MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Трећи део
Духовна деца оца Арсенија

Теби, Војвоткињи, поборнику нашем...*

То вече сам се задржала дуже него обично код пријатељице. Док смо још разговарале, погледах на сат и видех да је већ 11 часова. На брзину се опростих од ње и потрчах на станицу. Станица није била далеко. Морала сам прво да прођем кроз село, а затим је до станице пут водио кроз шумарак, но све заједно, пут није био дужи од седам минута. Млад месец је био високо на небу и било је мрачно, али ја одбих да ме испрате и одјурих на станицу сама. Била сам млада и ничега ме није било страх. Док сам журила на станицу, помислила сам: ‘’Мајка ће се љутити што касним. Сутра морам рано на литургију, а после тога морам да радим.’’

Најпре сам ишла журним кораком улицама, а кад стигох до шумице, потрчах. Било је веома мрачно и помало сам ипак осећала страх, но пут ми је био добро познат. Много сам пута туда пролазила. Престадох да трчим, пошто никог није било у близини. Када сам опет хтела да потрчим, изненада ме неко зграби за руке и пребаци ми нешто преко главе. Борила сам се да се осободим, покушала сам да викнем, али нападач ми је држао нешто преко уста. Борила сам се, отимала се рукама и ногама колико сам могла, међутим добих ударац у главу, што ме је ошамутило. Одвукли су ме у страну с пута и скинули капут који су ми били пребацили преко главе, но уста су ми и даље била зачепљена некаквом крпом. ‘’Зуцнеш ли, исећићемо те на комаде!’’ претио ми је мушки глас. Пред очима ми севну нож. ‘’Лези, будало! Ради шта ти се каже, па ћеш остати жива.’’ Видех пред собом два мушкарца. Један је био висок, други мало нижи. Обојица су заударала на алкохол.

Ослободише ми уста и приковаше ме за земљу. ‘’Имајте милости, пустите ме’’, прошапутах и покушах да гурнем једног од њих. Онај високи ми прислони врх ножа на груди и убоде ме. Тада схватих да ми нема спаса. ‘’Ти иди тридесет корака уз стазу и чекај. Кад завршим с њом, зваћу те’’, чух како говори свом другу. Онај мањи се изгуби у мраку.

Лежала сам тако на земљи и знала да ми спаса нема. Шта да радим, како да се одбраним? Помислих: ‘’Господе, помози!’’ Нисам могла да се сетим речи ниједне молитве, но изненада ми у глави сину молитва Мајци Божјој: ‘’Теби, Војвоткињи, поборнику нашем...’’

Високи младић ме баци на земљу и стаде да кида одећу са мене. Здерао ми је хаљину и надвио се надамном с ножем у руци. Видела сам га сасвим јасно, али нисам престала да се молим, понављајући молитву Богородици. Вероватно сам се молила наглас, јер ме је упитао: ‘’Шта то мрмљаш?’’

Ја сам се молила, наглас. Он ме опет запита: ‘’О чему ти то причаш?’’

Но одједном, он устаде и погледа некуд преко моје главе. Погледавши пажљиво свуда около, љутито ме удари могом у ребра, подиже ме са земље и рече: ‘’Хајдемо даље одавде.’’ Носећи и даље нож и моју одећу у једној руци, гурао ме је испред себе другом руком, док нисмо стигли до удаљеног дела шуме. Поново ме је бацио на земљу и нагнуо се надамном. Ја сам се и даље молила.

Међутим, он поново устаде и стаде да ослушкује и гледа некуда преко моје главе. Док сам призивала у помоћ Мајку Божју одједном ме је напустио страх. Нисам се више бојала. Младић је гледао према шуми и мрмљао: ‘’Шта ли се ова мота овде?’’

Он баци нож и подиже ме. Ишли смо кроз шуму у тишини, а мене ништа више није изненађивало нити сам се ичега бојала. Знала сам да је Мајка Божја уз мене и да ме штити. Знам, то је била веома смела помисао, но ја сам заиста тако осећала.

Убрзо се указаше светла железнице. Дугајлија ми добаци хаљину и рече: ‘’Обуци се. Нећу гледати.’’ Он се окрену у страну, ја се обукох. Онда настависмо да ходамо према станици. Купио ми је карту за Москву, наквасио марамицу на чесми и спрао ми крв са лица.

Сели смо на воз. У вагону није било путника осим нас двоје. Седели смо у тишини. Нисам престајала да понављам: Теби, Војвоткињи, поборнику нашем ...’’

Када је воз ушао у станицу, он ме запита: ‘’Где станујеш?’’

Рекох му име своје улице. Ухватили смо трамвај до Смоленског Трга, а одатле отишли пешице до моје куће. Молила сам се у тишини, с времена на време гледајући у свог сапутника. Дошли смо до моје зграде и попели се степеницама до стана. Страх ме је обузео тек када сам извадила кључ. Шта ће он овде са мном? Нисам хтела да отворим врата, већ сам само стајала, а он ме само једном погледа и оде низ степенице. Тада сам откључала врата од стана и одмах отрчала у своју собу. Бацила сам се на колена пред икону Мајке Божје. Благодарила сам јој и плакала толико да сам пробудила сестру која ме сањиво упита: ‘’Шта ти је?’’

Нисам могла да јој одговорим, Молила сам се дуго пред иконом. Два сата касније сам устала, умила се и окупала, а онда сам се молила до јутра, благодарећи Мајци Божјој што ме је избавила од напасти. Отишла сам потом на литургију и после службе све испричала оцу Александру. Саслушао ме је и рекао ми: ‘’Велику милост ти је указао Христос Господ и Његова Пресвета Мајка. Морамо им заблагодарити. Починитеље ће стићи казна.’’

Прошла је година. Једног врелог и спарног дана, док сам учила поред отвореног прозора огласило се звонце на вратима. Мајка и ја смо биле саме у стану. Чула сам је како некоме говори: ‘’Да, код куће је. Уђите.’’ Затим ме викну: ‘’Марија! Неко те тражи!’’

‘’Зар баш сада?’’ помислих и викнух: ‘’Слободно!’’

Мислила сам да је то сигурно неко од мојих пријатеља – студената. Врата се оворише, а ја се следих. Био је то онај човек из шуме. Да ме је неко питао минут пре тога да опишем како изгледа, не бих умела. Но, видевши га пред собом, одмах сам га препознала.

Стајала сам насред собе, нисам могла да се померим. Он уђе у моју собу, и не осврћући се на мене приђе зиду на коме је висила литографија Владимирске Богородице украшена цвећем. Све иконе смо држали закључане у ормару, једино смо ову окачили на зид под изговором да је уметничка слика.

‘’То је она!’’ рече мој посетилац. Стајао је и гледао у икону, а затим ми приђе и рече: ‘’Не бојте се, дошао сам да вас молим за опроштај. Опростите, крив сам пред вама, крив сам, опростите.’’

И даље сам стајала непомично, скамењена на месту, неспоспбна да мислим. Он ми приђе још ближе и рече: ‘’Опростите.’’

Затим се окрете и оде из собе. Овај сусрет ме је силно уздрмао. Шта хоће тај бандит од мене? Паде ми напамет да бих можда требало да позовем полицију, да га ухапсе, но уместо тога откључах орман на чијим су унутрашњим вратима стајале иконе, и стадох да се молим Богу.

Једна мисао ми, међутим, никако није давала мира: зашто је рекао: ‘’То је она!’’ када је угледао икону Богородице Владимирске?

‘’Зашто га нисам пажљивије погледала? Зашто ме је молио за опроштај? Можда хоће нешто од мене? Уопште није ни толико висок, а није ме гледао као разбојник, већ некако упитно.’’

****

Рат је већ увелико беснео. Те године смо били стално гладни. Радила сам као медицинска сестра у болници док сам покушавала да дајем испите на медицинском факултету. Сестра ми је била болесна, али је и даље учила на Институту. Мајка је била толико слаба да је једва могла да хода. Живот је био врло тежак, но ја сам и даље некако налазила снаге да одем у цркву. Битке су се водиле око Москве, на Кавказу и око Стаљинграда. Било је пролеће 1943. Тога дана сам у болници имала дупло дежурство, а када сам дошла кући, није било ничег да се једе. Мајка и сестра лежале су болесне.

Скинула сам капут и пошла да наложим ватру у пећи, но нисам могла. Руке су ми се тресле и болеле су ме. Покушала сам да се молим, да читам Акатист Мајци Божјој, кад одједном зачух куцање. На вратима је стајао млад поручник са огромном торбом. Наслањао се на штап. ‘’Дошао сам да вас видим’’, рекао је.

‘’Ко сте ви?’’ упитах. Он не одговори одмах, већ унесе торбу у стан. ‘’Ја сам онај... Андреј.’’ Познадох нападача из шуме.

Мајка нас је гледала са јастука. Андреј отвори торбу и седе на столицу, премда га нисам понудила. Поче да вади ствари из торбе. Убрзо су се на столу нашле ствари које месецима нисмо видели: конзерве са шунком, кондензовано млеко, маст, шећер и друге намирнице. Кад је све извадио из торбе, он је поново затвори и рече: ‘’Био сам тешко рањен, провео сам три месеца у болници. Мислио сам да нећу преживети. Ногу ми и даље превијају. Док сам лежао, стално сте ми били у мислима ви и Мајка Божја. Молио сам се, као што сте се ви оног дана молили. Чуо сам како лекари говоре међу собом да ми нема спаса, да ћу умрети. Но, ипак, жив сам. Преживео сам. Ову храну ми је донео брат у болницу, био је срећан што је успео да ме нађе. Он ради близу Москве у колхозу. Заменио је неке ствари из куће за храну и донео ми.’’

Оставила сам отворена врата од ормара где су биле иконе. Он приђе иконама и прекрсти се. Затим се окрете мени и рече: ‘’Опростите ми, у име Бога. Молим вас. Онај догађај ме стално прогања. Осећам се ужасно!’’

Погледах у њега, па у храну и повиках: ‘’Носите све ово одавде и сместа излазите!’’ Почех да плачем.

Стајала сам тако и плакала. Мајка нас је гледала са своје постеље, а сестра се такође придигла и гледала шта се дешава. Андреј ме само погледа и рече: ‘’Нећу ништа да носим.’’

Он приђе пећи, наслаже дрва у њу, стави мало сувих гранчица и потпали ватру. Стајао је поред пећи док се ватра није разгорела, затим се поклони и оде. За то време нисам могла да се савладам, плакала сам и јецала на сав глас.

Мајка ме упита: ‘’Шта ти је? Ко је тај човек?’’

Све сам јој испричала. Слушала ме је пажљиво и кад сам завршила, рече ми: ‘’Не знам шта те је тог дана спасло, но шта год да је било, ја видим да је тај Андреј добар човек, веома добар. Моли се за њега.’’

Те 1943. године, Андреј нас је све избавио од глади. Нисмо га виделе две седмице, но после тога је наставио да нам долази редовно у посету. Седео би са мојом мајком и разговарао са њом сатима. Увек нам је доносио много хране. Једне вечери је дошао када сам била код куће. Пришао ми је и упитао ме: ‘’Хоћете ли ми опростити?’’

Започели смо разговор. Испричао ми је нешто о себи. Присећао се оне ноћи када су ме његов другар и он видели у шуми и како су ме напали. Испричао ми је како се нагнуо преко мене и чуо да нешто шапућем. То га је изненадило и збунило, но одједном је видео поред мене неку жену. Жена га је зауставила заповедничким покретом руке. Када ме је по други пут бацио на земљу, иста жена ме је поново заштитила Својом руком. Тада је осетио страх. Одлучио је да ме пусти да идем и одвео ме на станицу. Видео је да сам у шоку, па ме је отпратио кући.

‘’Савест ми није давала мира! Био сам у сталном кошмару. Схватио сам да постоји разлог зашто се све то десило. Нисм престајао да мислим на ту жену. Ко је она? Због чега ме је зауставила? Одлучио сам да дођем код вас кући и да затражим опроштај. Било ме је стид, бојао сам се, но ипак сам дошао. Када сам ушао у вашу собу, видео сам икону Мајке Божје и препознао жену коју сам тада видео у шуми. Када сам отишао од вас, распитивао сам се где год сам могао о Мајци Божјој. Поверовао сам у Бога. Било ми је јасно да сам имао виђење, али и да је мој грех веома велик. Све ми је теже и теже падало то осећање кривице које сам осећао пред вама. Знам да нема начина да вам то надокнадим.’’

Андреј ми је још много тога испричао о себи. Моја мајка је, иначе, била верујућа жена великог срца. Непосредно пре ове Андрејеве посете рекла ми је: ‘’Слушај, Марија. Богомајка је овог човека удостојила да својим очима види велико чудо. Удостојила је њега, а не тебе. Ти си тада претрпела велики страх и није ти ни самој јасно због чега те је Бог спасао. Ти мислиш да те је спасла молитва. Али знај, сама Мајка Божја је зауставила Андреја. Веруј ми, Она се не показује недостојнима. Мати Божја неће оставити Андреја, стога му и ти мораш опростити.’’ Очигледно јој је Андреј све испричао.

Моја сестра Катарина се страсно заљубила у Андреја. Што се мене тиче, ја сам и даље према њему осећала одвратност, па и мржњу. Чак сам се и трудила да не једем храну коју нам је доносио. Но, после овог последњег разговора, неке ствари сам коначно успела да схватим и да прихватим. По први пут сам га тада видела у другачијем светлу и то ме је смирило. Пришла сам му и рекла: ‘’Променили сте се, Андреј. Постали сте други човек. Опростите ми што толико дуго нисам могла да престанем да вас мрзим.’’ Пружила сам му руку.

Опростили смо се. Послали су га назад на линију фронта после неколико месеци опоравка. Када је одлазио, мајка је скинула са ланчића око врата иконицу Мајке Божје на чијој је полеђини писало: ‘’Спаси и сачувај.’’ Прекрстила га је иконицом и пољубила се са њим, по руски, три пута. Ушила му је иконицу у ревер од шињела. Каћа га је стидљиво пољубила у образ. Мени се само дубоко поклонио, као што је увек чинио, и поновио: ‘’Опростите ми, Бога ради и Његове Мајке. Молите се за мене.’’

Пришао је икони Владимирске Мајке Божје и направио неколико метанија пред њом, целивао је, још једном нам се поклонио и отишао из нашег стана.

Врата се залупише за њим. Мајка и Каћа су плакале, а ја, пошто угасих светло, задигох завесу којом смо у то ратно време замрачивали стан. Гледала сам Андреја како одлази у ноћ. Претходно се окренуо према нашој кући и неколико пута се прекрстио.

Отада га више нисам видела. Само је једанпут стигло писмо од њега, 1952. године када сам већ била удата, на стару адресу. Писмо ми је донела мајка. Било је кратко, без повратне адресе, али се на печату видело да је послато из Саратова.

‘’Хвала вам, хвала вам свима. Знам да сам се срамно понео, но ви ме нисте одгурнули од себе. Кад ми је било најтеже, показали сте ми љубав и подржали ме опростивши ми мој грех. Пресвета Богородица је помогла и вама и мени. Вама је Богомајка спасла живот, а ја према њој осећам још и већу благодарност, јер ми је даровала веру, а вера јесте сам живот, телесни и духовни. Мајка Божја ми је даровала живот и сачувала ме у рату, и ја сада живим као Хришћанин. Нека би и вас увек штитила и чувала у све дане вашег живота.

Андреј

То је било последње писмо које сам од њега примила. Када сам ово све испричала оцу Арсенију, рекао је: ‘’Бог је излио велику милост на тог човека, а он је показао да је достојан такве милости. Бог га је сачувао ради великих и славних дела.

* Кондак Богородици глас 8.: ‘’Теби, Војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала, а Ти, пошто имаш непобедиву моћ, ослободи нас од свих опасности, да Ти кличемо: Радуј се Невесто неневестна!’’

Отац Матеј

Отац Арсеније се једно време није добро осећао, па је проводио већи део дана у кревету. Баш у то време дође му у посету човек од својих 55 година. Не обазирући се на наше негодовање, отац Арсеније устаде из кревета и радосно поздрави свог посетиоца. После вечере коју је спремила Надежда Петровна, отац Арсеније и његов посетилац се повукоше у собу и проведоше читаву ноћ у разговору. Следећег јутра није било потребе да се оцу Арсенију намешта кревет.

Тог јутра су отац Арсеније и отац Матеј одслужили литургију заједно. Надежда Петровна и ја смо присуствовали служби. После тога су разговарали цео дан. Било је тешко убедити их да на тренутак прекину разговор како би нешто појели.

Док смо вечерали, отац Арсеније је изгледао и осећао се много боље. Све време је с љубављу гледао у оца Матеја. Отац Матеј је мирно седео, разговарао, казивао нам своје доживљаје и одговарао на питања. Провео је са нама шест дана. Четвртог дана боравка у кући Надежде Петровне испричао ми је многе ствари о свом животу. Његови послератни доживљаји као и прича о томе како је пронашао своју породицу и поново је изгубио оставили су на мене незабораван утисак. Замолила сам га да ми дозволи да забележим његово казивање, што је он учинио. Следе моје белешке.

***

Априла 1941. изненада сам мобилисан у Армију. Имао сам тада 28 година, а моја Људмила 25. Оженио сам се њоме из велике љубави. Нас двоје нисмо могли да замислимо живот једно без другога. Првих неколико месеци у војсци нисам имао мира. Писали смо једно другом сваки дан. Људмила ми је била све. Чини ми се да сам је волео више од рођене деце. Она је изузетна особа, изразито снажне воље, доследна, истинољубива и простосрдачна. Знао сам да ме воли колико и ја њу. Наша љубав није почивала на физичкој привлачности, него на дубокој духовној блискости и приврженсти.

Ја сам завршио физику, а Људмила педагошку школу. Предавала је нижим разредима средње школе.

Рат, као и свака друга трагедија, затиче људе неспремнима. Од самог почетка сам учествовао у тешким и опасним биткама у којима смо се озбиљно тукли и чак неколико пута били приморани да се повлачимо. Често сам јој писао, али сам много касније сазнао да моја писма са фронта никада нису стизала до ње. Ни ја тада нисам добијао писма. Неколико пута сам рањаван. Опорављао сам се по болницама на Уралу и у Сибиру и тада сам јој писао и добијао писма од ње. Но, чим сам поново послат на фронт, писма су престала да стижу. У фебруару 1945. поново сам тешко рањен, а 7. маја, по опоравку, послали су ме у Праг. Ту сам дочекао крај рата. Груди су ми биле окићене медаљама, но мисли су ми увек биле код куће. Нисам био једини који се тако осећао, сви смо мислили на своје породице и домеове. Рат се завршио, одбранили смо Отаџбину.

Шест дана по завршетку рата изненада сам ухапшен. Првог јуна сам осуђен на стрељање, а казна ми је касније преиначена на дванаест година робије. Оптужбу је измислио један од мојих претпостављених који је тврдио да сам водио кампању против своје земље у сарадњи са непријатељем. Покушао сам да убедим иследника, а касније суд, да то није истина. Ништа није вредело. Слушали су само мог претпостављеног. Касније сам сазнао да је исто учинио и неким мојим колегама. Борио се, ваљда, за већи положај и бољу плату.

Осуђен сам и послат на робију. Променио сам неколико логора до 1957. када сам ослобођен.

У једном од тих логора успознао сам оца Арсенија и постао веома везан за њега. Заволео сам га. Тада сам већ поверовао у Бога. У томе ми је помогао један пријатељ, закође затвореник у логору, диван човек и прави Хришћанин. Он ми је пружио велику утеху док сам живео у логору.

Никад нисам успео да јавим својој породици да сам послат у логор, али сам се надао да ће Људмила то некако успети да сазна код државних власти или преко пријатеља. Провео сам последње године у једном сибирском логору, одакле сам ослобођен 1957. Остало ми је још да издржим три месеца казне у Норилску. Одатле сам писао у Москву и распитивао се за породицу, но нисам добијао одговор.

Очајнички сам тражио своју породицу. Најпре сам покушавао да их нађем званичним путем, но то ми није ништа помогло.

Најзад се обукох што сам пристојније могао и сам се дадох у потрагу преко приајтеља. Сазнадох да је Људмила за време рата пребачена у град Кострому и да је тамо остала. Био сам веома узбуђен, јер је требало ускоро да их видим, па сам се све време питао у каквом стању ћу их затећи. Шта ли се њима све догодило?

Ево Костроме. Стигао сам у град у седам сати увече и најпре сам морао да пронађем улицу у којој станују. Кад сам је коначно пронашао и закуцао на врата, било је већ око девет часова. Отворио ми је непознат човек који ме је дуго гледао, стресао се, коракнуо уназад и најзад рекао: ‘’Уђите, Александре Ивановичу.’’

Уђох у кућу и скидох капут. Човек ме је посматрао у тишини, затим се окренуо према вратима собе и викнуо: ‘’Људмила! Имамо посету.’’

На вратима се појави Људмила. Чим ме виде, притрча ми и стаде да виче: ‘’Саша! Саша! Јеси ли то ти? Где си био?’’

Она ме грли, љуби ме, а ја заборављам на све, на цео свет. Привијам је уз себе, љубим јој лице, руке, осећам како јој лупа срце. Колико дуго је то трајало, не знам. Но када напокон погледах човека који ми је отворио врата, видех на његовом лицу израз тако искрене туге, да то не могу ни описати. Упитах: ‘’Људа, ко је ово?’’

Она се одмакну од мене, погледа нас обојицу и плачним, промуклим гласом рече: ‘’Мој муж.’’ У трену схватих да сам изгубио све. Осећао сам се изгубљено, сломљено. Сео сам на столицу и све што сам могао да питам било је: ‘’А ја?’’

Обоје су ћутали. Ухватио сам се за главу и почео да плачем. Тресао сам се од плача, као никад до тада у животу. Као да су се све оне године страдања, стрепње и ишчекивања поновног сусрета свом тежином обрушиле на мене. Био сам очајан. Осетих нечију руку на раменима и чух глас: ‘’Смирите се. Испричајте нам шта се све догађало са вама свих ових година.’’

Подигох главу и схватих да ми се обратио Људмилин муж. Сео је преко пута мене, док је Људмила и даље стајала. Гледао сам је, неспособан да одједном схватим све што се догодило. Мисли су ми биле магловите и недефинисане. Док сам је посматрао све је то нестало и ја сам видео само њу, Људмилу. Лице јој је било бледо, а њене крупне очи пуне суза и ужаса. Стајала је тако и гледала наизменично у мене и у Бориса – касније сам сазнао да се тако звао њен муж.

Њено драго и познато лице било је и даље веома лепо. Моја жена, моја драга, моја једина Људмила, била је сада туђа жена. Моја Људа, о којој сам непрестано мислио свих ових година. Преживео сам дванаест година у логору једино захваљујући нади да ћу је поново видети. Сада сам је нашао и истог тренутка је поново изгубио.

Погледао сам Бориса и на његовом лицу видех одраз истог бола и изгубљености које сам и сам осећао. ‘’Причајте нам’’, поновио је. ‘’Молим вас.’’

Почео сам да причам све од почетка. Вероватно сам дуго говорио. Причао сам им о рату и о писмима која сам писао. Испричао сам им о Прагу, о хапшењу, о суђењу и пресуди: дванаест година робије у сибирском логору. Све сам им испричао, а затим поново утонуо у ћутање. Ћутали су и они. У том тренутку, као кроз густу маглу, проби ми се до свести помисао о Богу и ја Му се немо обратих: ‘’Господе! Ти нам помози. Ти пресуди по правди Твојој јер Ти једини знаш шта је за нас добро.’’

Људмила обиђе сто који је стајао између нас, стаде испред мене и рече: ‘’Саша, опрости ми, крива сам пред тобом. Када сам престала да добијам од тебе писма, распитивала сам се о теби код власти и чекала сам. Одговор је увек био: нестао у борбама.

‘’Помислила сам да си вероватно погинуо. Последње вести од тебе добила сам из Прага. Само сам на тебе мислила, али онда сам упознала Бориса и навикла се на њега. Заволела сам га и удала се за њега четири године пошто смо се упознали. Родила нам се девојчица, нашим синовима сестрица. Зове се Нина, седам година јој је. Опрости ми. Само сам ја крива. Нисам довољно дуго чекала. Опрости...’’ наставила је да говори кроз сузе. Борис је ћутао.

Шта ми је било чинити у том тренутку? Нисам знао, нисам видео излаз, а било је очигледно да излаз не виде ни њих двоје. Тада угледах на зиду собе неколико урамљених фотографија на којима сам био ја, пре него што сам отишао у рат. Одједном је све изгледало другачије.

Нејасно осећање гнева и осуде ишчезе и нека чудна благост ми загреја срце. Није ме заборавила, сећала ме се и за целу ову ситуацију нико није био крив. Но шта нам је сада чинити?

У соби је владала непријатна тишина. Тишина тешка и болна. ‘’Где су деца?’’ упитах.

‘’Отишли су код баке. Тамо ће преноћити.’’

Погледао сам моју жену. Знао сам, био сам убеђен у то, да ако јој овог тренутка кажем да пође са мном, да ће ме послушати. Да ће узети децу и оставити Бориса. Знао сам то. У том случају, могао бих да заборавим на тог њеног другог мужа и да је волим, исто као и пре. Али деца? За ових последњих осам година, деца су се зближила са својим очухом и заволела га. Ту је, затим, и девојчица. Како би деца реаговала на то? Да ли би могла да ме поново заволе? Да ли би могла да схвате све ово што се догодило? Да ли би била у стању да тек тако забораве на Бориса?

Што сам дуже о томе размишљао, све сам више схватао да бих на тај начин уништио једну сложну породицу, породицу у којој постоји љубав и разумевање. Зар сам имао шта да опростим Људмили? Због чега је она крива? Чекала ме је, тражила, патила се сама са наша два сина.  Удала се тек пошто је била сигурна да сам погинуо. Но ни тада ме ова нова породица није заборавила: доказ за то су биле моје слике које су висиле на зиду. Ја сам сада сам, а њих је четворо. Зар сам полагао икаква права на њих? Ни она, ни ја нисмо били криви за ово, а Борис још мање. Волео сам Људмилу (и још је волим), но то ми није давало право да уништим једну породицу, због својих себичних интереса. Тиме бих само посејао зло семе, запатио бих тугу и раздвојио своју децу од човека који им је био отац свих ових година. Моји синови сигурно воле Бориса. Да ли воле мене? А шта са девојчицом којој је Борис рођени отац? Поново се у мислима обратих Богу. Не знам шта ме је тада натерало да одем у другу собу.

Видео сам три кревета уза зид. Очигледно су ту спавала деца. Изнад узглавља најмањег кревета на црвеној пантљици висила је иконица. Нисам могао да видим који је светитељ био изображен на њој, али сама помисао да је Људмила, за коју сам знао да не верује у Бога, дозволила да изнад дететове главе стоји икона, испунила ми је срце топлином и радошћу.

Док сам био у логору, човек који ме је упутио у Хришћанску веру увек ми је говорио да су добра дела према ближњима једини пут к Богу, а да је у исто време неопходно обуздати оно наше огромно, људско ‘’ЈА’’ кога сви непрестано истурамо испред себе.

Такав је био, отприлике, ток мојих мисли тада. Знао сам да постоји само један прави избор: да одем одатле и да изађем из Људмилиног и Борисовог живота и из живота деце.

Људмила је изгедала јадно. Притискала ју је неизвесност која се тако изненадно обрушила на њу. Лице јој је имало израз најдубље туге, а Борисова глава је била погнута, па је и он изгледао као притиснут тешким теретом. Осетих стид што их обоје држим у неизвесности.

Устадох и рекох им: ‘’Идем. То је једини прави и праведни излаз из свега овога. Ви сте сада породица, а ја сам део прошлости. Ти, Људа, имаш два сина и кћерку, а ја немам ништа. Ви се волите. Идем. Ово није никаква жртва, већ воља Божја.’’

Узео сам свој капут и обукао га. Борис ме је гледао забринуто, а Људмила повика: ‘’Не, не иди!’’ У њеном гласу се осећала извесна несигурност. Борис ми приђе, пружи ми руку и рече: ‘’Тешко јој је. Пати због нас обоје и због деце.’’

Отишао сам из њиховог стана, као да се овај сусрет са Људмилом и њеним мужем никада није ни одиграо. Сада је остала само прошлост. Поново сам био сам. Жена коју сам волео била је за мене изгубљена заувек.

Чекао сам, пун наде, толико година и једино сам кроз ту наду живео и остао жив. Пронашао сам Људмилу, а сада сам је изгубио заувек. Лутао сам мрачним улицама Костроме, сломљен оним што сам управо доживео. Схватао сам да другог излаза нема. Но и даље ми је пред очима био само Људмилин лик.

Био сам веома болестан шест месеци.  Помогли су ми неки добри људи, каквих свуда има. За то време сам се привио уз Цркву, што ме је спречило да пођем погрешним путем и да доносим погрешне одлуке.

Запослио сам се као физичар на једном институту, посветио сам се послу и, хвала Богу, постизао добре резултате. Постао сам чак и познат у извесним круговима, па су моји научни радови штампани и ја сам добро зарађивао. Сећање на Људмилин лик ме није напуштало.

Градић у ком сам живео није био много велик. У њему је остала само једна црква, све остале су порушене или затворене. Црква ми је била спас, место где сам могао да одморим душу и где сам добијао утеху. У тој цркви сам упознао једног лекара, доброг верника који ми је много помогао.

Његов дом је, колико се сећам, био једини који сам тада посећивао и у коме сам могао да се осећам пријатно и да разговарам о духовном животу. Нисам покушавао да пратим шта се дешавало у Људмилином животу. Сматрао сам да то не би било корисно ни за мене, ни за њу. Једном сам само писао Борису и замолио га да приме од мене материјалну помоћ. Преко пријатеља који је живео у Костроми, послао сам им скоро сав свој новац. Те године су ми биле врло тешке. Много сам пропатио, јер нисам био у стању да заборавим Људмилу и децу.

Четири године након тога, сазнадох да је отац Арсеније жив. Писао сам му, а касније га и посетио. Тако је отац Арсеније постао мој духовни отац и саветник. Много касније, замонашио сам се и примио свештенички чин. То сам одавно желео, али отац Арсеније ми је саветовао да још није време да се замонашим. Дао ми је благослов тек пре две године.

Оставио сам посао, на велико запрепашћење мојих колега, и почео да служим у цркви. Сада живим у маленом индустријском градићу и служим у једној малој цркви. Имам велики број парохијана од којих су многи искрени и добри верници.

Смирио сам се, прошлост се некако зацелила; но пре отприлике пола године десило се нешто што меје дубоко дирнуло и потресло.

Вратио сам се кући једног дана по одлсуженој литургији, а власник стана ми рече да ме је тражио неки средовечни човек који није оставио име. Рекао је да ће навратити поново око четири сата. Нисам обратио посебну пажњу на то. Међутим, тачно у четири сата огласило се звонце на вратима. На прагу је стајао човек педестих година, жут у лицу и некако сав изнемогао. Једино су му очи биле светле и изражајне и у њима се огледала доброта. Човек уђе у мој стан и поздрави ме, ословљавајући ме мојим световним именом. Однекуда ми је изгледао познат, али нисам могао да се сетим одакле га знам.

‘’За р ме не препознајете?’’ упита ме. Тада сам се сетио. Био је то Борис, Људмилин муж.

Борис одмах поче да говори. ‘’Дошао сам да вам јавим неке новости везане за децу. Ја сам болестан. Имам рак, два пута су ме оперисали, а сада идем на хемотерапију. Сав сам пожутео од ње, али стање ми се није поправило. Кажу да имам још највише два месеца живота.

‘’Но то је само увод. Хтео бих, пре свега, да вам се захвалим на помоћи. Ваша помоћ нам је много значила. Поштовао сам вашу жељу и никад Људмили нисам рекао да сте нам ви послали новац, но сигуран сам да она то и сама зна. Она вас веома добро познаје.

‘’Ваши синови сада имају своју децу. Људмила је од њих двојице направила добре људе. Обојица су инжењери. Наша кћерка Нина је уписала студије: Бог је добар. Сва наша деца су верници. Људмила некада није веровала у Бога, но кад сте ви отишли у рат, то се у многоме променило.

‘’Дошао сам да вам се јавим. Увек сам се старао да знам где живите. Мислио сам да је то важно, јер су наше судбине тако болно и чудно испреплетане. Знам колико је вама било тешко, но желим да знате да је све ово оставило ране и на мојој и Људмилиној души. Људмила вас је волела и још увек вас воли. Ваш одлазак ју је још више везао за вас, јер сте својом жртвом показали снагу ваше љубави према њој.

‘’Тешко ми је било да живом у сенци њене љубави према вама. Али не би имало смисла рећи да ме није волела после оног догађаја. Никад према мени није била одбојна нити хладна, никад ме није осуђивала. Но сећам се, будио бих се понекад ноћу и осетио да она не спава, да се само прави да спава. Знао сам тада да размишља о вама.’’

Затим ми је подробно испричао све о деци и на растанку ми рекао: ‘’Није ми остало још дуго да живим, дани су ми одбројани. Ако у вашој парохији има још који свештеник, радо бих се исповедио. Помозите ми!’’

Гледајући Бориса схватио сам да му је живот после мог одласка био врло тежак и болан, пун сумња и брига. Упркос томе, успео је да подигне нашу децу и да их васпита у вери, а и да Људмилу уведе у веру. Његов живот је био много тежи, одговорнији и компликованији од мога: прави подвиг.

Борис је остао код мене три дана. Отац Андреј, мој сабрат у храму у коме сам служио, исповедио га је и причестио. Сећам се да ми је после тога рекао: ‘’Довели сте ми доброг човека. Добар је човек тај Борис. Ретки су такви.’’

**

Док ми је отац Матеј причао о свом животу, отац Арсеније је пажљиво слушао његово казивање. Знам да је све то већ чуо раније. Отац Матеј је остао са нама још неколико дана. Више га никада нисам видела, али се сећам да ми је, пет месеци после његове посете, отац Арсеније споменуо да је од њега примио писмо. ‘’Тежак је и врло замршен био живот оца Матеја’’, рекао ми је отац Арсеније. ‘’Али упркос томе, успео је, уз Божју помоћ, да донесе једину праву одлуку. Нека би Бог увек био са њим!’’

Животна прича оца Матеја ме је дубоко потресла и оставила на мене снажан утисак. Нећу га заборавити докле год будем жива.

Отац Платон Скорино

Читао сам у древном Патерикону учење Светих Отаца да Бог даје сваком човеку у току живота могућност да се осврне иза себе, да размисли о смислу свог живота и да сам одлучи о свом односу према Богу. Човек тада може да бира: да се окрене Богу или да се удаљи од Њега. У току читавог нашег живота мноштво догађаја нам пружа могућност да спознамо Бога и да Му се приближимо. Ми тада стојимо пред слободним избором: да приђемо Богу, или да Га одбијемо. Господ, који је уредио да се око човека одиграва читав низ крупних и ситних догађаја и доживљаја, жели да помогне свакоме да нађе пут до Њега. Одбацимо ли наше спасење, за то није крив нико други до нас самих.

Мени је Бог у неколико наврата давао могућност да се у разним ситуацијама определим за пут којим ћу ићи. Ако се добро сећам, два пута сам одбио да кренем путем Истине који ми је Бог тада нудио. Но, у Својој превеликој Милости, Господ ми је опет и опет помогао и указао ми на пут вере. Благодарећи Његовој милости и човекољубљу, постао сам верник, Хришћанин, а касније и свештеник.

На свом путу узрастања у вери сусрео сам се са дивним људима, истинским помоћницима Божјим, који су ми на том путу помагали и учили ме, на сопственом примеру, шта значи бити Хришћанин.

(Тако је започео своју повест отац Платон. Док ми је причао своју животну причу, понекад би застао, мало поћутао, а затим полако наставио да говори. Отац Платон је био висок, крупан и, на типично руски начин, леп човек. Из сивих очију му је избијала упорност. Са својим увек чврсто стиснутим уснама одавао је утисак човека који је вазда спреман да се ухвати у коштац са свим животним препрекама. У исто време, израз лица му је био изразито благ. У његовим очима као да се одсликавало све што се око њега догађало. Због нечега ми се учинило да би тај човек био у стању, ако је потребно, да положи и свој живот за пријатеље, но кад би се наљутио, да би у свом гневу био страшан. То сам помислила, док је отац Платон настављао причу.)

Кажем вам, кад човек прича своју животну причу, све изгледа врло компликовано. У животу је све много једноставније. Рођен сам у Лењинграду, а одрастао у сиротишту. Завршио сам седам разреда основне школе, а онда сам морао да се запослим. Радио сам као металац у војној фабрици, због чега нисам био обавезан да служим војни рок у мирнодопским условима. Нисам имао времена ни да се учланим у Партију, имао сам свега 23 године када је рат почео. Док сам још ишао у школу, био сам Комсомолац. Волео сам да се истичем да игранкама, слетовима и излетима. Морам признати да сам се тада много интересовао за девојке, а и оне за мене. У то време је било веома популарно учествовати у антицрквеној пропаганди и ја нисам ни мало заостајао у таквим и сличним активностима.

Када је почео рат 1941., одмах сам се пријавио као добровољац. Био сам снажан и здрав, па су ме послали у извиђачки одред. Првих годину дана све је било добро: не само да нисам рањен, већ нисам задобио ни једну огреботину. Мислио сам тада да је то била чиста срећа. Када је наш командант погинуо, на његово место је дошао један млади поручник . Нама се чинио као интелектуалац, јер је био некако сувише ‘’чист.’’ Био је средњег раста, мршав, не много снажан и никада није псовао. Његове наредбе су биле кристално јасне, као да их је цртао оловком на папиру. Био је увек веома прецизан и очекивао од нас послушност. Ми остали смо сматрали да знамо више од њега, јер смо дуже времена провели у рату. Лако је било њему да издаје наређења из бункера – но кад дође време да се зађе у непријатељску територију, видећемо какав је на делу!

Кад смо први пут изашли из бункера, веома нас је изненадио. За доброг војника се обично не каже да се добро бори, већ да добро ‘’ради.’’ Ово је посебно важило за нашег поручника: ‘’радио’’ је мајсторски. Био је неустрашив, опрезан, прецизан.  Умео је да се шуња као мачка и да пузи на стомаку као змија. Своје људе је штитио, није се сакривао иза њих. Кад год је могао, ишао је први.

Три недеље по његовом доласку добили смо задатак да зађемо далеко у немачку теритирију. Био је то веома опасан подухват. Знало се, преко радио оператера, да се на такве задатке обично шаље шест до десет војника, и да се ретко ко враћа са задатка – сви гину. За ову експедицију изабрано је нас осморо, заједно са поручником. Двојицу смо изгубили већ при преласку линије фронта. Пошто смо се домогли шуме, почели смо да радимо на свом извиђачком задатку. Задржали смо се тамо шест дана. Слали смо телеграфске поруке сваки дан и изгубили још тројицу наших. Остало нас је свега тројица: поручник Александар Александрович Камењев, наредник Серегин и ја. Добисмо наређење да се вратимо. Како то једноставно звучи: ‘’Вратите се у базу.’’ Немци знају да смо у околини, траже нас. Вероватно ће нас и наћи. Знају због чега смо у шуми. Докопали смо се њихове линије фронта и тамо провели ноћ. Лежали смо на земљи и покушавали да проценимо одакле је најбоље да пређемо на нашу територију. Нашу линију и немачку делио је брисани простор који смо морали да пређемо пузећи. Управо док смо покушавали да пређемо тај брисани простор, спазили су нас Немци и отворили ватру. Око нас зашишташе светлеће ракете и запљуштатше куршуми и ми се брзо укопасмо у кратер од бомбе. Серегин успе некако да се извуче из кратера и да отпузи до наше линије, а поучник и ја остадосмо. Мене је ошамутио ваздушни удар, те сам губио свест, а поручник је био рањен у ногу. У једном тренутку, кад ми се повратила свест, помислио сам: и он ће урадити исто што и Серегин – оставиће ме. Знао сам да му ништа друго не преостаје. Али на моје запрепашћење, поручник разви ћебе које је носио на леђима и стаде да ме гура на то ћебе. Било му је тешко да то ради, јер је кратер у коме смо лежали био доста плитак. Када је пала ноћ, кренуо је према нашој страни вукући ћебе и мене на њему. ‘’Немој, остави ме овде, иначе ћемо обојица погинути’’’, молио сам га. Није ме слушао. ‘’Тежак сам, не можеш ме вући.’’

‘’Ништа, Бог ће помоћи’’, одговорио је и наставио да ме вуче. До наше линије било је око двеста метара. Немци приметише кретање и засуше нас мецима и гранатама, још жешће него први пут. Зрна шрапнела су одскакивала по земљи. Жестина рафалне паљбе је приморала поручника да се застане и да се притаји, док је око нас прашина летела као ватромет од сваког испаљеног метка, а ја сам поново изгубио свест. Кад сам дошао себи, чуо сам звук експозија као кроз маглу и осећао да ме неко и даље вуче по земљи. Где ме то носе? Нашима? Немцима? Касније су се моји пријатељи дивили како је омалени поручник успео да извуче на ћебету мене, који сам био много тежи и крупнији од њега. О томе се данима причало. Поручник и ја смо обојица добили по медаљу за храброст. Заволео сам свога поручника и хтео да му се некако захвалим. Он ми одговори са осмехом: ‘’Видиш, Платоне, Бог нам је ипак помогао!’’

Чим сам се опоравио, добих наређење да идем у још једну извиђачку мисију. Поново су нас послали на непријатељску територију. Немци су у међувремену постали још опрезнији и сада се са извиђачких задатака нико више није враћао. Стога је и нама било јасно да нас овај пут шаљу у сигурну смрт. Међутим, наређење је наређење, морали смо да идемо. Било нас је шесторица и, рећи ћу вам ово унапред: сва шесторица смо се вратили са задатка, на опште запрепашћење целе дивизије. Успели смо да сазнамо и пренесемо важне информације, као и да заробимо једног немачког војника од кога су касније добијене још важније информације. За мене је овај задатак био од посебног значаја, јер је представљао, на неки начин, почетак мог новог живота. Тада сам први пут схватио да не живим свој живот како треба.

Овако је било: били смо зашли чак тридесет километара у непријатељску територију и нашли се код неког села. На домаку села, близу шуме, стајала је црквица. Четворица наших одоше у извиђање, а поручник и ја кренусмо према цркви. Свуда око нас је тишина, млад месец на небу, а крст на куполи се пресијава плавичастом светлошћу. Одједном ми на ум паде помисао да не би требало бити рата, да људи не би требали да убијају једни друге. Но, о рамену ми је и даље висила аутоматска пушка, о бедрима нож, на леђима су ми били укрштени реденици, а смрт је и даље вребала са свих страна. Поручник се кретао према цркви, сакривајући се иза дрвећа, а ја сам пошао према гробљу, али нисам успео да до њега дођем, па сам се вратио на место одакле сам пошао. Имао сам шта и да видим. Мој поручник стоји у сенци једног дрвета, гледа цркву и крсти се. Гледа горе, крсти се, и нешто шапуће. Нисам могао да верујем. Мој поручник, школован човек, неустрашив и храбар војник, одједном показује некакво заостало сујеверје, одсуство свести. Сломих једну гранчицу, приђох му и рекох:

‘’Значи, друже поручниче, ви верујете у богове.’’

Он се трже, погледа ме преплашено, а затим се савлада и одговори: ‘’Не, ја не верујем у богове. Ја верујем у Бога.’’ Од тога дана, међу нама се створио зид неповерења и почели смо да се опходимо један према другом са опрезом.

И, да скратим причу, после тога смо се безбедно вратили у базу. Како рекох, прошли смо кроз пакао. Сви су мислили да смо опет имали среће. Сада видим да је то све била Божја промисао. Вратили смо се, дакле, а мене је једнако мучила мисао: ‘’Како совјетски човек може да верује у Бога? Образован је и школован и сигурно је читао дела Јарославског и Стјепанова у којима је јасно доказано да нема Бога. А ако упркос томе и даље верује, значи да поседује буржоаску свест, из чега непобитно следи да је он непријатељ народа.’’

‘’Вук је то, у јагњећој кожи’’, мислио сам. ‘’Само се прави да је војник. Без сумње је храбар, чим ми је спасао живот, а свакако су од велике важности и информације које је пренео са непријатељске територије. Али, шта ако је то само камуфлажа, којом он успешно прикрива своје право лице? Непријатељ је лукав и никад не спава!’’ Та мисао ми није давала мира. Реших да га пријавим војној управи. Примио ме је неки потпоручник пред ким сам изнео своје сумње. Био је врло задовољан и одмах ме је одвео код свог шефа. Шеф је био мајор, Литванац и изгледао је уморно и потиштено. Саслушао је младог потпоручника који му је пренео моје сумње да се међу нас увукао непријатељ по имену Камењев и да га треба подхитно уклонити из наших редова. Затим ме је питао како се поручник Камењев понаша према својим војницима ван задатка, а како кад је на задатку. После кратког размишљања се посаветовао са неким преко телефона и наредио: ‘’Потпоручниче, поћићете данас у извидницу на непријатељској територији и прикупићете ми информације о понашању поручника Камењева. Слободни сте! А ви, Скорино, останите.’’ Потпоручник пребледе и покуша нешто да каже, но мајор га ућутка.

Када се врата затворише, мајор се окрете према мени: ‘’Слушај, Скорино! О извиђању знам много, а знам доста и о поручнику Камењеву и о теби. Него, реци ми, молим те: је ли то глава што носиш на раменима, или празна канта?’’ и он ми куцну кажипрстом по челу. ‘’Па ти си стварно будала! Па шта, ако је верник? Шта ако се крсти? Видео си га у акцији. Радио си с њим. Спасао ти је живот, зар не? Донео нам је драгоцене податке о Немцима. И ти ми сад нешто измишљаш, како је он, тобож, непријатељ. Знаш, 1941. сам пешачио од границе до своје куће. Својим очима сам гледао повлачење. Видео сам како је непријатељ опколио наше људе, видео панику, страх, храброст, праву неустрашивост и истинску љубав према отаџбини. У таквим ситуацијама људи показују своје право лице. Волео бих када сте би се сви ви борили као Камењев. Знаш ли да је Камењев на почетку рата извео читав конвој рањеника из окупиране територије? Знаш ли да је на рукама пренео једног рањеног генерала? Ако по ситницама судиш људима, значи да ништа не знаш о људској природи. Данас идеш на задатак са овим подпоручником и са Камењевим. Добро посматрај и једног и другог на задатку! Изби из главе те твоје глупаве идеје о непријатељу у нашим редовима и да ти није пало напамет да случајно о овоме некоме причаш! Иди сада, и научи се да паметније судиш о људима. Кад сам био млад, и ја сам био препаметан, и много сам пута ударио главом о зид. Сад ми је због тога жао. Иди!’’

Био сам запањен после овог разговора. Те ноћи смо пошли на задатак. Требало је да ухватимо и заробимо немачког војника који би могао да нам ода информације о њиховом кретању. Исте ноћи ми би јасно да је онај млади потпоручник најобичнија кукавица. Крио се иза нас, није се усуђивао да подигне са земље, одбијао је да иде напред и стално нас је задржавао. Заробили смо једног Немца и кренули са њим натраг у базу. Тек тада је потпоручник потрчао, онако узбуђен, према нашој борбеној линији. И баш тада му непријатељска граната ранесе главу.

Следеће недеље смо поново добили наређење да се пребацимо у непријатељску територију. Све је било добро док наједном нисмо наишли на групу немачких војника у шуми. Било је густо, једва смо остали живи. Када смо дошли до уговореног састајалишта, поделили смо се у две групе. Поручник ме је узео са собом, остали одоше другим путем. Пешачили смо два дана или, боље речено, две ноћи. Видели смо неколико тенкова које смо морали да заобиђемо и да проценимо силу којом је располагао непријатељ у том тренутку. Једва смо успели да се вратимо, за то нам је требало неколико дана.

Док смо се враћали, наишли смо у шуми на јаму затрпану лишћем. Онако исцрпљени, одлучили смо да ту предахнемо и да мало одспавамо, на смену. Међутим, ниједан од нас двојице није могао да заспи. Тада одлучих да му признам да сам пре неки дан покушао да га пријавим. Такође сам хтео да му изнесем своје мишљење о религији.

Све сам му испричао, а кад сам завршио, он је ћутао. Одједном ме упита: ‘’Знаш ли ти шта је вера?’’

Није чекао да му одговорим, већ је наставио. Док је говорио, предамном као да се отвори неки нови пут, нешто сасвим ново. У почетку ми је све то деловало као занимљива и примамљива бајка, док ми је причао о животу Господа Исуса Христа. Међутим, потресао сам се када је почео да ми говори о значењу Хришћанског живота. Рекао ми је шта је циљ људског живота, причао о недостатку вере и о антирелигијској пропаганди. Тада сам први пут другачије доживео појам вере: схватио сам да то није примитивизам, ни средство за манипулацију народа, ни измишљотина, као што су нас учили. Разговарали смо три сата док смо лежали прекривени лишћем у јами, све док сунце није почело да излази. Сећам се да сам га тада питао: ‘’Али, прича се да су попови преваранти и да само гледају сопствену корист. Какве то везе има са вером?’’

‘’Много тога што се данас прича о нашим свештеницима је лаж’’, одговорио је поручник. Има их, истина и таквих, али не много. Уосталом, на сваком месту има зликоваца који покушавају да се окористе на било који начин.’’

‘’Јесте ли ви син свештеника, друже поручниче?’’

‘’Не. Отац ми је лекар, а мајка учитељица. Обоје су верујући људи. Ја живим за своју веру. Видиш, и то што си покушао да ме пријавиш је Божја воља. Чуо си шта ти је мајор рекао. И тамо, на врху, има добрих људи.’’

Никада нећу заборавити тај наш разговор. Тога дана вратили смо се на место састанка. Остали су већ били стигли тамо пре нас. Телеграфисали су поруке у базу, а затим покушали да се врате. Провели смо још два дана обилазећи непријатељске положаје и покушавајући да пређемо линију фронта. Међутим, Немци су растурили нашу извиђачку јединицу. Од нас шесторо, преживели смо само поручник Камењев и ја. Ни данас ми није јасно како смо успели да се вратимо у базу.

Много сам заволео поручника, но убрзо после тога он доби унапређење и премештај. Моје познанство са њим је оставило трајан печат на мојој души и припремило ме да примим веру. Од тог доба сам почео другачије да размишљам. Био је то изузетан човек.

Много времена касније, послат сам у болницу у близини Вјатке, у кировској области. У болници сам остао пет месеци, након чега сам пребачен у санаторијум на два месеца. Док сам био у болници, инфицирала ми се рана и наступила је сепса. Лекови нису помагали. По изразима лица лекара видео сам да нема наде за моје оздрављење. Пребачен сам у собу у којој сам лежао сам, што је само по себи значило да само чекају да умрем. Наравно, ја сам желео да живим, али већ сам био уморан и измучен од страдања, болова, операција, и свих осталих ужасних и непознатих ствари. Нисам имао страх од смрти, већ од непознатог.

У болници је радила медицинска сестра по имену Марина. Била је ситна и мршава и имала је смеђе очи. Увек је била весела, љубазна и пажљива према сваком болеснику. Сви смо је волели због те њене осетљивости и спремности да помогне свакоме. Сви војници на опоравку били су заљубљени у њу. Мада је према свакоме била љубазна, држала је сваког удварача на пристојном одстојању.

Када су ме однели у ‘’собу из које нема повратка’’, био сам углавном све време у несвести. Сваки пут када бих на тренутак дошао себи, видео бих Маринино лице. Давала би ми инјекцију, или би ми брисала зној са лица, или би ми пресвлачила одећу. Једном, док сам тако лежао затворених очију, у собу уђе визита: начелник оделења са својим млађим колегама. Лекар који је био задужен за мене прочита извештај о мом стању и закључи: ‘’Не може се овде више ништа урадити: насупила је сепса, пацијент има инфекцију крви.’’ Начелник одељења ме такође одмери и рече: ‘’Да, на жалост, овде више нема наде.’’

Иако сам био у стању полусвести, све сам чуо и разумео.

Касније, не знам да ли је био дан или ноћ, дођох себи и у једном тренутку осетих да сестра Марина стоји крај мог кревета. Квасила ми је чело сунђером и нешто шапутала. Молила се за моје здравље. Отворих очи, а она ми тада рече: ‘’Биће све у реду, Платоне. Оздравићеш.’’ Даде ми мало воде да попијем.

Касније сам сазнао да ми је давала освећену воду.

Марина је често долазила и молила се крај моје постеље. То је трајало отприлике две недеље. Са собом би увек доносила флашицу са светом водом и по мало освећеног хлеба, просфоре. Тиме ме је хранила и појила сваки дан. Чим би се приближила мојој постељи почињала би да се моли. Долазила ми је чак и када није била дежурна. Она ме је излечила, она је измолила моје оздрављење од Бога.

Кад ми је било боље, почела је да ми прича помало о вери. Научила ме је неким молитвама. Из болнице сам изашао као верујући човек, Хришћанин. Поручник Камењев и Марина су заиста преокренули мој живот.

Волео сам Марину као рођену мајку, мада је била истих година као ја. Када ми је написао упут за санаторијум, начелник одељења ми рече: ‘’Извукли смо те из ‘оног света’, али без сестре Марине не бисмо могли ништа да урадимо. Њој дугујеш велику захвалност.’’

То сам већ и сам знао, али знао сам и нешто друго: да ме је Неко излечио преко сестре Марине. Тада сам дао себи завет да ћу, ако преживим рат, постати свештеник. Своју одлуку саопштио сам и сестри Марини.

Рат се коначно завршио. Крај рата сам дочекао у Берлину, где сам демобилисан. Вратио сам се у мој родни Лењинград и пошао да упишем богословију. Предао сам документа, а они их погледаше и вратише ми их. Нису хтели да ме приме, упркос свим мојим молбама и убеђивањима. Ускоро су ме позвали пред Ратну комисију. Тамо су ме исмевали и покушали да ме одврате од моје намере: ‘’Хеј Скорино! Јеси ли сишао с ума? Носилац си свих могућих ордена и медаља за храброст, чин поручника си добио, и сад хоћеш у попове! Срамотиш Армију!’’

Но, био сам веома упоран и на крају ме примише. Било ми је врло напорно, јер сам био нешколован: завршио сам само седам разреда основне школе и то давно. Да, било је тешко. Понекад ми се чинило да ми људи намерно сметају да учим. Заврших некако ту богословију и одлучих да се замонашим. Сад су почели да ми се смеју ови из богословије: ‘’Шта? Види какав си, пуцаш од здравља, зар ти да будеш монах? Боље ти је да се жениш, тако ћеш бар моћи да постанеш свештеник.’’ Искрено говорећи, били су у праву. Нисам ја за монаха, а осим тога, где бих могао да се припремим за монашки живот?’’

Ваљало ми је, дакле, оженити се. Само што сам завршио богословију, нисам ни рукоположен, а већ су одлучили да ме пошаљу на парохију у Иркутск. Значи, подхитно морам наћи себи невесту. То је било тешко. Нисам се тада кретао у друштву девојака. Пре рата сам имао много пријатеља, но сви су се удаљили од мене када сам кренуо у богословију. Док сам учио богословију, девојке ме нису интересовале и нисам помишљао на женидбу, а сада сам морао да нађем жену. Отишао сам у цркву да се помолим Богу да ми помогне. Провео сам дуго времена у молитви.

Кад сам изашао из цркве, угледао сам човека са једном ногом како полако иде улицом помоћу штака. Кад сам му пришао мало ближе, препознао сам бившег капетана пука у коме сам служио. Заборавио сам да напоменем да сам у рату стигао до чина поручника, а почео сам као прост војник. Притрчах капетану и он ми се веома обрадова. Позва ме одмах у свој стан. Дуго времена смо провели сећајући се ратних дана, а затим прешли на проблеме свакодневице. Капетан је био веома добар и весео човек, прави домаћин. Кад сам му рекао да сам завршио богословију и да тражим девојку да се оженим њоме, помислио је да се шалим. ‘’Имам праву жену за тебе! Моја рођака Нина’’ рече, надовезујући се на ‘шалу.’

Са Нином сам се упознао два дана после тога. Допала ми се, а изгледало је да се и ја њој допадам. Одлучих да је женим, па јој то у предложих кроз неколико дана. Претходно јој испричах све о себи. У почетку јој је било тешко да прихвати да ћу бити свештеник, али кад је мало размислила, прихватила је. Само је рекла: ‘’Платоне, али ја не верујем у Бога.’’

Ша шта, помислих у себи. Ни ја нисам веровао! Отишао сам у богословију и рекао им да сам нашао жену. Саслушали су ме и на крају ми дали благослов да се женим. Венчали смо се две недеље после тога, а затим сам најпре рукоположен за ђакона, а после за презвитера. Ваљало нам је ускоро да отпутујемо за Иркутск. Међутим, Нина рече: ‘’Иди ти, Платоне. Ја морам да останем још годину и по у Лењинграду да завршим средњу школу.’’

Не знам како сам могао да заборавим да она још иде у школу. Рекла ми је, али сам заборавио. Ипак, морао сам да идем. Договорили смо се да ће ми се она придружити чим заврши школу. Да будем искрен: тешко ми је било да је оставим. Заволео сам је. Ипак, нисам сумњао у то да ће доћи.

Сада бих желео да кажем нешто и о мојој Нини. Није много висока, до рамена ми је. Танка је, али складно грађена. Има крупне сиве очи. Врло је лепа. Нема длаке на језику, уме да одговори.

Отишао сам у Сибир, у једно село иза Иркутска. Село је било доста велико, али су цркву морали да затворе јер им је стари свештеник умро. Пошто се нико није бринуо о згради цркве, то је она била у прилично лошем стању. Покушао сам да тамо заведем неки ред и да колико – толико поправим зграду. Помагале су ми две старице. Почео сам да служим, али на службама је било увек само троје људи, па сам се забринуо. Где су парохијани? Одлучио сам да служим сваки дан. Служио сам недељу дана, месец дана, три месеца. И даље нико није долазио. Пао сам у очајање. Отишао сам код владике, рекао му да служим сваки дан, али да ми нико не долази. Владика ме је пажљиво саслушао и на крају ми рекао: ‘’Све у своје време. Бог је милостив!’’

Кад сам одлазио из владичанског двора, свратио сам у градску цркву. Сачекао сам крај службе и пришао старом свештенику који је тамо служио. Испричао сам му своју тужну причу. Позвао ме је својој кући и веома ме лепо примио. Рекао ми је: ‘’Бог вас је призвао у свештеничку службу. Све ће бити у реду, долазиће вам парохијани, ускоро ће вам доћи и жена, само се молите! Што више се молите Богу!’’

Спријатељио сам се са оцем Петром и често га посећивао. Много ми је помогао у тим првим данима мога службовања, а био је и врло духован човек.

Прошло је пола године, а ја сам имао само осам парохијана, али нисам престајао да служим сваки дан. Једва сам имао новца да се прехраним, па сам у слободно време почео да радим. Некоме бих поправио кров, другоме бих донео дрва, трећем променио браву. Док сам радио, разговарао сам са домаћинима. Њима је било занимљиво да разговарају са свештеником. Неки су почели да се распитују за веру. Радовало ме је кад сам могао нешто да им кажем о вери. Слушали су ме, а неки су чак дошли у цркву. У почетку су само дошли да разгледају, а онда су почели да долазе на службе.

Радио сам савесно и поштено. Ваљда сам и научио нешто за све оне године рада у фабрици у Лењинграду. Почели су да ме траже и убрзо су се умножили позиви за поправке по кућама. До краја године у моју цркву је долазило 80 – 90 људи, углавном старијих година, а друге године су почели да ми долазе и млади.

У почетку, кад сам стигао у селу, људи ме нису најбоље прихватили. Ишао бих, на пример, улицом, а деца би викала за мном: ‘’Ено попа, ухвати се за дугме!’’ Често бих чуо и псовке на свој рачун. Често сам био мета исмејавања. Ушли би у цркву и почели да се смеју и завитлавају, ометали ми службу. Увек сам их учтиво молио да изађу, а они би одлазили уз најгрђе псовке. Мислили су да не могу да се браним. Једном ме је група младића пресрела и претукла. Шетао сам се једно вече кад су ме напали. Док су ме ударали, само сам их молио: ‘’Немојте, молим вас! Престаните!’’ Ваљда им је било забавно да бију попа.

Тешко је било. Недостајала ми је Нина. Када је напокон дошла, био сам веома срећан, али и њој је у почетку било тешко. Никад јој није пало напамет да ће се удати за сеоског свештеника и живети у некој сеоској забити. Сада је имала диплому, и врло је лако добила посао технолога у великој фабрици млека. Међутим, кад су сазнали да је жена свештеника, није јој било лако на послу. Била је одличан радник, имала велико знање и у свему је била примерна.

Једне вечери када смо се Нина и ја враћали кући, напала су нас четворица полу-пијаних младића. Тројица су почели да ме туку, а један је био више заинтересован за Нину. Молио сам их да нас оставе на миру. Нина је почела да вришти и да зове у помоћ.

Она тројица су почели озбиљно да ме туку. Видео сам да је један оборио Нину на земљу, а да су још двојица пришла однекуда и да гледају. Тада рекох самоме себи: ‘’Ехеј, оче Платоне! Знаш да се бијеш, био си у рату, а и јак си, брате. Шта чекаш?’’ Па кад сам навалио на њих! Једног сам бацио преко рамена, другог сам ударио у стомак, трећег сам надланицом само лако ударио у врат, а затим сам прешао на оног што је хтео да напаствује моју Нину. Био сам страшно љут, па сам га добро испрашио и бацио га у жбуње. Нина није могла да верује својим очима. Она двојица посматрача покушаше да помогну својим другарима, но док сам једног сређивао, онај други побеже. Затим сам се вратио на ону тројицу што су ме напали, па сам их још мало излупао. Нису се томе надали. Мислили су да је поп слабић и лак плен. Решио сам да им очитам буквицу. Натерао сам их да пузе педесет метара – сада ме је тога стид. Кад су почели да се буне, опет сам кренуо да их бијем. Нина ми је после рекла, смејући се: ‘’Нисам знала да си такав, оче Платоне!’’ Али био сам тада веома љут.

После овог догађаја, људи су почели да ме поштују. Они момци што су хтели да ме бију после тога су ми пришли и рекли: ‘’Друже Платоне, мислили смо да сте само некултурни поп, а оно испаде да сте спортиста!’’ Годину дана касније, једног од њих сам венчао у цркви, а другоме крстио дете.

Знам да сам крив за ову тучу, јер свештеник не сме да се туче. Али нисам имао избора. Да сам био сам, то би била сасвим друга ствар, али са мном је била Нина. Када сам касније то испричао епископу, он се насмејао и рекао: ‘’У овом случају право си поступио. Но убудуће бих те молио да не злоупотребљаваш своју снагу! Бог ће ти опростити!’’

**

Живели смо у том селу неколико година, а 9. маја 1965. славила се годишњица победе над фашизмом и завршетка рата. Председник колхоза и председник сеоске општине су обојица били ратни ветерани и организовали су свечану прославу у клубу. Позвани су сви који су учествовали у рату, са напоменом да обавезно дођу са ордењем и медаљама које су у рату добили.

‘’Платоне, мораш ићи на прославу!’’ наговарала ме је Нина.

И тако, обукао сам цивилно одело и прикачио сва своја одликовања. Било их је много: три ордена Славе, четири са Црвеном Звездом, орден Лењина, орден Бораца Црвеног Барјака,, три медаље за храброст и још неке.

Кад сам ушао у клуб, председник колхоза ме прво није препознао, а после ме је питао: ‘’Одакле вам то силно ордење?’’

‘’Како мислите, одакле? Добио сам их у рату!’’ рекох.

Сада је председник био у незгодном положају: сви они који су имали медаље требало је да се попну на трибину, а ја сам, истина, имао више медаља и ордења него било ко на тој прослави, али... ја сам свештеник. Председник се посаветова са још некима, па ме онда позва: ‘’Друже Платонове, молим вас, дођите и седите на трибину.’’ У то време су ме многи звали ‘Платонов’, као да ми је то презиме. Поставио ме је да седнем у други ред.Требало је да свако од ветерана ко је учествовао у борбама исприча понеки догађај или ратну анегдоту. Размислио сам и одлучио да и ја нешто кажем. Наравно, знао сам да би то могло да ми направи неприлике код црквених власти, али сам жарко желео да покажем тим људима да верници и свештеници нису необразовани и глупи, већ да заиста верују у Бога, да живе Хришћанским животом, трудећи се на свом путу ка Богу упркос свим тешкоћама и да у томе не траже нити налазе никакву материјалну корист. После овога сам се чак и спријатељио са председником колхоза, који је почео да ме цени. Касније ми је причао да је имао неприлике са властима што је пустио свештеника да говори на прослави.

Остали смо у том селу дванаест година. Бог нам је био милостив, није нас никада оставио. Црква је била пуна људи, волели су ме, а власти ми нису много сметале. Моја се Нина није одмах прилепила за цркву, но данас је она јача у вери од мене. Постала је искрени верник, добро познаје све црквене службе и много ми помаже.

Сада сам премештен у велики град, што ми тешко пада, не могу да се навикнем, али трудим се.

То је све што могу да кажем о свом животу и о путу који ме привео к Богу.

Чекајте, нечег сам се сетио! Опростите, управо сам се сетио како сам први пут од једног верника чуо за Бога. Тај сусрет ми је оставио дубок утисак и натерао ме да размислим. Често сам се враћао на овај догађај и мислио о њему. Но, у то време сам имао само четрнаест година и још увек сам живео у сиротишту.

У то време нам је предавао социологију професор по имену Натанаил Аронович – не сећам се његовог презимена. Организовао нам је вечерња дружења, дискусионе клубове, конференције, водио нас је по музејима и основао клуб за анти-верску пропаганду. Стално је био са нама и ми смо га волели.

Тада је у наше сиротиште дошао дечак мојих година, Вовка Балачов, очигледно из школоване породице. Био је добар ђак, али није волео много да прича, био је повучен. Провео је у сиротишту шест месеци када један од дечака примети да се Вовка крсти и, наравно, пријави га одмах дежурном наставнику. Не знам шта му је том приликом речено, али у то време су у моди биле дебате и дискусије. Било је то овако: организовали бисмо, тобож, суђење књижевним ликовима као што су Чацкин, Евгеније Оњегин, Татјана Ларина, Базаров и други. Један ученик би представљао тужиоца, други

одбрану, а трећи, наравно, оптуженог јунака из књиге. ‘’Суђењу’’ би обавезно присуствовао наставник, који се трудио да се не меша у дискусију. Било је пожељно да ‘’судски процес’’ водимо сами, без помоћи.

Тога дана Натанаил Аронович нам саопшти да ће ‘’оптужени’’ на следећем суђењу бити Исус Христос. Одлучено је да ће улогу Исуса Христа добити Вовка Балачов. Чак су решили да га умотају у чаршав, да би више личио на Христа. Натанаил Аронович нас је добро припремио за ‘’суђење’’, дајући нам идеје какве све ‘’оптужбе’’ да изнесемо на рачун Исуса Христа. Тужилац је био Јура Шкурин, одбрану је представљала Зина Фомина, а председавајући је био Коља Островски. Било је седам сведока, а у публици су била два разреда.

Сви смо били запослени око овог ‘’судског процеса.’’ Припреме су трајале десет дана, а Вовка није знао шта радимо. Иза леђа смо га чак прозвали ‘’Мали Христос.’’ О његовој улози у ‘’судском процесу’’ смо му рекли тек дан пре него што је суђење почело. Вовка је покушао да одбије, али нико га није слушао. Касније смо сазнали да су многи наставници били против овога, али да је ‘’суђење’’ изведено јер је Натанаил Аронович био веома упоран. Приметили смо да је Вовка, од тренутка кад смо му саопштили вест, постао врло узнемирен, чинило се као да је за један дан ослабио.

Сутрадан смо отишли у ‘’судницу’’, и суд је почео да заседа. Председник је отворио случај. Вовка није допустио да га увију у чаршав. Стајао је на сред сале, био је блед, без капи крви у лицу. Девојчицама га је одмах било жао, а ни ми остали се, као публика, нисмо осећали пријатно. Председавајући упита Вовку: ‘’Признајете ли да сте криви?’’

Вовка је требало да одговори: ‘’Не, не признајем!’’ и онда би отпочела дискусија. Било би занимљиво, као и увек, на оваквим ‘’суђењима.’’ Подупирали бисмо своје аргументе цитатима из књига. Увек смо на оваквим скуповима стицали нова искуства и знања, као и боље разумевање књижевних или историјских ликова. Зато је дискусија била веома важна. Но овај пут нас Вовка све изненади одговором: ‘’Ја сам верник! Не прихватам ово суђење. Сваки човек има право на своја убеђења!’’ Затим седе на столицу.

Почели су да га испитују. Вовка је ћутао. Нисмо знали како даље да водимо дискусију, установљена процедура овог пута очигледно није могла да се примени. Натанаил Аронович дошапну председавајућем да одржи припремљени говор. Јурка устаде и поче: ‘’Остаци трулог капитализма: кулаци, попови и интелектуалци...’’ и заврши свој говор речима да су све то трули остаци капитализма. Сви смо му тапшали. Затим устаде Зона Фомина, која такође одржа говор. Осврнула се на капиталистички олош, на недостатак културе, а споменула је и лош утицај на друштво у целини. Иако је имала улогу браниоца, њен говор је више имао призвук оптужбе. И њој смо тапшали.

Затим председавајући позва сведоке. Свако од њих је цитирао ауторе књига о анти-верској пропаганди.  Неко је чак донео карикатуру Исуса Христа исечену из стрипа. Сви су се забављали и учествовали у игри. Председавајући се одједном сети да је прво требало да сведоци изнесу своје доказе, па тек онд да се јаве бранилац и тужилац, али већ је било касно да се то исправи. Био је задовољан током суђења, па је на крају понудио Вовки Балачову да каже нешто у своју одбрану.

И Натанаил Аронович је био задовољан. Као и увек када је био доброг расположења, трљао је руке.

Сви смо очекивали да ће Вовка ћутати. Он, међутим, устаде, исправи се и, као да му је спао неки невидљиви терет са рамена, поче да говори. Слушали смо га као опчињени. Говорио нам је о добром и о злу и о учењу Господа Исуса Христа. Објаснио нам је зашто он верује у Бога. Рекао нам је да нас жали што немамо вере, да су нам празне и душе и главе. Рекао нам је да он никада није сам, да је Бог увек са њим, Бог, његова нада и његова снага! Изгледало је као да ће да заплаче.

Натанаил Аронович даде знак председавајућем да заустави Вовку, али овај, из неког разлога није хтео да га прекида. Вовка заврши своје излагање речима: ‘’Да, ја верујем у Бога, и то је моја ствар. Нико нема права да ми суди због тога. Свако од нас има своју савест, која је слободна, и нико нема права да натура своје идеје другоме. Верујем у Бога и поносим се тиме!’’ Остао је да стоји.

Говорио је тако лепо и течно, да смо га сви са пажњом слушали и били веома дирнути тиме што је рекао. Дуго смо му тапшали и викали ‘’Браво!’’ Нико од нас није очекивао да Вовка може тако да одговори. Одакле му речи за тако нешто, где ли их је нашао?

Ни тужилац, ни бранилац, ни председавајући нису знали шта да раде. Деца су у суштини искрена, па смо и ми, тј. публика, добро разумели Вовкине речи. Било нам је јасно да нико нема права да осуђује људе због њихових убеђења. Поврх свега, Вовкин говор је био пун искрености и неизвештачен.

Натанаил Аронович скочи са столице и повика председавјућем: ‘’Прочитајте пресуду!’’ Коља Островски му одговори: ‘’Али, он није крив!’’

Питање које се нико није усудио да постави је гласило: ‘’Ко није крив? Вовка Балачов или Исус Христос?’’ Закључили смо, међу собом, да нико од њих двојице није крив.

Натанаил Аронович је био толико бесан, да су му по лицу избили црвени печати, глас му је дрхтао и он зашишта: ‘’Доста! Ово је фарса! Нема Христа! Хришћанство је само неуспела имитација Јудаизма. Све је ово лаж, Балачов је изговорио опасне лажи! Прочитајте пресуду!’’

Председавајући, Коља Островски, се посаветова са својим ‘’колегама’’ и на крају изјави: ‘’Суд нијеу стању да донесе пресуду због околности које су изван наше контроле.’’

Сви смо напустили салу са неким горким ускусом у устима. Није било нимало забавно. Касније смо често разговарали о овом догађају, јер се на неки начин коснуо срца сваког од нас.

Кроз две недеље, Балачов је премештен у дом за ‘’проблематичну’’ децу. Натанаил Аронович није више уживао наклоност међу нама ђацима и нерадо смо учествовали у његовим активностима.

Кад погледам у прошлост, тек сада видим на колико начина ме је Бог звао к себи! Вовка Балачов, поручник Камењев, сестра Марина, извиђачка јединица, богословија, Нина, искушења која сам имао на почетку свештеничке службе, и још много, много тога... Све су то кораци којима ме је Бог водио Себи.

‘’А како сте упознали оца Арсенија?’’ упитала сам оца Платона. ‘’У цркви где сада служим имам једно духовно чедо које је добар пријатељ са оцем Арсенијем. Замолио је оца Арсенија за благослов да ме доведе к њему, и ево ме. Благодарим Богу због овог сусрета. Поверио сам читав свој живот оцу Арсенију, и сада сам други човек. Чим се вратим кући, покушаћу да убедим Нину да и онда дође да га види. Тако ми је рекао отац Арсеније!’’

Мати Марија

Дуге године нашег живота, са свим радостима, бригама, тегобама и жалостима, временом се претварају у сећања која свако од нас носи у себи. Светла и радосна сећања обасјавају даљи животни пут човеков, њима се душа храни. Мрачне и туробне године – њих покушавамо да заборавимо. Но памћење нам често не дозвољава да их потиснемо, и онда нас та сећања прогоне, муче и наносе нам бол. Тако се проживљене године живота неизбежно претварају у сећање.

Желим да кажем нешто о људима чији живот не припада далекој прошлости, већ је и данас веома стваран и актуелан, мада је већ нашао своје место у моме сећању. Истинска љубав обогаћује човека, доноси радост и вечито се препорађа у другим људима. Но, ако постоји снага већа од снаге љубави, то је онда самоодрицање ради ближњих, благост и доброта, безгранична вера у Бога и молитва.

Отац Арсеније и мати Марија су обоје били људи управо таквог кова. Желим да вам причам о њима, јер је потребно да се зна да постоје и такви људи који у сред тешких искушења помажу другоме, поучавају, ублажују бол и приводе Богу. Сигурна сам да ће ко год буде читао о животу оца Арсенија и мати Марије и о њиховим делима, кроз њихов пример пронаћи нови живот и истинити пут. Због тога животна прича оца Арсенија и мати Марије не представља мемоаре, већ сам живот. Њих двоје су извор живе воде која нам даје снагу вере и која нас обнавља, како бисмо могли да живимо том вером.

При записивању ових сећања ослањао сам се на дневник који сам у то време водио готово свакодневно. Због тога ће неке моје забелешке можда деловати субјективно, јер су записане под утиском расположења у ком сам се тада налазио. Преписујући из ових бележака трудио сам се да изоставим своје личне коментаре, али то није увек било могуће.

**

Дошао сам да проведем свој годишњи одмор код оца Арсенија. Волео сам градић у коме је живео, и шетао бих његовим улицама дан. Волео сам да обилазим старе цркве и древне манастире од којих су многи били у рушевинама. Шетајући тако, нашао бих се час у четвртом веку, час у китњастом осамнаестом, час у строгом деветнаестом. Упознао сам се са кустосима музеја, чиме ми се пружила прилика да завирим у скривене тајне древних предмета које већина туриста, као ни становника овог града, није видела.

Тада сам имао само двадесет седам година и могао сам да пешачим километрима по градићу и његовој околини. Увече, када би отац Арсеније био слободан, молио бих се са њим или разговарао, а понекад бих само седео и слушао његове разговоре са другима. Сваки пут бих научио нешто о духовном животу и о вери. Увек би се, по одласку од оца Арсенија, осећао духовно богатијим.

Једног јутра одлучим да обиђем један манастир из шеснаестог века. Већи део здања је и даље стајао на месту, али је био у стању распадања. Нарочито је лепа била главна црква, у којој је још увек стајао иконостас из седамнаестог века. Када сам се вратио кући био сам уморан, па сам легао да се мало одморим. То вече дође оцу Арсенију у посету нека непозната девојка и предаде му писмо. Отац Арсеније прочита писмо и рече ми: ‘’Сутра ујутру крећемо за Москву. Јевдокија Ивановна ми јавља да је монахиња, мати Марија, њена познаница, тешко болесна. Морамо да ухватимо јутарњи воз који полази око пет сати ујутро. Молим вас, купите три карте и пођите са мном. Остаћемо можда четири дана у Москви.’’ Затим се окрену и поче да разговара са том младом девојком.

Нисам имао времена ни да погледам ту девојку, јер сам одмах пошао да припремим ствари које ће нам бити потребне за пут. Надежда Петровна, у чијој кући је отац Арсеније живео, помогла ми је приликом паковања. Кад сам поново ушао у собу оца Арсенија, њега није било.

Непозната девојка је шетала по његовој соби, загледајући књиге на столу и по полицама, као и уљана платна и иконе на зиду. Посматрала је све то некако с висине. Није се обазирала на мене када сам ушао у собу, већ је наставила да разгледа ствари по соби. Када је напокон поново села у фотељу, обрати ми се и рече: ‘’Ко би рекао да се један свештеник интересује за уметност, медицину, философију и марксизам. Мислила сам да они само знају црквене службе и Библију. Баш ме изненађује овај ваш Пјотр Андрејевич.’’ Она ме затим одмери од главе до пете и рече, помало подругљиво: ‘’А, јесте ли ви један од ‘оних’, као што је Пјотр Андрејевич?’’

Овај безобразлук ме је увредио, а највише ме је болео њен став према оцу Арсенију. Одговорих: ‘’Да, ја сам један од ‘оних!’ Но, пре него што наставите да говорите о оцу Арсенију тим тоном, предлажем вам да погледате књиге које је он написао.’’

‘’Књиге?’’ упита она изненађено.

Отворих плакар и показах јој нека његова дела. Она узе једну и стаде да је прелистава, застајући да прочита по нешто. ‘’Веома образован човек, нема шта. Образован, а свештеник! Каква необична комбинација. Живот напредује, материјализам је признат у скоро целом свету, продро је у умове скоро свих људи. Много књига је написано у којима се доказује апсурд религије, а религија и даље постоји...

‘’Верују научници, верују писци и сликари, лекари и професори и учитељи верују. Милиони образованих на западу – и они верују. Цркве су нам пуне, и у њих не иду само бабе. Како су ме нервирале те бабе кад сам била мала! Стално би покушавале да ме утерају у ред.’’

Наставила је да говори, као за себе: ‘’Да, да....Много је тога написано, а нико још није успео да докаже да Бог не постоји.’’

Затим се окрете према мени и рече: ‘’Знате, прочитала сам много књига о научном атеизму, али имам утисак да аутори тих књига никада ништа нису у стању да докажу. Они или покушавају да оцрне религију, или се свађају са Богом и покушавају да Му докажу да Он у ствари не постоји... Моја бака Каћа безусловно верује. Кад бисте ви знали моју баку! Боља је од свих људи које познајем, чак и од мојих родитеља. Када би сви могли тако да верују као она...’’

Девојка ме изненади питањем: ‘’А ви? Шта ви мислите о Богу?’’

Хтедох да јој одговорим, но тада приметих оца Арсенија на вратима, како посматра девојку са осмехом и са очинском нежношћу. Одлучих да не кажем ништа.

‘’Јесте ли се спаковали?’’ питао ме је.

‘’Јесам, отићићу на станицу сутра у четири ујутру, а вас двоје бисте морали да стигнете на воз до пет.’’

Следећег јутра, кад смо сели у воз, међу нама је владала тишина. Отац Арсеније је гледао кроз прозор. Видело се како поред нас промичу шуме, планине, станице, раскрснице и зграде. По сеоским путевима видели су се људи. Он није био свестан свега тога, јер је био утонуо у молитву.

Девојка, која је пошла на пут са нама, учила је нешто из дебелог медицинског уџбеника. Звала се Татјана. Ја сам покушавао да пратим роман који сам понео са собом. Отац Арсеније је неколико пута ословио Татјану и нешто је питао. Путовали смо неколико сати.

Москва је веома бучан град и приметио сам да је отац Арсеније, навикнут на живот у варошици, изгледао некако изгубљено и несигурно. Кад смо ушли у такси, није умео да затвори врата и зачуђено је посматрао трамваје, тролејбусе и аутомобиле како јуре улицама. Зауставили смо се испред нове вишеспратнице око које се орио дечји жагор, а из једног стана је допирала музика са радија. Чули смо лупу врата од лифта, ударање потпетица по асфалту и видели пролазнике како журе и подозриво гледају на старце који су седели на клупи близу улаза у солитер.

Стан у који смо ушли је био тих, сунце је улазило кроз прозоре. Отишли смо у купатило да се освежимо после пута док је Тања обишла своју баку у другој соби и изнела чај. Пуна енергије, Тања је изнела на сто кришке хлеба, сира и мало рибе. За тили час, на столу се налазило вероватно све што су имали у кући од хране. Сели смо за сто и послужили се.

Онда смо отишли у другу собу. Тамо је, на кревету са рукама склопљеним на чаршаву, лежала старица озбиљног и помало тужног лица. Њене крупне, сиве очи су нас посматрале са благом радозналошћу.

‘’Бабушка, довела сам ти пријатеље Јевдокије Ивановне!’’

‘’Да! Чула сам вас из собе да сте стигли’’, рече бакица.

‘’Седите, баћушка!’’ рече она оцу Арсенију. ‘’А ти, драги мој, седи и ти овде, седи и слушај. Тања нека иде да поради мало у кухињи.’’

У себи сам се питао зашто ме је ова старица назвала ‘драги мој.’ Сели смо. Првих неколико тренутака смо ћутали. Изгледало је као да се отац Арсеније замислио и да нешто посматра.

‘’Баћушка, седите ближе. Не могу гласно да говорим. Рекла бих вам прво нешто о себи, а онда бих желела да ме исповедите.’’

Отац Арсеније примакну столицу ближе њеном кревету. Приметио сам да врло пажљиво посматра лице ове необичне бакице. Било ми је јасно да је сву своју духовну снагу усредсредио на предстојећи разговор. Знао сам да се моли Богу, јер су му се усне једва приметно мицале.

У соби је владала нека чудна тишина. Ни отац Арсеније, ни мати Марија нису проговарали. Сунце је обасјавало собу кроз прозрачне беле завесе. На зиду је било неколико репродукција Нестеровљевих слика. У углу собе, изнад кревета, налазила се икона Владимирске Мајке Божје, прекривена белим везеним убрусом. Убрус је био тако намештен, да је икона према потреби, могла брзо да се покрије.

Лице мати Марије је било врло необично. Било је очигледно да је у младости била веома лепа. Лепота је и даље просијавала кроз мрежу бора које су јој прекривале лице. Ипак, израз јој је био тужан и уморан. Њене сиве очи посматрале су оца Арсенија молећиво и са надом.

Мада се њене танке и издужене руке се нису померале са кревета, видело се да је веома напета. Изгледало је као да ће их сваког часа употребити да се придигне на кревету и усправи. Непокретност њених руку и та напетост давали су утисак да руке припадају некој статуи. Посматрајући њене руке, покушао сам да замислим њен карактер, сећајући се портрета академика Павлова кога је насликао Нестеров: и његове руке, склопљене на столу, говориле су о његовом карактеру.

‘’Благослови ме, оче. Благослови монахињу Марију. На крштењу су ми дали име Екатерина. Хоћу прво да вам кажем нешто о себи, да бисте знали, кад ме будете исповедали, ко сам ја. Можда ће вам ово бити чудно, али мој духовни отац, баћушка Јован, ми је рекао једном: ‘Кад дође време да умреш, мораш да испричаш све о себи свештенику који те буде исповедао. Не смеш то да заборавиш!’ Зато хоћу да урадим онако како ми је он рекао. Не љутите се на мене, баћушка, што ћу мало дуже да говорим.’’

Отац Арсеније јој приђе ближе. Поклони се и благослови је веома пажљиво. Она прими његов благослов са страхопоштовањем и осећањем недостојности.

‘’Баћушка, сироче сам од своје шесте године. Узела ме је код себе моја бака, сирота сељанка. Морали смо да просимо хлеб по кућама и покоју пару испред цркве. Од тога смо живели. Властелинка на оближњем имању, Јелена Петровна, Бог да јој душу прости, узела ме је да радим код ње. Кад су се навикли на мене, дозволили су ми да се играм са њеном кћерком, Наталијом Сергејевном. Постале смо пријатељице и заволеле смо једна другу. Јелена Петровна је била блага и праведна. Старала се о целокупном газдинству. Волела ме је као своје дете, била ми је као родитељ. Учила сам заједно са њеном кћерком. То су били лепи дани, баћушка! Лепи дани.

‘’Стасала сам. Имала сам седамнаест година, а Бог ми је дао лепо лице и витак стас. Дешавало се понекад да гости мисле да сам газдаричина кћерка. То нимало није сметало Јелени Петровној и Наташи. Светитељке су то биле, баћушка!

‘’Сад, Јелена Петровна је имала мужа који је био женскарош и који јој је многе бриге задавао са својим неваљалствима. Но, није био лош човек, Бог душу да му прости.

‘’Док сам одрастала, Сергеј Петрович ме је волео као сопствено дете, мазио ме је и грлио, али кад сам већ постала девојка, покушавао је да остане самном насамо. Схватила сам шта се дешава, па сам га избегавала. Било ме је страх и стид од Јелене Петровне и од Наташе. Оне су се према мени понашале као према својој рођеној кћерки и сестри.

‘’Од најранијег детињства сам веровала у Бога и желела да се замонашим. Јелена Петровна ме је чак у шали звала ‘монахињице моја.’ Волела сам дуге молитве и често сам се молила. Сергеј Петрович је покушавао да ме одврати од молитве, а ја сам га само молила да ме не додирује. Једном ми је рекао: ‘Будало мала! Не знаш ти шта је права срећа!’

‘’Једном су Јелена Петровна и Наташа отишле некоме у посету, а Сергеј Петрович није био код куће. Ја сам отишла у своју собу, јер ми није било добро, болела ме је глава. Одједном, врата моје собе се отворише и у собу упаде Сергеј Петрович, сав узбуђен и поче да ми говори: ‘Каћа, ја те волим! Хајдемо одавде! Водићу те у Санкт Петрбург, у Париз!’ Хтеде да ме загрли, но ја сам почела да се браним. Онда ме он љутито баци на земљу и стаде да ми кида хаљину, све време дахћући и изговарајући саблажњиве речи. Гурала сам га од себе колико год сам могла и наглас се молила: ‘Мајко Божја, спаси ме, чувај ме, Богородице моја, помози!’ Он, као да је полудео, поче да ми цепа доњу сукњу. Ја сам се бранила и кроз сузе викала: ‘Немојте, Сергеје Петровичу, немојте, мени ништа не треба, не срамотите породицу! Ово је грех, страшан грех! Не скрнавите ме! Ја само хоћу да идем у манастир!’

‘’Он се онда разбесне као звер, а ја, шта сам друго могла, него да се молим на сав глас: ‘Мајко Божја, смилуј се на мене!’ Уто се врата широм отворише и Јелена Петровна повика: ‘Напоље! Нећу више да те видим у мојој кући!’

‘’Ја скочих на ноге. Коса ми је била сва рашчупана, хаљина сва у ритама, но хтела сам да побегнем што пре. Но она ме заустави и повика: ‘Не ти, Каћа! Не ти, већ он! Не желим да га више видим!’ вриштала је. И стварно га је и избацила из куће. Није долазио читавих годину дана.

‘’Она ме тада загрли и, плачући, рече. ‘Опрости ми, Каћа. Сумњала сам у тебе. Посматрала сам те и сад, кад се ово догодило, била сам све време иза врата. Чула сам те. Све сада разумем.’ Љубила ме је по лицу, а ја сам ридала, толико да нисам могла да престанем. Светица је била та жена, кад вам кажем.

‘’После тога нисам остала дуго у тој кући. Хтела сам у манастир, но Јелена Петровна се није са тим слагала. Хтела је да ме уда: један млади инжењер, син њених пријатеља, био се загледао у мене и она је дуго покушавала да ме убеди да се удам за њега. Хтела је чак и мираз да ми да. Ја сам хтела само у манастир, и тако сам јој увек одговарала на њена убеђивања. Коначно, Јелена Петровна ме одведе у манастир у коме је једна њена рођака била игуманија. Дала је велики прилог манастиру и тако постадох искушеница.

‘’На растанку су и Јелена Петровна и Наташа плакале. Ни ја нисам могла да се суздржим. Господе, каквим си ме добрим људима окружио! Твоја слава се на њима пресликава!

‘’У манастиру сам била веома срећна. Много сам тога научила и схватила. Много сам добрих људи упознала који су ме упућивали и поучавали на путу к Богу. Певала сам у хору, упознала се са манастирским службама, научила сам и да шијем. Све ми је то касније добро дошло. Међутим, нисам се дуго задржала у манастиру:  дошла сам 1914. а 1919. године власти су најуриле све искушенице из манастира. Годину дана сам становала са још неким сестрама у приватном стану. У близини су становале још неке монахиње. Ту сам остала годину дана, а онда сам морала да одем, јер ми се удварао председник колхоза који није хтео да ме остави на миру.

‘’Отишла сам у Рјазан, где сам чистила цркву. Свештеник је био добар: звао се отац Јован. Благословио ми је да живим као монахиња. Имао је велику душу и много се молио, али ни тамо нисам могла дуго да останем. Власти су затвориле цркву, а оца Јована прогнали у Сибир. Дописивали смо се неко време. Он је био врло стар и није могао дуго да преживи у изгнанству. Од њега сам много научила. Можда је грех ово што ћу сада рећи, али од њега сам научила више него у манастиру.

‘’Преселила сам се у Кострому, јер сам тамо имала познанике. Становала сам близу цркве и у почетку је све било добро, но онда се отац Герасим изненада заљубио у мене. Једне вечери, док сам чистила цркву после бденија, напао ме је и покушао да ме силује. Бранила сам се, гурала га и молила га да ме остави на миру. Био је упоран, и страшно је псовао. Ошамарих га, а он се на то разбесне и преби ме. Успела сам да побегнем. Кроз две недеље, упаде ми полиција у кућу. Ухапсили су ме, јер ме је отац Герасим пријавио да агитујем против власти. Била сам у затвору три месеца, а онда сам пуштена, пошто су се неки пријатељи заузели за мене.

‘’Отишла сам из тог града. Тешком муком сам успела да се запослим у фабрици одеће. Умела сам лепо да шијем. Касније сам уписала школу за медицинске сестре. Кад сам завршила школу, добила сам посао у операционој сали једне болнице. Касније сам се преселила у Москву, где ми је помогла једна монахиња која је и сама радила у болници као медицинска сестра. У тој болници сам остала до 1924. године, када сам отишла у пензију.

‘’Све време сам се дописивала са Наташом и Јеленом Петровном. Живот је и њих раздвојио. Сергеј Петрович се упокојио 1919., а Јелену Петровну смо испратили у вечни живот 1927. Годину дана пре тога је оперисана у нашој болници. Наташа ме је често посећивала у Москви. Она је имала тежак живот и много је страдала. Њеног мужа и њу су стрељали 1937.

‘’Док сам радила у болници зближила сам се са једном лекарком, по имену Вера Андрејевна. Била је то жена средњих година. Муж ју је оставио са двоје деце, Алексејем и малом Валентином. Валентина је Тањина мајка. Моја Тања вас је данас довела овде.

‘’Преселила сам се код ње и помагала јој да подигне децу. Није било лако, но Бог нас није напуштао. Лепо смо их одгајиле. Алексеј је 1943. године мобилисан и скоро одмах погинуо.

‘’Вера Андрејевна је радила у војној поликлиници, а ја сам била медицинска сестра у градској болници. Валентина је желела да ступи у војну службу, но касније је и она завршила медицину и удала се. Прво је добила кћерку по имену Ксенија, а онда је родила Татјану. Ја сам им била друга бака.

‘’Ето, то је мој живот, Баћушка, проведен углавном по болницама, или код куће, чувајући децу. Је ли то монашки живот? Видите и сами. Мој живот је био обичан, светски. Нека ми Бог опрости! Заборавила сам да вам кажем оно најважније: примила сам и монашки постриг, у тајности, 1935. На монашењу сам добила име Марија. Моја породица је тек касније чула за то. Живела сам у свету, била монахиња само по имену. Знам да је то велики грех. Никад нисам живела правим монашким животом, мада сам много волела да се молим и да идем у цркву.

‘’У болници сам често дежурала ноћу. Таман што бих стала на молитву, зазвонило би звонце. Или бих по читаву ноћ морала да проведем крај постеље неког тешког болесника, или пацијента који је тек оперисан. У операционој сали сам морала све време да мислим на инструменте које додајем хирургу. Код куће сам морала да чувам децу, да кувам, да се бавим њима.

‘’Никада нисам дошла чак ни близу праве молитве. Када бих ишла некуда, молила бих се путем. Понекад бих у току једног дана успела свега десетак пута да изговорим: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну!’ Ноћу бих почињала да се молим, но убрзо бих утонула у сан, немајући снаге да наставим. Нисам чак могла да чиним добра дела, толико сам била заузета свакодневним пословима. Кад сам се пензионисала, имала сам више времена за молитву, но тада више нисам могла никоме да помогнем. Сада сам стара и болесна. Видите, иако сам много желела да будем монахиња, нисам могла да испуним завет који сам дала Богу и због тога сам много грешна.

‘’Пре много година, док сам још живела у манастиру један старац ми је рекао: ‘Чини добро људима и моли се више, то је спас монаха. Екатерина, твој пут ка монаштву ће бити дуг. Многе ћеш препреке морати да пребродиш, но Бог те неће напустити.’ Исто ми је рекао и отац Јован. Нисам испунила њихове савете. Много сам грешила, а 1930. године замало да се удам, но сам Бог ме је спречио.

‘’Од детињства сам желела да постанем монахиња. Та ме је жеља пратила и када сам постала искушеница. Од тада ми је требало двадесет година да се замонашим, а кад сам се замонашила, нисам уопште живела монашким животом. Ето мог живота, баћушка! Све сам вам испричала, јер ми је тако рекао мој духовни отац, да би, кад ме будете исповедали, знали чију исповест слушате.

‘’Тешко ми је било да вас позовем, и нисам смела ни да се надам да ћете ми доћи. Прекјуче сам била у цркви и добро сам се осећала, али кад сам дошла кући, издала ме је снага и осетила сам да ми је крај близу. Рекла сам Валентини и њеном мужу да ћу умрети у уторак. Смејали су ми се и говорили: ‘Шта причаш, бабушка?’

‘’Али, онда је дошао лекар и послушао ми срце. Рекао је да ми је срце веома слабо. Знала сам то, као што знам и да ми нема помоћи. Веома сам захвална Јевдокији Ивановној што је пристала да пошаље Тању по вас са писмом. Не измишљам: знам да ћу умрети. Валентину и Тању сам васпитала у вери. Али оне верују као интелектуалци. Мој грех је што нисам умела да им пренесем оно што знам и мораћу да дам одговор за то пред Богом.

‘’Андреј Иванович, Валентинин муж, је веома добар човек. Он много помаже људима и никад не говори лоше о другима. Али, живим са њима већ, ево, тридесет година и још увек не знам да ли он верује у Бога или не. Можда и верује, али је врло повучен у себе. Молим вас, баћушка, сад ме исповедите. А ти, драги мој, иди у другу собу. Иди код Тање.’’

Док је говорила, отац Арсеније је био врло озбиљан и усредсређен, а у исто време, очи су му изгледале некако пуне светлости. Док сам излазио из собе, чуо сам га да говори мати Марији: ‘’Милост Божја је увек са нама и Његова воља је на нама.’’

Изашао сам из собе и сео поред прозора у дневној соби. Бићу искрен: животна прича мати Марије није на мене оставила неки посебан утисак. Њен живот ни по чему није био изузетан. Знао сам за случајеве људи који су живели и подвизавали се у много тежим и колмпликованијим условима, подносили бол и друге недаће. Није ми била јасна озбиљност са којом је отац Арсеније слушао њену причу. Њен живот је био тако обичан.

Тања је у кухињи спремала ручак. Поседех још мало у дневној соби, а затим отидох у кухињу код Тање. На себи је имала кецељу и љуштила је кромпир. На столу је стајао отворен уџбеник из медицине у који је с времена на време гледала.

‘’Значи, испричао си се са њима, а сад си дошао овде да ми сметаш. Ја овде кувам и учим’’, рече Тања. Окретох се да изађем из кухиње. ‘’Што се одмах љутиш? Много се лако вређаш – приметила сам то јуче кад сам те питала јеси ли и ти можда од ‘оних.’ Узми нож и љушти кромпире. Зар нећеш, на крају, и ти да једеш с нама?’’ Даде ми нож и своју кецељу, а онда ме упита, помало забринуто: ‘’Како је бабушка?’’ Ја само слегох раменима – откуд сам знао?

Татјана поче да ми прича о мати Марији. ‘’Кад би само знао каква је то жена! Толико је учинила за моју другу баку, за мог оца, за Ксенију и мене. Она нас је одгајила, Нас две смо се ослањале на њу све ове године. Знаш ли колико је људи она помогла? Много!

‘’Знала је да проведе по читаву ноћ са болесницима, а да је нико није питао, и никад није хтела да прими ни једну пару. То је чинила и са познатима, и са непознатима. Никад није питала: ‘Треба ли вам помоћ?’ већ је једноставно помагала. Ниједног тренутка није живела за себе. Мој отац је врло повучен човек, али он бабушку воли више него што воли моју мајку, мене и Ксенију, више него рођену мајку. А то није само због тога што га је неговала кад је имао срчани удар. Он њу воли и поштује због њених добрих дела, због њене несебичности и пожртвованости према људима. Нико не зна колико је људи од ње добило помоћ, и не само помоћ, него и љубав. Она је то све плаћала својим временом, снагом, здрављем, сном. Моје другарице би долазиле код мене, мало би поразговарале са њом, а онда би се враћале да је питају за савет, као да им је мајка. Волела је и да даје поклоне. Увек је знала да одабере прави поклон за човекове потребе. Ми смо, као њени најближи, били навикли на њу и нисмо увек обраћали пажњу на то што ради, но други људи су увек били задивљени њеном добротом.

‘’Није њој било лако да живи са нама. На пример, не усуђује се да стави своје иконе на зид. Неће. Тата јој је неколико пута рекао: ‘Молим вас, окачите их на зид, нећемо никога пуштати у вашу собу.’ Но, она неће да их окачи да нас не би срамотила пред људима, и зато увек каже тати: ‘Нека, ја ионако идем у цркву. Тамо има пуно икона.’

‘’Знам да је боли што нисмо верници. То није истина, ми верујемо, али не онако како бабушка верује. Ми верујемо на свој начин.’’ Док је говорила, Тања поче да плаче, није јој сметало што сам ја у соби. Касније смо прешли у дневну собу. Нестрпљиво је чекала да отац Арсеније изађе из собе. Није престајала да ми прича о мати Марији.

Три сата касније, отац Арсеније изађе из собе и рече Тањи да уђе код бабушке. Скиде са себе епитрахиљ и седе у фотељу. Био је дубоко замишљен и није примећивао шта се око њега догађа. Тања изађе из собе и позва лекара, који убрзо дође. Отац Арсеније је за то време био и даље заокупљен својим мислима. Мислио сам да се моли, па да му не бих сметао, отишао сам у кухињу. Пошто је испратила лекара, Тања уђе у кухињу.

‘’Шта је рекао отац Арсеније?’’ упита ме, шапатом.

‘’Не знам, нисам га ништа питао’’, одговорих јој, такође шапатом.

‘’Лекар каже да јој је срце још више попустило. Послушала сам је и ја. Звала сам родитеље да дођу. Тања наслони главу на сто и тихо зајеца.

Пре три сата, прича мати Марије ми је изгледала незанимљива и обична, попут приче стотине људи. Но сада ми је Тања својом причом показала мати Марију у сасвим другом светлу. Животи ових људи се одједном спојише са мојим животом и ја осетих потребу да у свему томе учествујем.

Отац Арсеније је дотакао животе многих људи, узимајући на себе њихова страдања. Мирио их је, било са животом, било са смрћу. Отац Арсеније се увек сећао тих људи, осећао је њихов бол и страдање, покушвао је да помогне живима, а за мртве се увек молио. Знао сам да је отац Арсеније видео и преживео ужасне ствари док је био у логору, као да је и тамо долазио у додир са људима који су по много чему били изузетни. Догађаји и сусрети из тог доба су на њега оставили неизбрисив печат и мени се чинило да га више ништа не може изненадити. Шта ли је то сада на њега произвело толики утисак?

Ускоро дође кући Валентина Ивановна, Татајнина мајка. Пошто је разменила неколико речи са Тањом и поздравила се са оцем Арсенијем, отишла је у собу код мати Марије. И Андреј Фјодорович убрзо дође кући, поздрави се са нама и оде код бабушке. Из собе се чуо његов глас. Кроз десет минута Валентина Ивановна изађе из собе и, обраћајући се оцу Арсенију, рече: ‘’Бабушка вас моли да уђете.’’

‘’Оче Арсеније, хоћу да се поздравим са свима вама’’, рекла је мати Марија. Лице јој је било радосно, озарено светлошћу, лежала је на кревету у обучена у црно. Опроштај је за њене ближње био веома болан. Сви су јој прилазили и она је сваког понаособ осењивала знаком крста, изговарајући речи које су за њега или њу били од посебног значаја.

Андреј Фјодорович је плакао као мало дете. Није могао да се одвоји од мати Марије. Ја сам стајао поред оца Арсенија. Мати Марија ме наједном примети.

‘’Дођи, мили мој! Дођи да се поздравимо, да не кажу после да си узалуд долазио! Приђи ближе.’’

Прекрстила ме је и рекла ми: Чувај моју Тању. Немој да ми је повредиш!’’ Нисам разумео шта је хтела да каже.

Отац Арсеније, који је стајао у углу собе, приђе мати Марији после мене. Он је благослови три пута својим напрсним крстом, затим пред њеном постељом начини три метаније. Затим се усправи и остаде тако да стоји, а у очима му је сијала нека радосна светлост. Чинило се као да је видео нешто велико и важно, неку велику тајну, и да се боји да је не изгуби.

**

Сахрана је завршена. У мени је неко болно осећање туге. У глави су ми речи које сам чуо од мати Марије, њен разговор са нама, опраштање са њом. Лица њених најближих су тужна и изгубљена, док се на лицу оца Арсенија види да му је пажња и даље усредсређена на нешто што ми не видимо. Болан растанак са мати Маријом ме је веома дирнуо и узнемирио. Хтео бих некако да помогнем, да дам нешто од себе како бих им мало олакшао бол. Али не могу.

Време је већ и да се растанемо. У стану је само породица и њихова пријатељица Јевдкоија Ивановна.

Валентина Ивановна тражи благослов од оца Арсенија, Ксенија такође, но види се да јој је помало непријатно. Татјана, широм отворених очију, прилази оцу Арсенију, узима га за руку, затим га грли и три пута љуби. Лице оца Арсенија се озари благим осмехом, осмехом својственим човеку удубљеном у озбиљне мисли. Андреј Фјодорович очигледно не зна како да се поздрави са свештеником, са свештеником који му се допада и коме је захвалан, јер је испунио жељу мати Марије и дошао да је види на самрти. Не знајући како да изрази своју захвалност, он му пружа руку, а затим се дуго рукује са њим, позивајући га да опет дође у посету. На крају покушава да му да новац. Рука остаје да му виси у ваздуху, а отац Арсеније га грли и љуби га образ.

Са мном се сви поздрављају као да ме већ дуго познају. Позивају ме да опет дођем. Татјана понавља позив. Пошто се са сваким понаособ поздравио, отац Арсеније, уз дубок поклон, каже: ‘’’Хвала вам што сте ме позвали. Пружили сте ми могућност да упознам једну изузетну особу, праву подвижницу, Хришћанку која је људима пружала само доброту и радост. Много сам научио од мати Марије о савршенству. Хвала вам! То је ретка и изузетна жена.’’

Пошто се још једном поклонио породици, отац Арсеније, Јевдокија Ивановна и ја напустисмо стан. Отац Арсеније је и даље био веома озбиљан. ‘’Хајде да прошетамо по Москви’’, рече ми. Дадох торбу са нашим стварима Јевдокији Ивановној која је кренула кући, а нас двојица пођосмо у шетњу московским улицама. Пошли смо Баштенским Кругом, а затим узаним и кривудавим уличицама, пролазили крај оронулих старих кућа са којих се љуштила боја и поред новијих зграда, окружених двориштима и дрвећем.

‘’Желео бих да видим Москву’’, рече отац Арсеније.

Позвао сам такси. Одвезли смо се према Кремљу. Време је сунчано и мало ветровито, ваздух је лак и прозрачан. Улазимо кроз Боровицку капију, пењемо се узбрдо, поред зида, обилазимо велике цркве и долазимо до звоника Ивана Великог. Пуштам оца Арсенија испред себе, јер ми се чини да би волео да буде неко време сам. Он полако обилази звоник и загледа сваки камен на њему, сваку облину, истесану пре много стотина година.

У саборном храму Успења Пресвете Богородице данас нема много света. Гледамо фреске, иконе, гвоздену капију врхунске уметничке израде, натписе на гробовима, мошти светитеља... У овом храму почива целокупна прошлост и величина руског народа, његова вера и нада, његови разбијени снови.

Отац Арсеније дуго стоји пред иконама и фрескама, изгубљен у мислима, изгледа озбиљно и замишљено. Ево зида дуж којег су сахрањени московски архијереји, међу њима митрополит Акексеј и Петар.

Отац Арсеније лагано прилази гробовима, чини три велике метаније пред њима, крсти се. Са раздаљине од неколико метара чује се строги глас: ‘’Друже! Ово је народни музеј! Није допуштено молити се.’’ Отац Арсеније се не осврће, већ наставља да стоји испред места где су пре неколико векова сахрањене мошти московских светитеља.

Затим лагано прелази наос и посматра иконостас и ликове светитеља на њему. Дуго времена стоји на једном месту, а затим се поново враћа и стоји испред неких икона.

Komentari: