OSNIVANJE LEPAVINSKO-SEVERINSKE EPARHIJE
За православне Србе „западних страна” образовала је Пећка патријаршија почетком 17. века Марчанску епархију, под чију су јурисдикцију спадали сви Срби у земљама Аустриског царства од Дунава до Јадранског мора. Седиште те Епархије било је у мана-стиру Марчи, а епископ њезин добио је од пећког патријарха титулу „вретанијски”, док су се сами епископи често потписивали „епископ Србљем вретанијским” „епископ српских синов"3, или само „епископ Србљем”.
Одржавање православља и признавање јурисдикције пећког патријарха у земљи, у којој се поред државне, римокатоличке, вере није трпела никаква друга вера5, било је врло тешко. Па и поред свих напада епископи марчански, васпитани у традицијама српског православља у крилу Пећке патријаршије свакако су се довијали и насртаји римокатоличке пропаганде су пропадали. Оии су ради мира и одржавања православља одавали извесно поштовање претставницима римокатоличне цркве, али кадгод би се папска курија обрадовала да ће унија бити остварена, дошло би разочарење. Марчански епископи и калуђери нису били за овај посао. У Риму су увиђали да треба поћи другим путем. Већ од времена првог марчанског епископа, Симеона Вретанијског, на предлог ректора загребачког језуитског колегија, Петра Љубића, и љубљанског бискупа Томе Хрена, узимале су државне власти из Хрватске и Славонске крајине по шест способних младића да се бесплатно школују у загребачком језуитском семинару са циљем да иду, кад заврше школовање, међу своје сународнике „да их изводе из заблуде и приведу у крило римокатоличке цркве”. Завера Зрињског и Франкопана дошла је као наручена аустријским властима за њихове планове о унијаћењу Марчанске епархије. Народу је објављено да је Зрињски хтео Хрватску и Славонију потчинити Турцима. Та вест га је депопуларисала и гушила симпатије према њему и Франкопану, а варварско демолирање њихових двораца и развлачење њиховог огромног богатства у стварима и драгоценостима, као и гвоздена строгост, заведена у Хрватској и Славонији после откривања завере, натерали су народу страх у кости. Па кад је тада међу крајишнике пуштена вест да је епископ марчански Гаврило Мијакић био умешан у заверу, нико се није усудио отворено стати у одбрану свога епископа. Стварних доказа о учешћу Мијакића у завери није било, јер би их аустријске власти радо изнеле и скинуле му главу. Мијакић је додуше био у добрим односима са Николом и Петром Зрињским, али то није доказ о његовом учешћу у завери. Међутим са таквом мотивацијом најлакше се могло пред народом оправдати хапшење српског црквеног поглавара, које је према писму цара Леополда загребачком бискупу Мартину Борковићу, од 7. децемба 1673, и извршено са циљем да се међу Србе уведе католичка вера или бар унија с католичком црквом.
После уклањања са епископске столице епископа Гаврила Мијакића (1663-1670), који је завршио свој живот у тамници (1686), доведен је за марчанског епископа Павле Зорчић, васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи и штићеник загребачког бискупа Петра Петретића. До сада је народ сам себи бирао епископа из круга својих калуђера, а сад долази насилно довођење добро васпитаног и ватреног унијата, без обзира на то што су га марчански калуђери презирали још док је био на школовању у Болоњи. Међутим на вољу народа и клира није се више гледало. Зорчић није био биран, него постављен царским декретом од 28. фебруара 1671.
Када је Зорчић 8. априла 1671. пред загребачким бискупом и Каптолом положио заклетву у којој признаје папу за главу цркве и исповеда римокатоличку веру, а сасвим се одриче пећког патријарха, настаде за српски народ у овој Епархији нова ситуација. Зорчић се одриче не само православља и пећког патријарха, него и народа. Док су дотадањи марчански епископи, које је народ бирао, увек водили бригу о добру и слободи свога народа, активно руководећи у свим акцијама за народна права, дотле се Зорчић заклиње: „... а ву светска или времена влашка и крајинска оправила нећу се пушћати, алити кимгодер путем пачати, још мање поглаваром ву такових светских и краинских оправилах чинити, нити којим путем к њему приволити”.
Зато државне власти и нису помагале унијаћење Срба само због верске интолеранције, него и због политичких разлога. Покатоличавањем Срба требало је уништити и њихову националну индивидуалност, а кроз то и аутономију зајемчену царским привилегијама. Због свега тога народ није хтео ни да чује за оваквог владику, те се под водством лепавинских калуђера побунио и 6. маја 1671. онемогућио његову свечану инсталацију, која се тек крајем тога месеца обавила сасвим тихо, али у Крижевцима, а не у Марчи како је мислиио Ивић. После тога отишао је Зорчић у Рим ради потврде и рукоположења, а пред народом је говорио да је посвећен у Москви. Али, народ се није дао обманути, него чим се Зорчић вратио из Рима почетком 1672. у Марчу, рекоше му калуђери отворено: „Као што је пре било, нека буде вазда. Ми ћемо пре сви дати главе и животе, него римског првосвештеника признати својим пастиром. Ми имамо четири патријарха, који су нашега обреда. Њима ћемо бити покорни све до смрти, никоме другом... Јер ако будемо послушни римском првосвештенику, мораћемо прихватити и латински обред.”
Крајина се тако узбунила да је крижевачки пуковник, не знајући више шта да ради, морао тражити инструкције од Дворског ратног савета у Грацу. Чекајући помоћ, пише уплашени Зорчић загребачком бискупу Борковићу: „Доиста се сваки дан бојим за свој живот...”. Његов страх био је оправдан, јер ни народ ни калуђери марчански и гомирски, а нарочито лепавински, нису хтели ни да чују за њега и унију. Чак кад је касније и сам цар Леополд, 18. априла 1675, наредио преко градачког Ратног савета да Лепавинци исповеде римокатоличку веру, остала је и царска реч мртво слово на хартији, јер Борковић пише те јесени да су Лепавинци остал» „тврдокорни” у расколничкој „тврдовратости” и неће да Зорчићу дају епископске приходе. Зато моли да се Срби преко војних власти присиле да Зорчића признају за свога духовног поглавара, да му дужно подавање дају и примају свештенике које он рукоположи. Народ ипак ништа није хтео да даје за унијатског бискупа. Али је зато цар у интересу унијаћења наредио да се Зорчићу исплаћује месечно 30 форинти из Љубљанске државне касе, а по 15 форинти месечно из коморске касе у Грацу, касније у Крижевцима. То су примали и његови наследници.
У гоњењу православних калуђера Зорчићу су помагале и војне власти, иако се њему чинило да је све то недовољно. Тако Иван Фодроци пише 20. марта 1672. из Иванића бискупу Борковићу: „Сада ове дневе били су 6 калугеров одпељали в Крижевце, а пет било и је манастиру остало и они су били ву турску земљу скочили, и црквено рухо и все друго, што су могли, на пет коњи натоваривши однесли. Тако су пошли за ними и достигли су ји и онак звезане у Иванић одпељали и у узу поставили, какоти невернике; за људи кои буду сведочили хоћу скербети... “ . Народни отпор против уније претворио се у праву буну, коју су војне власти под руководством карловачког генерала Херберштајна силом угушиле. Четврнаест калуђера осудише на вечну робију, па их оковане послаше на Малту. За њима је карловачки генерал Херберштајн послао и гомирског игумана Симеона Немчевића. Четворица од ових мученика умрла су од куге, а остали су обријани и ошишани робовали на галијама или вукли камење за зидове малтешких утврђења. Обраћали су се молбама на све стране, али помоћи није било. Кад су се 1677. последњи пут јављали у Лепавину и Гомирје, ухвати писмо крижевачки пуковник. Зорчић јавља 1. октобра 1677. бискупу Борковићу садржај тога писма у коме ови несретници описују свој бедни живот и изражавају своју постојаност у вери и оданост православној цркви. Зорчић у борби против православних калуђера употребљава најтеже физичке казне. Баца их у тамнице, туче, окива. Али, отпор њихов није сломио. И док је живот православних калуђера и народа испуњавало огорчење, дотле је Зорчић, који је добро знао за то расположење, живео у сталном страху. „Ноћу и дању пише он 1680. морам држати стражу. Ево већ десета година овога најбеднијег бискуповања, па ми ђаво непрестано спрема по разним својим слугама заседе и напада ме” . Кад је идуће године 1681. купио у Загребу кућу за унијатски семинар, тамо је најчешће и боравио, а кад би долазио у Марчу, ноћивао је у манастирској кули, повлачећи за собом лестве, да се нико к њему не може попети
После Зорчићеве смрти (23. јануара 1685) одређен је за унијатског бискупа његов рођени брат Марко, који је тада имао тек пуних 25 година. Православни калуђери и народ су тражили да се место њега постави неки од калуђера , као што је увек било, а Марко Зорчић није калуђер . О томепише 8. априла 1686. загребачки бискуп Мартин Борковић кардиналу Колонићу, истичући да су мирски свештеници били оданији покојном Зорчићу, док су калуђери у вези са патријарсима у Турској и к њима одлазе ради рукоположења. Моли га зато да настоји да се Марко Зорчић и на супрот народних и калуђерских молби свакако постави за бискупа. Колонић се и заузимао, те је Зоричић и поред своје младости био именован за епископа народу, који га није хтео, и који се и даље борио да се из Марче уклони унијатски епископ и постави православни. То потврђује и сам Зорчић у писму кардиналу Колонићу 27. априла 1686. где вели, да омирски калуђери траже да се он смени, а на његово место да се постави православни епископ. Под њиховим утицајем народ у Хрватској крајини и Приморју био је толико огорчен против њега да нико из Марче није смео међу тамошње Србе отићи, јер ономе који би се усудио доћи претили су смрћу. Зорчић је био у таквом страху за свој живот да није из куће смео изићи . Два дана касније (29. априла 1686) писао је Колонићу и загребачки бискуп да гомирски и лепавински калуђери обилазе Србе и наговарају их да траже од цара да се место Марка Зорчића постави православни епископ, који ће имати везу са православним патријарсима у Туркој народ је заиста решио да се пође у Беч и тражи помоћ. Али пре него што су пошли у Беч изасланици, одржан је у Лепавини скуп на коме је закључено да се сви они које је рукопбложио Павле Зорчић, па и Марко међу њима, одлуче од свештенодејства, као неправилно рукоположени и латинизирани. Све такве назваше „павлистима”. Као изасланике изабраше баш два најбунтовнија калуђера, Јоакима Шобатића и Антонија Угриновића. За њих је сакупллн новац и они отидоше у Беч. Тамо они пред царем изнеше своје жалбе против Зорчића, али и против Колонића, који их зато даде бацити у тамницу, где су подуже чамили, али их је по царском налогу морао и пустити, бојећи се отпора у Крајини. Из истих разлога је и Загребачки бискуп предлагао да се старешине манастира Гомирја и Лепавине протерају, сматрајући да би тада нестало отпора унијаћењу.
У таквим приликама живео је Марко Зорчић тешко и кратко. Пуне четири године чекао је на потврду. Кад се 1688. враћао из Рима са посвећења, умро је у путу. Његов наследник, Исаија Поповић, такође васпитаник загребачких језуита, имао је исте тешкоће, па се није ни усуђивао ма шта поредузимати против православља. Народ га је звао „кротки”,јер је био тих и без оне борбености, коју су имали браћа Зорчићи. Предање вели за њега да је био „муж разумниј, коториј народу абије објавил все от Зорчића содјеланоје, и јако он њест унитом, такође и свјашчеников при всвсјех их обичајах оставил.”
У време његовог епископства (1686-1701) пада велика сеоба Срба под Арсенијем III Црнојевићем. Родољубиви патријарх је одмах желео да дође у Марчанску епархију, али га је у томе задржало сређивање прилика доведеног народа. Зато је послао уместо себе у ову Епархију егзарха Стефана и писао загребачком бискупу 25. априла 1691: „ Да знаје ваша милост како смо хотели и ми са позвољењем цесарскије милости тамо приити на ту страну куде се наши христијани находе, да видимо како животују...,” али „... имамо потребно дјело при ових људих које смо од поганских рук турских избавили и под свијетлога ћесара крило привели.” Међутим чим је мало средио прилике досељеног народа, похитао је у Марчанску епархију пред крај 1692. Кад се прочуло за његов долазак (јер патријарх је о томе јавио и епископу марчанском Исаији 6. новембра 1692, а и Колонић је о томе знао, пошто је патријарх добио још 5. марта 1692. царску дозволу), народ је био препун радости. Епископ Исаија пише загребачком бискупу Микулићу 11. децембра 1692. да га народ сматра за јеретика, и због тога што је рукополо жен у Бечу, нико неће да се обраћа за рукоположење њему, него чекају патријарха. Неки су већ одлазили на рукоположење патријарху. Ових дана дошао је један свештеник кога је рукоположио патријарх и дао му парохију, која припада марчанском манастиру. Крајем децембра 1692. појавио се патријарх у Крајини. Његова достојанствена појава и репрезентативна пратња од 2-3 стотине лепо одевених и богато наоружамих коњаника и пешака храбрила је народ. 31. децембра 1692. јавља крижевачки вицегенерал Максимилијан загребачком бискупу Александру Микулићу да је патријарх стигао у Лепавину и да је епископ, који се налази у његовој пратњи, долазио у Крижевце са писмима и исправама из којих се видида је вере „василијанске” и да кардинал Колонић зна за ову његову посету, одобрену од цара. На основу тога не може му бранити пролаз кроз Крајину. Епископ Исаија Поповић послао је такође пред патријарха своје калуђере, али се патријарх љутио што му и епископ није у сусрет дошао, те му је поручио да дође у Лепавину. Кад Поновић о томе пише загребачком бискупу, 1. јануара 1693, вели да ће ићи да чује шта ће му патријарх рећи, јер му је поручио да ће доћи у Марчу. Поповић је то и извршио. Са свима својим калуђерима отишао је у Лепавину да се поклони патријарху. О томе пише бискупу Микулићу кардинал Колонић. Касније унијатски надбискуп млетачкодалматиснки Мелентије Типалди извештава да се Поповић из страха пред патријархом одрекао римокатоличке вере, јер да га је на то присилио „лажни” патријарх. И тако је писмима тога протупатријарха Исаија Поповић био поново постављен у вршење епископске службе. Патријарх Арсеније III се уопште понашао као онај који има власт. Молио је бискупа да се постара за проглашење српских привилегија у Хрватској, а у погледу марчанског епископа вели да он увек може бити слуга загребачком бискупу, али да њега мора признати за свога архиепископа .
Патријархов боравак у Лепавини, непосредни контакт са народом, посећивање кнезова и војвода по Крајини, дао је народу нову снагу за отпор. По Крајини се сматрало да је унија ликвидирана, пошто је епископ Исаија признао патријархову јурисдикцију и да је сад све у реду. Међутим, кад је Поповић тога пролећа ипак одлазио у Загреб народ се формално побунио. 5. јуна 1693. одржан је код цркве св. Петке у Подгорцима збор са кога је народ поручио Поповићу по калуђеру Георгију Кушићу, да се прође загребачког бискупа и он и његови калуђери.
Влахи и мене и калугера, и да хоћемо вси једно јутро остати мртви у Марчи, и да ја пишем патријарки молбени лист, да ми пошаље благослов и допушћење, да би зопет калугери поповали на фара. И када буде од патријарха лист и њему покорност, да хоте ради калугере пријети на фаре, а перво нете, ако хоће вси главе погубити; и гос (подин) вицегенерал рекал је патру Георгију (који је за њим лист носио у Копривницу, поких доб да га ја нијесам могал најти у Крижевцие) да се мора лист послати к патријарху.
Благодарећи тактичности, мирноћи и попустљивости владичиној, народ се смирио. Тај мир у Крајиии био је потребан и Држави, којој је, због рата са Турцима и Французима, требало што више војника и мира у земљи.
И Поповићеви наследници, Гаврило Турчиновић (1701-1707) и Григорије Југовић (1707-1709), били су такође мирни људи. Они се нису разметали унијом и народ их је примао, као и свештенике које су они рукополагали и постављали на парохије. Народ их је звао епископима, ређе владикама свидничким, платенским, архимандритима марчанским, али понекад и епископима вретанијским. За Турчиновића вели чак предање да је „как свјашченство так и народ в православном закоње утвердил”. Но ако то баш и није учинио, али бар у Вараждинском генералату није правио никакве нарочите силе над православљем.
У то и такво време (1696), након тешке борбе, добила је Банија и Карловачки генералат православног епископа, пребеглог дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића, који је своју резиденцију уредио у новооснованом манастиру Комоговини. Под његовим руковдством био је тамошњи православни народ заштићен од уније. У Лику није дуго смео, а кад би и отишао, дали би га римокатолици истерати. Тек 1707. добио је царску потврду и за Лику и Крбаву, па је тако цео јужни део Марчанске епархије био за унијате изгубљено подручје. За све то треба захвалити понајвише активности патријарха Арсенија III и ратним приликама, у којима ни кардинал Колонић није могао спречити успешни рад патријархов. И Турчиновић је тужио патријарха цару, да одвраћа народ и калуђере од уније, али друго ништа није могао.
У овом чудно мирном периоду, када су марчански спископи били унијати, а неки православни, и кад се заправо није знало право стање уније, желео је кардинал Колрнић да учини крај тој дволичности и да нађе могућности и средства за утврђење уније. Он пише папи Клименту XI (3. децембра 1703) да је у Угарској, Славонији, Хрватској, Ердељу, Влашкој и Срему, као и „Мохкаи” прешло на унију више од 100.000 душа. Он се за њих стара и исходио им је од цара разне привилегије, а сад се брине и за њихове школе. Али највећу муку има са спрским патријархом и оних 60.000, који с њим пређоше из турског ропства, како би их превео на унију. Има доста примера да се многи због ситница враћају „старој заблуди”. Сматра да унија међу овим непостојаним народом неће успети све дотле, док се не нађу учени људи, који би могли да поприме не само одећу, него и обред грчки, па да онда омладину од „заблуде” одвраћају и дају им „здраву” науку. Можда ће им слушање свога обреда умекшати преко уха и мржњу срца против Рима.
Ракоцијев устанак, у коме су Срби били неопходно потребни интересима двора, омео је систематски рад Колонићев на унијаћењу. Поред тога, боравак патријарха Арсенија 1704-1705. у Пакрацу и ликвидација зачетака уније у Славонији, задао је страх епископу Турчиновићу, а и Колонићу, да не би тај патријархов боравак на домаку Марчанске епархије ликвидирао и овог унијатског епископа. Колонић је писао загребачком бискупу да је патријарх опасан по веру и државу да му треба спречити долазак у ове крајеве, јер он намерава марчанског епископа себи потчинити, као што је потчинио и пакрачку епархију покојног Љубибратића. Зато је опомињао бискупа да се добро чува патријарха, кога он боље позна него други, а који има јурисдикцију само на острву св. Андреје, а не и над епископом свидничким или другим којим. У Вараждинском генералату, односно у Марчанској епархији, заиста су очекивали патријархов долазак, али је он у пролеће 1705. морао ићи у Беч да, после смрти цара Леополда (5. маја 1705), добије од његова наследника Јосифа I (1705-1711) потврду народних привилегија. Тако се продужило оно са обе стране неподносиво стање мира, које је прекинуо 1711. долазак на столицу марчанских епископа Рафајла Марковића, дотадашњег марчанског игумана, човека частољубивог, лакомог, насилног и грубог.
Просто је невероватно како је Марковић поступао са православним свештенством и народом. Он уз часни пост једе рибу са маслом и приморава и свештенике да и они то чине, па оне који неће баца у тамницу, пљачка, шиба и прети да ће их послати на галије. Кад иде у визитације води собом велику пратњу, коју треба частити, а ако му се у чијој кући штогод свиди, он узима и носи. Приликом смртних случајева узима немилосрдно по седам рајнских форинти, без обзира на сиротињу, па ако неко нема толико, продаване су му непокретности, само да се владици плати. Чак кад су разбојници у Копривничкој крајини убили и опљачкали једног свештеника, владика је приграбио све што је после пљачке остало. Исто тако наплаћује грдне таксе за трећи и за четврди брак, а за пети тражи доброг коња или најмање 20 рајнских форинти. Присвојио је и новац марчанске цркве у износу од 1500 рајнских форинти, две коњске опреме и 17 коња. Код себе је у Марчи држао некакву жену, на коју је трошио силан новац, скупоцено је облачио, па јој је чак и прстен епископски поклонио, а кад је одлазила из Марче поклонио јој је шесторо говеда и побринуо јој се за младожењу.
Но калуђери који су то видели повратише и прстен и стоку, иако је она прстен већ била дала свом веренику. Услед Марковићевог силног наплаћивања народ је осиромашио. Многи домови који су раније били имућни сада су опустели, многи јарам остао је