OTAC ARSENIJE (3)
Повратак из прошлости
Оцу Арсенију су се снага и здравље враћали веома постепено. Чак и након три године живота на слободи, он се није много променио. Пошто је био доста висок и мршав, и будући да се увек држао усправно, одавао је утисак здравог човека. Пажња и срдачност са којом је свима приступао чиниле су да људи понекад забораве да је отац Арсеније болестан и да је веома уморан.
У његовим очима се само понекад назирала туга и тада се чинило као да у себи и даље носи патње и страдања многих душа. Било је опште познато да отац Арсеније никад не заборавља човека кога је једном упознао. Док је боравио у ‘специјалном’ логору никада се није обазирао на сопствену болест, мада је боловао теже и више од многих. Но сада су, на слободи, његове болести биле очигледније: артритис у зглобовима и изненадни напади тахикардије су понекад везивали оца Арсенија за постељу неколико дана. Но, то није мењало његов начин живота: он би, чак и у кревету, примао посете. Скривао је своју болест од присутних и само је будно око докторке Ирине могло да примети погоршање његових болести. Премда је отац Арсеније увек негодовао, докторка Ирина га је често приморавала да остане у кревету. Посетиоци су долазили свакодневно, а о празницима их је било још више, па отац Арсеније није имао времена за молитву. Будући да без молитве није могао да живи, молио се ноћу, смањујући време намењено за спавање.
Пријатељи су га много волели, но кад год би му долазили у посету или му писали своја дугачка, предугачка писма, сваки од њих је био уверен да само он пише оцу Арсенију или га посећује. Ово је представљало огроман терет на плећима оца Арсенија. Иако смо га много сви волели, могуће је да смо га и нехотице уништавали.
Понекад је отац Арсеније морао да путује у други град да би се видео са неким од својих духовних чада.
Крајем 1960 одлучио је да пође у Лењинград да пронађе двоје људи чије адресе му на самрти беше дао монах Михаил. Пошла сам с њим на пут. Стигли смо у Лењинград у рано јутро и пошто отац Арсеније није желео да свратимо код пријатеља да се мало одморимо, кренули смо да право са станице тражимо адресу коју му је монах Михаил дао. Молила сам га да то не чини: нисмо знали ни да ли ти људи и даље станују тамо или не. Понудила сам да прво сама одем и проверим тачност адресе, но он ми рече: ‘’То не би имало никаквог смисла. Хајдемо. Наћићемо их.’’
Сишли смо с воза и као и увек у непознатом граду, све нам се чинило компликовано. Отац Ареније одби мој предлог да узмемо такси, распита се за аутобуску станицу и просто ме одвуче за собом. Возили смо се аутобусом у тишини. Отац Арсеније је пажљиво посматрао улице, људе и куће. Изашли смо из аутобуса на Невском Проспекту и скренули у једну од бочних улица. Зграда пред којом смо се зауставили била је велика, са око шест спратова и имала је два импозантна улаза. Један од њих красила је бронзана плоча на којој су била исписана имена: то је био знак да су у згради некада становали знаменити људи – научници и професори. Попели смо се лифтом до четвртог спрата. На вратима је стајала плочица са именом особе коју смо тражили. Позвонили смо.
Врата нам је отворила жена од својих 45 година. ‘’Кога тражите?’’ упита нас. Отац Арсеније јој рече име, очево име и презиме власника стана.
Жена обриса руке о кецељу и рече љубазно: ‘’Уђите, молим вас. Само тренутак.’’ Затим оде до једних врата која су била мало отшкринута и позва: ‘’Сергеје Сергејевичу! Неко је дошао да вас види.’’ Скоро истог тренутка из собе изиђе висок човек лепог, префињеног лица и црне браде. Имао је крупне црне очи које су нас посматрале са изузетном живошћу и пажњом.
‘’Како могу да вам помогнем?’’ упита нас.
‘’Имам поруку за вас’’, рече отац Арсеније.
Он одговори: ‘’Тако ми је драго. Молим вас, скините капуте.’’
Остависмо капуте у ормар који је већ био пун и ушли у велику собу из које Сергеј Сергејевич управо беше изашао.
Огроман радни сто крај прозора заузимао је скоро четвртину собе. По соби је био размештен антички намештај. Зидове су красиле уметничке слике и старе иконе. Полице су биле пуне књига. Књиге су се налазиле свуда – чак и по фотељама. На средини собе налазио се сто покривен белим столњаком. Изглед те собе ми се урезао у памћење, јер је много говорио о власнику стана.
‘’Дакле, шта могу да учиним за вас?’’ упита Сергеј Сергејевич и понуди нас да седнемо. Жена која нам је отворила врата такође уђе у собу и стаде крај радног стола.
Отац Арсеније поче да говори: ‘’Године 1952. имао сам прилику да сретнем човека по имену Михаил Терпугов. Упознали смо се у ‘специјалном’ логору из кога сам ослобођен тек 1958. Приликом исповести Михаил ми је дао ваше име и адресу и замолио ме да вас посетим. Рекао је да ће то бити од велике важности и за мене и за вас. Рекао ми је да вас замолим да га поменете у вашим молитвама. Такође је желео да вам испричам о његовим последњим тренуцима на земљи.’’
Сергеј Сергејевич само што не скочи са столице. У тренутку је изменио изглед: деловао је одједном веома напето, а његове ионако тамне очи као да још више потамнеше. Очигледно је био веома узрујан. Леденим гласом рече оцу Арсенију: ‘’Жао ми је. Дошли сте на погрешну адресу. Ја нисам тај кога тражите, ви зацело тражите неког другог.’’
Жена, која је све време стајала крај стола, начини један корак према њему и скоро заплака: ‘’Серјожа!’’
‘’Нека, Лиза. Дошли су на погрешну адресу. Жао ми је! Не могу вам понудити да останете. У питању је грешка...’’ Био је веома сметен. Нас двоје устадосмо и брзо кренусмо према вратима. У соби је владао мук. Додала сам оцу Арсенију капут и узела свој. Жена беше остала у соби, но и она брзо изађе и ухвати оца Арсенија за руку. ‘’Молим вас, реците ми, ко сте ви? Како се зовете?’’
‘’Пјотр Андрејевич Стрељцов – јеромонах Арсеније.’’ Отац Арсније представи и мене. ‘’Дошли смо из Р. да би смо вас видели.’’
‘’Чекајте, немојте ићи! Вратите се, молим вас, седите! Сачекајте двадесет минута! Серјожа, немој се љутити.’’ Жена журно изиђе из собе и пође на телефон.
Стајали смо у ходнику, не знајући шта да радимо. Из собе се чуо глас жене која је говорила телефоном са неким: ‘’Ја сам, Лиза. Молим те, остави све и одмах дођи. Хитно је. Све ће ти бити јасно кад дођеш. Требаш нам!’’
Сергеј Сергејевич је сео за сто и одсутно гледао на другу страну. Жена отрча у кухињу и за пет минута се врати са послужавником на коме су биле шоље чаја и колачи. Неко време је владала тишина, што је атмосферу у соби чинило непријатном и тескобном. Покушала сам да разбијем тишну и започела разговор о уметничким сликама на зиду. Сергеј Сергејевич, уз видан напор, наброја имена неколико сликара чија су дела висила на зиду. За то време отац Арсеније устаде и стаде испред једне иконе Богородице. Дуго је посматрао икону. ‘’Дивна икона. Уметност и духовност: на такав савршени склад људског и божанског на лицу Мајке Божје заиста се ретко наилази.’’
‘’И Серјожи се допада та икона, но не може да утврди када је насликана. Знате ли штогод о иконама?’’ рече жена.
‘’Нешто мало’’, одговори отац Арсеније. Приђе још ближе икони и стаде да је пажљиво посматра. ‘’Смем ли да је скинем са зида? Волео бих да је подржим у рукама’’, упита Сергеја Сергејевича који није изгледао нимало одушевљен тим питањем. Он сам скиде икону са зида и показа је оцу Арсенију. Очигледно није могао да допусти да непознат човек додирује његово благо. Но, потом се предомисли и веома пажљиво му пружи икону.
Погледала сам оца Арсенија у чуду: његове руке, погнута глава и читав његов став били су толико молитвени, као да му је неко у руке ставио путир са самим Телом и Крвљу Христовом. Наравно, то је приметио и Сергеј Иванович.
Са иконом у руци, отац Арсеније приђе прозору и стаде да је пажљиво загледа. Поглед му је био веома озбиљан и молитвен, дуго се задржавајући на изображеном лику. Гледао је лик при дневној светлости, а затим пажљиво окренуо икону и загледао полеђину, да би видео на који начин је препарирана дрвена даска. Није вратио икону у руке Сергеја Сергејевича, већ ју је пажљиво положио на сто.
Дневна светлост је падала на бели столњак и на икону. Мени се замало оте усклик дивљења, јер је лик Мајке Божје изгледао предивно при сунчевој светлости, што се није примећивало са места на зиду где је икона висила. Син је седео у наручју Своје Мајке која га је нежно привила уз себе и гледала своје Дете погледом благим и пуним љубави. У исто време се у Њеним очима назирала дубока туга, јер је знала судбину свога Сина, знала је ради чега Га је родила и због чега Га подиже. Знала је за Његову предстојећу смрт на Крсту. Изгледало је као да се у Њој сједињују материнска љубав и Божанска мудрост са животом Њеног Сина и Његовим Крсним страдањем. Лик јој је био озарен радошћу материнства, а у исто време, преплављен тугом.
Отац Арсеније није ништа говорио док је Сергеј Сергејевич гледао у икону пун усхићења. Никад је раније није видео на тај начин.
Танушна златна нит којом је била проткана одежда Мајке и Богомладенца истицала је и увеличавала Њену лепоту и неземаљску славу. У слатком полуосмеху Богородитељке очитавала се милост. ‘’Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити’’ (Мат. 11:28).
Једва успех да одвојим поглед од иконе. Погледах у Сергеја Сергејевича. Он је, пун дивљења, посматрао икону, видећи на њој нешто што до тада није видео. Мало касније он се загледа у оца Арсенија. Очигледно је сада веровао да је отац Арсеније заиста човек који је познавао Михаила.
Отац Арсеније се исправи и, поново управивши поглед према икони, рече:
‘’Зар је заиста толико важно када је ова икона написана и чијом руком? Такве ствари интересују само историчаре уметности. Само погледајте ликове Мајке Божје и Богодетета и биће вам јасно, ако сте верник, да човек никада не би могао да напише овакву икону без Божје помоћи. Само погледајте!
‘’А кад је иконописана? На почетку седамнаестог века. Ко је иконописац? Бог сам зна, Бог који је уметнику даровао надахнуће. Даска је веома стара и преко ње је насликано неколико слојева икона. Ова последња икона је рестаурирана веома давно. Но, све је то неважно, јер ова икона живи Духом Божјим. Погледајте! Каквим само миром зраче ликови Богомајке и Њеног Сина! Иконописац је био испуњен љубављу и вером у Христа, па је поверени му таланат умножио вером и љубављу. Због тога је лице свете Богоматере тако духовно и толико стварно, да оно теши све оне који су притиснути тугом и сваком бедом, који су гладни, голи, сироти, у тамницама, који су изгубили веру у људску правду, који су немоћни. Такве људе Њен лик враћа у живот, враћа им наду, подсећа их на постојање једног другог живота, у коме нема ужаса ни страха, ни крви, ни свог зла овог света. Лик Мајке Божје нас зове и пружа нам наду у спасење.’’
У то се зачу звоно у ходнику. Јелисавета Андрејевна (како нам је касније представи Сергеј Сергејевич) пожури да отвори. Зачусмо неко шапутање. Две жене су разговарале у ходнику, а једна је скидала капут. Сергеј Сергејевич је био видно напет, било је очигледно да га је поново напала сумња да отац Арсеније није човек за кога се представља.
Отворише се врата и Јелисавета Андрејевна уђе поново у собу, а за њом друга жена, која одмах притрча оцу Арсенију узвикујући: ‘’Оче Арсеније! Оче Арсеније! Дивно је што сте дошли! Боже мој! Зашто нисте јавили да ћете доћи? Лиза каже да је Сергеј Сергејевич мислио да сте агент. Причала сам јој о вама и хвала Богу што се сетила да ме позове! Већ дуго намеравам да их обоје доведем код вас! Ово је невероватно! Молим вас, дајте ми благослов!’’
Све се у трену измени. Отац Арсеније је остао у кући Сергеја Сергејевича четири дана. Ја сам успела да пронађем другог Михаиловог пријатеља, па је и он дошао да се упозна са оцем Арсенијем.
Када смо путовали кући, отац Арсеније ми рече: ‘’Чудни су путеви Господњи! Колико лепоте ми је даровано приликом овог сусрета. Толико ми је ово све било потребно!’’ После овог догађаја, Сергеј Сергејевич, Јелисавета Андрејевна и Михаилов пријатељ су често посећивали оца Арсенија.
Сећам се
Сећам се... Никада нећу заборавити ‘’специјални’’ логор. Чак и сада, када је прошло толико година, живо се сећам логора и сваке, па и најмање појединости живота у њему. Ноћу ми се те слике враћају и прогоне ме у сновима.
Хапшење, бројна саслушавања, мучење, затворска ћелија... Дуго и исцрпљујуће пешачење у колони према логору на леденој јесењој киши, уз стражу наоружану машинкама и са полицијским псима за петама... Повици: ‘’Два корака у страну и пуцамо без упозорења!’’ Све то је било ужасно и преужасно, но постојала је нада да ће, када коначно стигнемо до логора, живот бити мало лакши. Када смо најзад доспели у злогласни логор било ми је јасно да је све што сам до тада преживео била дечја игра према ономе што ме је тамо чекало. Осам месеци у логору ‘’посебног режима’’ су за мене били тешко искушење.
Ноћ је, барака је закључана. Дуж редова лежаја једва тињају сијалице. Кроз снегом натрпане прозоре се понекад назире кружно кретање рефлектора по логору. Напољу је ледени мраз, 30о испод нуле, а прозори се тресу под ударима ветра који час цвили, час завија, час урличе. Иако у бараци има много људи, ти си тамо сам, потпуно сам. Око тебе су странци, и ти си странац свакоме од њих. Свуда је ноћ, бескрајна ноћ. Сви звуци се стапају у један и нестају, мртва тишина је око тебе и безнадежни ужас који те не напушта читаву ноћ. Неки од затвореника у сну испуштају крике, неки болно јече, други псују, но све то чини тишину још страшнијом – као да си отргнут од живота. Понекад ти се чини да би рукама могао да додирнеш ту стравичну и лепљиву тишину која ти заробљава мисли окивајући их у страх и очај. Пређашњи дан носи само ужасна сећања: стално присуство смрти, батинања, понижења, глад и уништавање људске душе.
‘’Гњидо једна, сад ћеш у самицу! На стрељање!’’ урлали су логорски стражари, лица искривљених од беса. ‘’Убићу те! Задавићу те!’’ урлали су криминалци. Сви смо знали да то нису пука застрашивања, већ да се то све свакодневно догађало у логору, пред нашим очима. Ноћу никада ниси могао да се одмориш, јер те је ноћ исцрпљивала том тескобном тишином; ноћу се пролазило кроз још горе муке него по дану. О изласку из логора се није смело ни размишљати. Чим би се рок на који си осуђен приближио крају, додали би ти још неколико година, без икаквог објашњења.
Једног дана пребацили су ме у другу бараку. Четвртог дана по пресељењу, док сам се враћао из нужника, приметио сам човека који је без престанка стајао крај своје постеље. Због чега ли стоји тамо по читаву ноћ? Рекоше ми да се тај човек моли. Други затвореници би му у пролазу често добацивали заједљиве речи.
Сви ћемо ионако да поумиремо у овом логору. За шта ли се овај моли? Због чега? Док сам још био на слободи чуо сам да неки људи верују у Бога и да их због тога шаљу на рад по логорима. У мојој породици су религија и празноверје изједначавани и сматрани недостатком културе и интелигенције. Какве користи човек има од вере? У шта човек да верује овде, на овом месту где су сви осуђени на смрт? На крају ме је савладао очај и ја одлучих да одузмем себи живот. У мојој породици су ионако већ сви мислили да сам негде погинуо: кад су се распитивали за мене у Москви, сигурно су добијали одговор: ‘’Нема га на списку.’’ Моја одлука је била коначна. Нећу да умрем кад стражари или злочинци одлуче да ме убију, нити желим да скапам од глади или зиме. Хоћу да умрем сада. Доста сам страдао – време је да учиним крај свему томе. Да ли је то кукавичлук? Не, већ нужност. Кад постоји нада, постој и могућност да се човек бори за живот. За логораша не постоји нада, постоји само сигурна, мученичка смрт. Једне ноћи отишао сам у нужник и тамо угледао греду коју су многи пре мене употребили у исту сврху. Однекуда сам украо комад ужета које сам носио до себе. Завршићу са собом, нећу више да живим. Одлучио сам.
Док пролазим између редова кревета, видим старца који, као и обично, стоји крај свог кревета и моли се. Остали спавају. Старац је толико удубљен у молитву да ме ни не примећује. Још само да га заобиђем ... Док идем према нужнику старац се одједанпут окреће и полази за мном. Хвата ме за руку и шапуће: ‘’Седи! Ниси сам овде. Има нас много који се осећамо као и ти, али с нама је Бог!’’
Послушао сам га и сео на његов кревет. Седим тако и слушам га. На своје изненађење, одговарам на његова питања. Осећам према њему мржњу, јер ми је омео план. Мој живот је моја брига, а не његова. Старац почиње да ми прича о мом животу износећи све појединости и мене почиње да спопада страх. Откуд он то све зна?
Смирује ме, пун је разумевања, зна да ми је тешко. Уморан сам, болестан, понижен, гладан. Но, све се то може победити, и мора се победити - ако се определим за тај пут, победа ће бити моја.
Сада сам веома љут на њега, имам жељу да га повредим. Уз пар неприличних речи устајем, али он ме и даље држи за руку и наставља да говори. Прекидам га, но он не престаје да ми прича. Објашњава ми да човек нема права да узме сам себи живот, да је дужан да се бори да га сачува. Почињем да га слушам и да схватам да старац заиста жели да ми помогне. Ништа се није променило у мом животу, али ја више нисам сам.
Не покушава да ми о Богу говори на силу, само Га спомиње. Помаже ми, једноставно речено. Осећам да он поседује неку унутрашњу снагу коју ја немам. Такође осећам да овај старац узима на себе сав мој очајнички бол и сву тежину логорског живота која ме свом силином притиска. Све он то носи заједно са мном. На крају се нисам обесио о греду као што сам намеравао, већ сам остао поред старца. Касније сам сазнао да он уопште и није стар, већ да само изгледа као старац пошто је у логору провео неколико година. Неки су га звали ‘Пјотр Андрејевич’, а други ‘Отац Арсеније.’ Никада нећу заборавити те дане, нити његов лик који ми се тада урезао у сећању.
Отац Арсеније ми је открио нови живот, привео ме је к Богу и препородио моје унутрашње биће. Због тога бих желео да изнесем своја најосновнија запажања о њему. О њему би човек могао да прича без престанка, јер су безбројна његова добра дела, а та његова дела се своде на две ствари: на Бога и на љубав – љубав којом је љубио све људе у име Бога. Сећам се ових његових речи: ‘’Сваки човек, пре него што умре, мора нешто да остави иза себе, некакав траг. То може бити кућа коју је саградио сопственим рукама, дрво које је засадио, књига коју је написао... но шта год да је оставио за собом, то мора бити нешто што је урадио, не ради себе, већ ради других људи. Све што су твоје руке створиле, биће печат који ће остати после твоје смрти. Људи ће посматрати дело твојих руку и ти ћеш и даље живети у радости коју си им причинио. Они ће те се сећати и благосиљати те. Није важно шта ћеш створити, важан је твој труд и љубав. Твоје дело ће у себи носити делић тебе, уколико си га направио зарад Бога и љубави према људима. Најважније је помагати другима, олакшавати им бремена и молити се за њих.’’
Тако је живео отац Арсеније и тако је учио све оне који долазили к њему. Давао је од себе оно најдрагоценије: топлину душе, веру, искуство Хришћанског живота.Учио нас је како да се молимо и разгорео у сваком од нас онај жижак вере који је Бог усадио у свакоме од нас. Да ли ико ко га је познавао може да заборави све што је учинио? Многи су к њему долазили и односили са собом све те драгоцене дарове. Много мира и радости нам је штедро даровао наш отац Арсеније.
Све ово о чему пишем, осетио сам на себи. И на другима сам видео како их познанство са оцем Арсенијем мења, обнавља и даје им снагу. Одлазили су из логора као верници и односили са собом трачак оне топлине којом их је даровао. С обзиром на мој случај, могао сам и сам да преносим на друге оно што сам добио од оца Арсеније: веру, љубав, доброту.
Они који су живели у његовој близини нису одлазили са овог света гневни, без наде, већ просветљени вером у Бога, а стравичан логорски живот није за њих представљао неправедно страдање, већ незаобилазно искушење на путу ка Богу.
Често се догађало да ти исти људи, пре одласка из овог живота, пренесу светлост другима. Уколико би до првог сусрета са оцем Арсенијем дошло када је човек био на самрти, он је олакшавао том човеку болове и муке, и човек би мирно прешао у други живот. Отац Арсеније је овај таланат од Бога умножавао чинећи многа добра дела и делио га великодушно са другима. Никад због тога није осиромашио, напротив, то га је богатило, а да сам није био свестан тога. Када би отац Арсеније говорио о твом животу, било би ти јасно да он о теби зна више него што ти сам знаш о себи. Знао је чак и шта те чека. Очи су му биле благе и пажљиве. Гледајући у њега, у тебе се постепено усељавао мир, добијао си снагу. Када би говорио, глас му је био тако уверљив да си морао имати поверења у њега, зна&