MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Повратак из прошлости

Оцу Арсенију су се снага и здравље враћали веома постепено. Чак и након три године живота на слободи, он се није много променио. Пошто је био доста висок и мршав, и будући да се увек држао усправно, одавао је утисак здравог човека. Пажња и срдачност са којом је свима приступао чиниле су да људи понекад забораве да је отац Арсеније болестан и да је веома уморан.

У његовим очима се само понекад назирала туга и тада се чинило као да у себи и даље носи патње и страдања многих душа. Било је опште познато да отац Арсеније никад не заборавља човека кога је једном упознао. Док је боравио у ‘специјалном’ логору никада се није обазирао на сопствену болест, мада је боловао теже и више од многих. Но сада су, на слободи, његове болести биле очигледније: артритис у зглобовима и изненадни напади тахикардије су понекад везивали оца Арсенија за постељу неколико дана. Но, то није мењало његов начин живота: он би, чак и у кревету, примао посете. Скривао је своју болест од присутних и само је будно око докторке Ирине могло да примети погоршање његових болести. Премда је отац Арсеније увек негодовао, докторка Ирина га је често приморавала да остане у кревету. Посетиоци су долазили свакодневно, а о празницима их је било још више, па отац Арсеније није имао времена за молитву. Будући да без молитве није могао да живи, молио се ноћу, смањујући време намењено за спавање.

Пријатељи су га много волели, но кад год би му долазили у посету или му писали своја дугачка, предугачка писма, сваки од њих је био уверен да само он пише оцу Арсенију или га посећује. Ово је представљало огроман терет на плећима оца Арсенија. Иако смо га много сви волели, могуће је да смо га и нехотице уништавали.

Понекад је отац Арсеније морао да путује у други град да би се видео са неким од својих духовних чада.

Крајем 1960 одлучио је да пође у Лењинград да пронађе двоје људи чије адресе му на самрти беше дао монах Михаил. Пошла сам с њим на пут. Стигли смо у Лењинград у рано јутро и пошто отац Арсеније није желео да свратимо код пријатеља да се мало одморимо, кренули смо да право са станице тражимо адресу коју му је монах Михаил дао. Молила сам га да то не чини: нисмо знали ни да ли ти људи и даље станују тамо или не. Понудила сам да прво сама одем и проверим тачност адресе, но он ми рече: ‘’То не би имало никаквог смисла. Хајдемо. Наћићемо их.’’

Сишли смо с воза и као и увек у непознатом граду, све нам се чинило компликовано. Отац Ареније одби мој предлог да узмемо такси, распита се за аутобуску станицу и просто ме одвуче за собом. Возили смо се аутобусом у тишини. Отац Арсеније је пажљиво посматрао улице, људе и куће. Изашли смо из аутобуса на Невском Проспекту и скренули у једну од бочних улица. Зграда пред којом смо се зауставили била је велика, са око шест спратова и имала је два импозантна улаза. Један од њих красила је бронзана плоча на којој су била исписана имена: то је био знак да су у згради некада становали знаменити људи – научници и професори. Попели смо се лифтом до четвртог спрата. На вратима је стајала плочица са именом особе коју смо тражили. Позвонили смо.

Врата нам је отворила жена од својих 45 година. ‘’Кога тражите?’’ упита нас. Отац Арсеније јој рече име, очево име и презиме власника стана.

Жена обриса руке о кецељу и рече љубазно: ‘’Уђите, молим вас. Само тренутак.’’ Затим оде до једних врата која су била мало отшкринута и позва: ‘’Сергеје Сергејевичу! Неко је дошао да вас види.’’ Скоро истог тренутка из собе изиђе висок човек лепог, префињеног лица и црне браде. Имао је крупне црне очи које су нас посматрале са изузетном живошћу и пажњом.

‘’Како могу да вам помогнем?’’ упита нас.

‘’Имам поруку за вас’’, рече отац Арсеније.

Он одговори: ‘’Тако ми је драго. Молим вас, скините капуте.’’

Остависмо капуте у ормар који је већ био пун и ушли у велику собу из које Сергеј Сергејевич управо беше изашао.

Огроман радни сто крај прозора заузимао је скоро четвртину собе. По соби је био размештен антички намештај. Зидове су красиле уметничке слике и старе иконе. Полице су биле пуне књига. Књиге су се налазиле свуда – чак и по фотељама. На средини собе налазио се сто покривен белим столњаком. Изглед те собе ми се урезао у памћење, јер је много говорио о власнику стана.

‘’Дакле, шта могу да учиним за вас?’’ упита Сергеј Сергејевич и понуди нас да седнемо. Жена која нам је отворила врата такође уђе у собу и стаде крај радног стола.

Отац Арсеније поче да говори: ‘’Године 1952. имао сам прилику да сретнем човека по имену Михаил Терпугов. Упознали смо се у ‘специјалном’ логору из кога сам ослобођен тек 1958. Приликом исповести Михаил ми је дао ваше име и адресу и замолио ме да вас посетим. Рекао је да ће то бити од велике важности и за мене и за вас. Рекао ми је да вас замолим да га поменете у вашим молитвама. Такође је желео да вам испричам о његовим последњим тренуцима на земљи.’’

Сергеј Сергејевич само што не скочи са столице. У тренутку је изменио изглед: деловао је одједном веома напето, а његове ионако тамне очи као да још више потамнеше. Очигледно је био веома узрујан. Леденим гласом рече оцу Арсенију: ‘’Жао ми је. Дошли сте на погрешну адресу. Ја нисам тај кога тражите, ви зацело тражите неког другог.’’

Жена, која је све време стајала крај стола, начини један корак према њему и скоро заплака: ‘’Серјожа!’’

‘’Нека, Лиза. Дошли су на погрешну адресу. Жао ми је! Не могу вам понудити да останете. У питању је грешка...’’ Био је веома сметен. Нас двоје устадосмо и брзо кренусмо према вратима. У соби је владао мук. Додала сам оцу Арсенију капут и узела свој. Жена беше остала у соби, но и она брзо изађе и ухвати оца Арсенија за руку. ‘’Молим вас, реците ми, ко сте ви? Како се зовете?’’

‘’Пјотр Андрејевич Стрељцов – јеромонах Арсеније.’’ Отац Арсније представи и мене. ‘’Дошли смо из Р. да би смо вас видели.’’

‘’Чекајте, немојте ићи! Вратите се, молим вас, седите! Сачекајте двадесет минута! Серјожа, немој се љутити.’’ Жена журно изиђе из собе и пође на телефон.

Стајали смо у ходнику, не знајући шта да радимо. Из собе се чуо глас жене која је говорила телефоном са неким: ‘’Ја сам, Лиза. Молим те, остави све и одмах дођи. Хитно је. Све ће ти бити јасно кад дођеш. Требаш нам!’’

Сергеј Сергејевич је сео за сто и одсутно гледао на другу страну. Жена отрча у кухињу и за пет минута се врати са послужавником на коме су биле шоље чаја и колачи. Неко време је владала тишина, што је атмосферу у соби чинило непријатном и тескобном. Покушала сам да разбијем тишну и започела разговор о уметничким сликама на зиду. Сергеј Сергејевич, уз видан напор, наброја имена неколико сликара чија су дела висила на зиду. За то време отац Арсеније устаде и стаде испред једне иконе Богородице. Дуго је посматрао икону. ‘’Дивна икона. Уметност и духовност: на такав савршени склад људског и божанског на лицу Мајке Божје заиста се ретко наилази.’’

‘’И Серјожи се допада та икона, но не може да утврди када је насликана. Знате ли штогод о иконама?’’ рече жена.

‘’Нешто мало’’, одговори отац Арсеније. Приђе још ближе икони и стаде да је пажљиво посматра. ‘’Смем ли да је скинем са зида? Волео бих да је подржим у рукама’’, упита Сергеја Сергејевича који није изгледао нимало одушевљен тим питањем. Он сам скиде икону са зида и показа је оцу Арсенију. Очигледно није могао да допусти да непознат човек додирује његово благо. Но, потом се предомисли и веома пажљиво му пружи икону.

Погледала сам оца Арсенија у чуду: његове руке, погнута глава и читав његов став били су толико молитвени, као да му је неко у руке ставио путир са самим Телом и Крвљу Христовом. Наравно, то је приметио и Сергеј Иванович.

Са иконом у руци, отац Арсеније приђе прозору и стаде да је пажљиво загледа. Поглед му је био веома озбиљан и молитвен, дуго се задржавајући на изображеном лику. Гледао је лик при дневној светлости, а затим пажљиво окренуо икону и загледао полеђину, да би видео на који начин је препарирана дрвена даска. Није вратио икону у руке Сергеја Сергејевича, већ ју је пажљиво положио на сто.

Дневна светлост је падала на бели столњак и на икону. Мени се замало оте усклик дивљења, јер је лик Мајке Божје изгледао предивно при сунчевој светлости, што се није примећивало са места на зиду где је икона висила. Син је седео у наручју Своје Мајке која га је нежно привила уз себе и гледала своје Дете погледом благим и пуним љубави. У исто време се у Њеним очима назирала дубока туга, јер је знала судбину свога Сина, знала је ради чега Га је родила и због чега Га подиже. Знала је за Његову предстојећу смрт на Крсту. Изгледало је као да се у Њој сједињују материнска љубав и Божанска мудрост са животом Њеног Сина и Његовим Крсним страдањем. Лик јој је био озарен радошћу материнства, а у исто време, преплављен тугом.

Отац Арсеније није ништа говорио док је Сергеј Сергејевич гледао у икону пун усхићења. Никад је раније није видео на тај начин.

Танушна златна нит којом је била проткана одежда Мајке и Богомладенца истицала је и увеличавала Њену лепоту и неземаљску славу. У слатком полуосмеху Богородитељке очитавала се милост. ‘’Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити’’ (Мат. 11:28).

Једва успех да одвојим поглед од иконе. Погледах у Сергеја Сергејевича. Он је, пун дивљења, посматрао икону, видећи на њој нешто што до тада није видео. Мало касније он се загледа у оца Арсенија. Очигледно је сада веровао да је отац Арсеније заиста човек који је познавао Михаила.

Отац Арсеније се исправи и, поново управивши поглед према икони, рече:

‘’Зар је заиста толико важно када је ова икона написана и чијом руком? Такве ствари интересују само историчаре уметности. Само погледајте ликове Мајке Божје и Богодетета и биће вам јасно, ако сте верник, да човек никада не би могао да напише овакву икону без Божје помоћи. Само погледајте!

‘’А кад је иконописана? На почетку седамнаестог века. Ко је иконописац? Бог сам зна, Бог који је уметнику даровао надахнуће. Даска је веома стара и преко ње је насликано неколико слојева икона. Ова последња икона је рестаурирана веома давно. Но, све је то неважно, јер ова икона живи Духом Божјим. Погледајте! Каквим само миром зраче ликови Богомајке и Њеног Сина! Иконописац је био испуњен љубављу и вером у Христа, па је поверени му таланат умножио вером и љубављу. Због тога је лице свете Богоматере тако духовно и толико стварно, да оно теши све оне који су притиснути тугом и сваком бедом, који су гладни, голи, сироти, у тамницама, који су изгубили веру у људску правду, који су немоћни. Такве људе Њен лик враћа у живот, враћа им наду, подсећа их на постојање једног другог живота, у коме нема ужаса ни страха, ни крви, ни свог зла овог света. Лик Мајке Божје нас зове и пружа нам наду у спасење.’’

У то се зачу звоно у ходнику. Јелисавета Андрејевна (како нам је касније представи Сергеј Сергејевич) пожури да отвори. Зачусмо неко шапутање. Две жене су разговарале у ходнику, а једна је скидала капут. Сергеј Сергејевич је био видно напет, било је очигледно да га је поново напала сумња да отац Арсеније није човек за кога се представља.

Отворише се врата и Јелисавета Андрејевна уђе поново у собу, а за њом друга жена, која одмах притрча оцу Арсенију узвикујући: ‘’Оче Арсеније! Оче Арсеније! Дивно је што сте дошли! Боже мој! Зашто нисте јавили да ћете доћи? Лиза каже да је Сергеј Сергејевич мислио да сте агент. Причала сам јој о вама и хвала Богу што се сетила да ме позове! Већ дуго намеравам да их обоје доведем код вас! Ово је невероватно! Молим вас, дајте ми благослов!’’

Све се у трену измени. Отац Арсеније је остао у кући Сергеја Сергејевича четири дана. Ја сам успела да пронађем другог Михаиловог пријатеља, па је и он дошао да се упозна са оцем Арсенијем.

Када смо путовали кући, отац Арсеније ми рече: ‘’Чудни су путеви Господњи! Колико лепоте ми је даровано приликом овог сусрета. Толико ми је ово све било потребно!’’ После овог догађаја, Сергеј Сергејевич, Јелисавета Андрејевна и Михаилов пријатељ су често посећивали оца Арсенија.

Сећам се

Сећам се... Никада нећу заборавити ‘’специјални’’ логор. Чак и сада, када је прошло толико година, живо се сећам логора и сваке, па и најмање појединости живота у њему. Ноћу ми се те слике враћају и прогоне ме у сновима.

Хапшење, бројна саслушавања, мучење, затворска ћелија... Дуго и исцрпљујуће пешачење у колони према логору на леденој јесењој киши, уз стражу наоружану машинкама и са полицијским псима за петама... Повици: ‘’Два корака у страну и пуцамо без упозорења!’’ Све то је било ужасно и преужасно, но постојала је нада да ће, када коначно стигнемо до логора, живот бити мало лакши. Када смо најзад доспели у злогласни логор било ми је јасно да је све што сам до тада преживео била дечја игра према ономе што ме је тамо чекало. Осам месеци у логору ‘’посебног режима’’ су за мене били тешко искушење.

Ноћ је, барака је закључана. Дуж редова лежаја једва тињају сијалице. Кроз снегом натрпане прозоре се понекад назире кружно кретање рефлектора по логору. Напољу је ледени мраз, 30о испод нуле, а прозори се тресу под ударима ветра који час цвили, час завија, час урличе. Иако у бараци има много људи, ти си тамо сам, потпуно сам. Око тебе су странци, и ти си странац свакоме од њих. Свуда је ноћ, бескрајна ноћ. Сви звуци се стапају у један и нестају, мртва тишина је око тебе и безнадежни ужас који те не напушта читаву ноћ. Неки од затвореника у сну испуштају крике, неки болно јече, други псују, но све то чини тишину још страшнијом – као да си отргнут од живота. Понекад ти се чини да би рукама могао да додирнеш ту стравичну и лепљиву тишину која ти заробљава мисли окивајући их у страх и очај. Пређашњи дан носи само ужасна сећања: стално присуство смрти, батинања, понижења, глад и уништавање људске душе.

‘’Гњидо једна, сад ћеш у самицу! На стрељање!’’ урлали су логорски стражари, лица искривљених од беса. ‘’Убићу те! Задавићу те!’’ урлали су криминалци. Сви смо знали да то нису пука застрашивања, већ да се то све свакодневно догађало у логору, пред нашим очима. Ноћу никада ниси могао да се одмориш, јер те је ноћ исцрпљивала том тескобном тишином; ноћу се пролазило кроз још горе муке него по дану. О изласку из логора се није смело ни размишљати. Чим би се рок на који си осуђен приближио крају, додали би ти још неколико година, без икаквог објашњења.

Једног дана пребацили су ме у другу бараку. Четвртог дана по пресељењу, док сам се враћао из нужника, приметио сам човека који је без престанка стајао крај своје постеље. Због чега ли стоји тамо по читаву ноћ? Рекоше ми да се тај човек моли. Други затвореници би му у пролазу често добацивали заједљиве речи.

Сви ћемо ионако да поумиремо у овом логору. За шта ли се овај моли? Због чега? Док сам још био на слободи чуо сам да неки људи верују у Бога и да их због тога шаљу на рад по логорима. У мојој породици су религија и празноверје изједначавани и сматрани недостатком културе и интелигенције. Какве користи човек има од вере? У шта човек да верује овде, на овом месту где су сви осуђени на смрт? На крају ме је савладао очај и ја одлучих да одузмем себи живот. У мојој породици су ионако већ сви мислили да сам негде погинуо: кад су се распитивали за мене у Москви, сигурно су добијали одговор: ‘’Нема га на списку.’’ Моја одлука је била коначна. Нећу да умрем кад стражари или злочинци одлуче да ме убију, нити желим да скапам од глади или зиме. Хоћу да умрем сада. Доста сам страдао – време је да учиним крај свему томе. Да ли је то кукавичлук? Не, већ нужност. Кад постоји нада, постој и могућност да се човек бори за живот. За логораша не постоји нада, постоји само сигурна, мученичка смрт. Једне ноћи отишао сам у нужник и тамо угледао греду коју су многи пре мене употребили у исту сврху. Однекуда сам украо комад ужета које сам носио до себе. Завршићу са собом, нећу више да живим. Одлучио сам.

Док пролазим између редова кревета, видим старца који, као и обично, стоји крај свог кревета и моли се. Остали спавају. Старац је толико удубљен у молитву да ме ни не примећује. Још само да га заобиђем ... Док идем према нужнику старац се одједанпут окреће и полази за мном. Хвата ме за руку и шапуће: ‘’Седи! Ниси сам овде. Има нас много који се осећамо као и ти, али с нама је Бог!’’

Послушао сам га и сео на његов кревет. Седим тако и слушам га. На своје изненађење, одговарам на његова питања. Осећам према њему мржњу, јер ми је омео план. Мој живот је моја брига, а не његова. Старац почиње да ми прича о мом животу износећи све појединости и мене почиње да спопада страх. Откуд он то све зна?

Смирује ме, пун је разумевања, зна да ми је тешко. Уморан сам, болестан, понижен, гладан. Но, све се то може победити, и мора се победити - ако се определим за тај пут, победа ће бити моја.

Сада сам веома љут на њега, имам жељу да га повредим. Уз пар неприличних речи устајем, али он ме и даље држи за руку и наставља да говори. Прекидам га, но он не престаје да ми прича. Објашњава ми да човек нема права да узме сам себи живот, да је дужан да се бори да га сачува. Почињем да га слушам и да схватам да старац заиста жели да ми помогне. Ништа се није променило у мом животу, али ја више нисам сам.

Не покушава да ми о Богу говори на силу, само Га спомиње. Помаже ми, једноставно речено. Осећам да он поседује неку унутрашњу снагу коју ја немам. Такође осећам да овај старац узима на себе сав мој очајнички бол и сву тежину логорског живота која ме свом силином притиска. Све он то носи заједно са мном. На крају се нисам обесио о греду као што сам намеравао, већ сам остао поред старца. Касније сам сазнао да он уопште и није стар, већ да само изгледа као старац пошто је у логору провео неколико година. Неки су га звали ‘Пјотр Андрејевич’, а други ‘Отац Арсеније.’ Никада нећу заборавити те дане, нити његов лик који ми се тада урезао у сећању.

Отац Арсеније ми је открио нови живот, привео ме је к Богу и препородио моје унутрашње биће. Због тога бих желео да изнесем своја најосновнија запажања о њему. О њему би човек могао да прича без престанка, јер су безбројна његова добра дела, а та његова дела се своде на две ствари: на Бога и на љубав – љубав којом је љубио све људе у име Бога. Сећам се ових његових речи: ‘’Сваки човек, пре него што умре, мора нешто да остави иза себе, некакав траг. То може бити кућа коју је саградио сопственим рукама, дрво које је засадио, књига коју је написао... но шта год да је оставио за собом, то мора бити нешто што је урадио, не ради себе, већ ради других људи. Све што су твоје руке створиле, биће печат који ће остати после твоје смрти. Људи ће посматрати дело твојих руку и ти ћеш и даље живети у радости коју си им причинио. Они ће те се сећати и благосиљати те. Није важно шта ћеш створити, важан је твој труд и љубав. Твоје дело ће у себи носити делић тебе, уколико си га направио зарад Бога и љубави према људима. Најважније је помагати другима, олакшавати им бремена и молити се за њих.’’

Тако је живео отац Арсеније и тако је учио све оне који долазили к њему. Давао је од себе оно најдрагоценије: топлину душе, веру, искуство Хришћанског живота.Учио нас је како да се молимо и разгорео у сваком од нас онај жижак вере који је Бог усадио у свакоме од нас. Да ли ико ко га је познавао може да заборави све што је учинио? Многи су к њему долазили и односили са собом све те драгоцене дарове. Много мира и радости нам је штедро даровао наш отац Арсеније.

Све ово о чему пишем, осетио сам на себи. И на другима сам видео како их познанство са оцем Арсенијем мења, обнавља и даје им снагу. Одлазили су из логора као верници и односили са собом трачак оне топлине којом их је даровао. С обзиром на мој случај, могао сам и сам да преносим на друге оно што сам добио од оца Арсеније: веру, љубав, доброту.

Они који су живели у његовој близини нису одлазили са овог света гневни, без наде, већ просветљени вером у Бога, а стравичан логорски живот није за њих представљао неправедно страдање, већ незаобилазно искушење на путу ка Богу.

Често се догађало да ти исти људи, пре одласка из овог живота, пренесу светлост другима. Уколико би до првог сусрета са оцем Арсенијем дошло када је човек био на самрти, он је олакшавао том човеку болове и муке, и човек би мирно прешао у други живот. Отац Арсеније је овај таланат од Бога умножавао чинећи многа добра дела и делио га великодушно са другима. Никад због тога није осиромашио, напротив, то га је богатило, а да сам није био свестан тога. Када би отац Арсеније говорио о твом животу, било би ти јасно да он о теби зна више него што ти сам знаш о себи. Знао је чак и шта те чека. Очи су му биле благе и пажљиве. Гледајући у њега, у тебе се постепено усељавао мир, добијао си снагу. Када би говорио, глас му је био тако уверљив да си морао имати поверења у њега, знао си да је у праву.

У свему је био храбар и јак, ничега се није бојао. Бог и само Бог је био његова снага, његово уточиште и надање. У Богу је био јак, и у Богу је стајао чврсто у сред оне све беде и страдања.

По примању монашког пострига добио је име Арсеније. ‘Арсеније’ значи – храбар. Име му је савршено одговарало.

Мене су из логора пустили неколико година пре њега. Редовно сам му писао. Када сам чуо да је ослобођен, тражио сам га свуда и на крају га нашао у малој варошици у којој се био настанио.

Увек ће ми у памћењу остати она кућица и соба у којој је живео. Наравно, они радосни дани и сати које сам са њим проводио остаће заувек утиснути у мом сећању. Чим се уђе у собу оца Арсенија, виде се најпре иконе Владимирске и Казанске Мајке Божје, Нерукотворени Образ Господа Исуса Христа и ликови св. Јована Богослова и Св. Николаја Чудотворца; старе иконе, врхунске израде. Пред њима увек горе два кандила: црвено и зелено. На сточићу испред икона је стаклена ваза у којој се увек налази свеже цвеће. На истом сточићу, прекривени белом салветом, налазе се и Свето Писмо, Псалтир, још неке богослужбене књиге, као и одговарајући Минеј*. На његовом радном столу поред прозора налази се мноштво књига: о теологији, историји уметности, древној архитектури, савременој и класичној поезији, чак и атеистичке књиге.

Дуж целог једног зида простире се полица крцата књигама, а уз други зид је кауч ма коме се отац Арсеније дању одмара, а ноћу спава.

Намештај у соби допуњују три удобне старе фотеље. На зиду су платна познатих савремених сликара, дарови самих уметника оцу Арсенију. На скоро свима је представљена природа. На једној слици је насликана жена испред логорске бараке. Женино лице је лепо и привлачно: мада је видно исцрпљена, у очима јој сија живот, снага и несаломива воља.

У позадини слике је још једна барака. Жена је одевена у маслинасто-сиво одело, на глави има похабану капу и на први поглед се стиче утисак крајње беде, но ако се поново загледаш у њене очи, осећаш да је жива, упркос свим страдањима кроз која пролази, упркос смрти која је прати на сваком кораку. Јасно ти је, кад је гледаш, да се она не предаје, да се никад неће одрећи Онога у Кога верује. Премда скрхана животним искушењима, у њој и даље живи Дух Божји и она ће увек бити жива: њене очи су ватрено сведочиле ову истину. Портрет је насликао чувени руски уметник, приајтељ оца Арсенија.

Не знам име те жене, знам само да је била духовна кћерка владике Макарија, која је умрла у логору.

Када се отац Арсеније вратио из логора, није више служио у цркви. Првих неколико месеци живео је веома повучено и усамљено, но касније се око њега обрела велика духовна породица, чији су чланови били распрострањени широм Русије.

Људи су долазили, писали му писма (наравно, нису му писали на кућну адресу, јер би то представљало опасност и за њих и за њега, већ су му писма доносили пријатељи који би му долазили у посету – на овај начин је дневно примао око двадесетак писама). Сваког дана долазило би му по двоје или троје људи, а суботом и недељом чак и до десеторо! Када је имао неуобичајено велики број посетилаца, Надежда Петровна се веома бринула за његово здравље.

Духовна деца оца Арсенија била су врло многобројна. Свако од њих га је посећивао бар два пута годишње. Надежда Петровна је у једној соби наместила два кревета за посетиоце. Уколико је више људи остајало да ноћи, морали су да спавају на поду.

Отац Арсеније није губио интересовање за уметност. Користио је своје слободно време да прати најовија издања, међутим, слободног времена је имао веома мало. Ипак, успео је да напише неколико чланака, мада ниједан издавач није прихватио да штампа његове радове, јер је аутор био свештено лице. Ипак, један од његових пријатеља је покушао да преко својих познаника у издаваштву обезбеди штампање неких његових радова, како се не би заборавило име Пјотра Андрејевича Стрељцова.

Отац Арсеније је устајао свако јутро у шест сати, а одлазио на спавање у поноћ. Непрестано се молио, служио свакодневне литургије, исповедао људе и разговарао са посетиоцима.

Кандила су горела док се тихо молио у својој соби. За мене је молитва са њим увек представљала велику духовну радост; у тим тренуцима сам осећао како се Божја блгодат излива и на мене. Његова молитва је била веома духовна, веома дубока, нарочито кад се молио Пресветој Богородици.

Кад је он читао акатист Богородици Владимирској, заборављао сам ко сам и где се налазим. Са завршним речима акатиста: ‘’Радуј се, Пресвета Владичице Богородице, ти која нам пројављујеш благодат и милост иконом својом’’, отац Арсеније је славио безмерно савршенство Богомајке и пред њом спомињао имена све своје духовне деце, молећи се за њих.

Једном недељно служио би парастос. Том приликом би се молио за хиљаде уснулих у Господу и те службе су увек биле веома потресне за све присутне. Док се молио за мртве било је очигледно да он сваког од њих појединачно чува у сећању и да осећа њихово присуство. Понекад би плакао и ми који смо се са њим молили осећали бисмо колико их је волео и колико су они за њега били живи.

Људи који би долазили к њему одлазили су са обновљеном снагом и вером, са жељом да постану бољи и да помажу другима.

За време оних дугих година које је отац Арсеније провео у кампу, његова духовна породица се смањила. Многи су умрли, многи су били болесни, а неки су га напустили из страха од власти. Ипак, већина њих је остала верна оцу Арсенију. Појављивала су се нова ‘деца’: били су то људи које је упознао у логору, а неке су доводили пријатељи, као што је био случај самном. Познавао сам многе од њих и сваког се сећам, но споменућу само оне које сам упознао приликом посета оцу Арсенију, или оне које знам још из логора и које сам заволео.

О некима од њих је већ било речи: о докторки Ирини, оцу Алексеју (некадашњем студенту из логора), Абросимову, Сазикову, Авсенкову и Надежди Петровној – све су то били дивни, изузетни људи.

Сећам се посете владике Н. која се збила 1962. Владика је био познати теолог, филозоф и, по речима многих, веома добар исповедник. Долазио је код оца Арсенија на исповест. Многа духовна деца оца Арсенија ишла су у цркву у којој је он служио.

Остао је два дана у посети код оца Арсенија. За то време су исповедили један другог. После су разговарали о судбини и будућности Цркве у Совјетском Савезу и о томе шта је битно за вернике у данашње време. ‘’Верујућем човеку требају само Свето Писмо и дела Светих Отаца’’, рекао је владика Н., гледајући библиотеку оца Арсенија. ‘’Ништа друго није вредно његове пажње.’’

Отац Арсеније је ћутао неколико тренутака, а затим одговорио: ‘’У праву сте, Преосвећени. Оно најважније за вернике налази се у тим књигама, но морамо имати на уму да човек данашњице има много другачији развојни пут него што су то имали људи у четвртом веку. Хоризонт знања је данас неупоредиво шири, а наука нам објашњава ствари које тада није била у стању да објасни. Данас свештеник мора много да зна како би могао да помогне вернику да се избори са супротностима са којима се сусреће на сваком кораку. Свештеник мора да разуме теорију релативитета, научни атеизам, да прати најновија открића у биологији, медицини, као и савремену философску мисао. Пошто комуницира са медицинарима, хемичарима и физичарима, једнако као и са фабричким радницима, он мора свакоме од њих да одговори на постављена питања, а да при том то не буде анахронизам или некакав полуодговор.

Отац Арсеније је пребивао у сталној молитви. Кад је размишљао о нечему, шетао или ишао некуда, усне би му се једва приметно мицале, изговарајући Исусову моливу: ‘’Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.’’

Живео је да би помагао другима. Чак и у логору, када је и сам био гладан и исцрпљен, помагао је другима, радио уместо њих, неговао болесне, делио са њима свој мршави оброк.

Када је ослобођен, путовао је куда год би га позвали; његова једина жеља је била да помаже, да даје себе другима. Често смо покушавали да га убедимо да не расипа снагу, да се не исцрпљује до крајњих граница. Материјалну помоћ је одбијао, сматрајући да је његова дужност да се сам стара о себи. Ипак, покушавали смо да му помогнемо преко Надежде Петровне, што је он вероватно знао. Не могу се избројати они којима је помогао, испуњавајући до краја јеванђељску заповест: ‘’Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон’’ (Гал. 6:2).

Изнео сам оно што знам о оцу Арсенију. Други ће написати више о томе како им је помогао. Што се мене тиче, знам да ми је отац Арсеније дао оно најдрагоценије: удахнуо је у мене веру и љубав.

Знам да је својим молитвама и светим животом осветљавао и још увек осветљава пут многим и многим душама.

Према сећањима А. Р. Ш., 1967 – 1969

*Минеј; књига која садржи службе свим светитељима који се славе сваког дана у току једног месеца. Постоји дванаест књига Минеја, једна за сваки месец у години.

Ирина

Децембар 1956. године је био изузетно хладан и ветровит. Логор је био скоро сасвим празан, ускоро ће и отац Арсеније бити пуштен. Примање писама је сада било дозвољено, што је за њега значило велику утеху. Добијао је много писама.

Једног дана он доби писмо од Ирине: лепо писмо, непосредно и пуно радости – као да је Ирина саму себе послала у њему.

Пјотре Андрејевичу!

Од бабушке Љубе сазнадох да сте живи! Бог вас је избавио. Осећала сам, на неки начин, да ћете имати довољно снаге да издржите све муке. Многима сте веома потребни, а мени највише. Прошлост, страшна прошлост, полако бледи и ја се уздам да ће будућност бити боља.

Деца су сада велика. Тања је велика девојка, Алексеј учи пети разред. Њега нисте ни видели.

Петнаест година нисам имала никакве вести од вас и за то време многе промене су се десиле у мом животу. Као што сте ми предлагали, постала сам лекар. Муж ми је и даље најбољи пријатељ. У њему постоје искрице вере, а ја ћу се постарати да се искре разгоре у пламен. Он зна све о вама и често ми каже: ‘’Сећај се оца Арсенија и не заборављај шта је добро. Према људима се опходи као он што се опходио.’’

Дођите брзо, мада знам да то не зависи од вас. Доћи ћу по вас и просто ћу вас ухапсити и довести да живите са нама. Мајка Божја нас чува. Спасила ми је Татјану, а мени вазда помаже. Ваша бабушка Љуба ми је толико много пружила! Заменила ми је мајку.

Господе, како сам срећна што сам вас упознала!

Ана

Ово писамце испуни срце оца Арсенија сећањима и даде му прилику да се очима душе загледа у прошлост и да се, по ко зна који пут, задиви путевима Господњим.

Отац Арсније поче да се присећа:

Година беше 1939. Неколико година пре тога издржао је казну у логору, да би по истеку тог рока изненада био послан у изгнанство. Селио се из костромске у архангелску област, из архангелске у пермску и најзад доспео у вологодску област. То су били веома удаљени крајеви и једино је те, 1939. године живео близу железнице. Село у које је био послан било је мало, но испоставило се да је старица код које је отац Арсеније живео била верујућа жена, добра и самилостива. Убрзо је постала духовна кћерка оца Асенија.

Четрнаестог августа, на дан празника Изношења Часног Крста, отац Арсеније кришом напусти своје пребивалиште и упути се у један мали град код једне своје духовне кћери, Наталије Петровне Астахове.

За његов долазак знало је семо њих седморо најближих пријатеља. Стан Астахових се налазио на трећем спрату велике стамбене зграде. Договорено је да отац Арсеније неће излазити на улицу. Наталија Петровна и њен супруг одлазили су сваког јутра на посао, а отац Арсеније је остајао сам у стану. Договор је био да ником не отвара врата, а уколико би дошао неко од њих седморо, позвонили би на договорен начин, и отац Арсеније би тада без питања отворио врата.

Његов долазак у то место је био тајна. Отац Арсеније је званично био у изгнанству у једном месту на северу земље. Овде је дошао да би се састао са два епископа и неколико јереја и да би са њима поразговарао о будућности Цркве у овим смутним временима. Састанак је требало да се одржи у селу Абрамцову, у кући једног познатог сликара.

Тога дана је био празник Преображења Господњег. За све време свог боравка код Астахових, отац Арсеније је писао писма пријатељима и духовној деци. Писма би давао једном од седморо пријатеља који су знали за његов долазак, а они би их предавали другима, који би се постарали да их лично уруче примаоцима. Они којима су писма била намењена нису ни сумњали да их је отац Арсеније писао из изгнанства и да су оданде, преко пријатеља, нашла пут до њих.

Првих шест дана његовог боравка била су мирна. Отац Арсеније је одслужио предпразнично бденије, исповедио своје пријатеље, а следећег јутра одслужио празничну литургију на којој су се сви причестили Светим Тајнама. После тога његови су пријатељи отишли на посао и отац Арсеније остаде сам. Након празничне службе осећао је мир и радост у души. Није било разлога за бригу. Од Марте Андрејевне није стигао телеграм, што је значило да нико није приметио његов одлазак (било је договорено да му Марта Андрејевна овим путем јави уколико неко буде приметио његово одсуство). Ни овде, у стану, није имао разлога за бригу.

Отац Арсеније паде на колена и стаде да узноси благодарне молитве Богу за милост којом га је даровао, допуштајући му да служи свету литургију на велики празник уз учешће његових најближих. У стану беше мирно и тихо. После молитве отац Арсеније седе за сто да пише писма. Писао је на узаним листићима папира, јер су они могли лакше да се сакрију. Његов ситан и уредан рукопис испуњавао је танке листиће који су његовој духовној деци доносили поуке од животне важности. У њима је он поучавао, убеђивао, упозоравао, смиривао, објашњавао. Сваки прималац је са великим нестрпљењем чекао да добије узани листић хартије од оца Арсенија, јер му је тај папирић доносио мудре очеве речи и савете. Повремено би се отац Арсеније дизао од стола, одлазио до прозора и кроз завесу посматрао другу страну улице. У једном тренутку му се учини да је жену која је шетала ипсред излога продавнице виђао и ранијих дана. Жена је застала и пажљиво гледала у правцу прозора за којим је он стајао.

‘’Да ли ме то неко посматра, или ми се само чини?’’ питао се отац Арсеније. Из куће није излазио, није приметио да га прате када је допутовао и само седморо његових поверљивих пријатеља су знали да је он овде. ‘’Постајем параноичан’’, рече потом сам себи и седе опет за сто да пише. Већ је било скоро једанаест часова. Отац Арсеније доли још уља у кандило чији је пламичак поигравао и у неколико наврата се замало угасио. Затим стаде да чита благодарни акатист Мајци Божјој.

Молитву му наједном прекиде бучна звоњава на вратима. Незнани посетилац је звонио према уговореном знаку: једном дугачко, три пута кратко, једном дугачко, једном кратко. ‘’Ко ли то може бити? Никога не очекујем данас. Шта ли се догодило?’’ запита се отац Арсеније.

Звоно се опет огласи, овај пут нестрпљиво.

Забринут, отац Арсеније пође према вратима; знао је да само његови пријатељи знају за уговорени знак звона, но ипак је био збуњен.

‘’Сигурно телеграм од Марте Андрејевне’’, помисли отац Арсеније.

У ходнику се прекрсти још једанпут, призове у помоћ Мајку Божју и отвори врата. Непозната млада жена од својих двадесетак година гурну врата ногом, одгурну оца Арсенија у страну и грубо упаде у кућу. Отиде право у дневну собу.

‘’Ја сам из совјетске администрације. Ево моје легитимације. Ви сте Стрељцов, Пјотр Андрејевич и живите овде већ шест дана. Послали су ме овде да мотрим на вас преко дана. Ноћу ме замењује неко други.’’

Отац Арсеније се наједном осети изгубљеним. Знао је да се на столу налазе писма његовим пријатељима, знао је да нема дозволу за боравак у овом граду. Стрепео је за безбедност својих пријатеља који би могли због овога силно да настрадају.

‘’Боже мој, Мајко Божја, помози ми!’’ молио се у себи. Једна ствар му је била на памети: много људи ће због њега бити ухапшено...

Жена је била млада, лепа и очигледно интелигентна. Била је одевена сасвим обично, вероватно да не би привлачила пажњу.

‘’Разумете ли ме? Ја сам из администрације. Мој задатак је да мотрим на вас са улице. Али мени се лично нешто страшно десило: кћерка ми се озбиљно разболела. Телефонирала сам кући и рекли су ми да има врућицу преко 42о, да су јој крајници толико отекли да је сва поплавела и једва дише. Све се то десило сасвим изненада. Јутрос, кад сам одлазила од куће, било јој је добро, а сада ми мајка каже да моја Тања умире. Звала сам пцентралу да их питам да ме пусте кући, међутим одбили су ме. Забранили су ми да напустим своје место. Но, шта да радим? Кћерка ми умире, морам јој некако помоћи, морам по доктора, моја мајка не зна шта треба да ради. Замена ће доћи у пет сати поподне. Имам за вас велику молбу: немојте никуда да идете. Дајте ми реч да нећете никуда отићи! Не напуштајте стан, молим вас, иначе ћете ме уништити. И још нешто: ако вам неко дође у посету, морам знати ко је то био, да бих могла да јавим у централу. Ваши људи, који раде за нас, кажу да сте добри и да помажете људима. Молим вас, немојте никуда да идете. Реците да нећете... Моја Татјана је болесна и морам бити са својим дететом, а они ми не дају...’’

Отац Арсеније све схвати у трену. Није морала ништа више да му говори. У очима јој је видео много више него што је могла сама о себи да каже.

‘’Идите вашој кћерки. Нећу напуштати стан. Ако неко буде долазио, јавићу вам. Идите.’’

‘’Хвала вам, друже Стрељцов! Хвала! Вратићу се до три, бићу опет на свом месту!’’ узвикну жена и још додаде: ‘’Зовем се Ана!’’

Врата се залупише. Отац Арсеније остаде сам. Кандила су и даље горела, његов молитвеник је био отворен, а свуда по столу налазила су се писма.

Значи, НКВД зна све: знају да је овде, држе га под присмотром, а мотре и на друге. Циљ им је да сазнају ко све код њега долази, како би могли да их похапсе. Ана, која је упала у кућу и која је знала за уговорени знак, која је, упркос наређењима, морала код своје болесне кћерке, њене ужасне речи: ‘’ваши људи који раде за нас’’, планирани састанак са епископима, изненадна болест Анине кћерке, све је то отац Арсеније протумачио као низ догађаја које је Бог уредио Својим премудрим промислом.

Тежина овог догађаја се свом жестином обрушила на рамена оца Арсенија и замало га није смрвила силином осећања и мисли. Бојао се; осећао је велику одговорност за судбину других, за оно што их можда чека. Схватио је да је његов долазак овде био велика грешка.

Отац Арсеније извади свој молитвеник, припаде коленима и стаде да чита акатист Владимирској Мајци Божјој, настављајући да чита тамо где га је прекинуло звоно. Међутим, реченице су некако чудно звучале, и он као да није успевао да схвати значење речи које је толико добро знао и волео. Мало по мало успео је да се савлада, да заборави на своје земаљске бриге и да се сасвим погрузи у молитву. Провео је тако у молитви око четири часа.Читао је Акатист и друге молитве, затим је одслужио благодарствени молебан.

Тај догоађај није био ништа друго до потврда Божје милости и старања према оцу Арсенију и његовим пријатељима, његовој духовној деци. Сви страхови и све бриге одступише од њега.

У три сата поново се зачу звоно и отац Арсеније отвори врата. Ана журно уђе у стан и промуца:

‘’Хвала Богу, још сте ту.’’

‘’Ту сам, нисам никуда ишао, нити је ико долазио да ме посети. Вратите се на своје место, Ирина.’’

Жена је изгледала врло измучено и уморно, но када је отац Арсеније назва именом Ирина, она се тргну и рече узнемирено: ‘’Зашто сте ме назвали Ирина?’’

‘’Идите, Ирина, идите!’’ уместо одговора понови отац Арсеније.

У очима јој засијаше сузе и она прошапута: ‘’Хвала вам.’’

‘’Господе! Ти си ми рекао да је њено право име Ирина! Ти си једини Свезнајући, о Свемогући Боже!’’

Преко пута улице, могао је да види Ирину како наставља да шета испред излога продавнице. У пет сати на њено место дође неки човек.

Отац Арсеније одлучи да ништа не каже Наталији Петровној ни њеном мужу, као ни осталим пријатељима. То ионако не би променило ситуацију, само би им натоварио бригу на врат. Неки унутрашњи глас му је говорио да сачека до сутра и да је све у Божјим рукама.

Отац Арсеније поче да се припрема за оно најгоре: спалио је сва писма која је претходно био написао и примио, а такође је замолио Наталију Петровну да спали било шта што би могло да их угрози.

Следећег јутра одслужио је рану литургију и, пошто су Наталија Петровнаи њен супруг отишли на посао, почео је да се моли, али молитва му није текла лако. Није имао мир, био је забринут.

У једанаест сати огласило се звоно. Отворио је врата и опет угледао Ирину. Пустио ју је у собу, сео за сто и чекао.

‘’Дошла сам да вас видим. Успела сам, уз велике проблеме, да сместим Тању у болницу. Много се бринем за њу. Хвала вам за оно јуче. Телефонирала сам у централу и јавила им да јуче нико није долазио код вас.’’

‘’Седите, Ирина! Веома сам изненађен што сте се усудили да дођете да ме видите, мене који сам под присмотром. Вероватно ме сматрате непријатељем?’’

‘’Немојте ме се плашити. Верујте ми, дошла сам зато што сам сама хтела, болест моје кћерке није некаква измишљотина. Реците ми ко сте, ко су ваши пријатељи и зашто се толико борите против власти? Они ваши пријатељи који су у контакту са нама кажу да стално помажете људима и да сте веома добри. Пуно лепих ствари кажу за вас, међутим, од њих смо чули и да сте фанатик, непријатељ народа, да окупљате ок осебе црквене људе.. Кажу да је ваша доборта опасна за нашу совјетску власт.

‘’Имам три сата слободног времена. До два сата поподне нико неће долазити да ме проверава. Реците ми, дакле, нешто о себи. С времена на време ћу погледати на улицу и, ако видим нешто сумњиво, одмах ћу отићи.’’

Гледајући је у очи, отац Арсеније поче да говори Ирини о вери и о верујућим људима. Покушао је да јој објасни због чега се комунизам бори против вере, као и да је увери да се Хришћани не боре против режима.

Док је разговарао са њом, отац Арсеније није осећао страх. Чега да се плаши? Било му је сасвим јасно да Ирина зна много више о њему и његовим пријатељима него што би он могао да јој каже. Отац Арсеније се толико удубио у своје речи да је заборавио ко то седи пред њим. Разговарао је са Ирином као са било којим другим људским бићем и, знајући да је у праву, бранио је своју веру.

Мада јој је било тешко да га разуме, Ирина га је пажљиво слушала. Слушала је много о опасности хришћанских братстава по совјетску власт, знала је да су верници непријатељи народа, а сад јој, ево овај човек, говори супротно. Где је истина?

НКВД је поседовао многе информације о њима, и само се чекало да се сазна идентитет свих чланова ове заједнице, па да се изда налог за хапшење сваког од њих, те да се пошаљу у логоре или изгнанство. Сви они су морали бити ухапшени због својих анти-комунистичких активности. Но, Ирини се сада чинило да ту заправо нема никакве ‘активности’, већ да ове људе спаја искључиво вера.

‘’У централи организују курсеве за нас на којима учимо да сте нам ви непријатељи. А кад вас слушам и гледам све је другачије: изгледате ми као људи из неког другог времена. На курсевима нам говоре о вашој организацији, показују нам ваша писма, из којих се види једино ваша брига за друге и у којима пишете о Богу. То је сигурно нека шифра.

‘’Неки од ‘ваших’ раде за нас и прослеђују нам информације. Рећи ћу вам њихова имена.’’

‘’Не, немојте ми говорити њихова имена, не желим да их знам!’’ прекиде је отац Арсеније.

‘’Али ја хоћу да вам кажем ко су они! Не волим издајнике, исти ти људи би сутра могли да издају и мене! Једанпут сам присуствовала саслушању. Згадило ми се: очи су им клизиле лево и десно, увијали су се као црви, дрхтали од страха, но све су записали што се од њих тражило. Ја сам све то посматрала са стране и то што су говорили звучало ми је као нека полу-истина. Издајници су: Кравцова, ђакон Камушкин, Гускова и Пољушкина.’’

Отац Асеније задрхта и једва се уздржа да не повиче: ‘’То није истина! Ти људи нас никада не би издали!’’ Но, у Ирининим очима се видело да говори истину. Заплакао се. Дуго је и горко плакао.

‘’Но, шта је с вама, друже Стрељцов? Истину вам говорим. Лично сам, 16. августа, пошла са другарицом Кравцовом у централу. Све је истина што сам вам рекла. Смирите се – ти људи нису вредни ваше пажње.

‘’Можда није требало да вам све ово кажем, али било ми вас је жао. Немојте се узнемиравати. Ја сада идем. Доћи ћу поново сутра. Нећете бити ухапшени због овога. Њима је само важно да сазнају имена свих оних који раде са вама. Сада идем да телефонирам из говорнице да видим како ми је кћерка. Жао ми је што сам вас оволико узнемирила.’’

Отац Арсеније остаде сам, уздрман и сломљен.

Није могао да заустави сузе, а мрачне мисли навалише на њега.

Каћа! Каћа Кравцова, особа према којој је осећао толику блискост! Каћа, која му је толико помагала, која је имала златно срце, која се стално молила, која је знала све службе напамет! Каћа је знала све о њиховој малој заједници верујућих. Шта је то могло да је натера да постане доушник НКВД-а, да се претвори у издајника? Каћа, лепа и паметна Каћа, коју су звали Бела, да би је разликовали од осталих које су носиле исто име. Шта ју је нагнало да то учини? Страх? Разочарање? Изненадна слабост духа? Претње?

Па онда... ђакон Камушкин, његов духовни син и саслужитељ, а затим Лидија Гускова и Зина Пољушкина, његове верне духовне кћери. Шта ли им се то догодило, те су толико пале? Зар само због страха? ‘’Можда сам ја, као њихов духовни отац, нешто пропустио, можда сам могао да спречим оволики њихов пад? Можда је све ово моја кривица? Господе, смилуј се на мене грешног, исправи пут мој! Ја сам крив, смилуј се на моју духовну децу и све их спаси!’’

Сећајући се њихових исповести и разговора које је водио са њима, отац Арсеније покуша да се присети појединости које су их, евентуално, могле довести до овако страшног пада.

Да! Он, јеромонах Арсеније, није приметио шта се у њиховим душама догађа, а требало је да покуша да смири њихову колебљивост и да им укаже на грешке. Отац Арсеније се стаде коленопреклоно молити Богу и Његовој Пресветој Мајци за помоћ. ‘’Господе!’’ вапио је. ‘’Господе, не остави ме, испружи руку Своју и милостив буди, спаси моју децу од пропасти!’’

Ирина је поново дошла следећег дана. Стање њене кћерке се много погоршало. Поред гнојног абцеса у грлу, добила је још и упалу плућа, те је једва дисала. Лекари су рекли да јој нема спаса. Иринини налогодавци јој нису дозвољавали да се удаљи са свог места осматрања. Преко дана, са девојчицом је била, а Ирина је бдела крај ње ноћу. Чим је ушла у собу, Ирина бризну у плач.

‘’Смирите се, смирите се! Бог је милостив и ваша Тања ће оздравити’’, тешио је Ирину отац Арсеније. Видео је пред собом сасвим изгубљену жену, тужну, очајну, празну, без наде.

‘’Нема наде! Татјана умире. Има две тешке болести, доктори кажу да ће умрети, а ја не могу да будем са њом!’’ јецала је.

Отац Арсеније стаде пред иконе, упали још једно кандило и рече: ‘’Молићу се Богу за вашу Тању, просићу од Њега здравље вашем детету.’’

‘’Хоћу и ја да се молим том вашем Богу, на све сам спремна. Желим само здравље свом детету, али не знам како да се молим. Не занм ништа о Богу.’’

Светлост кандила је титрала пред иконама, обасјавајући нарочито лик Богородице Владимирске. ‘’Ирина, молићемо се заједно, молићемо се Мајци Божјој, нашој заштитници. Молићемо је да ваша Тања оздрави.’’ И он отпоче молитву, гласно и разговетно. Док се молио, отац Арсеније није примећивао Ирину. Заборавио је на њу, осећао је само њен огромни људски бол. Отац Арсеније се молио за дете Татјану свом својом душом и са свом влашћу која му је као свештенику дата.

(Када ми је, скоро 25 година касније отац Арсеније причао о овом догађају, рекао ми је: ‘’Ти знаш да ја ретко плачем, али тада сам плакао и молио Бога и Његову Мајку за помоћ. Молио сам се ‘со дерзновенијем’ и, не само да сам се молио, већ сам – бојим се и да изговорим ове речи – захтевао. Да, захтевао сам да Бог испуни моју прозбу, јер је Иринин бол био страшан. У њој није било ни наде, ни вере, но ја сам у њеним очима видео доброту и љубав. Молио сам се да Бог чује моју молитву, молио сам се за исцелење детета и да Ирина прими светлост вере и наде у Христа. Касније сам исповедио ово своје ‘дерзновеније’ епископу Јони.)

После двочасовне молитве, отац Арсеније се осврну око себе и виде Ирину на коленима, како и даље плаче, гледа икону Мајке Божје и миче уснама. Срце му се испуни самилошћу.

Приђе јој, положи јој руку на главу и рече јој: ‘’Идите сада, Ирина! Бог ће помоћи. Молили смо се заједно, ви и ја. Мајка Божја, наша предстатељница, неће се окренути од нас. Помоћи ће нам.’’

Ирина устаде, узе оца Арсенија за руку и рече: ‘’Пјотре Андрејевичу! Ја од сада верујем, и вероваћу. Верујем вама, верујем Њој. И Она је мајка, и ако је све тако како ви кажете, Она ће помоћи. Мајко Божја, спаси моју Татјану. Све ћу учинити, само је спаси!’’

Отац Арсеније настави да се моли све док се Наталија Петровна и њен муж нису вратили с посла. Увече, док су седели са још двоје пријатеља, телефон је зазвонио. Отац Арсеније подиже слушалицу и рече: ‘’Слушам вас, Ана.’’ Са друге стране жице чуо је Иринин глас: ‘’Зовем вас из говорнице. Хвала! Хвала! Добро је! Помогла ми је! Ја од сада верујем. Хвала вам!’’

Отац Арсеније се прекрсти и рече: ‘’Велику милост су указали Бог и Његова Мајка, не само мени, већ једном новорођеном човеку. Нико неће знати с ким сам разговарао, на свету има много Ана.’’ И он отиде пред иконе и заблагодари Богу.

(Овде вреди напоменути да су оца Арсенија, приликом каснијих саслушавања, упорно испитивали ко је Ана).

Отац Арсеније је био приморан да промени своје планове због ових непредвиђених догађаја. Након много размишљања и молитава, он одлучи да откаже свој састанак са епископима и да се 25. августа врати у место изгнанства. Дотле неће излазити из стана. Морао је да заштити оне који су му и даље били верни, и да на неки начин изолује доушнике.

Ирина је, све до његовог одласка, редовно долазила к оцу Арсенију у једанаест сати сваког јутра и остајала до два. Постављала би му разна питања, причала би му о себи, али највише је волела да седи и да га слуша. Први пут у животу се исповедила и причестила. Постала је духовна кћерка оца Арсенија. Договорили су се да му Ирина пише и да се потписује као Ана. Она му је дала адресу своје рођаке, коју је отац Арсеније запамтио, на коју ће моћи да јој одговара на писма. Још јој је отац Арсеније дао адресу извесне бабушке Љубе, да би Ирина могла од ње да учи о вери и о Цркви. Послао је поруку бабушки Љуби, која није била члан њиховог братства, али која је била тврдо верујућа жена: ‘’Помозите овој младој жени, водите је, немојте је остављати. Молите се заједно са њом.’’ Пре него што су га послали у логор ‘специјалног’ режима, одакле није могао никоме да пише, отац Арсеније је написао Ирини неколико писама.

После сусрета са оцем Арсенијем, Ирина је престала да ради за Компартију и уписала медицину. По дипломирању, запослила се у једној од великих московских болница.

Отац Арсеније је сазнао за ово тек пошто је пуштен из логора. Тог децембра 1956., неколико месеци пред ослобађање, присећао се оних дана августа 1939. Још му је у памћењу био свеж онај бол са којим је размишљао о ђакону Камушкину и о сестрама Лидији и Зини. Било му је јасно да ничим није могао да спречи њихов пад, јер ни једног тренутка у току исповести или разговора са њима није био свестан њихових намера.

Сећао се и исповести Каће Кравцове, 23. августа те године. При крају исповести, отац Арсеније је чекао, јер је желео да она сама каже шта је учинила, но она не рече ништа. Отац Арсеније се молио. Каћа је очекивала да чује разрешну молитву и није могла да разуме зашто отац Арсеније оклева. ‘’Оче, завршила сам!’’ рекла му је и тек тада јој отац Арсеније прочита разрешну молитву.

Исповест се завршила, али не и разговор.