MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Неколико биографских података

Отац Арсеније је рођен у Москви 1893. године. По завршеној гимназији 1911, уписао је Историјско-филолошки факултет на Краљевском Универзитету у Москви. Услед краће болести која га је задесила 1916. године, стекао је универзитетску диплому тек 1917. Још као студент написао је и издао своје прве радове на тему старе руске уметности и архитектуре. Затим је, у потрази за духовним животом отишао у манастир Оптину пустињу у коме је добио благослов да се замонаши. Могуће је да је у Оптини пустињи и примио монашки постриг. Када је 1919. године рукоположен за јеромонаха, додељена му је парохија у једној од московских цркава. С обзиром да монасима није било дозвољено да служе у парохијама, за ову службу је добио посебну дозволу од тадашњег патријарха московског, господина Тихона.

Крајем 1921. године, када је дотадашњи старешина Храма, отац Павел, премештен у други град, а потом и ухапшен, отац Арсеније је ступио на његово место старешине храма. За осам година службовања у тој парохији, окупио је око себе велико братство Православних хришћана и постао њихов вољени пастир и исповедник.

Отац Арсеније је први пут ухапшен 1927. године. Тада је послат у изгнанство на север земље. Две године касније, када му је дозвољен повратак из изгнанства, имао је забрану кретања и није смео да се приближи Москви у кругу од 100 км. Тада је почео да служи у градићу недалеко од Москве, но убрзо после тога, поново бива хапшен 1931. Овога пута је изгнан у вологдску област на пет година. По истеку овог рока, поново је ухапшен, осуђен на годину дана затвора и опет протеран и изгнанство.

Пошто је одслужио шест година у логору, дозвољено му је да се настани у архангелској, а затим у владимирској области. Било му је строго забрањено да служи у било ком храму, тако да је богослужења обављао код куће. У овом периоду је неколико пута у тајности путовао у Москву, где би се састајао са епископом Атанасијем (Сахаровим). Такође би присуствовао рукоположењу своје духовне деце у свештенички чин. Отац Арсеније се тајно дописивао са свом својом духовном децом и на тај начин одржавао везу са њима.

Године 1939. поново је послат у Сибир, а одатле у логор на Уралу. Крајем 1940. обрео се у уралском затвореничком логору. У марту 1941. пребачен је на принудни рад, такође у уралској области. Тада је скоро сасвим престала његова преписка са духовном децом, а када је исте године послат у логор ‘’специјалног режима’’, који је уједно био и најстрожија врста логора у тадашњем Совјетском Савезу, онемогућена му је било каква веза са спољним светом. Читавих петнаест година се о њему ништа није знало, а његови пријатељи и духовна деца су били уверени да је отац Арсеније страдао негде на стратиштима логора. Добро се знало да из логора ‘’специјалног’’ режима скоро нико није излазио жив.

Отац Арсеније је с Божјом помоћи успео да преживи логор, из кога је ослобођен тек 1958. године, када се настанио у Ростову, у дому своје духовне кћери Надежде Петровне.

Отац Арсеније се упокојио 1975. године. Сахрањен је на ростовском гробљу. На његовој надгробној плочи стоји једноставан натпис:

1894 – 1975

Казивања о своме духовном оцу саставио слуга Божји Александар

Увод

У новије време штампана су многа сведочанства о животу политичких затвореника у Русији у Стаљиново доба. Писали су их научници, припадници војске, писци, бивши бољшевици, образовани људи свих занимања, али и прости људи, сељаци и радници. Ипак, мислим да до данас нико није писао о милионима Православних који су оставили своје животе по стратиштима логора и казамата, који су били подвргавани најстрашнијим мучењима и ислеђивњима. Они су страдали и гинули за своју веру, у име Бога којега се никада нису одрекли. Умирући, они су Му појали хвалу и Он их није напустио.

Запечатити усне и ћутати о овоме значило би препустити забораву све патње, крстоносни пут и смрт милиона мученика који су пострадали Бога ради и ради нас који смо остали да на земљи живимо.

Наша је дужност пред Богом и пред Његовим људима да проговоримо о овим мученицима.

У ова претешка времена пострадали су најбољи мужеви Руске Православне Цркве: свештеници, епископи, старци, монаси и дубоко верујући народ у коме је горео неугасиви пламен вере. По својој снази, ова вера беше једнака оној коју су исповедали први мученици за Христа, можда чак и јача. У овој књизи сусрешћемо се са само једним од ових, још увек неканонизованих светитеља. А колико је много било оних који су нас ради страдали!

Двадесет је векова човечанство узрастало у Богопознању. Хришћанска вера је људима даровала светлост и живот; па ипак, у овом, двадесетом веку, било је и таквих људи који су свесно одбацили ово богато и свето наслеђе и који су се определили за зло. Умножавајући то зло у себи и другима, послали су милионе невиних људи у мученичко страдање и смрт.

Бог је благоизволео да са оцем Арсенијем проведем у логору само кратко време. Ипак, и то мало времена проведено са њим било ми је довољно да уђем у веру, да постанем његово духовно чедо, да кренем његовим путем, да будем сведок његовој дубокој љубави према Богу и људима, да схватим шта значи бити прави Хришћанин.

Прошлост се не сме заборавити – она је темељ садашњости и будућности. Зато осећам да ми је дужност да сакупим што више материјала о животном путу оца Арсенија. Да бих сабрао сва ова драгоцена казивања о њему, разговарао сам са његовом духовном децом, читао писма која им је писао и сведочења људи који су га познавали.

Духовне деце оца Арсенија је било много. Куд год га је Бог слао, стицао је нова духовна чада. Било их је у граду у коме је раније живео док је био историчар уметности, а касније рукоположен за свештеника и у коме је основао заједницу верујућих – Хришћанско братство, било их је у селима у којима је био протеран, било их је у градићу изгубљеном у шумовитом северу где је провео неколико година, а било их је и у злогласном логору ‘’специјалног режима.’’ Међу његовом духовном децом било је фабричких радника, сељака, интелектуалаца, криминалаца, политичких затвореника, бивших комуниста, као и логорских старешина разних чинова. Долазећи у додир са оцем Арсенијем, они су постајали његова духовна деца, пријатељи, верници и следбеници.

Да! Беше их много који су, када су га упознали, кренули за њим. Они које сам лично познавао испричали су ми оно што су о њему знали и чему су били сведоци.

Приликом сваког сусрета са оцем Арсенијем, покушавао сам да сазнам више о појединостима из његовог живота, но мада смо често разговарали, ретко је говорио о себи. Неке од тих разговора успео сам да забележим док је још био жив. Тада сам му давао своје белешке да их прегледа и питао га: ‘’Је ли овако било?’’ ‘’Да’’, одговарао би увек. А онда би увек додао: ‘’Све је нас Бог повео различитим стазама и путевима, и сваки човек има, ако се само потрудиш да дубински сагледаш његов живот, нешто о чему је вредно писати. Мој живот је, попут многих, увек био испреплетан са животима других људи и текао упоредо са њиховим. Свачега је ту било. Али све је Бог тако уредио.’’

Често се дешавало да понешто исправи у мојим белешкама. Тада сам, наравно, морао да мењам називе места и имена скоро свих људи о којима је било реч. Неки од њих су и даље међу живима и – ко зна? Зла времена се могу повратити.

Трагање за материјалом је било напорно, али је уродило плодом: многа казивања и сећања изнета су у овој књизи. Обрада књиге је далеко од савршенства, али успева да оживи пред нама лик оца Арсенија.

Када сам започео посао, нисам имао представу о количини материјала који ће ми бити доступан, нити сам знао које ће природе тај материјал бити. Сада, по обављеном послу, мишљења сам да је најкорисније да се књига подели на три дела: први део носи назив Логор, а други део, састављен из већ прикупљених записа, назвао би се Пут. Други део би садржавао писма, сећања и казивања људи који су познавали оца Арсенија. Што се трећег дела тиче, материјала има много, а биће потребно и много рада да се све то обједини. Нека би ми Бог помогао у томе.

Сујета би била рећи: ‘’Ја сам сакупљао’’, ‘’ја сам писао.’’ Много је људи прикупљало, записивало и делило са мном сећање на оца Арсенија. За овај подухват заслужно је на десетине људи који су познавали и волели оца Арсенија. Ја сам само покушао, као и сви они које је отац Арсеније подигао и усмерио на пут вере, да му се макар мало одужим што ме је избавио од пропасти и дао ми нови живот.

По читању ове књиге, помолите се за здравље и спасење слуге Божјег Александра. То ће бити моја велика награда.

Први део

Логор

Логор ‘’специјалног режима’’

Мрак и сурови мраз су зауставили све. Све, осим ветра. Ветар је витлао облаке леденог снега који би се потом распршивали у кишу ледених иглица. Сваки пут када би наилазио на препреку, ветар би разбацивао гомиле снега, затим би са земље подизао нове сметове, и тако без престанка, даље... никуда.

Кадкад би се на трен све стишало, а онда би се однекуда из мрака наједном појавио огроман круг светлости. У том кругу назирали би се бескрајни низови барака које су се шириле свуда унаоколо као град. У даљини су се оцртавале стражарнице са рефлекторима и војницима који су чували логор. Километри и километри бодљикаве жице чинили су неколико заштитних редова између којих је злослутно бљештала светлост рефлектора. Полицијски пси су лено шетали између првог и последњег реда жице. Са стражарница су снопови светлости клизили по земљи, све даље, полако, по снегу, а затим се враћали натраг ка бодљикавој жици.

Војници су са стражарнице непрекидно мотрили на простор између редова жице. Тишине није било ни у једном тренутку. Ветар би се поново подигао, заклањајући снегом снопове светлости, чиме је још више долазио до изражаја мрачни и суморни изглед барака.

Логор је спавао дубоким сном.

Наједном се зачу ударање метала о метал, налик на звоњаву, прво на капијама логора, а затим, уз непрекидно одзвањање, и другде. Рефлектори убрзаше свој клизећи ход, капије логора се отворише и камиони пуни војника и логорских надзорника увезоше се унутра.

Возила се брзо размилеше по целом логору. Код сваке бараке из камиона искочише по четворица, који одмах стадоше да проверавају сваки делић грађевине како би се уверили да није било покушаја бекства. Пошто су утврдили да ништа није померено нити поремећено, надзорници откључаше бараке. За војнике на стражарницама ово је био најосетљивији део свакодневне процедуре. Светла почеше да се пале свуда, а стражари поскидаше пушке са рамена. Полицијски пси почеше нервозно да реже. У гулагу је започињао нови радни дан.

Мрак се једва мало подигао на почетку овог северног зимског јутра, а ветар је, као да не хаје што свиће дан, дувао и даље немилосрдно, из све снаге. Близу унутрашњег круга безбедносне зоне логора на неколико места се подизао пламен. На тим местима је горела ватра која је била неопходна ради лакшег отапања снега и леда који је прекривао земљу, како би људи могли да копају масовне гробнице. Беше то посао затвореника у логору.

Барака

Када су затвореници почели да излазе из својих барака на прозивку, логор наједном оживе. Ледени ветар, мраз и мрак представљали су праву агонију за људе који се обреше напољу. Стојећи у врсти по баракама, затвореници добише свој дневни оброк и пођоше право на рад.

Бараке су сада биле празне, но мирис влажне одеће, људског зноја, измета и средстава за дезинфекцију и даље је испуњавао просторију. Чинило се као да су вика надзорика, псовке које раздиру душу, људска патња и окрутност злочинаца и даље присутни. Овај осећај свеопште потиштености, међу голим клупама и редовима лежаја унеколико је разбијала топлота, јер је, одајући утисак да ту ипак неко живи, ублажавала празнину.

На –27о удари ветра су изазивали страх не само код затвореника који су пошли на рад, већ и код оних који су, ушушкани у топлу одећу, мотрили на њих.

Тешким кораком и са свеприсутним страхом затвореници су полазили на свој свакодневни посао. Знали су да је тај посао намерно осмишљен тако да би им било што теже, и да је готово немогуће испунити норму коју је прописивала управа логора. Све је учињено како би се ови људи полако, али сигурно, послали у смрт. У овај логор су слали политичке затворенике, али и обичне криминалце који су били осуђени на смртну казну. Ретко ко је одатле излазио жив.

Отац Арсеније, чије световно име беше Пјотр Андрејевич Стрељцов, водио се као ‘’зек’’ (затвореник) бр. 18376. Дошао је у логор пре шест месеци и већ сада му је било јасно да нема наде да ће одатле икада изаћи.

Ноћ се постепено претварала у мрачну зору, а потом у кратак, суморан дан. Рефлектори су и даље осветљавали логор. Отац Арсеније је непрекидно био на дужности: морао је да цепа дрва у близини бараке, а затим да их уноси унутра, да ложи пећи и да одржава ватру у њима.

‘’Господе Исусе Христе, Сеине Божји, помилуј ме грешног!’’ понављао је радећи. Дрва су била влажна и делимично замрзнута, па их је било тешко сећи. Пошто у логору није била дозвољена употреба секире, цепао их је тако што би у свако дрво, помоћу једне тешке цепанице, укуцавао зашиљени мањи комад дрвета. Наравно, напредовао је веома споро. Од исцрпљености и глади није ни могао да ради брже. Све му је било тешко и напорно. Па ипак, барака је морала бити чиста, уредна и пометена, а пећи топле. Ако све то не буде на време урађено, надзорник ће га послати у ћелију самицу, а засигурно ће га затвореници из његове бараке претући.

Политички затвореници су често добијали батине: надзорници су их на тај начин кажњавали, док су их криминалци тукли јер су у том, за њих уобичајеном ‘’послу’’ уживали, истресајући из себе сав свој накупљени гнев и мржњу. Неко би сваког дана био претучен. За злочинце, то је била главна забава.

‘’Смилуј се на мене грешног, помози ми. У Тебе полажем сву своју наду, Господе, и у Тебе, Мајко Божја. Не остави ме, подај ми снаге.’’ Овако се молио отац Арсеније, посрћући од умора, док је преносио нарамке дрва за огрев.

Дође време да се наложе пећи које се беху током ноћи охладиле, те из њих више није допирао ни трачак топлоте. Није било лако ложити ватру са влажним дрвима, а ни гранчице за потпалу нису биле суве. Претходног дана је отац Арсеније наишао на неколико сувих гранчица које је сакрио у угао собе, близу пећи, мислећи: ‘’Сутра ћу лакше моћи да наложим ватру!’’ Но сада, када је пошао по суварке, виде да их је неко полио водом. Знао је, ако закасни да наложи пећи, да се бараке неће загрејати до повратка радника. Отац Арсеније пожури напоље, не би ли иза бараке пронашао гранчицу или било шта суво. Све време се молио: ‘’Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног’’, а затим би додао: ‘’Нека буде воља Твоја!’’

Гледао је свуда унаоколо, али ништа суво није могао да пронађе. Како сада да наложи ватру?

Док је отац Арсеније тражио суварке, прође поред њега постарији осуђеник који је радио у суседној бараци. Беше то криминалац, невероватно окрутан и моћан. Говорило се да се од његовог имена стрепело још у време пре револуције. Починио је толико кривичних дела да их се ни сам није могао сетити. О појединостима његових злочина није се много знало, но када је предат суду, судији је било познато довољно података о њему да га је одмах осудио на смрт стрељањем. Пресуда му је касније преиначена на издржавање казне у логору, што је било још горе од стрељања. У логору је смрт долазила споро и била веома болна. Они који би, којим случајем, преживели логор, излазили су из њега убогаљени и неспособни. Знајући за све ово, многи злочинци су постајали веома окрутни, а од те њихове окрутности страдали су највише политички затвореници: криминалци би их пребијали, често на смрт.

Овај злочинац беше ‘’газда’’ у својој бараци. Прибојавали су га се чак и логорски надзорници. На само један његов миг, догодио би се ‘’несрећни случај.’’ Звали су га Сиви. Било му је шездесет година и био је наизглед мирне спољашњости. У почетку би се људима обраћао љубазно, понекад и шаљиво. Затим би почео ужасно да псује и да удара песницама.

Видевши да отац Арсеније нешто тражи, Сиви повика: ‘’Попе! Шта тражиш?’’

‘’Био сам припремио нешто сувих гранчица за потпалу, а неко ми их је уквасио. Тражим штогод суво. Дрва су влажна – не знам шта да радим.’’

‘’Тачно, попе, без суварака си готов’’, одговори Сиви.

‘’Ускоро ће се вратити, биће им хладно, тући ће ме...’’ рекао је, као за себе, отац Арсеније.

‘’Дођи, попе, даћу ти суварака’’, рече Сиви и поведе оца Арсенија до места где се налазила читава гомила дивних, сувих гранчица. Отац Арсеније најпре помисли да Сиви збија шалу са њим; познавао га је сувише добро и знао је да од њега не може очекивати никакву помоћ.

‘’Узимај, оче Арсеније, узимај шта ти треба’’, рече злочинац.

Отац Арсеније брзо узе неколико гранчица, све време мислећи: ‘’Сада ће почети да виче за мном да сам му украо гранчице.’’ Но тада наједном схвати да га је Сиви ословио са ‘’оче Арсеније.’’ Он се помоли и прекрсти у мислима и настави да скупља гранчице.

‘’Узми још, оче Арсеније, узми још!’’ рече Сиви. Потом се и он сагну и стаде да помаже оцу Арсенију, носећи гранчице у бараку и слажући их крај пећи. Отац Арсеније му се поклони и рече: ‘’Бог те благословио.’’

Сиви ништа не рече, већ изађе.

Отац Арсеније наслага дрва у пећ и наложи ватру. Дрва почеше да пуцкетају. Имао је још само толико времена да наслаже још дрва на ватру, а онда је морао да пожури да почисти бараку, обрише столове, помете подове и донесе још дрва.

Већ се ближило три сата. Ватра се разгорела у пећима, барака је била загрејана. Смрад се сада још више осећао, али због топлоте, у бараци је владала домаћа и готово присна атмосфера. Док је отац Арсеније радио, у бараку у неколико наврата уђе надзорник. Као и увек, његове речи су биле пуне гнева и претње. Једном приликом, чак је ударио оца Арсенија комадом дрвета по глави.

Цепање и ношење дрва, као и сав остали посао много је исцрпео оца Арсенија. Од премора и слабости имао је јаку главобољу, откуцаји срца су му били неуједначени, а дисање отежано. Ноге су једва носиле уморно тело. ‘’Не остављај ме, Боже мој’’, једнако је шапутао, повијајући се под теретом дрва.

Болесници

Тога јутра отац Арсеније није био сам у бараци: са њим су остала још тројица осуђеника. Двојица беху озбиљно болесни, а трећи, беспосличар по имену Феђка, беше сам себе намерно повредио лопатом. Лежао је на кревету и дремао, а затим би се изненада пренуо из дремежа, вичући: ‘’Није довољно топло! Ако не будеш радио свој посао како треба, премлатићу те!’’ Затим би поново тонуо у сан.

Двојица болесних налазили су се у веома тешком стању. У логорску болницу их нису послали јер је била препуна. Око поднева у бараку наврати болничар. Пошто је издалека погледао болеснике, он добаци оцу Арсенију: ‘’Још мало па су и ови отегли папке. Ових дана их много умире. Хладно је, па зато!’’ Изговорио је то без имало обзира што су га болесници чули. А зашто би и имао обзира? У оваквом логору није ни предвиђено да затвореници дуго живе. Затим се примаче Феђки, коме је била повређена рука и који у том тренутку поче да јечи, да покаже како се страховито мучи. ‘’Шта се ту пренемажеш!’’ повика болничар. ‘’Сутра идеш на посао! Ако не одеш, има да те пошљемо у самицу, па се тамо излежавај!’’

Отац Арсеније би с времена на време прекидао свој посао да би обишао двојицу болесника, да би им бар мало помогао, рекао им покоју реч и помолио се за њих. ‘’Господе Исусе Христе! Помози, исцели их, покажи на њима дивну милост Твоју! Дај им да поживе док их не ослободе одавде!’’ опет и опет би шапутао, намештајући им тврде лежаје и покривајући их. Повремено би им давао воде или лек који је болничар побацао по њиховим креветима. У логору је једини лек био аспирин. Преписивао се за сваку болест.

Отац Арсеније даде слабијем од њих двојице комад хлеба, четвртину сопственог дневног оброка. Размекшавши хлеб с водом, давао је болесноме да једе, но овај, чим отвори очи и угледа оца Арсенија, одгурну му руку. Отац Арсеније тихо рече: ‘’Једи. Нека ти Бог помогне, једи.’’ Болесник прогута залогај и рече: ‘’Шта хоћеш од мене с тим твојим Богом? Чему се надаш од мене? Надаш се да ћу да умрем, па да узмеш моје ствари, је ли? Немам ја ништа, не мораш да се трудиш!’’ Отац Арсеније на то не рече ништа, само га пажљиво покри и приђе другом болеснику да му помогне да се окрене. Затим настави да чисти бараку.

Одлучи да овај пут не сакрије суве гранчице које је прикупио захваљујући Сивом, већ их нагомила поред пећи. ‘’Јуче сам покушао да их сакријем, и гле шта се догодило: неко их је поквасио. А данас ми је Бог помогао.’’

Пећи су се већ биле ужариле и отац Арсеније се радовао што ће радници, по повратку с посла, моћи да се одморе у топлој просторији. Док је тако размишљао, уђе надзорник. Имао је нешто више од тридесет година и пошто је увек био наизглед ведар и насмејан, осуђеници су га прозвали Оптимист, мада се презивао Пупков.

‘’Је ли, попе, шта мислиш ти? Загрејао си ову бараку као да је сауна! Трошиш огрев на народне непријатеље! Сад ћу ти ја показати!’’ И он удари оца Арсенија посред лица и отиде, смешкајући се и даље. Бришући крц са лица Отац Арсеније није престајао да се моли: ‘’Не остављај ме, не окрећи лице Своје од мене грешника. Смилуј се на мене.’’

Беспосличар Феђка се усправи на својој постељи и рече: ‘’Свиња! Треснуо те је из све снаге у сред губице, без разлога! Ни сам не зна зашто!’’ Кроз сат времена Оптимист поново уђе и повика: ‘’Устај! Инспекција!’’ Феђка скочи из постеље, а отац Арсеније стаде у ставу мирно са метлом у руци.

‘’Кога још има овде?’’ упита надзорник, вичући, иако је то исто питање поставио још јутрос, те је врло добро знао кога је било у соби. ‘’Два болесна, и један што ће сутра на посао!’’ настави, ходајући између редова кревета. Угледа ону двојицу болесника и виде да не могу да устану, но само да би показао своју силу и моћ, поче да урла на њих. Ипак, није им прилазио близу. Ко зна, можда су заразни?

‘’Боље би ти било, попе, да припазиш, да водиш рачуна да све буде под конац! Ускоро ћеш на саслушање – за све ћеш одговарати!’’ И отиде, псујући и хулећи.

Дан се ближио крају. Спуштала се ноћ, ускоро ће се вратити и остали. Увек су се враћали смрзнути, зловољни, исцрпљени и пуни гнева; чим би се докопали својих кревета, попадали би по њима као без свести. Са уласком радника у бараку усељавала се хладноћа, влага и нека свеопшта узнемиреност.

Пола сата након доласка, пуштали су их на вечеру. Време обеда је за многе затворенике представљало право мучење: злочинци би тада отимали храну политичким затвореницима, а они који би покушали да их у томе спрече били би испребијани. Слабији и они који нису били способни да се бране, често су остајали без вечере.

Политички затвореници су били бројнији од криминалаца, но убице и лопови беху физички надмоћнији. Свакога дана је неко од затвореника остајао без свог ионако оскудног оброка. То је изазивало страшне муке: уморни, изгладнели, дрхтећи од зиме, они су размишљали само о храни и сањали пуну трпезу.

Оброци које су добијали били су заиста бедни. Порције су биле мале, често плесниве и из неког разлога заударале су на керозин. Све је било смишљено тако да их полако, али сигурно убија.

Отац Арсеније је често остајао без јела, но никада се није жалио. Кад би му неко отео оброк, одлазио би у бараку, легао у кревет и молио би се. У почетку би му се вртело у глави, дрхтао би од хладноће и умора, мисао би му се мутила. Ипак, почињао би да по сећању чита јутарње молитве, акатист Мајци Божјој, светом Николају и светом Арсенију, помињао би имена своје духовне деце и свих упокојених чија је имена знао напамет. Молио би се тако читаву ноћ, а ујутро би осетио неку нову снагу, као да је сит и наспаван.

Отац Арсеније је имао много духовне деце у логору и ван њега, и у души је плакао за сваким од њих. Док је био у изгнанству и у обичном логору, могао је да од њих прима писма, али у овом логору смрти никакве пошиљке нису биле дозвољене. Његова духовна деца су била убеђена да отац Арсеније није више међу живима. Када би се распитивали за њега код државних органа, одговор је увек био исти: ‘’Ако је послат у специјални логор, нећете га наћи ни на једном списку.’’

Већ беше пао мрак. Колоне затвореника улазиле су у логорски простор и сливале се у бараке. У бараку оца Арсенија људи су улазили љути и уморни, али чим су осетили топлоту, мало су омекшали. Данас нико не удари оца Арсенија, нити му оте хлеб.

Двојица болесника добише само по пола порције и отац Арсеније сакри мало рибе из свог тањира испод кошуље. Загреја мало воде са боровим иглицама у којој раствори аспирин и напоји их. Рибу и хлеб подели на два једнака дела и даде им да једу.

Кроз пет дана, двојица болесника осећала су се мало боље. Живот им више није био у опасности, али још нису могли да стану на ноге. Ноћу се отац Арсеније старао о њима, а када му је време допуштало, и дању. Наставио је да одваја део свог оброка и да их њиме храни.

Отац Арсеније није знао ништа о овој двојици болесних затвореника, осим да су недавно пребачени у њихову бараку из другог логора. Већ тада су били веома болесни. Негу оца Арсенија су прихватали нерадо, но ипак, да није било њега, не би преживели. О себи нису ништа говорили, а отац Арсеније их није ништа питао. Долазио је у додир са многим болесницима и свакога је неговао. Када су одлазили, ретко би о њима ишта више чуо.

Један од болесника му рече своје име: Иван Александрович Сазиков. Док се бавио око њега, отац Арсеније се тихо молио. Сазиков то примети и промрмља. ‘’Молиш се, попе, је ли? Молиш се да ти се опросте греси, па нам зато помажеш! Плашиш се Бога! А зашто? Јеси ли Га икада видео?’’

Отац Арсеније са благим чуђењем погледа Сазикова: ‘’Како сам могао да Га не видим? Он је овде међу нама, са тобом и са мном.’’

‘’Шта причаш, попе? Бог у овој бараци?’’

Отац Арсеније га погледа и тихо рече: ‘’Да, видим Његово присуство. Видим и да ти је душа поцрнела од греха, али у њу још увек може да продре светлост. Светлост ће ти доћи, Сазикове, светлост и твој Светитељ – заштитник. Свети Серафим Саровски те неће напустити.’’

Сазиково лице се искриви, он задрхта и, пун мржње, зашишта: ‘’Убићу те, попе! Убићу те! Није ми јасно, како знаш толике ствари? Мрзим те!’’

Отац Арсеније се оккрену и оде од њега, понављајући у себи: ‘’Смилуј се на мене, грешника!’’ Док је обављао своје послове понављао је у себи акатист, своје келијско правило, молитве вечерње службе, јутрења, и сва она молитвословља која свештеници изговарају приликом служби.

Други од двојице болесника се у логору обрео из веома једнставног разлога: морао је бити смењен са руководећег положаја, како би на његово место дошао други. Његова је прича била слична многим причама из логора: учествовао је у Октобарској револуцији од 1917, лично је познавао Лењина, био командант бригаде 1920, био на важном руководећем положају у тајној служби, радио за НКВД, да би на крају био послат у логор ‘’специјалног режима’’ да умре.

Неке су убијали због пар несмотрених речи, неке због исповедања вере, а било је и таквих као што је био овај болесник: комуниста – идеалиста који је некоме засметао и зато је био ‘’склоњен.’’ Свима њима је било суђено да пре или касније заврше свој живот у логору.

Један од таквих, смењених с власти, био је и извесни Александар Павлович Авсенков. Отац Арсеније га препозна чим чу његово име. То име се често појављивало у новинама –био је то шеф тајне службе који је оцу Арсенију потписао смртну пресуду стрељањем због кривичног дела спровођења антиреволуционарних активности. Касније му је казна преиначена у петнаест година тешког физичког рада у логору. Отац Арсеније је добро запамтио то име.

Авсенкову беше тада око четрдесет пет година, али на његовом лицу су се видели дубоки трагови боравка у логору. Глад, исцрпљујући рад, физичко злостављање, све је то бледело пред сазнањем да је пре само неколико месеци он био тај који је друге слао на ово место, убеђен да брани земљу од ‘’народних непријатеља.’’ Доласком у логор увидео је величину своје заблуде. Схватио је да је у смрт послао на десетине, на стотине хиљада невиних људи. Са свог руководећег места он беше изгубио сваки додир са истином. Веровао је извештајима иследника и ласкавим речима подређених; слушајући безумне наредбе људи са власти, изгубио је додир са животом и са људима.

Много је и стално патио, али да промени оно што је учинио није могао. Раздирало га је осећање духовне празнине и губитка. Био је тихе и благе нарави и све што је имао делио је са другима. Није се бојао ни логорских власти, ни криминалаца. Једино се плашио сопственог гнева, но никада није губио главу; покушавао је да брани невине и због тога је често морао да проводи дане у ћелији самици.

Авсенков је био привржен оцу Арсенију: волео га је због његове широкогрудости и топлине. Често би му говорио: ‘’Ти имаш душу, баћушка. Имаш душу, видим ја то, али ја сам комуниста, а ти служиш твоме Богу, ти си свештеник. Различите су нам тачке гледишта! Теоријски гледано, требао бих да са тобом водим идеолошку борбу.’’

Отац Арсеније би се на то сам осмејао и одговарао: ‘’Е, мој пријатељу! Зашто би се борио? Водио си идеолошку борбу читавог живота, а куда те је довела твоја идеологија? Довела те је у овај логор, који само што те није прогутао! Што се мене тиче, ја сам имао веру у Христа и тамо, док сам био слободан, а имам је и сада. Бог је свуда исти и свакоме помаже. Верујем да ће помоћи и теби!’’

Једном му је отац Арсеније рекао: ‘’Нас двојица се познајемо већ дуго. Бог нас је још давно спојио и уредио да се у овом логору поново сусретнемо.’’

‘’Шта говориш? Зар се ми знамо од раније?’’

‘’О да, знамо се, Александре Павловичу. Године 1933, када су комунисти покушали да искорене веру у народу, на стотине хиљада верника је послато у изгнанство, на стотине цркава је затворено. Тада сам први пут, по твом налогу, послат на робију. А 1939. смо се поново срели. Ја сам тада управо издао неки научни рад. Чим је изашао из штампе, ухапшен сам и доведен пред тебе. Осудио си ме на стрељање. Ипак, хвала ти: ублажио си ми казну и послао ме поново у логор. Од тада сам променио неколико логора и све време сам очекивао да те сретнем у једном од њих. И ево, коначно те сретох!

‘’Молим те, немој мислити да те осуђујем. Све је ово Божја воља, а мој живот је само кап воде у огромном океану. Наравно да не можеш да ме се сетиш. Међу десетинама хиљада који су прошли испред тебе, како да ме се сећаш? Само Бог зна све. Судбина људска је у Његовој руци.

Обични ‘’поп’’

Живот и рад у логору био је нељудски, ужасан. Смрт се сваким даном примицала све ближе. Свесни тога, многи затвореници су желели да избегну барем духовну смрт, па су водили унутрашњу борбу за очување духа. Међу затвореницима се понекад говорило о науци, животу, религији, понекад су се одржавала предавања о уметности или разним научним достигнућима, разговарало се о давно прочитаним књигама, рецитовала се поезија, ређала су се сећања о животу пре доласка у логор.

Усред окрутности, насиља, грубости, глади, умора и сталне свести о неизбежној смрти, уз стално присуство најокорелијих криминалаца, ово је изгледало уистину невероватно. Људи су тражили једни у другима ослонац који би им живот учинио макар мало сношљивијим.

У зависности од природе најновијег таласа хапшења, људи различитих профила су долазили у логор: инжењери, свештена лица, научници, уметници, земљорадници, писци, агрономи, лекари. То је условљавало спонтано образовање мањих група затвореника који су имали слична интересовања. Премда су сви без разлике били сломљени и исцрпљени, нико од њих није желео да заборави прошлост, ни своје пређашње занимање. Међу групама би се понекад развила жестока и острашћена препирка, људи би били у стању да виде само своје гледиште и расправљали би о томе, као да им сам живот од тога зависи.

Отац Арсеније није учествовао у овим расправама. Није се приклањао ниједној групи, нити се трудио да заступа било чије гледиште. Кад год би започела нека расправа, он се удаљавао и одлазио у кревет да се одмори и моли. Интелектуалци су на оца Арсенија гледали с висине. ‘’Приглупи поп, прост, необразован. Има добро срце, хоће свима да помогне, али нема културу. Зато и верује у Бога. Нема ништа друго што би га испунило.’’

То беше мишљење већине затвореника о оцу Арсенију.

****

Често би се, после прозивке и након што би се барака ноћу закључала, састајала групица од десетак писаца, историчара уметности и сликара. Њихове расправе су увек биле ватрене. Овога пута тема је била древна руска уметност и архитектура. Један од учесника дискусије, повисок човек који је чак и у логору задржао извесну префињеност покрета и господски став, говорио је веома убедљиво на ову тему. Остали су га слушали са великим занимањем. Овај високи и импозантни мушкарац имао је изненађујуће знање и беше невероватно самоуверен: беседио је веома убедљиво. Отац Арсеније, идући ка својој постељи, прође поред њега.

Говорник, који је заправо био професор историје уметности, обрати се оцу Арсенију с висине: ‘’Реците нам, драги оче: ви сте веома побожни и припадате црквеном клиру – можда бисте били љубазни да нам кажете како ви схватате утицај Православља на руску уметност и архитектуру. Постоји ли, уопште, такав утицај, шта велите?’’ Док је ово говорио, на лицу му је титрао самозадовољни осмех. Око њега се разлеже смех. Насмеја се чак и Авсенков, који је седео у близини.

Оцу Арсенију се ово питање учини бесмисленим. Неки су га гледали сажаљиво, док су други једва чекали прилику да се насмеју. Сви су сматрали да прост свештеник као што је отац Арсеније није у стању да одговори на овакво интелектуално питање. Будући да је извесно да не зна одговор, питање је имало за циљ да га понизи. Премда је био само у пролазу, отац Арсеније застаде, саслуша питање, погеда унаоколо у подсмешљива лица и рече: ‘’Одговорићу вам чим завршим посао’’, и оде.

‘’Није он луд, гле како је лукаво избегао да се осрамоти!’’ добаци неко.

‘’Руском свештенику је одувек недостајала култура’’, рече други.

Но, кроз десет минута, отац Арсеније се врати и, прекидајући говорника, рече: ‘’Завршио сам са послом. Можете ли, молим вас, да поновите питање?’’

Професор одмери оца Арсенија погледом којим би посматрао студента који је пао на испиту и полако рече: ‘’Питање, оче Арсеније, је веома једноставно, но ипак занимљиво: како ви, као припадник руског клира, видите утицај Православља на стару руску уметност и архитектуру? Можда сте чули за уметничко благо Суздаља, Ростова, Переславља и манастира Ферапонтово. Можда сте имали прилике да видите репродукције Владимирске иконе Мајке Божје и Рубљовљеве Свете Тројице. Молим вас, објасните нам везу коју ви овде видите.’’

Сви присутни су схватили да је питање професорско и да није требало да га упути простодушном и добром баћушки. Видело му се по изразу лица да он на то питање не може да одговори.

Отац Арсеније се исправи, чак му се и изглед донекле измени, погледа професора у очи и рече: ‘’Има много теорија о вези Православља и лепе уметности. О томе сте ви, професоре, доста писали, као што су, уосталом и други. Но, рекао бих да је већина ваших теорија и исказа искривљена и нетачна, срочена искључиво ради удовољења било читаоцу, било цензури. Начин на који сте управо поставили ово питање много је ближи истини него што то приказујете у вашим књигама у којима обрађујете ову тему.

‘’У вашим радовима ви тврдите да је руска уметност израсла из чисто секуларне основе и скоро сасвим негирате утицај Православља. Пишете о томе да су само економски и друштвени чиниоци, а не духовна основа руског народа и благотворни утицај Хришћанства деловали на развој руске културе од десетог до осамнаестог века. У десетом веку, руски клир је открио и усвојио Византијску културу, коју је потом пренео у Русију, те се може рећи да је Византија имала утицај на целу Русију оног времена. Донели су руском народу књиге, иконе, моделе грчких цркава и житија светих. То је тај утицај, та основа из које је касније изникла читава руска култура.

‘’Споменусте Владимирску икону Мајке Божје. Није ли нам ова икона, као и многе друге старе иконе, дошла из Православне Византије? Нису ли те иконе камен темељац на којима почива руски иконопис и сликарство?

‘’Свака руска икона је нераскидиво повезана са душом иконописца, као и са душом верника који икони приступа као према духовној и символичкој представи Христа, Његове Мајке, или Његових светих. За руски народ, икона није идол, већ духовни образ онога коме се он душом обраћа у моливи – радосној или тужној. Каже се да руку иконописца води сам ангео Божји. То је разумљиво, јер руски иконописац слика икону уз пост и молитву.

‘’Рус иконописац никад не потписује икону коју је осликао, јер сматра да је није створила његова рука, већ душа с благословом Божјим – а ви ту видите само социјалне и економске чиниоце.

‘’Упоредите западну ‘мадону’ са било којој старом руском иконом Богородице. У нашим иконама се осећа дух вере, печат Православља; на западним сликама види се само жена, свакако духовна, али пуна обичне, земаљске лепоте. А погледајте само Богородицу Владимирску: погледајте јој очи и видећете несравњену духовну снагу, веру у Божју милост и наду у спасење.’’

Отац Арсеније је говорио јасно и изражајно. Док је изговарао ове речи, променило му се чак и држање. Говорио је о познатим иконама и објашњавао сваки пример, откривајући пред својим слушаоцима дух старог руског иконописа. Затим поче говорити о руској архитектури и њеној вези са Православљем, наводећи примере Суздаља, Владимира и московских црквава. На крају заврши овим речима: ‘’Градећи цркве, Руси су учинили да и камен запоје хвалу Богу, да поучава људе о Њему, да Га слави.’’

Говорио је отац Арсеније скоро сат и по. Људи су га слушали у потпуној тишини. Са лица професора нестаде прикривени подсмех; сада више није деловао тако импозантно.

‘’Опростите’’, рече. ‘’Одакле ви све ово знате? Познајете уметност, архитектуру, читали сте чак и моје књиге! Где сте студирали? Мислио сам да сте свештеник...’’

‘’Човек је дужан да поштује и познаје своју отаџбину’’, одговорио је отац Арсеније. ‘’Јако је важно да чак и ‘обични попови’, како их ви називате, познају душу руске уметности. Пошто им је поверена брига о људским душама, дужни су да својој пастви прикажу истину. Ово је веома потребно нарочито стога што људи попут вас, професоре, лажима и теоријама искривљују ум људима и затрпавају оно што је у човеку најсветије и најдрагоценије. То искривљење истине, наравно, потиче из разлога сопственог интереса, и ради улагивања тренутним политичким правцима и настојањима.’’

Професор се сада сасвим преобрази и упита: ‘’Ко сте ви? Како се зовете?’’

‘’У свету сам се звао Пјотр Андрејевич Стрељцов, а сада сам јеромонах Арсеније, затвореник, као и ви, у ‘специјалном’ логору.

Видно запрепашћен, професор замуца: ‘’Пјотре Андрејевичу, моје извињење. Опростите ми. Нисам могао да претпоставим да разговарам са познатим историчрем уметности, писцем толиких књига и есеја, учитељем многих, познатим професором, а сада и свештеником, и да му постављам тако банално питање... Већ неколико година се не зна ништа о вама. Нико не зна где сте, само ваше књиге и радови и даље говоре уместо вас. Како је могуће да сте ви, чувени стручњак, одлучили да постанете свештеник?’’

‘’Постао сам монах Арсеније зато што видим и осећам Божје присуство у свакој ствари. Када сам постао свештеник, схватио сам да ‘обичан поп’ мора врло много тога да зна. И кад смо већ код ‘попова’, ви барем знате да су ‘обични попови’ представљали ону снагу која је створила Русију четрнаестог и петнаестог века и која је помогла народу да се ослободи Татара. Нажалост, истина је и то да је у шеснаестом и седамнаестом веку морал руског свештеника пао и да је у том периоду било тек неколико ‘светионика’ вере у руској цркви. До тога доба, међутим, свештенство је било покретачка снага наше земље.’’

Рекавши то, отац Арсеније се повуче. Они који су га слушали, међу њима и Авсенков, и даље су стајали, задивљени и зачуђени. Неко рече: ‘’Ето вам, пријатељи, ето нашег ‘обичног’ попа. Разиђоше се и одоше на починак без иједне речи.

Авсенков примети да су од тога дана интелектуалци у логору другачије гледали на оца Арсенија. Очигчедно је било да је многима од њих постала јаснија веза између Бога, науке и интелигенције. Авсенков је био убеђени комуниста и скоро фанатично је веровао у марксистичку идеологију. Прве године у логору држао се по страни, а касније је почео да општи и са другим затвореницима. Тада је увидео да су његови стари познаници – комунисти већином прижељкивали повратак старог начина живота, када је све било много једноставније и удобније. Нису имали више никакву жељу да се боре против неправедног Стаљиновог режима. Авсенкову се нису допадали овакви њихови ставови и он престаде да им се обраћа. Сада, када је почео да другачије посматра свој живот, схватио је да је свој идеализам изгубио пре много, много година, да је своје идеје заменио ‘’формулама истине’’ које је попут папагаја понављао у свакој прилици и извршавао дата му наређења. Изгубио је сваки додир са човечанством – контакте са људима су му заменили кружоци и новински чланци.

Сада, као један од осуђеника у логору, Авсенков први пут после много година осети прави живот уместо вештачког. Допадао му се отац Арсеније због свог необичног понашања према људима, због његове спремности да свакоме помогне и истинске доброте. Умне способности оца Арсенија су га сасвим разоружале. У прво време је његова безгранична вера у Бога и непрестана молитва одбијала Авсенкова, а у исти мах га и привлачила. Уз оца Арсенија се увек осећао добро. Све тешкоће, потиштеност, депресивна атмосфера у логору, све је то у присуству оца Арсенија постајало сношљиво. Зашто? На то питање није имао одговор.

Иван Александрович Сазиков, један од болесника кога је отац Арсеније неговао, био је, како су касније сазнали, познати криминалац. Имао је велику власт, био је веома окрутан, добро је познавао друштво злочинаца у логору и врло брзо их је потчинио себи. Сви су му се покоравали. Његова реч је била закон за све, сви су га се логораши бојали, но он није волео да се меша у њихове унутрашње ствари, већ се држао по страни.

Читава три месеца по оздрављењу, Сазиков није хтео да буде ни близу оца Арсенија. Правио се, штавише, да га и не познаје. Међутим, догоди се једног дана те Сазиков повреди ногу, што га је приковало за постељу неколико дана. Рана му се загноји, после чега убрзо наступи гангрена. Постојала је бојазан да ће остати без ноге. Здравствено особље га није присиљавало да иде на рад, но његово се стање није поправљало. И опет га је отац Арсеније хранио и неговао, те Сазиков оздрави.

После овога је Сазиков хтео да се одужи оцу Арсенију: покушавао је да му да новац, но отац Арсеније му са осмехом рече: ‘’Не радим ја ово због новца, већ због тебе и ради тебе, због онога што јеси.’’

Сазикову се тада откравише осећања према оцу Арсенију и он му једном исприча целу своју животну причу. Том приликом му рече и ово: ‘’Уопштено говорећи, ја не верујем људима. Свештеницима – још мање. Али вама, Пјотре Андрејевичу, вама верујем. Знам да ме нећете преварити. Ви живите у Богу и за Бога, и све што чините, не чините ради себе него ради других. Таква је била и моја мајка.’’

Ову причу су испричали Авсенков и Сазиков. Тачност приче је потврдио и један број бивших затвореника који су се затекли у логору у то време.

Престаните!

Напољу је беснело ужасно невреме. Многи су већ поумирали од мраза и хладноће, а на њихово место су стално доводили нове. То су били тешки дани, но најгоре су пролазили политички затвореници. Догодило се да су криминалци два дана за редом отимали храну од политичких затвореника. Те ноћи, након прозивке, пошто је барака закључана, настаде страшна туча око хране између те две стране.

На чело ‘’политичара’’ стао је Авсенков, а криминалце је предводио Иван Смеђи, окорели злочинац, нерадник и вишеструки убица. Неколико пута је починио убиство и у логору. Волео је игре картама у којима је губитник плаћао животом.

Те вечери је туча, дакле, настала око следовања хране које су криминалци отимали као од шале од других затвореника, добацујући успут да им је служење туђим стварима прешло у навику. Управа логора и надзорници били су, из разлога сопствене безбедности, увек на њиховој страни.

У почетку су радиле песнице, затим су почели да се туку дрвима за ложење, док одједном у рукама неких од криминалаца нису севнули ножеви. Поседовање било каквих бодежа је, наравно, било забрањено. Затвореници су редовно били подвргавани претресу, но стража и надзорници као да нису примећивали те ножеве.

Прво су ранили једног младог војника. Неколико ‘’политичара’’ завршише са разбијеним главама. Криминалци су умели да се држе заједно, док је овим другима било преостало једино да вичу – од страха нису смели да прискоче у помоћ својима. Криминалци су били много јачи и окрутнији. По поду поче да се разлива крв.

Отац Арсеније притрча Сазикову и стаде да га преклиње: ‘’Помозите! Молим вас, помозите, Иване Александровичу! Избодоше људе ножевима! Крв лије на све стране! Молим вас, у име Бога, реците им да престану! Вас ће послушати...’’ Сазиков се на то само горко насмеја и рече: ‘’Наравно, послушаће ме, али зашто ви и ваш Бог не учините нешто? Ево, Смеђи је већ убио двојицу, а Авсенков је једва жив. Ваш Бог као да ни не примећује шта се овде дешава!’’

Отац Арсеније погледа око себе. Виде људе обливене крвљу, зачу крике, псовке, јауке и душа му се испуни неизрецивим болом.

Он приђе и закорачи тамо где је туча била најжешћа и снажним, разговетним гласом рече: ‘’У име Бога, наређујем вам: престаните!’’ Затим их све осени знаком Крста и прошапута: ‘’А сада, брзо помозите рањенима’’ и стаде крај свог кревета. Стајао је тамо, као да је у неком другом свету, као да је обасјан неком чудном светлошћу, погружен у молитву. Није чуо када су мртве однели до врата, нити када су покушавали да укажу помоћ рањеницима. Сва његова пажња била је усредсређена на молитву.

У бараци је сада владала потпуна тишина. Чуло се само како људи полако одлазе на починак, као и јечање једног од рањених. Сазиков тада приђе оцу Арсенију и рече му: ‘’Опростите ми, оче Арсеније. Сумњао сам у вашег Бога. Сада видим да Он постоји. Осећам страх... Велика је моћ дата онима који верују. Опростите ми што сам вам се смејао.’’

Кроз два дана, оцу Арсенију приђе и Авсенков. ‘’Хвала вам! Спасли сте ми живот. Посматрајући вас и ја почињем да схватам да Бог постоји.’’

Живот је наставио својим током. Затвореници су пристизали, тешко радили, умирали и на крају били сахрањивани у промрзлу земљу. На њихово место су долазили други и тако се круг понављао.

Од оног дана нико у бараци више није отимао храну, то је постало ново неписано правило у логору. Ако би неко од криминалаца случајно и заборавио на ово ново правило, други криминалци би га веома брзо подсетили.

Отац Арсеније је и даље веома тешко радио, али никада није клонуо духом. У бараку у којој је он живео довели су у то време мноштво људи најразличитијег порекла, са циљем да сви што пре поумиру. То је изазвало оштре сукобе између разних група, а отац Арсеније би се увек нашао да свакога утеши, да свакоме помогне. Топлим и благим речима умео је да ублажи бол и патњу. Међу новим затвореницима је било комуниста, верника, криминалаца и још многих других врста људи, али отац Арсеније би за сваког појединачно проналазио праве речи. Његове су речи продирале дубоко у душу човека и храбриле га да настави да живи, давале наду за будућност, а често му помагале да постане бољи.

На неки чудан начин, Авсенков и Сазиков су постали пријатељи. Шта има заједничко један комуниста – идеалиста са једним криминалцем? То да га на невидљив начин са њим спаја отац Арсеније.

Ову причу су испричали Авсенков, Сазиков и још тројица бивших затвореника

Код мајора

Надзорник поче често и без најаве да упада у бараку и да прозива оца Арсенија за сваку ситницу док је овај обављао своје редовне послове. Једног дана, у наступу несвакидашњег гнева, он удари оца Арсенија посред лица и мучки га опсова. Те вечери је отац Арсеније добио позив да се појави пред управником логора.

У логору је добро познато да ноћни позив не слути на добро. Говорило се да је неки нови мајор дошао на место управитеља логора. Позив у такозвани ‘’сектор за специјална питања’’ је обично значио исптивање и покушај иследника да по сваку цену од оптуженог изнуди некакво признање, или убеђивање затвореника да постане ‘’тајни сарадник управе’’, другим речима, шпијун. Ако би затвореник одбио такву врсту сарадње, уследило би бездушно батинање. Наравно, пребијање затвореника је било уобичајено и за време испитивања. Батине се једино нису добијале када би некога позвали у управу да му саопште да му је продужена казна. Сви су страховали од ‘’специјалног сектора.’’ Тамо је радило око 25 људи који су већином били подложни утицају алкохола. Они су били задужени за ислеђивање, а умели су и да туку. Узречица им је свима била: ‘’Пропеваћеш!’’

Отац Арсеније је најпре ушао у канцеларију неког младог наредника, који је одмах почео са уобичајеним питањима: име, очево име, презиме, разлог издржавања казне. Затим је уследила оптужба: ‘’Признај да си ширио пропаганду у логору!’’

Отац Арсеније одговори на сва питања у вези имена, а потом заћута. Поче да се моли у себи. Наредник је псовао, ударао песницом о сто и претио. Најзад устаде и рече: ‘’Код мајора ћеш пропевати!’’ Изађе из собе и врати се после десет минута. Поведе оца Арсенија мајору, управнику логора. Отац Арсеније је знао да се то неће завршити на добро.

Када су ушли у канцеларију управника логора, мајор стаде да прелистава досије оца Арсенија. ‘’Остави нас насамо’’, рече нареднику и овај изађе. Мајор устаде, провери врата, затим поново седе за свој сто и поче да чита досије. Отац Арсеније је за то време стајао и молио се: ‘’Господе, смилуј се мени грешноме.’’

Када је завршио читање досијеа, мајор се обрати оцу Арсенију сасвим нормалним и љубазним тоном: ‘’Седите, Пјотре Андрејевичу. Лично сам вас позвао да дођете овамо.’’ Отац Арсеније седе и помисли: ‘’Почиње...’’ Није престајао да се моли у себи: ‘’Господе, смилуј ми се. Сву наду сада полажем у Тебе.’’

Мајор још једном провери фотографију у досијеу, затим откопча џеп на кошуљи, извади парче папира и пружајући га оцу Арсенију рече: ‘’Ово је за вас. Послала вам је Вера Даниловна. Она је добро, здравље је добро служи. Прочитајте писмо!’’

Драги оче Арсеније,

Безгранична је Божја милост. Бог вас је сачувао у животу. И многе је од нас сачувао. Не плашите се, само верујте! Молте се и даље за нас грешне. Вера

Отац Арсеније је био запањен. Вера Даниловна је била његова духовна кћерка, од све његове духовне деце њему најближа и најприврженија. Рукопис је, без сумње био њен. Нико други није могао да напише то писамце: још одавно су се договорили да, ако икада буду имали прилике да пишу један другом, у знак распознавања погрешно напишу реч ‘’молите се.’’

‘’Господе, благодарим Ти што си допустио да сазнам нешто о својој деци, благодарим Ти на Твојој великој милости!’’ молио се, док је покушавао да сабере мисли.

Мајор узе папирић из руке оца Арсенија и баци га у ватру. Обојица су ћутали неко време. Отац Арсеније је био дубоко дирнут. Није могао да разуме шта се то догађа. Мајор је ћутао јер је осетио збуњеност и потрешеност оца Арсенија. Посматрао га је: пред њим је седео старац са ретком брадом, обријане главе, обучен у стару, на многим местима закрпљену платнену кошуљу и подеране панталоне.

Мајор је, из прочитаног досијеа, схватио да је отац Арсеније сврстан у ‘’озбиљне’’ случајеве: један члан његове породице је био познати научник, а сам Пјотр Андрејевич Стрељцов је дипломирао на московском универзитету и прочуо се по земљи и иностранству као сјајан историчар уметности. Био је писац познатих студија о старој руској уметности и архитектури, а касније се замонашио. Око себе је окупљао велику групу верника која се, мимо очекивања власти, није разишла чак ни након његовог хапшења. Исти старац који је сада седео пред њим умео је, некада када је живео на слободи, да сједини дубоку веру у Бога и научнички ум. Његове књиге су говориле о лепотама завичаја и училе читаоца да воли своју земљу. Међутим, сада је, очигледно, све то у њему умрло: био је прегажен, сломљен. Смрт му је била близу. Мајор је само на молбу своје жене, коју је безусловно волео и чије је савете слушао, као и на молбу Вере Даниловне која је некада много помогла његовој жени и кћерки, пристао да се изложи великој опасности и уручи писмо затворенику.

Вера Даниловна је била лекар. Својом стручношћу и пожртвовањем спасла је живот неколицини људи који су били блиски мајору. Ово што је мајор управо урадио било је веома опасно у овом ‘’специјалном’’ логору у коме сви само вребају прилику да некога пријаве, не би ли на тај начин дошли до унапређења. Но, постојао је још један разлог због кога је мајор желео да се сусретне са оцем Арсенијем.

Отац Арсеније се молио са толиким усрђем да је изгледао потпуно одвојен од света. Ипак, он погледа мајора и рече му: ‘’Хвала вам што сте ми донели писмо. Благодарим вам у име Господа.’’

Гледајући оца Арсенија, мајор постаде свестан да се сада пред њим више не налази уморни старац, већ човек крепког духа кога ни многе године по логорима нису успеле да сломију; напротив, само су учврстиле снагу његовог духа. У том тренутку, из очију оца Арсенија исијавала је светлост и снага какву мајор до тада никада није видео. Из његових очију изливала се безгранична благост и дубоко познавање људске душе.

Мајор осети да је отац Арсеније могао снагом духа да постигне све што је хтео. Његове очи су понирале у најдубља и најскривенија места људске душе и биле у стању да виде човекове мисли. Мајор је знао да га човек оваквог духа неће упитати како се усудио он, који је тек однедавно на руководећем положају у логору, да му преда писмо.

Тада мајор примети да отац Арсеније нетремице гледа у нешто иза њега. Наједном, отац Арсеније устаде, прекрсти се неколико пута и као да се некоме поклони. Сада је усао и мајор, јер тог тренутка пред њим више није стајао старац са закрпљеном кошуљом и подераним панталонама, већ свештеник у свештеним одеждама који је вршио свето богослужење.

Мајор слегну раменима пред овим несвакидашњим догађајем. Одједном се сети давно заборављене слике: сети се како га је мајка, док је био мали, водила о великим празницима у дрвену сеоску црквицу. Наједном га обузе осећање топлине и благости.

Отац Арсеније седе и мајор поново виде пред собом уморног старца. Ипак, из његових очију се изливала светлост.

‘’Пјотре Андрејевичу! Недавно сам постављен за управника логора. Још док сам био у Москви, разговарао сам са Вером Даниловном и узео на себе да вам пренесем поруку од ње. Хтедох још да вас замолим да помогнете човеку који живи у истој бараци са вама...’’ Мајор застаде, тражећи речи.

‘’Разумем вас! Наравно, радо ћу помоћи Александру Павловичу Авсенкову. Пренећу му све што ми будете рекли. Знам да вам није лако на новом положају, Сергеје Петровичу, нисте још имали времена ни да се навикнете. Тешко је, врло је тешко навикнути се на овакав начин живота. Толико ужасних ствари се овде дешава! Но, будите благи колико год можете и тиме ћете много помоћи затвореницима.’’

‘’Да, тешко је. Свуда је сада тешко, зато сам и доспео овде. Срце ме боли када видим шта се око нас дешава. Људи сумњичаво мотре једни на друге, друг друга пријављује без разога, издају се тајна наређења која су у супротности са јавним...Чиним све што могу, али то је премало. Стид ме је да признам, али бојим се за себе.

‘’Надзорник Пупков ми стално шаље извештаје о вама; очигледно је да вас не воли. Ускоро ће на његово место бити постављен неко други, неко мало попустљивији. Знам колико вам је тешко, Пјотре Андрејевичу, и као што рекох, не могу вам много помоћи, али покушаћу колико год могу да вам бар мало олакшам живот. Од сада ћу вам уручивати позиве преко Маркова, наредника који вас је примио и довео мени. Марков је тежак човек, сумњичав. Због тога ћу му дати налог да на вас обрати посебну пажњу, и након испитивања да вас увек доведе мени. Не брините, његова запажања неће бити унета у ваш досије.

‘’Александар Павлович ме познаје као генерала Абросимова. Реците му да ми је одузет чин генерала и да сам сада само мајор. Многи се сећају Александра Павловича Авсенкова, али тешко да му ико сада може помоћи. Молбе за његово ослобођење су стигле чак и до Стаљина, но једини је одговор био: ‘Нека одседи још неко време у логору.’ За то време, човек који се домогао Авсенковог положаја сада покушава да га се заувек отараси како би осигурао своје место. Александар Павлович много зна, прави је идеалиста, искрен је. На такве људе власти не гледају благонаклоно. Властима би ишло у рачун да се он стреља, само што Стаљин још није наредио његову ликвидацију. Зато Стаљинови поданици желе да га ‘’незванично’’ ликвидирају, преко криминалаца у логору. Говори се да је Ивану Смеђем дојављено да га некако уклони.

‘’Молим вас, предајте Александру Павловичу ово писамце са поруком од његове жене. То ће га окуражити, дати му снаге да истраје. Реците му да се посебно чува Савушкина из ваше бараке – тај смишља лажне оптужбе против њега.

‘’А сада, молим вас, потпишите извештај о нашем разговору. Извештај ћу саставити приликом следећег сусрета.’’

Отац Арсеније се потписа на празном листу хартије и рече: ‘’Чините оно што морате.’’

Мајор устаде, приђе оцу Арсенију и рече: ‘’Помените ме, молим вас...’’

Пун утисака и осећања, хвалећи Бога у себи, отац Арсеније се врати у своју бараку и, уморан од свега што је доживео, леже одмах у постељу.

Сви затвореници у његовој бараци одахнуше када су га видели. Нису се надали да ће се отац Арсеније вратити из сектора за ‘’специјална питања.’’ А он се на својој постељи молио Богу и у себи појао псалме, благодарећи Господу и говорећи: ‘’Нека су хваљена дела Твоја, Господе! Благодарим Ти што си ми показао дивну милост Твоју. Не остави ме, и даље ми буди милостив, мој Боже.’’

У логору постоји једно неписано правило: када се неко врати са ‘’информативног разговора’’, нико му не прилази и нико га ништа не пита; ако је расположен, он ће сам рећи оно што буде хтео о свом испитивању. Ако га неки други затвореник нешто пита о ислеђивању, то је могло да се протумачи као да се дотични плаши да није и његово име можда споменуто приликом испитивања. Те ноћи, отац Арсеније није заспао; сав је био обузет радошћу због обилне милости коју је Бог тога дана излио на њега. Целу га је ноћ славио. Молио се и пресветој Божјој Мајци. Следећег јутра је устао и са лакоћом започео свој свакодневни посао.

Тога јутра, бану Пупков у бараку, осврну се око себе и рече: ‘’Шта је, попе, још си ту? Не брини, докрајчиће те они, и то ускоро!’’ И оде, смејући се.

Када су се затвореници те вечери вратили са рада, отац Арсеније приђе Авсенкову и рече му: ‘’Нећу стићи да на време исечем ове пањеве. Не могу сам. Хоћете ли да ми помогнете?’’

До прозивке је осало још сат времена. Рефлектори су већ почели да клизе по логору. Поче већ да се смркава. Отац Арсеније рече Авсенкову: ‘’Заједно са следећим пањем додаћу вам једну цедуљу. Прочитајте је, а затим је прогутајте. Све ћу вам објаснити касније.’’

Авсенков се запрепасти: ‘’Какву цедуљу?’’

Отац Арсеније му кришом, заједно са пањем, додаде цедуљу коју му је дао мајор. Авсенков је зграби и стаде да удара по пању великим комадом дрвета. Затим се сагну, као да хоће да погледа пањ изблиза и при слабој светлости зимског сумрака поче да чита писамце. Прочитао га је два пута. Из очију му грунуше сузе. Отац Арсеније тихо рече: ‘’А сада, брзо прогутајте цедуљицу и покушајте да се савладате.’’

Наставили су да раде, и отац Арсеније успе да му пренесе цео разговор са мајором Абросимовим, о томе како њему, Авсенкову, пријатељи желе да помогну, али да је то готово немогуће и о опасности која му прети од криминалаца.

‘’Пјотре Андрејевичу, оче Арсеније!’’ рече Авсенков узбуђено. ‘’До сада нисам веровао у Бога, али сада почињем да верујем. Добио сам писмо од моје Каће! Пише ми о јеном веома драгом пријатељу који има положај на власти. Хоће да ми помогне, мада је свестан, ако неко сазна за то, да је пропао. Чак и у логору има добрих и благочестивих људи – нису сви заглибљени у блато. Каћа каже да се моли Богу за мене. Мора бити да Бог слуша њене молитве, јер ево, помаже ми преко вас! Ви сте ту, грејете ми срце, не остављате ме самог са мојим суморним и страшним мислима. Помажете и другима: гле, шта сте направили од окрутног злочинца какав је био Сазиков, који нам је свима утеривао страх у кости: сада је питом, као јагње! Слуша вас и верује вам. Ви то можда и не примећујете, али ја видим. И сада заиста верујем: то Бог чини преко вас. Не знам да ли ће икада од мене постати прави Хришћанин, али сада знам: Бог постоји.’’

Чим су унели дрва у бараку, притрча Сазиков да им помогне. Отац Арсеније и њему исприча о свом сусрету са мајором и о томе како у Москви постоји план да се Авсенков ликвидира преко логорских криминалаца.

Отац Арсеније је Сазикова звао крштеним именом Серафим. Није ни мало стрепео да би Сазиков могао пријавити њихов разговор. Сазиков се заиста много, много променио.

‘’Како је све то необично’’, рече Сазиков. ‘’Добро, помоћи ћемо. Заштитићемо Александра Павловича. Добар је то човек, вредан. Не брините се, заштитићемо га. Имамо ми начина за то између себе.’’

Ову причу су испричали Авсенков, Сазиков и Абросимов, а део је преузет из записа самог оца Арсенија.

Живот тече даље

Зиме прође, наступи пролеће. У том периоду су многи затвореници оболели, а много их је умрло. Логорска болница је била препуна, те су болесни морали да остану у баракама. Отац Арсеније се осећао веома слабо, премда је и даље обављао своје дужности. После мраза и студени наступила је несносна влага. У баракама је морало да се ложи као и зими, како се на зидовима и одећи не би појавила мемла.

Мада је био потпуно исцрпљен и једва способан да се држи на ногама, отац Арсеније је и даље помагао коме год је могао. То је увек чинио са неочекиваном топлином која је свакога дубоко дирнула. Никада није чекао да га неко замоли за помоћ, већ би сам прилазио човеку, као да је знао коме је помоћ најпотребнија. Потом би се тихо удаљавао, не очекујући захвалност.

Као што је обећао, мајор је сменио Пупкова и на његово место поставио новог надзорника. Нови надзорник није много говорио. Био је строг, али правичан, због чега га затвореници убрзо прозваше ‘’Праведни.’’ Строго је захтевао да се поштују правила, нарочито хигијенска, но никога није ударио и сасвим је ретко псовао.

Прође и кратко, спарно лето са несносним најездама комараца који су по логору ширили заразу. Мада у том периоду није било потребно ложити пећи, оца Арсенија, због старости, нису послали напоље да копа гробове. Уместо тога, чистио је бараку, околне стазе и нужнике.

Два пута је позиван у ‘’сектор за специјална питања.’’ Први пут га је испитивао само наредник Марков и тада се није видео са мајором. Са њим се сусрео када су га други пут позвали у сектор. Мајор је деловао забринуто. Рекао је оцу Арсенију: ‘’Тешка су времена. Правила су све строжија, свако сумња на свакога. Мој положај је веома утицајан, сви страхују од мене, али не могу много да помогнем. Немам поверења у људе који раде са мном. Не знам када ћу моћи поново да вас видим. Александар Павлович и ви сте ми стално на памети. Дајте му ову цедуљу, реците му да га се у Москви сећају... А сада, потпишите, молим вас, извештај о нашем разговору. Саставио сам га пре него што сте дошли.’’

Отац Арсеније је предао поруку Авсенкову, што га је веома орасположило.

‘’Где су двоје или троје сабрани у име моје...’’

Једне зиме у бараку оца Арсенија дође један младић, студент, по имему Алексеј. Имао је 23 године и био осуђен на двадесет година тешке робије у логору ‘’специјалног’’ режима. Логорски живот му није био сасвим непознат, јер је у овај логор дошао из злогласног московског затвора ‘’Бутирок.’’ Но, будући веома млад, није знао шта га чека. Чим је дошао у логор, сусрео се са криминалцима.

С обзиром да је у затвору у Москви провео само неколико месеци, одећа овог младића је била још увек доста пристојна и наравно, одмах је привукла пажњу криминалаца, који сместа одлучише да се докопају његовог одела. Иван Смеђи предложи партију карата у којој губитник скида све са себе. Сви су одмах знали да ће Алексеј ускоро остати без одеће, али нико није могао ништа да учини да то спречи; чак се ни Сазиков није усудио да се меша. Спречити овакво коцкање или осујетити овакву намеру криминалаца значило је сигурну смрт, што се у логору веома добро знало.

Иван Смеђи, наравно, доби партију и са њоме, сву Алексејеву одећу. ‘’Скидај све са себе, пријатељу,’’ рече.

Тада ствари кренуше наопако. Алексеј, који је све то био схватио као шалу, одби да скине са себе одећу. Смеђи тада започе представу: најпре му се обрати тобож љубазно, а затим насрну на њега песницама. Алексеј замахну у самоодбрани, што само још више разјари Смеђега. Свима је било јасно да Алексеју нема спаса, да ће га Смеђи убити. Сви су скамењено стајали и посматрали како Смеђи на смрт пребија малдића. Алексеј је био сав обливен крвљу, крв му је потекла и из уста. Већ је посртао. Неки криминалци су га изазивали, тобож навијајући за њега и бодрећи га.

Отац Арсеније није видео почетак борбе, јер је на супротном крају бараке слагао дрва. Наједном виде да Смеђи туче Алексеја који више није имао снаге да се брани, већ је само покрио лице рукама, јер га је Смеђи без милости ударао песницама. Отац Арсеније мирно одложи дрва, брзо им приђе и, на опште запрепашћење, зграби Смеђега за мишицу. Лице Смеђега се изобличи од беса: поп се умешао у тучу – мора умрети. Смеђи је одавно био испуњен мржњом према оцу Арсенију, но раније није смео да му приђе, јер се бојао осталих криминлаца. Сада је, међутим, имао ваљан разлог да га убије.

Он остави на тренутак Алексеја и зашишта: ‘’У реду попе. Ово је крај – и за тебе, и за њега. Прво мали, па онда ти.’’ У руци му севну нож и он се баци на Алексеја.

Нико није могао да објасни шта се тада догодило. Слабашни и кротки отац Арсеније наједном замахну и удари Смеђега по рамену таквом силом да му изби нож из руке. Затим га одгурну даље од Алексеја. Смеђи посрну, паде и удари лицем у ивицу кревета. Отац Арсеније се окрену Алексеју и рече му: ‘’Иди, Аљоша, умиј се. Неће те нико више тући.’’ Затим, као да се ништа није догодило, настави са својим послом.

У просторији је владао мук. Иван се полако подиже са пода. Нико од злочинаца не изусти ни реч. Смеђи је пред свима изгубио образ. Неко поче полако да брише трагове крви ногом. Алексејево лице је било потпуно смрскано, једно уво му је висило, а једно око било сасвим затворено, док му је друго било сво обливено крвљу. Сви су ћутали. Знали су да ће криминалци сада засигурно убити и Алексеја, и оца Арсенија.

Све је, међутим, испало сасвим другачије. За криминалце је поступак оца Арсенија био изузетно храбар и одважан. Премда су се сви бојали Ивана Смеђег, отац Арсеније није оклевао када је Смеђи насрнуо ножем на Алексеја, а криминалци су веома поштовали човека који није показивао страх. Раније је отац Арсеније био познат само по својој доброти и настраности, а сада су га поштовали због храбрости. Смеђи оде у кревет и поче да се дошаптава са својим пријатељима, но убрзо увиде да је код њих изгубио углед.

Прође ноћ. Ујутро сви отидоше на посао. Отац Арсеније је, као и обично, пословао око пећи, чистио их и скидао наслаге прљавшине са пода. Увече, само што су се затвореници вратили с посла, у бараку уђе надзорник са неколико војника.

‘’Мирно!’’ дрекну. Сви затвореници поскакаше са својих кревета и стадоше крај њих у ставу мирно. Надзорник крену између редова лежаја и стаде да гледа лево и десно. Када је дошао до оца Арсенија, окоми се на њега и поче да га удара. Војници зграбише Алексеја и стадоше да га вуку према излазу.

‘’Затвореници П18376 и П281 у казнену ћелију бр. 1 на четрдесет осам сати, без хране и воде, због кршења логорских правила и туче!’’ заурла надзорник.

Смеђи их је, дакле, пријавио. Међу криминалцима, пријављивање властима је важило за најнижи и најподлији начин разрачунавања.

Казнена ћелија бр. 1 беше кућица која се налазила на самом улазу у логорски комплекс. У кућици је било неколико ћелија самица, и једна ћелија у коју су могла да стану два човека. На средини те просторије налазила се, уместо лежаја, узана даска, ширине једва око четрдесет сантиметара. Зидови и под ћелије су били застрти лимом. Ширина просторије није била већа од три четвртине метра, а дужина јој је била два метра. Напољу је било –30о, мраз, дувао је јак северни ветар. Било је довољно да човек само на кратко изађе напоље, па да сав утрне од хладноће. Сви становници бараке су знали да боравак у казненој ћелији при оваквим временским неприликама значи сигурну смрт. При оваквој хладноћи, смрт наступа за два часа. Никада пре овога нису никога слали у казнену ћелију на оваквој хладноћи. Понекад би слали тамо затворенике на двадесет четрири сата, при температури од неколико степени испод нуле. Овакву казну су могли да преживе само они који су били устању да све то време скачу горе – доле и да на тај начин загревају крвоток. Ко престане да скаче, смрзава се и умире. А тога дана је температура била –30о. Отац Арсеније је био стар и изнемогао, Алексеј сав испребијан. Обојица су били сасвим исцрпљени.

Стражари их обојицу одвукоше ка излазу. Авсенков и Сазиков се усудише да иступе из врсте и покушају да одврате надзорника: ‘’Друже надзорниче, неће преживети мраз. Немојте их слати у самицу!’’ Надзорник распали песницом прво једног, па другог, толиком жестином да обојица полетеше, ошамућени, ка зиду.

Иван Смеђи обори поглед. Обузе га страх. Знао је да су његови бивши пријатељи у стању да га убију због овакве издаје.

Оца Арсенија и Авсенкова одвукоше у казнену ћелију и гурнуше их унутра. Обојица падоше на под. Унутра је био потпуни мрак. Отац Арсеније се први усправи и рече: ‘’Ето нас, дакле, нас двојица скупа. Бог нас је саставио. Хладно је, Аљоша, свуда око нас је лим.’’

Чули су затварање врата и окретање кључа у брави, а затим и кораке стражара како се удаљавају. Од мраза су им се одузеле и руке и ноге, а дах у плућима се ледио. Гвоздене решетке на маленом прозору пропуштале су бледе снопове месечине.

‘’Смрзавамо се, оче Арсеније’’, зајеча Алексеј. ‘’Ја сам крив за ово. Умрећемо обојица. Не бисмо смели да лежимо, морамо да скачемо горе – доле, али не можемо тако два дана... Ја се већ осећам тако слабо, сав сам изубијан. Ноге су ми већ промрзле. Умрећемо, оче Арсеније! Нељуди ... боље да су нас одмах стрељали.’’ Отац Арсеније не рече ништа. Алексеј покуша да скаче, но то му ништа није помагало. Било је сасвим беспредметно одупирати се толиком мразу.

‘’Кажите ми нешто, оче. Зашто ћутите?’’

Као из даљине, до њега допре глас оца Арсенија: ‘’Молим се, Аљоша.’’

‘’Чему се молите, кад се смрзавамо?’’ једва чујно прошапута Алексеј.

‘’Сами смо, Аљоша. Нико нам неће ући наредна два дана. Молићемо се. Ово је први пут у овом логору да је Бог допустио да се молимо наглас, пуним устима. Молићемо се, а остало нека буде Божја воља.’’ Студен је постепено савлађивала Алексеја који помисли да отац Арсеније губи разум. Отац Арсеније се осени знаком Крста и поче нешто да говори тихим гласом, обасјан месечевом светлошћу. Алексејеве ноге и руке су сада биле сасвим обамрле од мраза, у њима више није било ни трунке снаге. Смрзавао се, више га није било брига ни за шта.

Отац Арсеније за тренутак заћута, а онда Алексеј сасвим јасно и разговетно чу његове речи и наједном схвати да су то речи молитве. Алексеј је до тада само једном, из радозналости, био у цркви. Премда га је баба крстила док је био још мали, у његовој породици није било побожности. Вера их уопште није интересовала, нити су знали шта је то. Алексеј је био студент, комсомолац. Какве је везе то имало са вером?

Упркос обамрлости тела и бола од задобијених удараца, Алексеј је јасно чуо речи оца Арсенија: ‘’Боже, смилуј се на нас грешне! Свемилостиви Боже! Господе Исусе Христе, који си из Своје превелике љубави према нама постао човек да би нас спасао, спаси нас сада Својом превеликом милошћу, смилуј се на нас и избави нас од страшне смрти, јер у Тебе, Бога и Творца нашег верујемо!’’ тако су се изливале речи молитве и у свакој се речи осећала најдубља љубав и вера у Божју милост, безусловно поверење у Бога.

Алексеј поче пажљиво да прати речи молитве. У почетку су га збуњивале, но постепено поче да их схвата. Молитва му је уносила мир у душу, уклањала страх од смрти и сједињавала га са човеком који је стајао поред њега.

‘’Господе Боже наш, Исусе Христе! Ти си сам Својим пречистим устима рекао да ако се двоје или троје моле за једну ствар, онда ће Отац Твој небески услишити њихову молитву, јер ‘где су двоје или троје сабрани у име моје, тамо сам и ја са њима.’’ Алексеј стаде да понавља речи оца Арсенија.

Хладноћа му је сасвим обузела тело и он беше сав обамро. Више није знао да ли седи, лежи или стоји. Ћелија у којој су се налазили одједном ишчезе, заједно са хладноћом, болом и страхом. Остао је само глас оца Арсенија. Где су се они то налазили? Алексеј окрете главу да погледа оца Арсенија и виде да све око њега одједном све преобразило. Паде му на ум страшна помисао: ‘’Губим памет, ово је крај. Умирем.’’

Ћелија је постала шира и пространија. Месечине више није било. Сав обасјан неком чудном светлошћу, отац Арсеније се гласно молио са уздигнутим рукама, одевен у блиставо беле свештене одежде. Такве одежде је Алескеј само једном видео, давно, када је из радозналости био у цркви.

Сада су речи оца Арсенија биле лаке за разумевање, постале су му познате, понирале су му право у душу. Више није осећао никакву тескобу, ни бол, ни страх, само жељу да се поистовети са овим речима, да их разуме, да се сједини са њима. Ћелије више није било: налазили су се у цркви. Како су доспели тамо? Алексеј са дивљењем примети да нису сами. Оцу Арсенију су прислуживала два младића. Обојица су били одевени у исте блиставо беле одежде и обојицу је обасјавала иста необјашњива бела светлост. Није могао да им види лица, али је осећао њихову лепоту.

Молитва испуни читаво Алексејево биће. Он устаде и поче да се моли заједно са оцем Арсенијем. Било му је топло, дисао је лако, душу му је испуњавала неизрецива радост. Говорио је молитве за оцем Арсенијем, но то није било механичко понављање, већ се заиста молио заједно са њим. Чинио му се као да се отац Арсеније сав утопио у речи молитве, но знао је да га баћушка није заборавио и да му све време помаже да се моли. Алексеј је схватао сада да Бог заиста постоји, да је са њима, видео Га је очима душе. Повремено би му на ум долазила помисао да су обојица већ умрли, но разговетан глас и присуство оца Арсенија брзо би га враћали у стварност.

Није знао колико је времена прошло док су се тако заједно молили, када се отац Арсеније окрете ка њему и рече му: ‘’Лези, Аљоша, уморан си. Ја ћу наставити да се молим, а ти ћеш ме чути.’’ Алексеј леже на под застрт лимом, затвори очи и настави да се моли слушајући оца Арсенија. Речи молитве су испуњавале читаво његово биће: ‘’...сабрани у име моје, Отац мој небески даће им...’’ Срце му је на хиљаду начина усвајало те речи. ‘’Нисмо сами’’, помислио је Алексеј.

Све беше мирно и топло. Наједном се однекуда појави његова мајка. Гле, покрива га топлим покривачем. Рукама му грли главу, привија га уз себе. Хтеде да јој каже: ‘’Мама! Чујеш ли? Можеш ли да чујеш оца Арсенија како се моли? Сазнао сам да Бог постоји, мама, поверовао сам у Њега!’’

Као да је чула његове речи, мајка му одговри: ‘’Аљошењка! Кад су те ономад одвели, и ја сам пронашла Бога. То ми је дало снаге да живим.’’

Сав ужас претходног дана је нестао, мајка и отац Арсеније су били уз њега. Речи молитве, до тада непознате, грејале су му душу и враћале га у живот. Хтео је да никад не заборави те речи, да их памти до краја живота. ‘’Не желим никада да одем од оца Арсенија, желим да сам стално уз њега’’, мислио је Алексеј.

Лежећи у полусну крај ногу оца Арсенија, Алексеј је чуо прекрасне речи. Отац се молио, а двојица младића у светлим одеждама молила су се с њим и прислуживала му. Били су задивљени његовом молитвом. Отац Арсеније сада није ништа више искао од Бога у молитви, само Му је узносио славослов и благодарење. Колико је све то дуго трајало, није могао да оцени.

Све што је остало у Алексејевом памћењу биле су речи молитве, топла и радосна светлост, слика оца Арсенија, два младића у светлосним одеждама и свеобујмљујући, неупоредиви осећај топлине која му је давала нови живот.

Неко удари у врата, зашкрипа смрзнута брава и зачуше се неки гласови споља. Алексеј отвори очи. Отац Арсеније је и даље стајао у молитви. Младићи у светлим одеждама их благословише и лагано се удаљише. Светлост поче да бледи и ћелија поново постаде мрачна, хладна и суморна.

‘’Устани, Аљоша’’, рече отац Арсеније. ‘’Дошли су по нас.’’

Алексеј устаде. Управник логора, лекар, начелник специјалног сектора и један стражар стајали су на вратима. Неко иза њих рече: ‘’За ово нема оправдања – неко би могао да нас пријави Москви. Ко зна како ће они на ово гледати. Смрзнути лешеви – то није савремени начин...’’

У казненој ћелији стајао је старац у искрпљеној кошуљи, а поред њега младић у исцепаној и крвавој одећи, сав у модрицама и подливима. На лицима им се огледао мир, а по одећи и читавом телу им се ухватио дебео слој леда.

‘’Живи су?!’’ запрепашћено изусти мајор. ‘’Како је то могуће?’’

‘’Живи смо, друже мајоре’’, одговори отац Арсеније.

Сви се згледаше у неверици.

‘’Претресите их!’’

‘’Напоље!’’ повика један од надзорника. Отац Арсеније и Алексеј изађоше напоље. Стражари скидоше рукавице и стадоше да их претресају. И лекар скиде једну рукавицу, гурну је испод одеће оца Арсенија, а затим и испод Алексејеве и рече, сам за себе: ‘’Невероватно! Како су успели? Тела су им топла.’’ Лекар уђе у ћелију, погледа около и упита: ‘’Чиме сте се грејали?’’

‘’Вером у Бога и молитвом’’, одговори отац Арсеније.

‘’Обична халуцинација. Сместа их вратите у бараку!’’ нареди један од надзорника, видно узнемирен. Док су их одводили, Алексеј чу лекара како говори надзорнику: ‘’Запањујуће! При температури од –30о смрт наступа најкасније за четири до пет сати. Ви, надзорници, сте данас заиста имали среће. Ово је могло да се заврши неповољно за све нас.’’

У бараци су их дочекали као да су васкрсли из мртвих. ‘’Како сте се спасли?’’ сви су хтели да знају.

Њих двојица су само одговарали: ‘’Бог нас је спасао.’’

Кроз неколико дана Иван, звани Смеђи, би премештен у другу бараку. Недељу дана после тога догодио се несрећан случај: док је радио напољу, једна стена се одвалила и згњечила га. Издахнуо је у страшним мукама. Пронео се глас по логору да су стену одвалили његови бивши пријатељи.

Алексеј је постао други човек, као препорођен. Кад год је могао, пратио је оца Алексеја у стопу и молио га да му прича о Богу и Православном богослужењу.

Ову причу је испричао Алексеј, а неколико сведока из бараке оца Арсенија је потврдило истинитост овог казивања

“Праведни" надзорник

Стари надзорник је смењен и на његово место је доведен нови, који због строгих захтева о спровођењу прописа у логору, као и због праведног приступа затвореницима, доби надимак “Праведни.” Нови надзорник није испољавао никаква осећања према оцу Арсенију; ако му нешто не би било по вољи, имао би обичај да подругљиво каже: “Оче, врло је битно да се служба одвија према типику.” Тада би одлазио и враћао би се кроз сат времена да би проверио да ли је отац Арсеније обавио посао на задовољавајући начин.

Тог лета, нешто се веома необично догодило “Праведноме.” Једног дана, док је надзорник обављао редовни преглед барака са околином, отац Арсеније је чистио стазе између барака. Он одједном виде надзорника како, пошто је завршио преглед, вади из џепа новчаник. Извадио је нешто из новчаника, вратио га у џеп и изгубио се из вида.

Чистећи тако стазе, отац Арсеније дође до места где је “Праведни” застао и на земљи угледа црвену књижицу. Подиже је и виде да је то надзорникова партијска књижица. Отац Арсеније стави књижицу у џеп и, пошто заврши са чишћењем стазе, оде да поспреми бараку. Док је чистио, гледао је свако мало кроз прозор, не би ли угледао надзорника. Кроз два сата виде “Праведнога” како јури према њему у паници. Отац Арсеније изађе из бараке и пође му у сусрет.

У то време је губитак партијске књижице, посебно у логорима, значио смрт, и “Праведни” је то добро знао. Јурио је по стазама између барака, а на лицу му је био исписан ужас. Уплашено је бацао поглед лево и десно и видео да је неколико људи туда већ прошло. Отац Арсеније му приђе и рече му: “Друже надзорниче, дозволите ми да вам нешто кажем.” Надзорниково лице се смрачи од гнева. “Склањај ми се с пута, попе!” повика и хтеде да га удари. Отац Арсеније му ћутећи пружи партијску књижицу, окрете се и пође према бараци.

Надзорник зграби књижицу и повика: “Стани!” Прилазећи му ближе, упита: “Ко те је видео?”

“Нико ме није видео, друже надзорниче. Пронашао сам књижицу пре отприлике два сата овде, на стази.”

“Праведни” се окрете и оде. Ништа се није много променило, али сада његови захтеви према оцу Арсенију постадоше све строжији. Многи су помислили да је намислио да се реши оца Арсенија као опасног сведока. То је био чест поступак у логору; надзорник би усмртио затвореника, уз оправдање да га је овај напао. Често би се за тако нешто добијало и унапређење.

Постојало је много начина да се логораш ликвидира, а да нико из логорске управе за то не одговара.

Време је пролазило.

Испричао Андреј Иванович, некадашњи надзорник логора у коме је отац Арсеније провео много година. Коришћени су и описи које је забележио сам отац Арсеније.

Мајко Божја, не остави их!

Ову причу је испричао сам отац Арсеније најближим својим духовним чадима, међу којима сам био и ја.

Сведочанства која су ми оставили Авсенков, Сазиков и студент Алексеј (који је тада већ пуштен из логора), помогла су ми да саставим слдећу цртицу из живота оца Арсенија. Сви су они били присутни у бараци када је отац Арсеније телесно умро и, према њиховом сведочењу, вратио се поново у живот.

Када сам завршио белешке о овом догађају, осетио сам да треба да покажем рукопис оцу Арсенију. Он га је прочитао и дуго затим ћутао, а када га упитах: “Зар није стварно тако било?” одговорио ми је:

“Велику милост су ми подарили Господ и Мајка Божја, показали су ми најсветије и најчудесније благо - благо људске душе испуњене вером, љубављу и добротом. Господ и Његова Мати су ми показали да вере на земљи никада неће нестати. Многи је људи носе у себи: неки са жаром, други са страхопоштовањем, а неки, опет, у себи крију само малену искрицу вере. Таквима је неопходно да имају доброг свештеника који ће им као добри пастир помоћи да се та искра у њима разгори у неугасиви пламен вере. Господ ми је показао да људи који у себи имају вере, а нарочито пастири људских душа, морају да се боре за сваког човека до последње капи снаге, до задњег свога даха. Основа борбе за душу јесте љубав, благост и помоћ ближњему, помоћ коју дајемо не ради себе, већ ради брата свога. Људи суде о вери, суде чак и о самоме Христу, на основу понашања својих ближњих. Такође је писано: ‘Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен’ (Мат. 12:37) и ‘Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов’ (Гал. 6:2).

“Оно што ми се том приликом догодило, за мене је представљало пре свега велики наук и опомену. Тај догађај ме је поставио на моје место. Пошто сам много времена провео по логорима, и пошто ме је толико пута милост Божја избављала од невоља, почео сам да умишљам како сам постао јак у вери. Но када сам окусио телесну смрт, Господ и Мајка Божја су ми показали да нисам достојан ни да се дотакнем одеће многих сужања у логору и да од таквих могу много да научим.

“Господ ме је понизио, поставио ме на моје место, тамо где сам требао све време да будем. Открио ми је моју велику недостојност и подарио ми је још времена да се поправим, да исправим своје грешке и заблуде. А да ли сам ја то учинио? Господе, помилуј!”

Рекавши ово, отац Арсеније узе рукопис од мене и врати ми га кроз неколико дана. Док сам га изнова читао, приметих да је неке речи променио, и да је понешто још додао. Пред вама је рукопис који ми је он вратио.

Кад ми је враћао рукопис, отац Арсеније ми је рекао: “Молим те, док сам жив, немој ово показивати никоме. А кад умрем, нека људи читају.”

****
После исцрпљујућег и врелог лета са најездама комараца наступила је влажна, кишовита и хладна јесен. Тло се понекад замрзавало, а понекад би се претварало у потоке отопљеног муља. И у баракама је било хладно и влажно, што је чинило живот још тежим. Одећа затвореника никад није могла да буде сасвим сува, док су им ноге биле увек мокре и израњављене. Наступи тада епидемија грипа. Свакога дана умирало је у просеку по четворо људи. Дође ред и на оца Арсенија. Једног дана није могао да се дигне са постеље. Имао је високу температуру, преко 42о, подилазила га је језа, кашљао је, вода му је продрла у плућа, срце је отказивало.

У “специјалном’’ логору, када би наступиле епидемије грипа, болеснике нису ни слали у амбуланту. Тамо си могао да идеш само ако ти је напрсла лобања, или са одсеченом или поломљеном руком или ногом. Правило у логору је гласило: ако можеш да се држиш на ногама, идеш на рад; ако не можеш, онда докажи да се не правиш да си болестан. Ако успеш то да докажеш, и ако логорске власти одобре, добићеш болничку негу.

У логору је постојао план по коме се одређивала количина посла коју је сваки осуђеник био дужан да обави. Ако би логорске власти успеле некога да натерају да пребаци прописану норму, тада је неко из власти примао за то новчану награду. Сужњи за ово, наравно, нису знали, али њихов рад је некоме доносио зараду. Логорским властима је, дакле, ишло у рачун да се придржавају норме и зато није било места болећивости према затвореницима.

У случају болести, осуђеник је прво морао да тражи дозволу да иде у амбуланту. Тамо би му мерили температуру. Ако му је температура била испод 40о, враћали би га на посао, а ако би се бунио, слали би га у казнену ћелију, а поред тога би добио још и неколико шамара од надзорника како би се подсетио где му је место. Ако му је температура прелазила 40о, тада је смео да остане у бараци да лежи, али је морао сваког дана да се јавља у амбуланту. Ако није имао снаге да дође до амбуланте, или ако би изгубио свест, долазио би болничар да му измери температуру и добаци му неки лек, најчешће аспирин. У том случају је болесник могао да остане у кревету, али тешко њему ако би наставио да лежи ако му се температура спусти испод 39,5о.

То је, дакле, било опште правило: ако можеш да ходаш, иди на посао, не позивај лекаре. Они су обично били запослени у државној служби и добро знали свој посао. Није им требало много да викну: “Шта се ту пренемажеш, одмах на посао, или у самицу!” Међу логорским затвореницима је било и лекара, али таквима није било дозвољено да лече људе у логору. Морали су да обављају физичке послове као и сви други затвореници, и то посебно тешке послове.

Трећег дана пошто се отац Арсеније разболео, прегледао га је један од затвореника у бараци који је био лекар по струци. Овај позва колегу, специјалисту за плућне болести да се са њим посаветује о случају оца Арсенија. Након тога обојица позваше Авсенкова и саопштише му: “Болесник има упалу плућа, пати од свеопште исцрпљености, озбиљне хиповитаминозе, а и срце му отказује. Стање је врло лоше. Највероватније ће живети још највише два дана. Потребни су му лекови, кисеоник, добра нега. Но, под оваквим условима, не можемо ништа да учинимо.”

Отац Арсеније је изгледао као старац. Већ је дуго био у логору и за то време је много људи умрло, а на њихово место су дошли други. Било је једва дванаестак “ветерана” попут њега. Сви су им се чудили - како то да су ови староседеоци још међу живима?

Неко позва болничара. Болничар одмери оца Арсенија са два метра удаљености, баци му пар аспирина на кревет и даде Авсенкову термометар да му измери температуру. Кад виде да му је температура прешла 42о, рече: “Има грип”, и оде.

Оцу Арсенију је било све лошије. Његовим пријатељима постаде јасно да му се крај приближио, да му је куцнуо час. Један од њих оде до амбуланте да покуша да дозове помоћ. Злочинци који су га волели покушаше да омекшају срца надзорника; успеше да набаве нешто праха од слачице за облоге и мало џема од малине. То је било све што су могли да нађу. Затвореник који је некако успео да се провуче до амбуланте, уз помоћ пријатеља, објаснио је лекару шта се догађа са оцем Арсенијем и молио га да му помогне и да пошаље лекове.

Лекар га саслуша и упита: “Колико је стар болесник и колико је дуго у логору?” Сужањ одговори да отац Арсеније има 49 година и да му је то трећа година у логору.

Лекар одговори: “Зар ти мислиш да је ово санаториујум, и да сви треба да се трудимо да осуђеници доживе стоту? Твој пријатељ је живео дуже од просека у овом логору и време му је да иде. Доста је живео. Нема лекова за њега, лекови су потребни војсци. “

Температура је још расла и отац Арсеније је почео да губи свест. Авсенков покуша да му да аспирин помешан са џемом од малине. Сазиков му је стављао облоге од слачице на груди и леђа. Лекари су му пружили онолико неге колико су могли, чим би дошли са рада, но стање оца Арсенија се само погоршавало. Понекад се чинило као да у њему више нема живота. Умирао је.

Смрт је у логору била честа појава и сви су на њу били навикли. Но ову смрт је свако осетио на посебан начин. (Са једног краја бараке на други прочуло се: “Отац Арсеније умире! Пјотр Андрејевич је на самрти!” Отац Арсеније је свакоме чинио добро, према свакоме показивао самилост. Умирао је један изузетан човек - то су и злочинци и политички затвореници подједнако схватали). Последњу реченицу, у загради, додао сам белешкама после кончине оца Арсенија. Њу су приложили Сазиков и студент Алексеј.

Отац Арсеније се молио. Премда је био на измаку својих снага, осећао је бригу којом су га окруживали пријатељи. Затим је полако заћутао.

“Одлази”, неко рече. И сам отац Арсеније је осетио да умире. Ништа више није могао да види: просторија, Сазиков, Авсенков, Алексеј, доктор Борис Петрович - више никога није видео, све је нестало, избледело…

После извесног времена отац Арсеније осети како га обузима необича лакоћа. Постаде свестан потпуне тишине око себе. Осети спокојство. Отежано дисање, слуз која му се наталожила у грлу, врућица која му је сажижала тело, слабост и беспомоћност - све је нестало. Осети се здрав и пун снаге.

Отац Арсеније је стајао покрај своје постеље и на њој видео мршавог, исцрпљеног, необријаног и скоро потпуно седог старца испуцалих усана и полуотворених очију. Поред старца видео је Авсенкова, Сазикова, Алексеја и још неколико пријатеља које је познавао и много волео. Отац Арсеније се загледа у човека који је лежао на постељи и одједном, са запрепашћењем, препозна себе.

Пријатељи који су се окупили око његове постеље, огромна барака са бројним житељима, читаво пространство логора - све је то отац Арсеније сада видео сасвим јасно. Могао је да види не само њихова тела већ и душу.

Кроз тишину која га је испуњавала видео је покрете затвореника и, мада није могао да их чује, на неки начин је могао сасвим јасно да види и осети о чему говоре и шта мисле. Са чуђењем схвати да може да види стање душе свакога од њих, но спозна и то да више није са њима на овоме свету.

Невидљива линија га је одвајала од овога света и он више није могао да је пређе.

Гле, Авсенков му приноси чашу уснама и покушава да му да нешто да попије, али узалуд. Вода му се разлива по лицу. Авсенков и Алексеј нешто говоре са осталима. Оац Арсеније је стајао крај своје постеље посматрајући себе и те људе као да је странац. Убрзо схвати да је његова душа напустила тело и да је јеромонах Арсеније умро.

Отац Арсеније се осврну око себе у чуду. Барака је нестајала у мраку, но негде у даљини се видела бљештава светлост.

Прибравши се, отац Арсеније стаде да се моли и одмах осети мир. Би му јасно да треба некуда да иде. Он крену према јаркој светлости, но после неколико корака, окрете се и поново се врати у бараку, код своје постеље. Гледајући Алексеја, Александра Павловича, Иванова, Сазикова, Авсенкова и многе са којима је делио трновиту стазу бола и патње, схвати да не може да их остави. Заиста није могао да их остави.

Клекну и поче да се моли, преклињући Господа да не остави Алексеја, Авсенкова, Александра, Фјодора, Сазикова и остале са којима је живео у логору.

“О Господе, мој Господе! Немој их оставити. Помози и спаси их!’’ молио се. Посебно се молио за заступништво Мајке Божје.

Док се молио, плакао је, преклињући Бога, Богородицу и све свете да се смилују на читав свет. Његова молитва беше без речи. Сада су му се барака и цео логор приказивали у сасвим другачијем светлу. Видео је, изнутра, читав логор са свим затвореницима и чуварима. Отац Арсеније је сада јасно видео душу сваког човека. Неке од тих душа гореле су вером, и пламен је прелазио на људе око њих, душе других, попут Авсенкова и Сазикова, гореле су мањим пламеном који се, међутим све више ширио. Неке душе су у себи носиле тек искрицу вере и беше им потребан само пастир који би могао да разгори ову искру у прави пламен. А било је и људи чије су душе биле мрачне и суморне, без и најмање искрице Светлости. Гледајући душе људи које му је Бог допустио да види, отац Арсеније је био веома ганут. “Господе! Живео сам међу овим људима, а нисам их чак ни примећивао. Колико лепоте они носе у себи! Колико правих подвижника вере има међу њима! Мада су окружени духовним мраком и неиздрживом људском патњом, они не само да се спасавају, већ дају своје животе и љубав онима који су поред њих, помажући тако ближњима речју и делом!

“А где сам био ја, Господе? Био сам заслепљен гордошћу и умишљао да су моја ништавна дела велика.”

Отац Арсеније увиде да Светлост вере гори не само у душама сужања, већ и у душама неких чувара и логорских старешина који су, у границама својих могућности, чинили добро, што је за њих било веома тешко и врло опасно.

“Због чега се све ово дешава?” пролете му изненадна мисао кроз главу. “Због чега?”

Стајао је и посматрао духовни свет истих оних људи са којима је некада живео, разговарао, или које је само виђао. Како је зачуђујуће разноврстан и красан изгледао тај свет! Људе за које је отац Арсеније мислио, не издвајајући их из гомиле, да су духовно празни и безлични, сада је видео другачијим очима. Спознао је да они у себи носе толико вере, толико неисцрпне љубави за ближње, да чине толико добра и да носе свој крст без роптања. А он, јеромонах Арсеније, који је живео поред њих, није их ни примећивао, није се зближио са њима.

“Господе, где сам ја то био? Опрости ми и смилуј се на мене. Гледао сам само себе. Пао сам у прелест и нисам имао довољно вере у твоја створења.”

Дуго се молио отац Арсеније припадајући к земљи. Када се дигао са колена, приметио је да се и даље налази у логору, али га више није видео у пређашњем светлу. Нестали су кревети и барака. Стајао је крај улаза у логор. Оштра светлост рефлектора клизила је по терену. Поред капије стајао је стражар. Била је ноћ. Логор је спавао.

Отац Арсеније се окрете према логору, благослови га и помоли се за све који су у њему живели.

“Господе! Како да их оставим? Како ћу без њих? Не остављај их, не ускрати им Твоју милост! Помози, Господе!’’ И поново клекну на снег да се моли.

Било је хладно, ветар је разносио снег, но отац Арсеније ништа од тога није осетио. Пошто се дуго молио, устаде и напусти логор. Прође поред стражарнице и изађе на пут.  Негде у даљини виде јарку светлост која као да га је позивала и он крену према њој. Ходао је лако и мирно. Прошао је шуму и село и одједном се нађе у свом граду, у коме је стајала његова црква, његов храм у коме је, као млад свештеник први пут служио свету литургију, стари храм који је, радећи и трудећи се заједно са својом многобројном духовном децом, успео да обнови и да му поврати пређашњу лепоту. “Господе, Боже мој, како је ово могуће? Зашто сам овде?” прошапута и уђе у храм.

Прво што је угледао беше добро му позната стара и чудотворна икона Мајке Божје, чије су тужне очи са пажњом и дубином гледале свакога ко јој је прилазио. Све је у цркви било онако како је оставио, но сада је храм био препун људи. На лицима људи који су се молили огледала се радост док су гледали у икону Мајке Божје.

Док је отац Арсеније корачао према олтару, људи су се тискали лево и десно да би му ослободили пролаз. Ишао је према олтару лаким и радосним кораком. Када је ушао у олтар, хтеде да обуче свештене одежде и поче да скида са себе затвореничку одећу, али му неко ко се налазио у близини рече: “Немој то скидати! И то су свештене одежде.”

Отац Арсеније погледа своју затворску кошуљу од фатираног памука. Бљештала је заслепљујућом белином. Он стави на себе епитрахиљ да би почео да служи и одједном се запањи. Олтар преплави чудесна светлост од које је сијала читава црква, а иконе на зидовима изгледаше посве необично, као да су ликови на њима живи. Мноштво људи беше погружено у дубоку молитву, а њихова молитва беше радосна.

Сада је Отац Арсеније служио литургију. Виде да са њим саслужују јеромонах Герман, свештеник Амврозије, ђакон Петар и још неки свештеници. Он, отац Арсеније, познавао је сваког од њих. По страни стајаху епископи Јона, Антоније и Борис, као и његов духовник и пријатељ, владика Теофил. Сви су га радосно гледали.

“Господе”, помисли отац Арсеније. “Сви су они давно умрли, а сада су овде. Добро је бити овде са њима!”

Отац Арсеније је служио и његова душа се радовала; молитва га је целог испунила и уздигла.

Благосиљајући окупљене у храму видео је да и многе од њих познаје. Међу њима је било његове духовне деце, његових парохијана, али и других које је упознао по логорима и на разним другим местима; сви ти људи су делили његов живот. И сви су се они молили за некога, нешто су тражили у молитви. Посматрајући их пажљиво схватио је да су и ови људи, баш као и свештеници који служе са њим у олтару, умрли: неки давно, а неки скоро.

“Мајко Божја, како то може бити?” питао се отац Арсеније. Није чекао одговор, већ је наставио да се сабрано моли и да служи. Док је служио литургију осетио је да гори радошћу и унутрашњом топлином. Причестио се, завршио литургију, а затим клекнуо пред икону Пресвете Богородице Владимирске, молећи се за опроштај грехова.

“Мајко Божја, Отац Небески ме је позвао на суд, јер сам се Док се молио тако за опроштај сопствених грехова, преклињао је упокојио. Не остављај ме, већ ме заступај пред Твојим Сином. Не остави ме. Све уздање моје полажем у Тебе, ја, недостојни грешник. Богородицу да не напусти оне који су још међу живима. Молио се за своје стадо, за сужње са којима је живео и који су још у логору. Молио се за студента Алексеја, за Авсенкова, Сазикова, Абросимова, Алчевског и за многе друге. Изгубио је појам о времену и молио се са толиким усрђем да је осећао да се сви присутни у храму моле заједно са њим, понављајући: “Ти која си Бога родила, не заборави их, не окрећи лице своје од туге њихове!” Плакао је и ридао, сузе су му се сливале низ лице.

Срце га је болело и стезало му се у грудима - како да преживе они који су остали у логору? Опет и опет је молио Мајку Божју да их сачува, њих дуготрпељиве који подносе муке какве обичан човек не може поднети… Наједном, јасно чу глас, благ, но одлучан, како му говори: “Још није време за тебе да умреш, Арсеније. Потребно је да још неко време служиш народу. Гле, Бог те шаље назад међу људе Његове. Иди и служи! Ја те нећу оставити.”

Отац Арсеније подиже главу и погледа икону. Учини му се као да је Мајка Божја сишла и Сама стала испред њега уместо иконе. Он клекну крај Њених ногу. Био је у стању само да понавља: “Мајко Божја, не остављај их! Смилуј се на мене грешног!” И опет чу Њен глас: “Подигни лице своје, Арсеније, погледај ме и реци ми шта иштеш, реци ми твоје мисли.”

Отац Арсеније подиже главу, погледа у Мајку Божју и, дирнут Њеном добротом и величином која не беше од овога света, дубоко се поклони и рече: “Мајко Божја, нека буде воља Твоја, Твоја и Господа нашег. Ја сам стар и болестан. Хоћу ли бити у стању да служим људима онако како Ти, Владичице, то желиш?

“Ниси сам, Арсеније, има много људи који мени служе. И ти ћеш са њима служити и заједно са њима, помоћићеш многима. Бог ти је управо показао да много људи чини добра дела у Име Њеогово. Открио ти је душе људи који живе у логорима.  Вера је у многима жива, вера и љубав. Ниси сам у доброти коју поклањаш људима. Иди, и служи ми. Ја ћу ти помоћи!” И отац Арсеније осети додир Богородичине руке на својој глави.

Отац Арсеније устаде, скиде епитрахиљ, поклони се свима присутнима, народу и свештенству и опет виде да су му сви они добро знани, да је многе од њих он сам испратио до вечног пребивалишта; његов живот је на неки начин био спојен са њиховим. Стаде пред Царске Двери, начини земни поклон, замоли присутне за њихове молитве и крену према вратима храма. Народ га је благосиљао док је пролазио. Изашао је из цркве, а душа му је била препуна радости. Ходао је лаганим кораком. Корачао је према логору, према својој бараци. Шума, друм, кућерци, све је то пролазило поред њега великом брзином. Прође стражу, уђе у своју бараку, отиде до свог лежаја и виде себе како лежи на њему, док је мноштво затвореника и даље стајало окупљено око тела. Он леже на постељу и чу како неко говори: “Готово је. Већ се охладио. Умро је наш отац Арсеније. Скоро је пет сати, ускоро ће буђење. Морамо да јавимо надзорнику.”

“Остадосмо сироти”, неко додаде. “Он је многима помагао. Ето, ја сам се целог живота против Бога борио, а отац Арсеније ми Га је показао. Открио ми Га је својим делима.”

Отац Арсеније дубоко уздахну, на шта се сви запрепастише, а многи и преплашише, и тихо рече: “Био сам у мојој цркви, а сада, видите, Мајка Божја ме је послала натраг к вама.” Ове речи нису никога зачудиле, мада су сви и даље били запањени. Кроз отприлке две недеље, отац Арсеније је смогао снаге да устане. Све му је било необично: живот и људи, све је сада изгледало другачије. Свако је желео да му помогне, свако би му доносио део свог дневног следовања. Чак му је и “Праведни” послао по Сазикову мало маслаца.

Дигао се са постеље отац Арсеније, вратио се у живот. Страшна болест га је напустила. Господ и Мајка Божја су га вратили у живот да служи људима, послали су га натраг у свет.

Михаил

После вечерње прозивке, пошто је установљено да су сви затвореници на броју, закључавали би их у бараке. Пре спавања могли су мало да поразговарају, да поделе утиске о животу у логору, да играју домине или да само леже на постељама и да се сећају прошлости. Чак и два сата након што би барака била закључана, могао се чути разговор; затим би гласови полако замирали и бараком би завладала тишина.

Пошто су врата бараке закључана, отац Арсеније је дуго стајао у молитви поред свог лежаја, затим је легао и наставио да се моли. Напокон је заспао. Сан му никада није био превише дубок. Негде око један по поноћи осети како га неко дрма. Скочи из сна и виде непознатог човека како му шапуће:

“Дођите! Мој сусед је на самрти и зове вас!”

На сасвим другом крају бараке један човек је заиста умирао. Лежао је на леђима и тешко, испрекидано дисао. Очи су му биле неприродно разрогачене. “Опростите ми, молим вас!” рече оцу Арсенију. “Потребни сте ми. Ја умирем…” Затим нагло, скоро заповеднички, рече: “Седите!”

Отац Арсеније седе поред њега на лежај. Сијалица која је светлела између редова лежаја бацала је слабу светлост на лице умирућег које беше сво прекривено крупним грашкама зноја. Коса му је била сва мокра, а усне чврсто стиснуте. Био је исцрпљен, умирао је, но његове очи, попут две ужарене бакље, гледале су живо у оца Арсенија. У тим је очима живео, пламтео и као речна бујица протицао читав живот овог човека. Напуштао је овај свет, много је пропатио, био је преморен, но желео је да пред Господа изнесе свој живот.

“Молим вас, чујте сада моју исповест. Опростите ми грешном. Ја сам монах, тајни монах.” Затвореници који лежаху у непосредној близини устадоше и потражише друго место за спавање. Било им је јасно да човек умире. Људи су, чак и у логору, увиђали да према умирућима ваља бити бар мало снисходљив и попустљив. Отац Арсеније се приклони к монаху, поправи подерано ћебе којим овај беше покривен и положи руку на његову главу, шапатом изговарајући молитву пре исповести. Сабравши своје духовне снаге, припреми се да саслуша исповест монаха.

“Срце ми отказује”, рече човек, чије монашко име беше Михаил и поче да се исповеда.

Сагнувши се, скоро лицем уз лице са умирућим човеком, отац Арсеније је слушао скоро нечујно шапутање и гледао Михаила у очи. Каткад би шапат утихнуо и чуло се само шиштање, јер би се Михаил тада напрезао да удахне. Каткад би сасвим заћутао, чинило би се да га је душа напустила, но очима је и даље живо гледао оца Арсенија, који је у њима видео све што се болесник мучио да каже.

Многе је исповести отац Арсеније слушао од људи на самртној постељи, и увек би га свака исповест дубоко потресла, но сада, слушајући Михаилову исповест, јасно је видео да је пред њим човек необично великог духовног живота. Пред њим је умирао молитвеник, подвижник који је сав свој живот посветио Богу и ближњима. Умирао је праведник и отац Арсеније спозна да је он, јеромонах Арсеније недостојан да целива крајичак одеће монаха Михаила, да је ништаван у поређењу са њим.

Михаилов шапат постаде све више испрекидан, али очи монаха су гореле, зрачиле светлошћу, биле су живе. И опет је отац Арсеније могао да види у тим очима све што је монах покушавао да каже.

Михаил је приликом исповести био строг према себи, није штедео себе. С времена на време би се чинило као да се његова душа већ раставила од тела на постељи, да говори о себи ван тела. Отац Арсеније увиде да је овосветски живот монаха Михаила, попут лађе натоварене свим његовим болима, бригама и патњама прошлим и садашњим, већ отпловио далеко од њега у далеки свет заборава и да је са њиме остало само оно најбитније, које је сада приносио Богу на суд. Пошто је одбацио све небитно, имао је сада да преда у руке свештеномонаха Арсенија све оно што је од значаја, а овај, влашћу којом га је оденуо Господ, имао је да га разреши и све му опрости.

У тих неколико минута што му беху преостали од живота, монах Михаил је морао све да принесе Господу, да призна сва своја сагрешења и да умије своју савест пре него што стане пред Божји суд.

Човек је умирао на начин на који су многи испуштали душе на рукама оца Арсенија. Но пред овом смрћу отац Арсеније је дрхтао, увидевши да му је Господ подарио велику милост допустивши му да саслуша исповест овог праведника.

Господ му је открио највеће Своје благо које је Он сам, са љубављу, однеговао. Открио му је до каквог савршенства човек може да се уздигне, човек који љуби Бога, који је понео “јарам и бреме” Хришћанског живота и носио га до краја. Све је то отац Арсеније видео и слагао у своје срце.

Михаилова исповест на самрти је помогла оцу Арсенију да увиди како је, чак и под невероватно замршеним околностима савременог живота, у сред великих политичких промена, сложених међуљудских односа, озваниченог безбожништва, гажења сопствене вере, пада моралних вредности, сталне сумњичавости и недостатка духовног руковођења, човеку могуће да победи све препреке које стоје између њега и Бога.

Монах Михаил није дошао до Бога путем живота у неком манастиру или скиту, већ живећи у суровим условима, у најокрутнијем времену у историји, тешком боробом против сила зла и против насилног атеизма. На том свом путу скоро да га нико није водио нити помагао; упознао је, можда, два или три свештеника и провео је једну радосну годину познанства са владиком Фјодором, од кога је и примио монашки постриг; након тога је Михаил од њега добио два или три кратка писма. Највише од свега, ка Богопознању га је водила његова неуништива, пламена жеља да се приближи Богу.

“Да ли сам пошао правим путем, да ли сам ишао како ваља? Или сам гдегод скренуо с пута - не знам…” говорио је Михаил.

Но отац Арсеније је знао да Михаил не само што није скренуо са пута који му је показао владика Фјодор, већ је тим путем стигао далеко, веома далеко, даље но што су отишли и сами његови духовни учитељи. Живот Михаилов је био борба за духовно и морално савршенство, све то у сред свакодневног живота овог времена и века. Отац Арсеније је видео да је Михаил добио ову битку, битку прса у прса са злом које га је са свих страна окруживало. Међу људима је у име Божје чинио добро, носећи у души речи апостолове које су гореле у њему као буктиња: “Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов” (Гал. 6,2).

Отац Арсеније је схватао савршенство и величину Михаилову и увиђао сопствену ништавност. Молио се усрдно да му Бог подари снаге да олакша умирућем човеку последње тренутке живота. Осећао је немоћ, али у исто време и радост што је тако близу Михаила, и што му је Михаилова исповест открила чудесне путеве Божје, поучавајући га и усмеравајући на стазу најдубље вере.

А онда, наступи тренутак када Михаил предаде све што је носио на души оцу Арсенију, а преко овога, Господу. Он погледа упитно у оца Арсенија. Узевши бреме Михаилових грехова на своју свештеничку душу, отац Арсеније задрхта. И опет задрхта, видевши сопствену људску ништавност и немоћ. Пошто је изговорио разрешну молитву над Михаилом, најпре се заплака у себи, а потом, не могавши да се уздржи, зајеца пред човеком који је умирао.

Михаил подиже очи к њему, поглед му беше дубок. “Хвала вам!” рече. Будите опет спокојни. Час Божје воље је наступио. Молите се за мене док сте у овом животу. Ваш животни пут је још увек дуг. Молим вас, узмите моју капу: у постави је зашивена цедуља са поруком за две особе. То су људи јаке вере, веома јаке. Ту су и њихове адресе. Кад изађете из логора, кад будете на слободи, дајте им поруку. Потребни сте им, а и они вама. Пришијте свој број на моју капу. Молите се Богу за монаха Михаила.”

Оцу Арсенију се чинило као да су за време исповести били сами у бараци. Сама барака, атмосфера и људи у њој, све је то било негде далко, ишчезло у небиће. Стање у коме су осећали близину Божју, молитвено сазрцавање и тиху унутрашњу повезаност обузело их је и узнело к Богу. Сваки бол, немир и све људско напустило их је; остао је само Господ Бог, коме је један од њих двојице одлазио, док је другоме било допуштено да види велику тајну: смрт, одлазак из овоземаљског живота.

Михаил стегну руку оцу Арсенију и стаде да се моли. Молио се са толиким усрђем, да је оставио за собом све овосветско, а отац Арсеније, чија душа беше у молитвеном сагласју са Михаиловом, такође остави све бриге и са страхопоштовањем, стаде послушно да прати Михаилову молитву.

Дође и тренутак смрти. У очима умирућег Михаила засија тиха, радосна светлост и он прошапута: “Не остави ме, Господе мој!” Затим се усправи, испружи руке, скоро као да ће начинити корак напред и гласно понови два пута: “Господе! Господе!”

Затим, паде натраг на кревет. Рука која је стискала руку оца Арсенија сада се опусти; на лицу му се оцртавао спокој, но очи му беху и даље блиставе, гледајући радосно некуда горе… Оцу Арсенију се чинило као да сопственим очима види Михаилову душу како напушта тело.

Ганут, отац Арсеније припаде ка земљи и поче да се моли, али не за спас душе упокојеног, већ узносећи благодарност Богу, који га у Својој милости удостоји да својим очима види Невидиво, Несазнативо, Тајну над Тајнама: смрт праведника.

Отац Арсеније устаде и сагну се над телом. Михаилове очи и даље беху широм отворене и блиставе, но светлост се полако гасила. Очи му прекри једва видљива магла и оне се полако склопише; затим му преко лица пређе сенка, која даде читавом лицу величанствен, радостан и спокојан израз.

Отац Арсеније се и даље молио над телом покојног Михаила и, мада је само пре неколико минута видео његову смрт, није осећао због тога тугу, већ мир и унутрашњу радост. Упознао је праведника преко кога га је коснула Божја милост и слава.

Затим отац Арсеније са љубављу намести Михаилову одећу и начини земни поклон пред његовим телом. Опет и опет му је, попут муње, кроз ум пролетела мисао да је сам Бог Господ био овде и да је Он Сам примио Михаилову душу.

Почело је да свиће; ускоро ће сви бити будни. Отац Арсеније узе Михаилову капу, замени свој затворенички број са његовим и отиде затворенику чија је дужност била да пријављује мртве. Редар, најстарији међу криминалцима, затражи број умрлог и при том рече колико му је жао што је Михаил умро. Ускоро се врата бараке отворише и заточеници изиђоше напоље на прозивку. Испред бараке је стајало неколико надзорника. Редар им приђе и рече: “Имамо мртваца. Затвореник бр. 382.”

Један од надзорника уђе у бараку, погледа мртваца, преврну га ногом и оде. Кроз два сата, по тело дођоше саонице. Један од болничара немарно погледа леш, подиже му очни капак рукавицом и рече с гађењем: “"Носите га напоље. Брзо!”

Неколико лешева је већ било натоварено на саонице. Изнеше Михаила и бацише га преко осталих телеса. Кочијаш се намести и ослони ноге на смрзнута телеса. Било је веома тихо. Мраз је штипао. Снег је лагано падао и прекривао лица мртваца, затим се полако топио, па је изгледало као да мртви плачу. Испред бараке стајали су надзорници, болничар и отац Арсеније, који се у себи молио, са рукама скрштеним на грудима.

Саонице кренуше, и отац Арсеније се поклони и осени мртве знаком Крста. Затим уђе у бараку.

Кочијаш, грдно псујући, повуче узде, ошину коње и саонице се полако изгубише из вида.

Ова повест је записана према казивањима самог оца Арсенија 1960. Године 1966. расуте белешке је сакупио и средио јеромонах Андреј.

На чијој си страни, попе?

Нови осуђеници у логору у почетку броје дане, затим недеље, а после годину дана заробљеништва обично престају да броје и само очекују смрт. Исцрпљујући рад, непрестана глад, туче, батинања, хладноћа, удаљеност од дома, све то човека отупљује и чини га способним да мисли само о својој предстојећој смрти. Отуда је морални суноврат честа појава код логорских осуђеника.

За многе од нас политичких затвореника, а поготову за криминалце, важило је правило да нам расположење расте или опада у зависности од околности као што су: посета надзорника, украдени комад хлеба, туча, нарочито тежак посао задат целој бригади, ћелија самица, промрзли прсти или смрт друга из бараке. У таквим околностима човек је био у стању само да размишља о овим стварима, мисли би му постајале животињске, примитивне. Једина жеља већине затвореника била је да се добро наједе, да спава два дана за редом, или да пронађе литар вотке, да се опије и да се после тога поново наједе. Наравно, све су ово били само пусти снови…

Међу политичким затвореницима беше неколико који су се трудили да остану људи. Држали су се по страни, помагали једни другима и нису желели да се спуштају на ниво криминалаца. Покушавали су, колико су им то допуштале прилике у логору, да живе достојанствено. Ови људи би се састајали у углу бараке и тамо држали предавања, рецитовали поезију или читали мемоаре, понекад би успели нешто и да запишу на парчићима папира до којих су некад успели да дођу. Често би се о одређеној теми развила жучна расправа; ипак, најватреније дискусије водиле су се на политичке теме. У овакве расправе су се понекад укључивали и криминалци, а придруживали би им се покаткад и они политички затвореници за које се мислило да их више ништа не интересује. У оваквим страсним препиркама избијала је мржња према противницима. Отац Арсеније никада није учествовао у овим расправама, али једном је, и против своје воље, био увучен.

Затвореници су, по правилу, избегавали да изразе своје мишљење, али би у јеку једне овакве расправе заборављали на страх и на могуће последице. Неки би чак говорили: “Па шта, ионако ћу ускоро да умрем, али барем ћу рећи шта мислим.”

Те вечери, после прозивке, барака је, као и обично, закључана. Напољу је беснео ветар, дувајући на све стране. Снег је затрпао прозоре, унутра је било загушљиво и влажно, али ипак топло. Сијалице су веома слабо осветљавале просторију. Све је ово доприносило суморној и депресивној атмосфери. Људима је било доста самовања.

Сужњи стадоше да се сакупљају у групице и отпочеше разговор уз препирку, уз сећања. Злочинци су играли домине или се картали за новац или храну. Близу лежаја на коме се одмарао отац Арсеније окупило се неколико људи чији је разговор убрзо прерастао у страсну препирку на тему њиховог мишљења о властима. У следећих четврт сата у расправу се укључише још двадесеторица и препирка постаде ватрена. Људи су упадали једни другима у реч и постајали веома агресивни. Међу њима је било бивших чланова Компартије, школованих људи разних струка, неколико Власоваца* и других. Зачули су се повици: “Зашто смо овде? Ни за шта! Где је ту правда? Требало би их све пострељати!” На лицима људи огледала се горчина и гнев. Неких петоро или шесторо бивших чланова Компартије покушавало је да изрази своје неслагање са овим и да објасне како је по среди велика и трагична грешка која ће се једног дана исправити. По њима, све је то било резултат подривања од стране непријатеља у редовима Партије, за које чак ни Стаљин није знао, па је на тај начин био преварен.

“Он преварен, а пола Русије у логорима! Ово је смишљено уништавање владиних службеника!” повика неко.

“Зна Стаљин, зна. Он је сам ово наредио”, сложи се други.

Један затвореник, кога су ухапсили због неподобног понашања и ковања завере против Стаљина, био је нарочито љут. Лице му се искривило, а глас подрхтавао. Власовци су урлали, оптужујући све и свакога.

“Те комунисте би све требало побити, повешати!’’

Један старац, тврдокорни Бољшевик још од 1917, разјарено је викао на другога, који је неко време ратовао на страни Немаца.

“Издајниче!” викао је. “Требало те је убити, а ти овде седиш, још си жив! Знаш ли колико сам таквих као што си ти сопственим рукама пострељао и повешао? Много! Само ми је жао што нисам на тебе још онда наишао! Ја овде испаштам своје грешке, а своје кости треба да оставим заједно са твојима, издајниче!”

“Ја издајник? Ја издајник? Ја сам се борио за совјетску власт!”

“Можеш ти да вичеш ‘ја’, ‘ја’ колико хоћеш, али тебе су стрпали у логор као издајника. Ето докле те је довела та твоја ‘власт’!

Затвореници који су стајали по страни почеше да се смеју, но свађа није престајала.  Онда неко рече: “Уништили су нам цркве, погазили веру.” Неко примети оца Арсенија који је седео у близини и позва га. “Је ли, Пјотре Андрејевичу, а какав је став Цркве према властима?”

Отац Арсеније не хтеде да одговори, но неколико учесника расправе дођоше по њега и посадише га међу оне који су се свађали. Пријатељи оца Арсенија беху забринути, јер су знали шта ће им отац Арсеније одговорити.

Власовци су се држали по страни од осталих. Ничега се нису бојали; знали су разлог због којег су осуђени и били су свесни да им је крај веома близу. Један од њих рече: “Ајде, попе! Причај!”

Отац Арсеније застаде за тренутак, а онда поче да говори: “Ви овде веома ватрено расправљате. Ваша полемика је постала жучна, чак и агресивна. Стварно је тешко живети у логору; сви ми знамо шта нас овде чека. Зато је овај разговор и постао толико жучан. То је разумљиво. Само, никога не би требало убијати нити уништавати. Сви ви за ово окривљујете некога: власти, суд, ове или оне људе; чак сте и мене увукли у расправу да бих једнима држао страну, а самим тим провоцирао друге.

“Кажете да су комунисти похапсили верни народ, да су затворили цркве, погазили веру. Да, на први поглед то заиста тако изгледа, али хајде да се загледамо мало дубље у овај проблем, хајде да се подсетимо мало на прошлост. Многи су Руси изгубили веру и престали да поштују нашу прошлост. Изгубили смо много тога доброг и вредног. А ко је за то крив? Власти? Не, ми смо сами криви, ми сада само жањемо оно што смо сами посејали.

“Сетимо се лоших примера које су нам давали чланови интелигенције, племства, трговци, државни чиновници. Ми свештеници смо били најгори од свих.

“Деца свештеника су постајала атеисти, револуционари, из простог разлога што су у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере. Свештеници су, још много пре револуције, изгубили право да се називају пастирима људи, видарима људске савести. Свештенички чин је постао професија. Било је много свештеника атеиста и алкохоличара.

‘’Од свих манастира у земљи, само пет или шест су остали светионици Православља: Манастир Валаам, Оптина Пустиња са њеним великим старцима, женски манастир Дивејево и Саровски манастир. Други манастири су постали обичне заједнице са врло мало вере.

“Шта су могли људи да науче у таквим манастирима? Какав пример су ти манастири давали?

“Нисмо народ образовали како треба, нисмо му пружили основу за јаку веру. Упамтите то! Зато су ти људи тако брзо заборавили на нас, своје свештенике, на своју веру, зато су учествовали у рушењу цркава, а понекад чак и предводили њихово уништавање.

“Кад све ово знам, како могу да упирем прстом у власт? Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних. Но, кажем вам сасвим отворено: шта год се догађало у мојој земљи, ја сам њен грађанин. Као свештеник, увек сам учио своју духовну децу да је наша дужност да бранимо и помажемо Отаџбину. Овоме што се сада догађа мора једном доћи крај: оно је једна велика грешка која ће се пре или касније исправити.”

“Значи наш поп је комуниста. Требало би те згњечити као буву кад тако проповедаш. Правиш се ту да си светац, а у ствари си дупли играч, шириш пропаганду. Сигурно радиш за власт.” Рече један и грубо избаци оца Арсенија из круга оних који су полемисали.

Преприка се настави истом жестином, но неки учесници почеше да одлазе.

После овог догађаја, поједини затвореници почеше да нападају оца Арсенија. Неколико пута је претучен ноћу, једном му је неко просуо мокраћу по кревету, крали су му следовање хране. Ми који смо му били пријатељи покушавали смо да га заштитимо од те групе нападача, знајући да су то људи изгубљени и стога способни за све.

Једне вечери припадник те групе, неки Жора Григоренко из Кијева, дође по оца Арсенија и поведе га к Житловском, који беше главни међу Власовцима. Житловски је необавезно разговарао са својим другарима, заваљен на кревет.

“Добро, попе, хоћеш ли да будеш са нама или са комуњарама? Радиш за управу логора - то знамо. Исповедаш људе, па их после пријављујеш. Има да те уцмекамо врло брзо, али за сада ћемо само да те пребијемо, за пример осталима. Хајде, Жора. Но прво, чујмо шта поп има да нам каже.”

Жору Григоренка нико није волео. Био је здепасте грађе и широких рамена. Изгледао је као да нема врат. Имао је велики ожиљак који му је изобличавао лице, те је изгледало као да се стално смеје. Због свега тога, свима је био гадан. Говорило се да је у немачкој армији радио као џелат, премда је у логор послат искључиво као припадник Власовског покрета.

Отац Арсеније је мирно гледао Житловског. “Само Бог одлучује о животима људи. Ви не одлучујете. Ја не припадам ниједној групи”, рече, затим седе на лежај наспрам Житловског и настави: “Не покушавајте да ме заплашите. Викање, батине, претње смрћу, све ми је то јако добро познато. Бог је тај у Кога ја безусловно верујем, Који је свакоме од нас одредио меру страдања и колико ћемо поживети на земљи. Ако се мој живот овде и сада прекине, значи да је то воља Божја. То не можемо ни ви, ни ја да променимо. А обојица ћемо на крају морати да станемо пред суд Божји и да поднесемо рачун за сва наша дела.

‘’Верујем у Бога и вероваћу до последњег свог даха. А ви? Где је ваш Бог? Где вам је вера? Стално и много причате о томе како треба заштитити невине, али до сада сте само прогањали, убијали и понижавали људе. Погледајте своје руке - крваве су вам до лаката!”

Житловски подиже руке и загледа се у њих мутним погледом. Затим одмери оца Арсенија. Спустивши руке на крило заурла: “Не покушавај да ме убеђујеш ни у шта!” и прострели га страшним погледом.

Са горњег лежаја огласи се Григоренко: “Аркадиј Семјоновичу! Поп је, изгледа, добио напад речитости. Хоћемо ли да завршимо с њим једном за свагда?”

“Умукни, Григоренко! Нека каже шта има, па ћемо га средити. У опису радног места му је причање, баш као и комуњарама.”

Отац Арсеније настави да говори: “Једном ми је неко рекао да сте верник. У шта верујете? Сећам се, једном сте говорили о Достојевском - рекосте да вам је то омиљени писац, душа руског народа. Сада ћу да вам цитирам речи старца Зосиме из ‘Браће Карамазова.’ Ево шта је старац окупљенима поручио са самртног одра: ‘Немојте мрзети атеисте, учитеље зла, материјалисте, чак ни зле људе, јер их има веома добрих, поготову у нашем времену. Љубите Божји народ. Верујте и држите високо образ вере. Чините свима људима добро и помажите им да подносе своја страдања.’ А ви, ви свој живот проводите у мржњи и гневу. Но, сваком човеку је дато време да поразмисли о свом животу, па и вама.”

Рекавши ово, отац Арсеније устаде и крену према својој постељи, но Григоренко скочи са свог лежаја, зграби оца Арсенија и стаде да га гуши. У то се кроз окупљену гомилу проби висок и снажан мушкарац, који у бараци беше стекао надимак “Морнар.” Он је заиста и био морнар из Одесе. Осуђен је на петнаест година робије због “политике.” Био је неустрашив, увек расположен, добар друг и неким чудом, никада није изгубио здрав изглед, мада је водио исти живот као и сви.

Одгурнувши оне који су му стајали на путу, Морнар шчепа Григоренка, подиже га као врећу и баци га у сред гомиле људи који су стајали око Житловског.

“Еј, ти! Зaборавио си да ниси више са Немцима - сад си овде, у нашем логору.” Затим се окрену ка Житловском, зграби га за руку и запрети му на дијалекту каквим говоре у Одеси: “А сада, драги мој, смири ове твоје другаре. Ако их не смириш, пререзаћемо вас где сте најтањи, све вас!”

Житловски и његова дружина били су видно заплашени. Однекуда се појави повећа група затвореника спремних да бране оца Арсенија и Морнара.

Морнар се затим обрати Григоренку: “Да се ниси усудио да пипнеш Пјотра Андрејевича. Деси ли му се нешто, ја ћу те лично убити, а претходно ћу од тебе направити пире.

“Хајдемо, Пјотре Андрејевичу, да их више не бисмо изазивали. Моје поштовање свима вама - видимо се у нека боља времена.”

Кроз отприлике три недеље Жора Григоренко је пребачен у другу бараку. Након тога, Житловски се смирио и чак постао љубазнији. Расправе су се и даље водиле, но оца Арсенија више нико није приморавао да у њима учествује. Ипак, његове речи о одговорности свих нас за оно што се десило у Русији дуго су остале у памћењу становника бараке.

*Власовци: Руси који су се под генералом Власовим придружили немачкој војсци да би се борили против комунизма споља. Доцније су их савезници вратили у Русију, где је већина осуђена на смрт вешањем, а остали изгнани у логоре смрти.

Сазиков

Време је пролазило, а Сазиков се све више везивао за оца Арсенија, старао се о њему и причао му о себи, о свом детињству. Његова породица, родом из Ростова, беше образована, а он сам је завршио ростовски индустријски институт и постао инжењер. Затим је, сасвим случајно, почео да се дружи са неким “пријатељима”, који су га повукли за собом у свет подземља, после чега му је цео живот кренуо низбрдо, те је скоро дванаест година живео у међу најгорим криминалцима. Понекад би се освртао на свој живот и питао како се све то догодило, али није успео да смогне снаге да изађе из тог круга.

Једну варијанту своје животне приче испричао је логорским властима и својим пријатељима, но оцу Арсенију је испричао истину о свом животу, не тајећи ништа.

На крштењу су му дали име Серафим, по Св. Серафиму Саровском. Мајка му је била побожна жена, водила га је са собом у цркву и учила га вери, све до његове четрнаесте године. Умрла је кад му је било двадесет две. Отац их беше давно напустио. Када му је мајка умрла, Серафима као да је понела бујица: као што то обично бива, почео је са ситним крађама, које су касније прерасле у оружане пљачке, пијанке, жестоке туче и на крају убиства. Злочинима није било краја. Кад се једном крене овим путем, више нема заустављања. Ако неко и покуша да изађе из овог кола, “пријатељи” ће се врло брзо побринути да се врати натраг.

Заборавио је шта га је мати учила; стварни живот се много разликовао од њених поука. О Богу никада није мислио. Да ли је уопште могуће пронаћи Бога у свету злочина? Осим тога, било је толико много других ствари о којима је морао да брине.

Повремено је имао сукобе са Сивим. Сиви је био чудан човек: невероватно окрутан, но понекад би из њега синуо бљесак његове истинске душе - заиста је имао компликовану нарав.

Сазиков је раније радио на пословима где се крао велики новац. Запошљавао би се у великим фирмама, робним кућама или на другим местима где је свакодневни промет новца био велики. Док је радио свој посао, помно би пратио начин рада дотичне фирме. Жене су му биле од нарочите помоћи, јер је био висок и наочит, лепо обучен и речит. Своје послове је обављао беспрекорно, па су га претпостављени увек хвалили. Сви његови папири и радне дозволе увек су били у савршеном реду. Имао је и велико знање - школовао се за инжењера. Добро је познавао и економију, те је постао веома цењен у робним кућама и сматран за великог стручњака. Увек би добро проучио одлике свог радног места, добро би упознао начин пословања фирме, и на крају би му полазило за руком да присвоји огромне количине новца из касе.

У већини случајева крађе су пролазиле глатко, мада је неколико пута одлежао казну по затворима и логорима. Обично су га хватали у ситнијим крађама, док се за проневере у којима се радило о баснословним количинама није ни знало. Ипак, један “пријатељ” је под претњом иследника одао властима да је Сазиков учествовао у великим крађама новца. Тада је осуђен на смрт стрељањем, но уместо тога га послаше да умре у “специјалном” логору.

“Кад сам вас упознао, оче Арсеније, запањили сте ме”, рече Сазиков једног дана. “Све што чинте, ради других чините. У почетку сам мислио да сигурно имате неке користи од тога, или да нисте при здравој памети. Но, посматрајући вас, схватио сам да ме подсећате на мајку. Многе ствари које ме је учила кад сам био дечак почеле су да ми се враћају. Запрепастио сам се кад сте ме назвали крштеним именом - Серафим. Мислио сам, да нисам можда бунцао у сну, или док сам био болестан, но после сам увидео да се сличне ствари догађају и другима, када сте ви у питању.

“Пажљиво сам вас посматрао, све док нисам сасвим јасно схватио да ви не живите себи, него другима, а све у име вашег Бога. Тада сам и ја почео да се осврћем на свој живот и увидео да сам увек живео само за садашњи тренутак, без имало бриге за будућност. И, мислио се - куда ме је то одвело? Немам правих пријатеља - само ‘другаре.’ Никоме нисам потребан, а ако ми неко и помогне, то чини само из страха.

“Дирнули сте ме у срце. Потпуно сте разоружали својим примером. Одлучио сам да раскрстим са прошлошћу. Ипак, то је веома тешко - кад се окренеш од оваквих ‘пријатеља’, они ти зарију нож у леђа. Иначе, само да знате да вас и Сиви посматра. Криминалци су у логорима душе изгубљене, нарочито у специјалним логорима. Не боје се ничега, пошто знају да ће ионако умрети. Ми смо, у нашој бараци, успоставили некакав ред, али са оваквим људима то није лако. Знам да ћу скончати свој живот у овом логору, али хтео бих да пођем вашим путем, хтео бих да верујем.”

Исповест

Једног дана Сазиков приђе оцу Арсенију и, као да се снебива, поче говорити о неким неважним стварима. Онда изненада рече: “Оче Арсеније, ако дозволите, желео бих да се исповедим. Осећам да ми је крај близу и да нећу изаћи одавде, а носим тешко бреме грехова, веома тешко.”

У логору је тешко провести насамо са неким сат или два. Човек је увек под присмотром, што је један од разлога што се овакви логори зову “специјалнима.” Ипак, Сазиков некако успе да дође оцу Арсенију на исповест. Били су сами, остало је два сата до прозивке. Да су их ухватили да разговарају насамо, обојицу би послали у самицу на најмање пет дана. И један и други су то знали.

Серафим паде на колена: био је изгубљен. Отац Арсеније положи своју руку на његову главу и отпоче, као и увек с пажњом, да чита молитву. Прошло је неколико минута. Серафим поче да говори, испочетка испрекидано и невезано. Био је веома напет. Отац Арсеније ништа није рекао, није га водио кроз исповест, нити му помагао, већ га је само слушао и молио се Богу, јер је знао да човек мора сам да пронађе себе, без ичије помоћи. За време издржавања логорске казне Отац Арсеније је многе исповедио, но исповест окорелог криминалца, “безнадежног” случаја, чак је и за њега је била заиста велика реткост.

Већина злочинаца који су му долазили на исповест били су људи који су све изгубили, чије су душе остале празне и пусте. Савест, љубав, истина, вера у било шта, све је то одавно ишчезло из њихових душа. Беху то људи сломљени, окрвављени, окамењени у својој суровости и распусном животу. Из прошлости нису црпели никакву радост, већ само страх. Нису били у стању да се истргну из друштва себи сличних, те су стога проводили те последње дане свога живота у гневу и окрутности, без наде у било шта. Пред су стајале само две могућности: смрт или успешно бекство из логора.

Њихове исповести, кад би до њих долазило, биле су све сличне. Разликовало се само детињство, све остало је било слично: пљачке, убиства, пијанчење, недолично понашање, а изнад свега, страх. Но, ипак, разликовала се дубина пада сваког од њих. Некима је било јасно да чине велико зло, но нису могли томе да се одупру, већ су тонули све дубље и дубље; други су се поносили својим злоделима и настављали да живе насилничким животом, сматрајући себе исправнима, чак и херојима, уживајући у туђем страдању.Трећи су, са годинама, почињали да размишљају о свом животу, али нису знали како даље живети. Серафим је увидео дубину свога пада и покушао да га заустави, али није знао да нађе пут којим би изашао из света злочинаца.

Отац Арсеније је све ово схватао.

Сазиков је говорио, но исповест никако да потече. Док се спремао за исповест, размишљао је о томе шта ће и како говорити, али сада је све то заборавио. Био је веома збуњен. Желео је да буде сасвим искрен, али није био у стању да проговори из душе. Тако је његова исповест изгубила везу са душом и прерасла у обичну причу. И ово је отац Арсеније схватио, но желео је да Серафим сам, својим снагама, добије ту битку са својом прошлошћу, што би му отворило пут ка истинском покајању.

Видно потрешен и нервозан, Серафим је, кроз плач, наставио да говори, но исповест још увек није потекла из душе. Борба између његове прошлости и садашњости беше толико велика, да отац Арсеније осети да је Серафиму потребна помоћ, да му је потребна сламчица спаса која, мада крхка и танка, ипак може да спасе дављеника који се за њу хвата. И отац Арсеније пружи Серафиму ту “сламку”, рекавши му: “Сећаш ли се како те је она жена молила за милост, а ти јој се ниси смиловао, па си се после стидео од самог себе?”

Серафим у тренутку схвати да отац Арсеније види и зна све о њему. Увиде да не мора да бира речи којима би описао самога себе. Требало је само да без страха отвори своју душу оцу Арсенију, и овај би тада све могао да види, да разуме и да одмери, и да му каже има ли опрштаја његовим греховима или не.

Серафим оконча своју исповест, предавши у руке оца Арсенија читаву своју душу. И даље је био на коленима, а лице му беше влажно од суза. Беше то први пут у његовом животу да се сасвим отворио, да је открио читав свој живот; сада је чекао да чује пресуду за своју кривицу.

Приклонивши главу над Серафимом, отац Арсеније се молио. Није могао да нађе речи којима би могао да подари Серафиму очишћење и просветљење, речи којима би могао да га усмери у његовом новом животу.

Ова исповест је била толико искрена, а свест о сопственој огреховљености толико снажна, но Серафим ипак беше починио толико ужасних злодела, толико је људи ојадио и задао много бола и страдања; све је то било измешано, а отац Арсеније је сада морао да све то извага и измери, да одвоји једно од другога и да процени тежину грехова.

Свештеномонах Арсеније коме беше дата моћ да разреши и опрости грехе овом грешнику у име Божје, сада се налазио у отвореном сукобу са човеком Арсенијем, који као људско биће није био у стању да прихвати и опрости сва Серафимова злодела. “Господе, Боже мој! Подај ми снаге да сазнам Твоју вољу. Помози ми да Серафиму покажем пут, да му помогнем да нађе себе. Мајко Божја, помози нам обојици, грешнима! Помози, Боже…”

И док се молио, дође му на ум сазнање да не треба ништа да каже, ништа да одмерава, нити да одлучује. Исповест овог човека, Серафима, који беше погубио све везе са Господом, била је толико дубока и искрена, толико је открила његову душу и показала да тај човек, не само да се окренуо ка Богу, већ Га је и нашао, те да ће од сада па надаље ходити само ка Њему. Серафим ће за своје грехе дати одговор на Суду пред Богом и пред својом савешћу.

Отац Арсеније устаде и пригрливши Серафимову главу уз своје груди изговори разрешну молитву: “Ја, недостојни јеромонах Арсеније, силом која ми је дата, опраштам ти и разрешавам те од свих твојих грехова, чедо Серафиме. Иди и чини људима добро и Бог ће ти показати пут.”

По окончању исповести и загрливши Серафима још једанпут, отац Арсеније, као да види будућност, рече: “Нећу те оставити докле год будеш жив, Серафиме. Бог ће нам помоћи.”

Након овог догађаја, неке невидљиве врпце заувек су повезале оца Арсенија и Серафима Сазикова.

Otac Arsenije 3 - 4 deo -->

preuzeto sa: http://www.sv-luka.org

Komentari: