазећи, поручио нам је: ‘’Припазите на кућне посете.’’

После овога, долазио нам је редовно једанпут месечно. Први пут је проверавао број куће, други пут је, тобоже прегледао да ли нам је ограда око куће у исправнм стању и распитивао се да ли држимо пса. Имала сам осећај да он просто жели да поразговара са оцем Арсенијем.

Испоставило се да је то стварно желео. Отац Арсеније би сваки пут када он дође изашао из своје собе и сео са нама. Провели би неко време у разговору.

Ти разговори су били веома необични. Из мени неразумљивог разлога, отац Арсеније би причао Павелу Семјоновичу о свом животу у Москви, о историји наше варошице, а Павел Семјонович би му рекао понешто о себи и о својој породици, или би се надовезивао на разговор о темама које је отац Арсеније начињао.

Нису ми се допадале ове посете, ни овакви разговори. ‘’Зашто се упуштате у разговор са њим?’’ упитала сам једном оца Арсенија. ‘’Сваки пут када дође, њушка око куће, нешто проверава, загледа сваки ћошак и још нам узима новац!’’

Отац Арсеније ме погледа веома озбиљно и одговори: ‘’Надежда Петровна, ви га нисте погледали довољно пажљиво. Када га добро осмотрите, видећете да тај човек у себи носи искру Божје љубави, која уопште није мала.

Нисам могла ни да замислим где је могла да се крије искра Божје љубави у оваквом човеку.

Посете Павела Семјоновича су се наставиле читаве две године. Сваки пут би попричао са оцем Арсенијем, попио чај и ручао са нама. Мада је у почетку узимао новац који сам му давала, после неког времена није више желео да га прима. Упркос томе, ја и даље нисам волела те посете, бојала сам се и нисам имала поверења у полицијског инспектора. Отац Арсеније се, пак, радовао овим сусретима и рекло би се да је уживао у њима.

После три године, не само што није хтео да узима новац, већ је почео да нам доноси поклоне у виду хране која није била доступна обичним људима. Одбијао је да му платимо, и увек говорио: ‘’Ово је мој поклон за вас.’’ Пролазило је време. Отац Арсеније је почео да га позива у своју собу. Сви његови пријатељи, укључујући и мене, говорили су му да то не чини, но он се на то само мирно осмехивао.

Десило се неколико пута да нам Павел Семјонович поручи да одређеног дана не примамо посете ни под којим условима. Тада бих отрчала на станицу и јавила онима који су долазили у посету да морају да се врате. Баш тих дана, приметила бих да нам је кућа под присмотром. Десило би се, на пример, да нам неки пијанац као ‘’случајно’’ упадне у двориште и почне да загледа около...

Не знам о чему су све отац Арсеније и Павел Семјонович разговарали, но постало је сасвим приметно да се Павел све више везује за оца Арсенија.

Новембра 1963., Павел Семјонович дође код нас једно поподне. Био је веома нерасположен: мајка му је била на самрти. Сео је за сто и почео да плаче. Отац Арсеније је покушао да га утеши.

‘’Мајка је увек веровала у Бога, али због природе мог посла није смела да иде у цркву, па се молила код куће. Било јој је криво што радим за полицију, но шта сам могао? Молим вас, дођите да је исповедите и да је причестите, дођите са Надеждом Петровном. Моја мајка ме је замолила да вас позовем. Дођите вечерас, чекаћу вас код капије, неће вас нико видети.’’

Кренули смо око осам сати те вечери. Не знам због чега, али отац Арсеније је био веома радостан. Вече је било кишно. Већ је пао мрак. Дошли смо до капије где нас је, према договору, већ чекао Павел. Одмах нас је увео у кућу. Његова мајка, Марија Карповна, заиста је изгледала веома лоше. Једва је говорила, била је мршава и сува, и само су јој очи биле живе.

Отац Арсеније је остао у соби са њом, а ми смо изашли напоље. Павелова супруга је плакала и стално понављала: ‘Такву жену никада нисте видели. Помагала нам је, одгајила нам децу... У цркву није смела због нас, али нам то никада није пребацивала. Имала је иконе код куће и пред њима се молила.’’

Отац Арсеније изађе из собе два сата касније и позва нас да уђемо. Марија Карповна као да је мало живнула после исповести. Замолила нас је да јој помогнемо да се усправи на јастуку, а затим рече: ‘’Оче Арсеније, не заборавите на моју децу, Павела и Зину. Молим вас, у име Бога, не заборавите их. Добра су то деца. Павел се труди да помогне коме може, иако ради за полицију.

Затим се обрати мени и рече ми: ‘’Голубице, Надежда Петровна, останите са мном и читајте ми молитву за исход душе из тела. Знам да ћу данас умрети, па вас молим да ми учините љубав.’’

Никада раније нисам читала ову молитву, па сам збуњено погледала у оца Арсенија који ми рече: ‘’Останите са њом. Понео сам псалтир.’’ Умела сам да читам црквенословенски, а псалтир сам много пута до тада већ прочитала. Отац Арсеније ме је научио да читам молитве када сам поверовала у Бога.

Остала сам у соби, мада признајем да сам се бојала. Зина је испратила оца Арсенија, а Павел је остао у соби са мном. Упалили смо свеће и почели да читамо. У почетку сам грешила, замуцкивала и спотицала се о непознате речи, но убрзо сам се савладала и читала течно.

Марија Карповна је лежала мирно, широм отворених очију. Понекад би се само прекрстила, тешком муком. Павел је стајао поред мене, а у собу је мало касније ушла и Зина, пошто се вратила и ставила децу на спавање.

Било је касно, а ја сам била веома уморна, но упркос томе, наставила сам да читам. Погледах у једном тренутку Марију Карповну и видех да хоће нешто да ми каже.

Сагнух се ближе, а она ми шапну: ‘’Молим вас, престаните да читате на тренутак. Хоћу да се опростим од Павела и Зине, а онда и од вас.’’

Осећала се неумитност растанка и туга. Лице Марије Карповне било је озбиљно, сабрано и благо; на њему није било ни трага од страха. Павел и Зина су јој пољубили руке и тихо плакали. У њиховим очима видела се дубока љубав и свест о томе да смрт ближњег није нешто ужасно, већ неизбежна стварност коју смо дужни да обасјамо својом љубављу и молитвом, да њихова мајка која сада одлази од њих креће на дуго путовање, и да се њихов однос према њој неће прекинути њеном смрћу.

Када сам јој најзад и ја пришла, она ми шапну: ‘’Не заборавите их, молите се за мене, опростите ми.’’

Наставила сам да читам Псалтир. Негде око шест сати следећег јутра, Марија Ивановна тихо предаде душу Господу.

Вратила сам се кући. То вече отац Арсеније је одслужио помен Марији Карповној. После свекрвине смрти, Зина је почела да долази код оца Арсенија да се моли са њим и његовом духовном децом која би се ту затекла. Павел је увек долазио сам, јављајући нам унапред када ће доћи.

Годину дана после овог догађаја, Павел је уписао правни факултет. По дипломирању, одселио се из нашег места и постао судија у неком другом граду. Долазио је код оца Арсенија све до његове смрти, 1973. По смрти оца Арсенија постао је духовно чедо оца В., код кога га је отац Арсеније упутио.

Отац Арсеније ми је много пута говорио да Павел Семјонович поседује изузетно чисту и добру душу. Полазило му је за руком да чини добро чак и када је радио за полицију.

Једне вечери, када смо разговарали о снази вере рекао нам је: ‘’Сваки човек поседује моћ вере у себи, вере коју му Бог дарује према нарави, унутрашњим силама човековим и духовном подвигу дарује Бог. Монаху или свештенику који се подвизава под руководством духовног оца много је дато, али ће се много и тражити од њега.

‘’Погледајте Зину и Павела, шта је њима било дато? Скоро ништа. Но у њиховим душама је горела Божанска искра. Ту искру је у њима запалила и одржавала Павелова мајка.

‘’Чак и пре него што су постали свесни Бога, они су помагали људима око себе и били добри према свима, као што смо чули од других по њиховом одласку из града. А сада, када се пламен вере разгорео у њима, засијали су јаче и светлије од оних који су, можда, радили у винограду ‘од првога часа’ (Мат. 20:1-16). Бог ми је често давао да се сретнем са оваквим људима чисте душе’’, закључио је отац Арсеније.

Павела Семјоновича сам видела недавно у Москви, почетком ове године.

Казивање Надежде Петровне

Неколико речи за крај

У овој књизи нам се кроз приче различитих људи откривају поједини тренуци из живота оца Арсенија. Упознали смо благог и једноставног човека, отвореног и искреног, кога овај свет огрезао у лажи, самовољи, сујети и суровости није успео да промени, као што је променио многе од нас који смо дозволили да нас обликује према своме ‘’лику и подобију.’’ Отац Арсеније је био одважан и чврсто привржен ономе у шта је веровао. Никада није постао жртва мрачних и окрутних сила од којих је сам тешко страдао и био сурово гоњен, већ је по својој слободној вољи изабрао пут Господњи. Тим путем је достојанствено ходио до краја живота, са једноставношћу и уз стално самоодрицање.

Обратите пажњу са каквом мудрошћу, са коликом тугом и са каквом духовном бригом он гледа у очи и срца најокрутнијих људи, злотвора који сеју страх свуда око себе. Отац Арсеније покушава да, чак и код таквих, пронађе пут до њиховог срца, да у њима пронађе ону искрицу вере, семе које је Бог посејао у сваком човеку, да исправи њихов пут и да их управи према Добру. Колико је само људи избавио од вечне пропасти у најтежим тренуцима живота, па чак и на самртној постељи њиховој. Стари, млади, војници, професори, радници, сељци, лекари, инжењери: јасни обриси њихових ликова, уклесани као у камену, промичу пред нашим очима док читамо ову књигу: пред нама се, као на длану, откривају њихови животи. У исто време, књига нам пружа могућност да спознамо окрутну и мрачну стварност у каквој је живео отац Арсеније. Сведочење о њему и другим Богоугодним људима његовог времена не може и не сме да се заборави.

Читајући ова казивања и сећања на те дане, сетимо у молитви свих оних који су пострадали за Православну веру и за нас грешне.

Komentari: