OTAC ARSENIJE (5)
Одлазимо, затим, у Саборни храм светих Архангела, а затим преко Црвеног Трга долазимо до храма светог Василија. Ту узимамо такси. Док се возимо, отац Арсеније изговара имена улица којима пролазимо, а онда зауставља такси да би погледао неке цркве. Дуго их и пажљиво посматра. Цркава има много. Неке су затворене. Црквица св. Мученика Трифуна је отворена, као и Андроновски и Донски манастир.
Возач ме пита: ‘’Је ли стари туриста, или научник?’’
‘’Научник’’, одговарам.
Обилазимо три гробља. Отац Арсеније проводи око пола сата на сваком: прво на Ваганковом, затим на Ваведељским висовима и на крају на Пјатницком гробљу.
Таксиста, млад човек, постаје нервозан. ‘’Не брините’’, кажем му. ‘’Платићемо вам колико буде требало.’’
Враћамо се у центар града, кружимо познатим улицама и трговима старе Москве. Заустављамо се покрај старих кућа и убогих брвнара у полураспаднутим стању зиданих у двориштима кућа.
На неким местима видимо нову кућу, саграђену на месту старе, коју је отац Арсеније познавао. Пролазимо Молчановком, затим Тагањком, а затим узбрдо ка црквици св. мученика Никите. Близу цркве је стара, оронула кућа пред којом отац Арсеније застаје, посматрајући њене прозоре, двориште, околне куће. Тада ми се учинило да је са лица убрисао једну сузу.
Коначно зађосмо у Замосковоречје, где се налазио стан Јевдокије Ивановне. Она поче да нам припрема нешто за јело, но у том тренутку отац Арсеније се диже и рече: ‘’Вратићу се брзо.’’
Понудио сам му да пођем с њим, но он је хтео да иде сам. Јевдокија Ивановна и ја остадосмо у стану, помало забринути. Док смо га чекали да се врати, присећао сам се недавних догађаја: изненадног пута у Москву, смрти мати Марије, свог сусрета са Татјаном, сахране, необичног расположења оца Арсенија и његовог обиласка Москве.
Москва је била град његовог детињства, његове младости, место у коме се обликовала његова личност и учврстила његова убеђења. У овом граду је још као средњошколац написао своје прве радове, а касније и књиге. Постао је познати научник. У Москви се замонашио, а касније постао јеромонах. Дуго је служио у Москви, а после је прешао у оближњи градић где је створио братство , заједницу верујућих, које је волео и помагао. Још док је живео у Москви, поставио је темељ вере у душама многих људи, и на том је темељу касније изградио своје братство.
У градић у коме је живео често су долазили код њега из Москве, а и чланови његовог братства су већим делом били Московљани.
Волео је тај градић, али Москва је за њега била и остала град његовог детињства и сазревања, град у коме је почео да се изграђује као верник. У овом граду је научио да воли људе и због тога је Москва за њега имала посебан значај. Због тога је био видно потресен данас када је обилазио крајеве свог детињства, делиће своје прошлости. Но, зашто је био онако неуобичајено озбиљан, зашто?
Мада ова строгоћа и изразита озбиљност није била својствена оцу Арсенију, на њему се осећала скривена туга. Сигурно се сећао људи које је волео и којих више нема. Али, и данас у Москви живе људи које он познаје и воли. Зашто није никога од њих позвао у посету код Јевдокије Ивановне? Зашто није отишао у посету код неког од своје духовне деце, као што је увек имао обичај да чини, кад год је некуда путовао? Одговорих сам себи питањем: ‘’А да ли је за мене корисно да знам одговоре на сва ова питања?’’
Отац Арсеније се вратио око девет сати сав радостан. Испричао нам је како је отишао у своју цркву, како је тамо наишао на много својих пријатеља и познаника (он их никада није називао духовном децом, већ увек пријатељима).
‘’Кад су ме видели, били су запрепашћени: откуд ја у Москви, и то још у цркви? Јевдокија Ивановна, ви ћете ми опростити – рекао сам им да сам одсео код вас, па ћу вероватно вечерас имати посету.’’ Није прошло много, а звонце на вратима се огласило и у стан уђе шеснаесторо људи. Неке сам и ја познавао. Отац Арсеније их је исповедао и разговарао са њима. То се наставило до касно у ноћ. Следећег јутра смо напустили Москву у једанаест сати. Пре поласка на станицу, још неколико људи је дошло да види оца Арсенија, а са некима се чуо телефоном. Били су то његови ‘’другови из логора.’’
Отац Арсеније је отишао из Москве уморан и неиспаван, но изузетно радостан. Мислим да су сви они који су знали да је у Москви дошли га испрате на воз. Дошла је чак и Татјана, пошто ју је неко обавестио о нашем одласку.
По повратку кући, отац Арсеније је морао да се одмара два дана. Само је Надежда Петровна могла да уђе код њега. Касније нам је причала да је све то време провео читајући правило и молећи се.
**
Након недељу дана, отац Арсеније ме позва да идемо у шетњу. Изашли смо из града и кренули према речици, а одатле у поља. Узани сеоски друм је кривудао, а онда се наједном прекинуо и ми угледасмо пред собом огромно житно поље. Птице су весело лепршале по пољу, ветрић је повијао зрело класје и мрсио нам косу. Пронашли смо један узани путељак и пошли њиме, све време ћутећи. Сунце је већ било далеко одскочило, па су нам сенке биле дуже. Ваздух је био благ, лако смо дисали.
Отац Арсеније је ишао испред мене, замишљен и као отргнут од света. Поглед му је клизио по зрелом житу, по издуженим сенкама растиња и наранџастој сунчевој лопти. Ко би знао о чему је све размишљао? Или се можда молио? Чинило ми се као да је заборавио на мене док смо ишли кроз житно поље. Класје нам је допирало до рамена и закривало нам видик. Дођосмо до једног брашца, а када се успесмо на њега, пред собом видесмо шумицу, а иза себе, свуда наоколо житна поља.
Тада се отац Арсеније окрете к мени и рече: ‘’Сећаш ли се кад аје умрла Мати Марија?’’ Није сачекао мој одговор, већ је одмах наставио. ‘’Знаш, мого тога сам видео у свом животу. Сретао сам многе људе и приликом сваког сусрета ми је даровано нешто јединствено и изузетно, нешто ново и поучно, нешто што ми је у том тренутку било веома потребно. Увек сам у тим сусретима препознавао Вољу Божју, Његову промисао и премудрост.
‘’Нема важних и неважних сусрета. Човек је увек човек, ко год да је, саздан је према лику и подобију Божјем и тај лик је увек у њему. Сад, тај лик услед грехова понекад бледи, а понекад, сила којом се човек у име Бога труди може да учини да тај човек засија као анђео Божји. Три пута ми је у животу дато да проведем неко време у присуству таквих великих служитеља Божјих и сваки од тих сусрета је за мене представљао велику духовну радост, богатство и Божје откривење.
‘’Тако сам ја од сваког човека кога сам у животу срео научио нешто, од сваког сам понео са собом нешто лепо и добро, најбоље од онога што је тај човек имао у себи. Ипак, исповест монаха Михаила у логору, сусрет са простим сеоским баћушком, оцем Јованом далеко на Северу, и сада са мати Маријом, та три сусрета су за мене представљала откровење, духовну прекретницу која ми је отворила очи да сагледам живот у целини и људе, као и свој сопствени животни пут.
‘’Чуо си животну причу мати Марије. Осетио сам да те није нешто посебно дотакла и да је у почетку можда ниси ни разумео. Теби је њен живот изгледао тако обично, да не кажем – банално. Ниси једини: и њена породица је на њу гледала на исти начин. То је разумљиво: човек који стоји у подножју планине види камење и стење од кога је планина саздана, али не види планину као целину. Тако је и са животом сваког појединца.
‘’Али поразмисли мало дубље о њеном животу: он се састојао из потпуног самоодрицања. Она није постојала ради себе, већ ради Бога и ради људи. Још као девојчица, сиротица, осетила је жељу да припадне Господу. Живела је у кући код богатих људи, али је и даље желела да се посвети Богу. Била је искушеница у манастиру, чистачица у цркви чији је старешина био насилник, радница, медицинска сестра. Где год да је живела, мисли су јој увек биле окренуте Богу и она је своје ‘ја’ сасвим потиснула, растворила га у животима ближњих. То је оно шо ниси успео да осетиш у њеној причи, што те није дотакло.
‘’Мене је њена прича дубоко дирнула. Изненадила ме је снага њеног духа и постојаност чежње да припадне Богу, која јој је помогла да пређе преко свих препрека и да преброди сва страдања. Њена исповест пред смрт ми је још више открила њену савршеност и дубоку смиреност у души. Видео сам тада колико је она волела људе. Све се то догађало усред најобичније свакодневице, међу најобичнијим људима, у свету који је огрезао у сујету. Чињеница што је њен подвиг остао непримећен од већине људи, као и њена смиреност и осећање ништавности, само још боље сведоче о величини њеног труда пред Богом.
‘’Мати Марија је умела да трпи. За Хришћанина је најважније од свега да научи да трпи, а да при том не мисли да је постигао нешто велико. Када чиниш добро људима мораш увек имати на уму да је онај коме помажеш у невољи – твој брат, који страда и коме је тешко. Ти му пружаш, дакле, помоћ, али не од себе, него од Бога и у име Бога. Мати Марија је умела баш тако да помаже, не мислећи на себе. Док сам слушао њену исповест, осетио сам велику радост, уздигао сам се духом. Чак су и њени греси, а било их је, сведочили о величини њеног труда: њени напори да превазиђе ове грехе доказ су да је добру борбу водила, сведоци су победе духа над плоти и вере над грехом. Немој никад да заборавиш њену породицу. Мати Марија је много учинила за њих. Немој да их заборавиш!’’
Нисам их заборавио. Тања и ја смо се венчали годину дана после тога. Данас помажемо један другом.
Отац Арсеније застаде и, као да се уз велики напор одвојио од својих мисли, погледа на житно поље које се простирало пред нама. Чинило се као да је тек сада видео да се налазимо у сред поља, да сунце залази, да је око нас мирис нане и пелена и да нас двојица ходамо узаним кривудавим путељком у топло летње вече. Застао је да помилује понеки клас жита, да убере цветић, а онда се насмеја и рече: ‘’Није ми још дуго остало од живота, и зато ми је овај сусрет са мати Маријом вема много значио. Бог је тако уредио да баш у овом тренутку свог живота сусретнем жену праведницу нашег времена да би ме, по ко зна који пут, смирио!’’
Кренусмо кући. Отац Арсеније је гледао обрисе града и куполе цркава са звоницима. Испричао ми је понешто о људима које је имао прилике да упозна и које је волео. Био је радостан, лице му је светлело, али у очима је и даље имао израз туге.
На уласку у град он се наједном окрете према мени и рече: ‘’Истина је! Шта све човек не може да постигне уз Божју помоћ... Мати Марија, мати Марија...’’ Поновио је њено име неколико пута, а онда, надовезујући се на само њему познату мисао, поче да рецитује ове стихове:
‘’Видети све, све разумети,
знати све, све у себе примити,
очима својим гутати сваки облик и сваки цвет
сву земљу походити горућим кораком
све опазити, и свему дати нову плот.
‘’Ту је песму испевао један диван човек и изузетан песник, по имену Максимилијан Волошин. Волео је људе, помагао им, ишао путем светлости на начин који је само њему био познат. Бог је за њега представљао апстракцију и због тога је његов животни пут био веома кривудав, вечно се враћао на почетак пута. Да ли је икада стигао куда је намерио? Само Бог зна – али тај човек је имао добру душу и добар живот.
‘’Познавао сам га, било је то око 1925. године. Но та времена су била за њега веома тешка, много се колебао.
‘’Мати Марија је била проста Рускиња, а он познати песник. Ишли су обоје према истом циљу, али како су различити били њихови путеви! Господе, смилуј се на нас!’’
И тако дођосмо до куће у којој је становао.
Забележио К.С.
Мајко Божја, помози!
Другог дана рата мој супруг је мобилисан и послат на фронт, а ја сам остала код куће са Каћом.
Ноћне узбуне, противавионска паљба, бљештећа светлост рефлектора на небу, завијање сирена, баражни балони изнад града, забрињавајуће вести о повлачењу наших из великих градова и читавих области, све је то утицало на суморни и забринути изглед људи.
Тако је изгледала Москва 1941.
Сваки пут када је била узбуна, бежала сам са малом Каћом у склониште испод куће и остајала тамо до краја узбуне. Прошла сам кроз то можда хиљаду пута. Живела сам у непрекидном страху и стално осећала да ће се нешто ужасно и непоправиво десити. Од мужа сам веома ретко добијала писма; он моја није добијао уопште. Дивизија у којој се борио се стално селила из места у место, тако да моја писма нису ни имала времена да дођу до њега. Муж ме је питао у својим писмима зашто му никада не пишем, а ја нисам имала начина да му објасним да он моја писма не добија!
Многа су деца евакуисана из Москве тада. Евакуисано је читаво одељење вртића који је Каћа похађала, али пошто је тада била болесна, остала је код куће самном. Морала сам да радим, па су је чували неки моји добри пријатељи. У септембру је евакуисано читаво предузеће у коме сам радила, али пошто је Каћа и даље била болесна, нисмо могле да пођемо са њима. Касније је Каћи било боље, но тада је већ било касно и није више било могућности за евакуацију.
Немци су пробили фронт и напредовали према Москви. Сви смо осећали да нам се приближава нешто страшно, нека велика трагедија. Град је опустео, људи су одлазили возом, колима, или пешице. Мада је било веома напорно и опасно, и ми смо кренули из града. Пут је био права ноћна мора. Свако је свакога покушавао да на неки начин истера из воза: било је гурања, псовки, неке су терали да мењају воз, неки су једноставно били гурнути из воза. Немци су гађали воз три пута, а код Рјазана ми је неко украо кофер са стварима. Воз је био толико крцат људима, да није могло да се дише. Свако је свакога мрзео и сумњичаво гледао. Она стара пословица: ‘’Човек је човеку вук’’ се тада показала истинитом. Не знам због чега, али тих дана нисам упознала ниједног пристојног човека. Каћа ми се на путу прехладила, имала главобоље и била врло нерасположена и плачљива.
Прешли смо Урал и обрели се у Сибиру. Возили смо се снегом прекривеним степама и само би ретко пролазили кроз станице. Ветар је био јак, напољу је дувала мећава. Коначно смо стигли до одредишта. Покупиле смо све што смо имале са собом и изашле из воза. Иза перона се видео неки град, хладан, непознат. Налазиле смо се у срцу Сибира.
Куда да пођемо? Где да преноћимо? Како да преживимо? Тада схватих да није било баш паметно што сам пристала да одем из Москве где сам имала стан, пријатеље, посао и плату. Освануло је јутро, а степски ветар је немилосрдно шибао. Стајала сам на сред перона сама са дететом и уплашена, а око мене заглушујућа бука железничке станице. Нисам имала новца, ни одеће, ни купона за храну. Кренух према шалтеру војне команде, но испред њега се већ отегао бескрајан ред. Пробала сам да пођем на разне стране, али нико се није обазирао на мене. Када сам коначно успела да се пробијем до једног мајора и да му објасним да ми је муж на фронту, да сам добегла из Москве са папирима и да имам дете, он ми је одговорио: ‘’Град је пун избеглица. Мораћете сами да се снађете.’’ Ипак, дао ми је два бона за храну. Отишле смо да нешто поједемо, а затим сам морала да пронађем пијацу и да покушам да продам једино што сам имала: џемпер који сам имала на себи. Нудила сам га пролазницима, али нико га није хтео. Нисам била једина: многи су стајали и покушавали да продају делове одеће, али купаца није било.
Почело је да се смркава. Каћа је плакала: било јој је хладно, била је уморна и хтела је да спава. Одлучих да се вратимо на железничку станицу и да тамо преноћимо. О свему осталом, размишљаћу сутра. Попели смо се на трамвај. Трамвај је клизио непознатим улицама. Прозори на трамвају били су залеђени и кроз њих се није ништа видело, но знала сам да је треба да сиђем на последњој станици. Дувала сам у прозор и тако успела да отопим мало леда. Кроз рупицу коју сам направила погледала сам кроз прозор. Трамвај изненада стаде и остаде дуго да стоји. У мени се кувало осећање гнева, према свему и свакоме. Провирих још једном кроз прозор и видех да трамвај стоји испред цркве на крају једне улице. Испред цркве је било много људи и сви су се гурали унутра. Ни сама не знам зашто, тек ја устадох и изведох Каћу за руку из трамваја. Ушле смо у цркву.
Унутра се одвијала нека служба. Црква се пунила народом, и ја се пробих напред и стадох испред једне велике иконе. Било је топло. Скинула сам Каћи шал и откопчала јој капутић. У глави ми је била само једна мисао: ‘’Шта да радим, куда да пођем? Каћа ми је гладна и уморна, хладно јој је. Шта да радим с њом?’’ Да сам била сама, не бих се толико бојала, али моје четворогодишње дете је било самном. Хтела сам да плачем, да вриштим, да молим, да захтевам, али коме? Коме да се обратим? Зашто смо уопште дошле на ово место?
Не знам колико смо дуго ту стајале. Каћа поче да ме вуче за рукав и да плаче: ‘’Мама! Уморна сам!’’
Око мене људи почеше да шапућу. Нека старија жена ми рече: ‘’А ви, што доводите дете овако касно у цркву! Баш сте нашли где ћете да станете!’’ и покуша да ме гурне даље од иконе.
Црква се још више пунила и нисам имала куда да се померим. ‘’И одавде хоће да ме отерају’’, помислих. ‘’Бар би на овом месту требало да имају обзира према нама...’’
Погледала сам икону испред које сам се нашла. Са иконе су ме посматрале очи Мајке Божје. Лице јој је било нагнуто према Детету које је прислањало свој образ уз Њен. У том загрљају сам осетила невероватну љубав и бригу Мајке према своме Детету, која Га је штитила и грејала својом љубављу, љубављу која је својствена само мајкама. Богомајчине очи су биле тако топле и светле да је свако ко је посматра могао да осети мир и утеху. И нас две је Мајка Божја гледала тужним очима пуним топлине и саосећања. То ми је давало наду и утеху. Моја вера је увек била веома слаба, незнатна. Кад сам била дете, мајка ме је учила да се молим ‘’за маму и тату’’ и научила ме ‘’Оче наш’’ и ‘’Богородице Дјево.’’ После сам све заборавила и све се то преселило у прошлост, у помало смешно, а донекле и тужно сећање.
Када би се људи смејали црквеним стварима, смејала бих се и ја са њима, но негде је, дубоко у мени, тињало неко нејасно осећање да Бог можда ипак постоји. Можда.
Очи Богоматере које су ме сада посматрале одједном изазваше праву буру у мојој души и ја схватих, упркос безизлазној ситуацији у којој сам се налазила, да ми је Она једина нада. Почела сам да се молим. Нисам знала речи ниједне молитве, већ сам је једноставно молила да нам помогне. Веровала сам да ће нам помоћи. Како сам могла ја, атеиста, да поверујем у тако нешто у том тренутку, ни данас ми није јасно. Мислим да ме је необична, Божаснка топлина Њеног израза уверила да ће нам Она заиста помоћи.
Каћа је седела на поду цркве, она жена ми је нешто шапатом добацивала, а ја сам се молила. Сећам се сада да се читава моја молитва састојала само из тражења помоћи за Каћу: ‘’Мајко Божја, помози нам, помози нам!’’ понављала сам стотину пута. Сузе су ми текле низ лице. Гледала сам икону, молила се тако и дрхтала.
Служба се завршила и људи су почели да одлазе. Ја сам и даље стајала пред иконом и молила се. Црква се скоро испразнила, Каћа је спавала на поду, а ја се нисам одвајала од иконе. Угледах свештеника како иде према излазу. Приђох му и замолих га за помоћ, а он само беспомоћно рашири руке и, закопчавајући капут, журним кораком изађе из цркве.
Када је свештеник отишао, она жена која је неколико пута хтела да ме одгура од иконе, изненада зграби Каћу за оковратник капута и стаде да виче како ово није јавна спаваоница, него црква и да сам ја једна најобичнија пропалица. Каћа се пробудила и почела да плаче. Ја се вратих још једном код иконе. Целивала сам је и још једанпут замолила Богородицу да нас не остави. Чврсто сам веравала да ће нам помоћи. У тренутку док сам отварала врата цркве, из мрака ми приђе једна жена, узе ме под руку и рече: ‘’Идемо.’’ Изашле смо из цркве и ја помислих: ‘’И ова хоће да нас отера...’’
Но жена ме је чврсто држала под руку и некуда нас водила. Било је веома хладно, чини ми се да ми се мраз увукао у кости. Под ногама нам је шкрипао снег. Улице су биле готово пусте, једино би поред нас пројурио покоји аутомобил. Ишли смо поред низа омањих ограђених кућа. Пало ми је напамет да је упитам куда нас води, али се нисам усуђивала. Надала сам се да ће све испасти на добро. Није ме напуштала мисао да нас Мајка Божја неће оставити и док смо ишле улицама, ја нисам престајала да се молим. Наилазиле су ми разне помисли у виду стрепње, бриге и страха од неизвесности, но чим бих затворила очи, видела бих пред собом икону Мајке Божје и све те помисли би одступиле од мене и нестајале.
Најзад се заустависмо пред кућом са високом оградом. Капија зашкрипа и ми се нађосмо у маленом, снегом покривеном дворишту. Кућа је имала само један спрат. Жена потражи кључеве и пусти нас унутра.
‘’Уђите брзо и скините капуте. Окачите их у ходнику и седите, молим вас, на ову клупу. Сачекајте ту, јер можда имате вашке. Позваћу вас