MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ovoga puta je pažnja posvećena temi pripreme za Tajnu Svetog Pričešća. Za razmatranje ovog pitanja su pozvani episkopi i autoritativni sveštenici iz Moskve.

U Moskvi u današnje vreme mnogi sveštenici pozivaju narod da se pričešćuje što je moguće češće. Ako se neko pričešćuje svake nedelje i pritom poštuje nedeljni ili trodnevni post, onda on treba skoro neprekidno da posti. A za mnoge je to preko njihovih snaga.

Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej II je uputio pozdravnu poslanicu organizatorima i učesnicima sastanka:
“Već više od dve decenije Ruska Pravoslavna Crkva doživljava period duhovnog preporoda. Svake godine se otvaraju desetine crkava, obnavlja se sistem duhovnog obrazovanja, a hiljade crkvenih pastira rukovodi narod Božiji ka spasenju. I kao u sva vremena spasonosnog postojanja Hristove Crkve na zemlji, najvažnije je učešće u Božanskoj Liturgiji. Zbog toga je tema ovog sastanka neuporedivo važnija od bilo kog drugog pitanja koje se odnosi na Crkvu.
Upravo se kroz Evharistiju, kao mističnim prisajedinjenjem sa Hristom Spasiteljem, Crkva izgradjuje od trenutka Tajne Večere do kraja vremena. Upravo su u toj Tajni položene osnove novog čoveka, novog jedinstva u Hristu, “svetog naroda”.

Svim hrišćanima su upućene reči našeg Gospoda: “Primite i jedite …pijte iz nje svi!” (Mt. 26, 26-27); “Dodjite k Meni svi umorni i natovareni!” (Mt. 11, 28). Posledično je da učešće u Liturgiji hrišćanina koji živi u svetu sa Crkvom i sa svojom savešću, predstavlja neodvojivi maksimalno značajan sastavni deo njegovog duhovnog života. Upravo zbog toga nam je danas tako važno da formiramo zdrav pristup k uslovima pripreme za Pričešće i da sa pastirskom obazrivošću, delujući s ljubavlju u duhu crkvene ikonomije, primimo one koji žele da pridju ka Hristu radi učešća u Njegovoj spasonosnoj Tajni.

Hristos je svoje slovesno stado preporučio apostolima, a preko njih episkopima i sveštenicima. Zbog toga je živa i lična veza čoveka sa Hristom, njegovo učešće u Evharistiji, u životu Hristove Crkve moguća samo u crkvenoj zajednici, kanonski i mistički povezanoj sa Jedinstvenom i Sabornom Crkvom. Velika odgovornost leži na parohijskim sveštenicima, nastojateljima crkava i duhovnicima: s jedne strane – da ne oskverne svetost Tajne, a s druge – da izlišnom i neopravdanom strogoćom ne odvrate čoveka od crkvenog opštenja, od evharistijskog života, od saučestvovanja u Božanskoj prirodi, od samog spasenja.

Želim svim učesnicima i gostima Okruglog stola I konstruktivnog dijaloga, odmerene odluke i mišljenja, a što je najvažnije – zajedničko stajanje pred Bogom i sledovanje jedinog cilja: saradnje Bogu u delu čovekovog spasenja u naše teško vreme puno sablazni.

Mir Božiji i blagoslov neka bude sa svima vama!
+ ALEKSEJ, PATRIJARH MOSKOVSKI I CELE RUSIJE

To da Pričešće predstavlja osnovu hrišćanskog života u Crkvi je očigledna istina. Ali u današnje vreme ne postoji neka jednoobraznost u parohijama u odnosu na zahteve prema mirjaninu, koji pristupa toj najvećoj Tajni.

Kako je na okruglom stolu primetio episkop Jegorevski Mark, “ovo pitanje do danas rešava svaki duhovnik u saglasnosti sa svojim predstavama, koje mogu da budu dovoljno ekstravagantne”. Prema crkvenoj tradiciji pričasnik treba da posti cele nedelje ili tri dana i da čita odredjeno molitveno pravilo. I ovde već nastaju pitanja.

Prema rečima igumana Petra (Mešćerinova), direktora Škole omladinske službe pri CDRM, čovek već posle dve godine takvog revnosnog duhovnog truda posustaje i hladi se u početku za molitvu, a potom i za Tajnu Evharistije. Moramo da se suočimo sa činjenicom, da ljudi koji su prišli Crkvi početkom 90-ih, sada postaju ravnodušni, toplohladni i napuštaju parohiju.

Ne nalazeći u Crkvi odgovore na svoja pitanja, suočavajući se sa odsustvom neprekidnog rukovodstva u svojim stremljenjima da žive po Jevandjelju, pri prekomernoj pažnji duhovnika na spoljnu asketiku, ljudi se razočaravaju u crkveni život, gde su nekada nalazili smisao i punoću. Pored toga, zbog sličnog formalizma priprema za Pričešće i ispovest počinje da se prihvata kao svojevrsna “kupovina karata”.
Iguman Petar je skrenuo pažnju na klerikalizam takvog pristupa, kada čovek koji nije uspeo tri dana da posti bez ribe ne dobija blagoslov da se pričesti.
“Tako se uvodi dvojni standard. Mi ličimo na one književnike i fariseje, za koje je Hristos govorio: “Sve, dakle, što vam kažu da držite, držite i tvorite; ali po djelima njihovim ne postupajte, jer govore a ne tvore, nego vezuju bremena teška i nezgodna za nošenje i tovare na pleća ljudska, a prstom svojim neće da ih pomaknu” (Mt. 23, 3-4) – primetio je episkop Jegorjevski Mark.

Postoje i učestalija pitanja u vezi sa Pričešćem, kao što je ispovest uoči Pričešća, obavezno prisustvovanje na večernjoj službi pred Pričešće itd.
Sveštenici koji su pozvani na okrugli sto su rekli da se ta pitanja rešavaju na njihovim parohijama. Prema mišljenju protojereja Vladimira Vorobjeva, nastojatelja crkve sv.Nikolaja u Kuznjeckoj slobodi i rektora Sveto-Tihonovskog univerziteta, dok se ne donese neko opštecrkveno rešenje ovih pitanja, ona moraju da se rešavaju unutar crkvene zajednice.

Crkvene, ili evharistijske zajednice u Rusiji su nastale početkom XX veka i postale jedan od faktora, koji je pomogao da se prežive godine gonjenja. Primer takve zajednice je opisan naprimer u knjizi “Otac Arsenije”. Pojam “crkvena zajednica” se značajno razlikuje od parohije. Za evharistijsku zajednicu je karakteristično da ona ima rukovodioca – duhovnika, koji podrobno zna sve probleme članova zajednice i rukovodi duhovnim životom svakog od njih. Za ocrkovljene ljude je prirodno da se pričešćuju što je moguće češće. I ako čovek živi crkvenim životom u saglasnosti sa jevandjelskom moralnošću, poštuje postove i praznike, i ima iskrenu želju da se pričesti, onda pred njim nema prepreka da pristupi k Čaši.

“Od samog početka služenja sam se veoma pažljivo odnosio prema ispovesti i ulagao u nju mnogo napora. Tada sam primetio da mnogi dolaze na ispovest da prosto porazgovaraju sa sveštenikom”, - rekao je otac Vladimir Vorobjev. Ili ispovednik prosto pročita spisak grehova, cedeći nešto iz sebe. Tajna Pokajanja je velika Tajna u kojoj se čovek u potpunosti obnavlja. Svaki sveštenik to zna. Dešava se da dolazi čovek, koji je iskreno razmotrio čitav svoj život i pokajao se od sveg srca, spreman u potpunosti da se promeni, I tada sveštenik koji ga razrešuje, oseća posebnu blagodat, koja prolazi kroz njega.

“Ali to se dešava tako retko”, - primetio je otac Vladimir. Obično se dešava da sveštenik izgovara reči razrešne molitve “opraštam i razrešavam” i ništa ne oseća, zbog toga što čovek ništa ne prinosi na ispovest. Pritom je potrebno svakodnevno stražiti nad sobom, prinositi pokajanje svaki dan u večernjim molitvama, razmišljajući o svojim postupcima i mislima. Na taj način, Pokajanje i Pričešće mogu da budu medjusobno nepovezani, kako je to i prihvaćeno u Istočnoj Crkvi.

Protojerej Nikolaj Balašov, sekretar Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije za medjupravoslavne odnose je rekao da na Svetoj Gori poklonici koji dodju u nedelju ujutru, pričeste se na Liturgiji, a potom se razilaze po kelijama svojih duhovnih otaca na ispovest.

Takva je praksa za ocrkovljene ljude, koje duhovnik poznaje odavno i može da im dozvoli da pridju ka Pričešću bez ispovesti (posebno na praznike, kada broj pričesnika po crkvama dostiže i dve hiljade). Ali svaki dan se u crkvi sreću i oni ljudi koje je Vsevolod Čaplin, zamenik Predsednika Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije, nazvao “navratnicima” koji su došli da upale sveću za roditelje i odjednom odlučili da se ispovede ili pričeste. Prema njima se može ispoljiti i neka razumna strogost, i ukazati im na neophodnost Tajne ispovesti. Ali ne treba spajati ispovest sa Liturgijom ili večernjim Bogosluženjem, već odvojiti posebno vreme da bi se dublje porazgovaralo.

Protojerej Aleksej Uminski, nastojatelj crkve Živonačalne Trojice je rekao da bi čovek imao strahopoštovanje pred Crkvom i njenim Tajnama, sa strogošću treba slediti ne poštovanje posta pred Pričešće, već naprimer voditi računa o duhovnoj spremnosti ljudi, koji primaju Krštenje ili se spremaju da se venčaju.
“Po pitanju pripreme za Pričešće je neophodno dozvoliti pluralizam”, - smatra otac Vladimir Vorobjev, kako ne bi postojale previše stroge zabrane koje čoveka mogu da odbiju. To nije poziv na revoluciju da k Svetoj Čaši bez ispovesti može svako da pridje. Ali današnje vreme je vreme targanja, kada Crkva traži pravilan izlaz.

U svojstvu jednog od mogućih rešenja postojećih pitanja Centar za duhovni razvoj omladine predlaže da se uvede podsetnik pred Pričešće, koji bi bio sastavni deo svakog molitvenika. A u nekoj daljnoj budućnosti ta postavka treba da bude prihvaćena na crkvenom saboru, koji bi praktično usaglasio tradiciju i te okolnosti, u kojima se danas Crkva nalazi.

Priprema za Sveto Pričešće: pristupi, koji su se izgradili za potpuno drugačiji život

Saopštenje protojereja Vladimira Vorobjeva, rektora Sveto-Tihonovskog univerziteta, nastojatelja crkve sv.Nikolaja u Kuzneckoj slobodi, na okruglom stolu: “Priprema za Sveto Pričešće: istorijska praksa i savremeni pristupi rešenju ovoga pitanja”

Evharistijska zajednica

Dragi oci, braćo i sestre, mislim da je pokrenuto pitanje jedno od osnovnih pitanja za naš crkveni život, zbog toga što se ono ne zasniva samo na autoritativnim postavkama ili rešenjima važnih crkveno-političkih pitanja, već i na duhovnom životu mirjana, koji je nezamisliv bez evharistijskog života.
Evharistijski život se saglasno crkvenoj tradiciji uvek povezuje sa životom crkvene, evharistijske zajednice. Postoji naravno drugi oblik parohijskog života, kada parohija nije zajednica. Ova značajna pojava u istoriji crkve se povezuje sa hladjenjem evharistijskog života. Zbog toga je naš cilj čini mi se da obnovimo evharistijsku zajednicu. O tome se mnogo govorilo na Pomesnom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve 1917 godine.
Za evharistijsku zajednicu je karakteristično da ima svog duhovnog rukovodioca, koji se kod nas naziva duhovnik, koji treba detaljno da zna sve probleme duhovnog života članova zajednice. Ukoliko se uspe sa oformljenjem takve zajednice, onda su za nju neprihvatljivi ti pristupi, koji su se formirali istorijski za potpuno drugačiji život. Naprimer pravilo o kojem mi danas razmatramo: o dugom postu, o iščitavanju dugih molitvenih pravila pre Pričešća, o obaveznoj ispovesti itd. – sve to je nastalo kasnije, kada je evharistijska zajednica uglavnom napustila crkveni život i Crkva je trebalo da se orijentiše na postojeću realnost, na značajnu ohladnelost prema evharistijskom životu. Tada je trebalo preduzeti neke “zaštitne” mere, kako se ne bi desilo da Telo Hristovo ostaje bez pažnje i daje se ljudima koji nisu spremni da Ga prime, koji ne žive istinskim crkvenim životom.

Kriva su i naša prostranstva

U Rusiji je to povezano još i s time, što je ona previše velika zemlja. Tu činjenicu ne treba nikada zaboraviti, jer su se sve istočne tradicije formirale u malim zemljama. Naprimer, danas u Grčkoj živi 9.5 miliona stanovnika, imaju više od 1000 manastira, veliki broj parohija, 70 episkopa – to je normalan život pravoslavne crkve na Istoku. A kod nas je i dan-danas recimo jedan episkop nadležan za celu Jakutiju, Arhangelsku eparhiju itd. To je s tačke gledišta tradicije drevnog pravoslavlja apsolutna besmislica. To predstavlja tragediju Crkve, odvajanje episkopa od crkevnog naroda. Ne bez razloga episkopi pre revolucije nisu mogli da obidju svoju eparhiju, i većina Rusa nikada nisu ni videli episkopa.

Eto tu rusku realnost zaboravljamo, kada govorimo o našim tradicijama. Naše tradicije su u značajnom stepenu bile prouzrokovane tim potpuno novim okolnostima. Čak je i čin venčanja ušao u praksu crkvenog života veoma kasno. Venčanje je veoma dugo bila privilegija viših društvenih slojeva, zato što nije bilo sveštenika, koji bi mogli da venčaju sve one koji su želeli da stupe u brak. Ukoliko nastavimo da analiziramo crkveni život, naćićemo mnogo takvih važnih pojedinosti, koji nam objašnjavaju istoriju današnje nasledjene prakse.

Vreme traganja

Ali danas se sve dosta izmenilo. I ne treba preporod evharistijskog života dovoditi u vezu samo sa propovedima svetog pravednog Jovana Kronštatskog. Treba razmatrati sve zajedno: XX vek, patrijarh Tihon, Pomesni Sabor Ruske Pravoslavne Crkve 1917 godine, strašna gonjenja, kada se sve uzburkalo u Ruskoj Crkvi. Sve osnove su bile poremećene. I danas treba okupiti sabor, koji bi doveo u red naš život u saglasnosti sa tim što je danas prisutno. Nažalost kod nas takvog Sabora još nema, i ne može ga ni biti jer još nismo spremni za njega. I zbog toga svaki duhovnik treba da traži svoj odgovor, pozivajući se na duhovne autoritete i sopstveno iskustvo. Zbog toga je pluralizam neizbežan. Njega treba dopustiti, kako ne bi bilo tako strogih zabrana (“samo tako i nikako drugačije”).

Današnje vreme je vreme traganja, vreme kada naša Crkva traži rešenja, i zbog toga obavezno treba da postoji neka sloboda. I nije potrebno da svi koji rešavaju ta pitanja budu pod podozrenjem. To je samo smetnja za donošenje zdravog rešenja.

U našoj parohiji

Sada mogu da vam ispričam o praksi, koja je prihvaćena u parohiji sv.Nikolaja u Kuznjecu. Praksa naše parohije potiče uglavnom još od protojereja Vsevoloda Špilera, koji je dugo vremena rukovodio parohijom crkve sv.Nikolaja. 1950-e godine se otac Vsevolod vratio u Rusiju iz Bugarske – on je dobro bio upoznat sa praksom Istočne i Zapadne Crkve i zbog toga je široko mogao da posmatra na to što se dešava u Rusiji. On se trudio da ponovo vrati evharistijski život u parohiju i da obnovi evhariostijsku zajednicu. U to vreme je to bilo skoro nemoguće. Ali ipak on se mnogo trudio da ulaže u nas. Naučio nas je da na ta pitanja gledamo drukčije, nego što je to prihvaćeno u “školskim udzbenicima”. 

Danas naša zajednica živi takvi životom: znamo da je za ocrkovljenog čoveka prirodno da se često pričešćuje. U starim Apostolskim pravilima se kaže, da ukoliko se čovek ne pričešćuje više od tri nedelje bez nekog posebnog razloga, on se smatra odlučenim od Crkve. Mi naravno ne uvodimo takve zakone – ne odlučujemo od Crkve. Ali govorimo da ukoliko čovek želi da bude član Crkve, onda će se on naravno često pričešćivati zbog toga što nas Pričešće sjedinjuje sa Samim Hristom! Zbog toga je to najveća Tajna Crkve. I ukoliko čovek ostaje ravnodušan prema njoj, “toplohladan”, onda se postavlja pitanje mere njegove ocrkovljenosti. Ukoliko čovek živi crkvenim životom: poštuje jevandjelske Božije zapovesti, ukoliko je u njegovom srcu utvrdjena hrišćanska moralnost, ukoliko poštuje postove i posne dane, praznike, ukoliko se moli Bogu, trudi se da neprekidno otvara dušu svome duhovniku, onda ne vidimo prepreke zbog kojih on ne bi trebalo često da prilazi ka Svetoj Čaši. U našoj parohiji se mnogi pričešćuju jednom u dve nedelje, jednom u deset dana. Smatramo da se na velike praznike treba obavezno pričešćivati. Kakav je to praznik bez Pričešća Svetim Hristovim Tajnama!

Kako se pripremati za Pričešće

Sećam se kada sam počeo da služim, slušao sam mnogo raznih mišljenja od sveštenika. Govorili su mi da je Vaskrs za radost, a Pričešće – je post. A kada sam pitao sveštenika: “A zašto se vi pričešćujete? Radujte se!”, on bi odgovorio da smo “mi sveštenici”. Drugo je mišljenje, naprimer, da se u Vaskršnjoj sedmici ni u kom slučaju ne sme pričešćivati. “Svi su se omrsili!”. Ali sveštenik je juče na moje oči jeo prasence, jel to njemu moguće? I opet: “Ali mi smo sveštenici!”. To mi je bilo veoma čudno. Zbog toga se u našoj zajednici praktikuje olakšavajući način pripreme za Sveto Pričešće. Za one, koji žive dubokim hrišćanskim životom, zahtevamo da poštuju posne dane i godišnje postove. Ukoliko se pričešćuju van posta onda treba da poste sredu i petak, a u subotu da ne jedu meso. Pričesnik treba da pročita molitveno pravilo pred Sveto Pričešće. Ne zahtevamo čitanje svih kanona.

Šta da rade ljudi sa puno dece

U našoj zajednici je veoma davno prihvaćeno da porodica treba da živi normalnim životom: u porodici treba da ima onoliko dece, koliko Bog da. Ne dajemo blagoslov ni za kakve mere za ograničavanje radjanja. U našoj parohiji ima mnogo porodica sa mnogo dece: nedeljom se pričešćuje oko 400 dece; ima mnogo porodica sa sedmoro-osmoro dece; sa devet, pa čak i dvanaest. I takvih porodica ima veoma mnogo. Smatram da roditelji u takvim porodicama žive podvižničkim životom. Zahtevati da majka koja je čitav život posvetila svom podvigu, iščitava sve kanone i akatiste i da zbog toga ne može da se pričesti …Čini mi se da je to zverstvo!

Ukoliko ljudi žive revnosnim životom, žele češće da se pričešćuju, i duša želi da bude sa Hristom u Crkvi – te ljude pričešćujemo svake nedelje. Rečeno je u Pismu: “Duha ne gasite!” (Sol. 5, 19). Zbog čega bismo ga gasili?

Da bi sve bilo moguće

S druge strane u praohiji postoji naravno veoma pzbiljan problem sa ljudima, koji su tek nedavno prišli k Crkvi, koji se nisu očistili i malo šta znaju. Oni žele da urede hrišćanski život, ali tako da sve bude moguće. Duhovnik treba da zna koji su to ljudi i prema njima treba ispoljavati neku odredjenu strogost, zbog toga što je za njih često pričešćivanje formalnost te oni gube strahopoštovanje prema Svetinji. To nije ljubav prema Hristu, već samo lak način novog života. Ili se oni odnose prema Pričešću kao prema leku: “Danas se loše osećam – pričestiću se, i biće mi lakše”. To je kao neka magija. I sveštenik treba sve da oseti, zna i ograničava takve ljude.

Jer Pričešće može da bude i na osudu. Pored toga, video sam mnogo puta da mladi sveštenici dozvoljavaju početnicima da se pričešćuju skoro svaki dan, a posle nekog vremena taj čovek ne samo da prestaje da dolazi u crkvu, već postaje i njen neprijatelj. Vidjao sam takve slučajeve i uvek upozoravam, da je Pričešće Svetim Hristovim Tajnama – “oganj koji proždire”. Prema Njemu se ne sme odnositi neodgovorno i lakomisleno. I ako sveštenik ne propušta to sve kroz svoje srce, ne oseća, ne razume, onda je to takodje veoma opasno. To jest ovde ne može biti nekog formalnog pristupa.

Ispovest – porazgovarati sa sveštenikom?

Po pitanju ispovesti. U našoj parohiji se svake nedelje služe tri Liturgije, a u toku sedmice – dve. Na Vaskrs služimo četiri ili pet službi. Prvi dan Vaskrsa se kod nas pričešćuje oko dve hiljade ljudi. Običnog nedeljnog dana se pričesti oko šest stotina ljudi. Shvatate da je nemoguće svaki put sve ispovediti. Iako kod nas ispoveda deset-dvanaest sveštenika, nije jednostavno ispovediti šest stotina ljudi. Ali nije stvar samo u tome.

Ja sam se od samog početka svog služenja veoma brižljivo odnosio prema ispovesti i ulagao u nju mnogo napora. Tada sam stekao utisak da medju ljudima koji dolaze na ispovest mnogi žele prosto da porazgovaraju sa sveštenikom. To jest oni zamenjuju tajnu pokajanja sa običnim razgovorom sa sveštenikom. A to su različite stvari! Razgovor sa sveštenikom je takodje potreban, ali se ne sme zamenjivati sa tajnom Pokajanja. Ali čoveka je nemoguće primorati da on svake nedelje prolazi tajnu Pokajanja. Za dve hiljade godina hrišćanske istorije česte tajne Pokajanja nije bilo nikada i nigde. U prvim vekovima tajna pokajanja se vršila samo jednom u životu, kao drugo krštenje. Potom je ona postala nešto češća, ali potpuno bez ikakve veze sa Evharistijom: u slučaju smrtnih grehova, otpadništva od Crkve. Ali upravo je u Rusiji, kada je nastupila “epoha” retkog pričešćivanja tajna ispovesti prisajedinjena Pričešću, i uspostavljena je obavezna veza. Ali pritom je pričešćivanje bilo veoma retko – jednom godišnje. To jest tajna pokajanja se nikada nije vršila često i nije se zahtevalo od čoveka da on prolazi tajnu pokajanja svake sedmice. Mi kao da ga “cedimo”:Kaj se, kaj se”. I čovek počinje da zamenjuje tajnu pokajanja ne zna se čime. Ali to ne zamenjuje svakodnevno pokajanje u vreme domaće molitve. I uopšteno govoreći hrišćanin uvek treba da prebiva u pokajanju – ali to u stvari nije tajna pokajanja.

Velika tajna

Tajna pokajanja je – velika tajna. Mislim da je svaki sveštenik to doživeo da mu dodje čovek koji se preporadja u tajni pokajanja, kao u drugom krštenju – sveštenik tada oseća kako blagodat prolazi kroz njega i čovek odlazi sa ispovesti sasvim drugačiji. Ali iz svog iskustva mogu da kažem da to biva veoma retko. Već uobičajeno “opraštam, razrešavam” – i ništa posebno se ne oseća, jer čovek ništa nije prineo na ispovest. Kakav je onda zaključak: uveren sam da je neostvariv zahtev za obaveznu ispovest pred Pričešće. I on se nigde istinski ne ispunjava.

Sopstveni put

Medjutim, takodje sam ubedjen u to da poći putem Istočne ili Zapadne Crkve i dozvoliti da Čaši pristupaju svi koji to žele, bez ikakve kontrole, za Rusiju bi bilo pogibeljno. Kao prvo, mi nemamo pravo da činimo takve krute prevrate, i kod nas se već formirala neka praksa, i narod zna da se to ne sme – i to je veoma dobro što zna. Kao drugo, to je nemoguće zbog naše male pismenosti zbog perioda gonjenja, kada su ljude odvojili od Crkve. Ukoliko bismo danas tako uradili, onda bi direktno sa železničke stanice krenula masa ljudi ka Čaši – neznano ko, šta, s kakvim gresima? To bi bilo bogohulno. Treba obavezno sačuvati blagoslov za Pričešće. I naš narod zna da ne sme da se pričešćuje bez blagoslova.

Sveštenik koji ima svoju zajednicu zna kome može da dozvoli da se pričesti a kome ne. Takvoj praksi treba da se vratimo. Sveštenik nosi odgovornost za svoju duhovnu decu, ali ako ima zajednicu onda ju je naučio da se ne sme pričešćivati sa smrtnim gresima bez posta i bez pripreme i njegov razgovor sa duhovnom decom tada traje dve sekunde – to nije problem. Ali zato ljudima koji dolaze potpuno nespremni, neocrkovljeni, sa teškim gresima, treba ukazati na neophodnost potpune tajne pokajanja. Za takvog čoveka treba odvojiti posebno vreme i bez žurbe porazgovarati s njim. To je čini mi se veoma važan momenat. Tako težimo i pokušavamo da organizujemo naš zajednički život.

Komentari: