OTAC ARSENIJE (2)
"Нећу те оставити”
Једном, за време једног од многобројних разговора са оцем Арсенијем, Сазиков рече: “Оче Арсеније, видим да изговараш молитве напамет, пошто немаш црквених књига. А ми смо чули да можемо да ти набавимо неке књиге. Сиви је нешто напоменуо својим људима, а они му рекоше да је то изводљиво.”
“За има Бога, молим вас да не узимате ничије књиге - грех би био на моју душу.”
“Наравно да нећемо, оче Арсеније, зар мислиш да бисмо ми то учинили? Све ћемо уредити тако да нико не страда. Постоји место где логорски службеници држе све ствари које се одузимају чим неко нови стигне у логор. Чули смо, из поузданих извора, да тамо има и књига, које тамо леже већ дуго. Момци су одлучили да ‘дигну’ цео сандук са књигама, а ја сам им рекао да узму и верске књиге, чак сам им рекао и које.”
Ово је веома забринуло оца Арсенија. Како то да прихвати? Ту ноћ је пробдео у моливи, а пред јутро га ухвати лаган сан. Он виде тада како у бараку улази неки стари монах који га благослови и рече му: “Не бој се, Арсеније! Узми шта ти треба, и моли се Светом Митрополиту Алексеју Московском!” Осенивши га поново знаком крста, монах изађе, лагано и достојанствено.
Другог дана у бараки наста велика гужва. Поче општи претрес, а неки затвореници су одмах послани у специјални сектор на испитивање. Власти су откриле да су криминалци украли сандук са конфискованим стварима.
После десет дана, Сазиков даде оцу Арсенију две књижице: Свето Јеванђеље и Требник. Отац Арсеније их прими са страхом Божјим, оде до своје постеље, отвори књигу Јеванђеља и задрхта пред несхвативом милошћу Божјом: са унутрашње стране повеза налазио се мали комад свиле, површине не веће од 5 квадратних сантиметара; материјал беше стар и већ пожутео. Испод комада свиле стајао је натпис: “Антиминс*, мошти Св. Алексеја, Митрополита Московског, 1883.” Поред овога, у повез беше урезана сребрна иконица, величине новчића од двадесет копејки. Отац Арсеније начини земни поклон пред овом светињом и заблагодари Богу: “Господе, Твојом милошћу сам још жив, велика су дела Твоја”, и заплака од радости.
“Оче Арсеније, сваки пут кад завршиш молитву уз помоћ ових књига, дај их мени или Сивоме. Код нас их нико неће наћи, али ако буде претреса, код тебе ће их одмах открити, и одузеће ти их. Не брини, нећемо ништа оскрнавити, само ћемо их чувати на безбедном.”
После овога, настаде време велике радости за оца Арсенија. Обављао је своје послове, а увече би уз дрхтаву светлост свеће читао Јеванђеље и служио редовне службе. Када је било време за устајање, враћао би књиге Сазикову.
Прошло је два месеца, претреси су се проредили. Отац Арсеније би понекад задржавао Јеванђеље код себе и преко дана, но тада би га увек скривао иза једне даске на зиду, како му је саветовао Сазиков. Чинило му се да је то место безбедно, чак и приликом ноћних и дневних претреса. Једном, када је завршио свој посао у бараки, док се други затвореници још нису вратили, он извади јеванђеље из скровишта и поче да чита. Одједном се уз тресак отворише врата и у бараку бануше наредник, три војника и надзорник звани ‘’Праведни.’’ Отац Арсеније у првом тренутку није могао да се снађе, но онда сакри Јеванђеље у унутрашњи џеп фатиране памучне кошуље коју је носио на себи и поче да се моли Богу у себи.
Војници испретураше целу бараку. Са пода повадише све расклимане даске. Поскидаше и даске са зидова, а затим наредише завореницима да свако истресе садржај своје торбе на под. Дођоше и до оца Арсенија. Наредник из специјалног оделења нареди Праведном: “Претражи попа, надзорниче!” и настави даље са војницима да врши претрес.
Праведни стаде да претреса оца Арсенија и, наравно, одмах напипа Јеванђеље. Рука му се мало задржа на њему, затим га извуче и неприметно стави у свој џеп, а онда настави са претресом. Кад је завршио, рече нареднику:
“Нема ништа.”
“Пребрзо си га претресао! Скидај се, попе! Сад ћеш да видиш шта је претрес!”
Отац Арсеније свуче све са себе и војници стадоше да прегледају његову одећу, да проверавају шавове. Најзад побацаше на под све што се налазило по џеповима. Наравно, ништа нису нашли. Наредник је био веома љут. Опсова оца Арсенија и оде.
Отац Арсеније се обуче. Све време се молио у себи и плакао ради ове неочекиване милости коју му је Бог показао. Покупи своје ствари са пода и закрпи шавове које су војници поцепали, а затим се даде на посао чишћења бараке након претреса.
Кроз отприлике сат и по, Праведни уђе у бараку и упита оца Арсенија: “Има ли кога овде?”
“Сви су на послу”, одговори отац Арсеније.
Праведни погледа унаоколо, завири испод кревета, а затим брзо врати књигу оцу Арсенију и рече: “Ово је једна од украдених књига, зар не?”
Отац Арсеније је ћутао.
“Одговори ми. Одакле ти књига?”
“То је једна од књига које су нестале”, рече отац Арсеније.
“Јеси ли луд? Размисли мало! Ако држиш код себе Јеванђеље, мораш га сакрити! Да га је наредник пронашао, убио би те од батина.” Затим настави, шапатом: “Опростите ми, оче! Тешко је овде, у логору. Није тешко само вама затвореницима, него и нама, нама којима је преостала још понека мрвица савести. Знам, оче Арсеније, све знам. Знам колико је живот овде тежак за све вас. Али молим вас да се сетите да смо и ми приморани да радимо овде, у овом кругу пакла, и то не зато што смо кукавице или слабићи. Помоћићу вам, покушаћу чак и да вас пошаљем некуда где ће вам живот бити мало подношљивији, али за све то треба времена. Све што будем радио, мораћу да радим у највећој тајности, а пред другима ћу морати да будем нарочито груб. Мораћете да ме извинете… Опростите!”
Рекавши ово, Праведни оде, не осврћући се за собом.
Отац Арсеније је гледао за надзорником и осетио стид због свог неповерења у Божју милост, у Његове несазнативе путеве. Поново увиде како је људска душа богата и пуна, како је у свакој души могуће пронаћи искрицу Божје љубави. Стаде да се моли: “Помилуј ме, Боже, по неизрецивој љубави Твојој и по великој милости Твојој. Господе, Боже мој, велики си и препрослављен у делима Твојим. Ево помагача о којима ми је говорила Пресвета Твоја Мати. Зар сам икада могао да помислим да је овај надзорник од Тебе послат ради помоћи мени бедноме? Зар сам могао…?”
Отац Арсеније се сети да је надзорниково име Андреј и стаде да се моли за њега, и док се молио, читав Андрејев живот се отворио пред њим и он увиде да је то добар и великодушан човек.
* Антиминс: икона насликана на комаду свиле у коју су уткане мошти светитеља. Да би свештеник могао да служи свету литургију, он мора да има антиминс
Tежак пут
Прозорљивост оца Арсенија је запрепашћивала многе који су к њему долазили, а неке је чак и плашила, но он сам није могао то да разуме, нити је сматрао да му је Бог подарио неко посебно познавање људске душе. Ја сам вазда проводио време крај оца Арсенија и увидео да он искрено верује да је разумевање људске душе својствено сваком свештенику. Био је убеђен да не поседује никакву нарочиту способност читања мисли, већ да само добро разуме људе који сами хоће да своје мисли поделе с њим и да му их пренесу. Имао је огроман и невероватан утицај на људе који би му долазили. Они који су му често долазили и знали како он живи били су задивљени дубином и снагом његове Богом дане прозорљивости. Авсенков ми је испричао два догађаја која га беху дубоко потресла, којима је био сведок када је, под утицајем оца Арсенија, почео да верује у Бога.
Једне вечери, нешто пре последње прозивке, довели су већу групу нових затвореника у логор. Администрација логора стаде да их разврстава по баракама, према броју празних лежајева.
‘’У нашу бараку су тада послали око двадесет петоро’’, сећао се Авсенков. ‘’Видело се да су дуго пешачили. Угурали су их у бараку. Личили су више на сени него на људе. Једва су стајали на ногама, а живот им се полако гасио. Напољу је било ледено, хране им нису давали два дана. Три ноћи нису спавали.
‘’Међу њима је било највише интелектуалаца, ‘народних непријатеља’, инжењера, агронома и лекара, али и неколико криминалаца.
‘’Довели су их пре прозивке, пошто су нам већ били поделили вечерњи оброк састављен од хлеба и ретке супе. Службеници који су радили у логорској администрацији су већ били отишли или су завршавали посао.
‘’Стражари су најпре помислили да би новима требало дати нешто да поједу, да би потом закључили да је тако нешто сувише компликовано. ‘Морали бисмо понови да ложимо ватру’, гунђали су. ‘Да грејемо супу, откључамо складиште, нарежемо хлеба, па онда још и да пишемо извештај колико је чега потрошено...’
‘’То је заиста био компликован посао. Договорено је да нови затвореници могу да причекају до сутра – има времена. Командант логора чак изјави: ‘На крају крајева, нису они гости па да их дворимо, него непријатељи народа. Ништа им неће бити.’ Тако су, дакле одлучили. Наравно, знали су да ће многи од њих умрети још те ноћи, а да ће у извештајима морати да слажу како су ти људи умирали у распону од неколико дана, да не би били окривљени за смрт великог боја затвореника одмах по доласку. У том случају, одговорност за њихову смрт сносио би логор.
‘’И тако, нови осуђеници дођоше у нашу бараку. Као што је познато, новајлије нису нигде добродошле. То почиње већ у школи, задиркивањем нових ученика у разреду, затим на послу, где се радници подсмевају приправницима и праве им непријатности, а у логорима је то нарочито изражено. Тако да смо их и ми само погледали – новодошли затвореници нису ни личили на људе, него на некакве остаке људских бића; нису били у стању ни да стоје. Није нам било јасно како су уопште могли да дођу до логора. Стајали су наслоњени на зидове, или су се придржавали за кревете.
‘’Затвореник задужен за ред у нашој бараци им рече: ‘Идите, лезите на празне кревете.’ Сви смо знали да су једини слободни лежајеви они који се налазе најдаље од пећи. Тамо је било веома хладно и није било начина да се новопридошли тамо загреју.
‘’Старији становници бараке су се већ спремали за починак. Неки су већ били легли, док су други и даље играли карте. Криминалци су одмах одмерили новодошле, а кад су видели да од њих нема шта да се узме, заборавили су на њих.
‘’Отац Арсеније је лежао и молио се. Када су нови затвореници ушли, он устаде и упути се ка главним криминалцима. Њихова реч је била закон за све криминалце, као и за политичке затворенике; ако би се неко оглушио о њихове заповести, свашта је могло да се догоди.
‘’Отац Арсеније се обрати тим вођама криминалаца, ‘тешким случајевима’, како смо их називали: ‘Мора се помоћи новима. Промрзли су, гладни и изнемогли. Ако им не помогнемо сада, многи од њих ће засигурно умрети ноћас.’
‘’ ‘Тешки случајеви’ су познавали оца Аренија добро и поштовали га. Пошто су са њиме провели неколико година, волели су га на свој начин; но овај пут један од криминалаца пљуну на под и рече: ‘Ма нек’ цркну. И ми ћемо ускоро. Нећу да делим своју храну ни са ким. Разумеш ли, попе?’
‘’Остали су ћутали. Човек се тешко растаје од онога што је његово, поготову на оваквом месту где је уобичајено да се помаже само пријатељима. Сви смо гледали у оца Арсенија. Како ће се ово завршити? Новодошли су и даље стајали збијени у групицама и немо нас посматрали.
‘’Отац Арсеније је и даље мирно гледао криминалаце у очи, затим се прекрсти и рече: ‘Договорено је: уступамо лежајеве близу пећи новима, а ми ћемо спавати тамо где је хладније. Шта год ко има од хране, нека донесе овамо на сто. Загрејаћемо воде – пећи су и даље топле. Хајде, брзо.’’
‘’ ‘Тешки случајеви’ устадоше без речи и почеше да праве нови распоред спавања у бараци. Вадили су остатке хране и стављали на сто. И остали учинише исто. Неки од злочинаца су покушали да сакрију хлеб, али остали су то приметили и запретили им.
‘’Мрву по мрву, сакупило се довољно хране да се двадесет пет новајлија нахрани. Загрејали смо воду у лименкама на пећи. Отац Арсеније раздели сакупљену храну новим затвореницима и они полегаше у своје постеље. Сви су преживели, што није могло да се каже за несрећнике који су размештени по другим баракама. За отприлике четири дана, новодошли су се довољно повратили, па су и њих послали на рад.
‘’Запрепастила ме је мирноћа и усредсређеност оца Арсенија када је изговорио те речи: ‘Хајде брзо!’ Он се тада обраћао људима који нису имали шта да изгубе. Он им је сасвим мино рекао шта да ураде, а они су га послушали – као да се радило о наређењу.
‘’Често сам размишљао о томе’’, сећао се Александар Павлович Авсенков. ‘’Откуда оцу Арсенију снаге да тако нешто уради? Да ли је успевао да дирне у савест људи, или им је напросто налагао да, у име Бога, изврше оно што им је ионако била дужност?’’ Авсенков закључи да се снага оца Арсенија састојала из тога што је све тражио у име Бога.
У име Бога заповедам ти: престани!
Ево још једног догађаја који је Авсенков испричао, који је оставио на њега можда још дубљи утисак.
‘’Закључавању бараке увек је претходила прозивка. Све би нас истерали напоље. Морали бисмо да се постројимо у врсту и да чекамо прозивку. Температура је могла бити двадесет пет степени испод нуле, могла је да пљушти киша, комарци су могли да нас уједају без милости, али правило се никада није мењало: сви су безусловно морали да изађу напоље на пребројавање.
‘’Те вечери смо сви, као и увек, пожурили у врсту испред бараке. Било је веома хладно, али морали су да нас преброје два пута: један затвореник је недостајао. Смрзавали смо се, а надзорнике је обузео гнев. Почели су да нас пребројавају по трећи пут, кад из бараке одједном истрча младић од својих 25 година и покуша да на брзину пронађе своје место у врсти. Није имао времена да стане у ред, јер су се надзорници истом бацили на њега и стали да га шутирају. Младић покуша да објасни зашто је закаснио, но надзорници су га немилосрдно ударали. У свима нама је кључао гнев, али нико се није усудио да изусти реч.
‘’Стајао сам у врсти поред оца Арсенија и наједном га видео како излази из врсте, осењује се знаком Крста, затим како крстообразно благосиља надзорника који је тукао младића. Чух јасно његов глас: ‘У име Бога, заповедам ти: престани! Престани са тим!’ Затим нас све благослови широким знаком Крста и врати се у врсту. Надзорник сместа престаде да туче младића и поново поче да пребројава затворенике; младић се несигурно усправи и стаде на своје место.
‘’Касније упитах човека који је стајао поред мене: ‘Јеси ли видео шта је Пјотр Андрејевич учинио кад су тукли оног младића?’
‘Учинио? Шта је учинио? Стајао је као кип!’
‘’Све је ово оставило на мене огроман утисак; био сам сведок моћи којом је Бог обдарио оца Арсенија. Да није можда у питању хипноза, помислио сам, но тада ми сину одговор: ‘Наравно да није. Отац Арсеније овакве и сличне ствари не чини ради себе, већ ради других.’’’
У логору је било много различитих људи. Неки су били фанатици, скренули с ума. Били су посве уверени у своје ставове и као последица тога, гледали на остале као на изгубљене овце. Овакви фанатици би често помагали људима, но стицао се утисак да су помагали ради себе и своје користи, а не за добро других.
Отац Арсеније је био вољен. Неки су покушавали да га убеде да погрешно верује, на шта би отац увек одговарао: ‘’Покушавам ли ја да те убедим да ти криво верујеш? Слушај своју душу шта ти говори и открићеш истину. Сећај се речи светог апостола Павла: ‘носите бремена једни других и тако испуњавајте закон Христов.’ Зло можеш победити само добрим.
И ја сам увек осећао: управо то што је носио бремена других, омогућавало му је да трпи сопствено страдање. То је људе привлачило к њему, а њему самоме давало снагу духа којом је приморавао друге да извршавају оно што би им налагао да ураде у име Бога. Пример за то су ова два случаја која сам овде изнео.
Радост
Строги режим је и даље владао у логору. Људи су умирали, на њихово место су долазили други, да би и они потом умирали. Свако је чекао свој ред. Скоро нико није доживео да из ‘’специјалног’’ логора буде пуштен на слободу. Било је само неколико случајева када су ослобађани изузетно чувени научници или моћници Компартије који су раније радили у савезним органима. Причало се да су за три године пуштена свега десеторица, од којих је један добио срчани напад и умро када је чуо вест о свом помиловању.
Оца Арсенија су 1952. позвали у ‘’специјални’’ сектор на испитивање. Примио га је прво наредник, а затим мајор. Мајор га је радосно поздравио: ‘’Добро јутро, Пјотре Андрејевичу, оче Арсеније! Имам за вас добре вести: Александар Павлович Авсенков ће бити ослобођен. Његови пријатељи су то успели да издејствују с тешком муком. Сутра ћу га позвати да му то саопштим, али бојим се да ће га та вест много потрести. Он има слабо срце; молим вас, припремите га пажљиво да прими вест. Ја ћу му то саопштити пред дежурним официром, па ћу морати да будем груб. Реците му да не треба да брине. Не само што ће га ослободити, него ће га и вратити на његов положај у Партији – тако је наредио сам Стаљин.
‘’Међутим, што се вас тиче, вести нису добре. Ви сте повезани са црквом. У вашем досијеу налази се посебан печат са назнаком: доживотна казна. Волео бих да могу да вам помогнем, али то није у мојој моћи. Из овог логора људи као што сте ви излазе само по налогу Берије* , или њему равних. По питању вашег предмета не могу ништа да учиним. Ако вас ослободим без њиховог одобрења, знајте да ће ме сместа пријавити и стрпати у исти овај логор. Но, уколико се било шта промени, учинићу све да издејствујем слободу за вас, а помоћи ће и Александар Павлович.
‘’Добио сам премештај за Москву. ‘Опростили’ су ми, ако могу тако да се изразим, и вратили ми чин генерала. Поново ми је додељен положај у Тајној служби безбедности.
‘’Волео сам своју земљу и бранио је читавог живота. За време последњег рата радио сам у извиђачкој јединици и успео да спасем хиљаде живота, а онда сам некоме засметао па су ме пријавили Стаљину. Осуђен сам на казну стрељањем због наводне сарадње са Немцима...
‘’Стаљин је наредио да се мој предмет поново размотри, а затим наложио да ме пошаљу у овај логор. Кад сам дошао овде, био сам престрашен. Нисам могао да будм ни од какве помоћи, јер су од самог почетка будно пратили сваки мој корак. У животу нисам помишљао да постоје ствари које сам овде видео: како људи уништавају друге људе. Немам власт да било шта променим. Једном сам спречио ликвидацију нвиног човека. Сместа је у Москву послат извештај о томе како ‘ометам извршење правде.’ Ужасно! Због чега се све то дешава? Никад нећемо знати. Пјотре Андрејевичу, молим вас, реците ми коме бих могао да помогнем пре него што одем. Реците ми, и ја ћу се постарати. Само ми је жао што нисам у могућности да вама помогнем.’’
Отац Арсеније је замишљено посматрао мајора. ‘’Хвала вам’’, рече. ‘’Хвала вам. Знам да ми ви не можете помоћи; када за то дође време, помоћи ће ми Бог. У међувремену, помозите Авсенкову да изађе из логора, помозите студенту Алексеју Никонову, лекару Денисову и бившем злочинцу Трифонову. Постарајте се да их преместе у обичан логор – тамо ће им живот бити лакши, а и лакше ће моћи да им помогну споља.
Отац Арсеније не спомену Сивог. ‘’Сергеје Петровичу!’’ рече, гледајући га у очи. ‘’Када стигнете у Москву, учините све што можете да више не радите за ‘службу безбедности.’ Тражите премештај, или ћете доживети слом. Пошто сте видели и схватили шта се овде догађа, постали сте други човек. Спасите душу!’’
Абросимов је посматрао старца. Ни њему самом није било јасно каква ће изгледати његова будућност, но чинило му се да отац Арсеније зна више о њему од њега самог. Поново га преплавише сећања из детињства. Да, отац Арсеније је прави Хришћанин. Некада давно је читао о таквим људима...
Сергеја Петровича обузе осећање дубоке туге. Он устаде, приближи се оцу Арсенију и, веома ганут, рече му: ‘’Не знам да ли ћу вас икада више видети, но ви сте на мени оставили неизбрисив печат. Ја сада другачије посматрам живот. Верујем вам, верујем Вери Даниловној и својој супрузи. Све разумем. Знам да се непрестано молите. Не заборавите ме, Пјотре Андрејевичу, не заборавите ме!’’
Отац Арсеније устаде са столице, приђе Абросимову, загрли га и рече: ‘’Нека вас Бог чува, Сергеје Петровичу! Не заборављајте на друге, помажите им, чините добро, ма где се налазили. Помажите људима. А ви и ја ћемо се срести поново једног дана.’’
Затим се поклони дубоко и изађе. Док је излазио, Абросимов је имао утисак да није он био тај који је позвао оца Арсенија на разговор, већ да је отац Арсеније позвао њега.
Абросимов никада није заборавио своје сусрете са оцем Арсенијем. Када га је први пут срео, видео је пред собом старца у искрпљеној памучној јакни, уморног, изнемоглог, који је деловао сломљено и празно