MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MAKSIM URBANOVIČ je rodjen 1963. godine u okolini Pitsburga, država Pensilvanija. Hrisćanski Regentski univerzitet završava 1990. godine u Virdžiniji i postaje propovednik organizacije „Hristos za sve narode“ u Africi. Propovedao je u 19 afričkih zemalja, kao i u Indiji, Pakistanu, Filipinima, Madagaskaru, Srednjoj Aziji i Rusiji. Rukopoložen je u djakona a zatim u pastora anglikanske (Episkopalne) crkve. Družeći se sa predstavnicima raznih hrišćanskih konfesija, Maksim se posveti izučavanju liturgijske crkvene tradicije kao i učenju o Svetim Hristovim Tajnama. Tako se upozna i sa učenjm Pravoslavne Crkve. Nakon nekoliko putovanja u Belorusiju u periodu od 2001-2004. godine Maksim odluči da predje u Pravoslavlje. Sada je parohijan crkve Svetog Nikolaja u Vašingtonu, student Sveto-Tihonovskog Pravoslavnog fakulteta u Pensilvaniji a sprema se za rukopoloženje u čin pravoslavnog sveštenika. Oženjen je i ima četvoro dece.

Kada ste bili protestantski propovednik, mnogo ste propovedali muslimanima. Kako je to izgledalo?

Muslimanski narod je veoma topao. Mnogi od njih nikada nisu slušali propoved Jevandjelja preko poimanja Časnog Krsta, pokajanja i Svetih Tajni. Vidimo primer Kirgizije. Tamo sam prvi put doputovao1995. godine u gradić Talas, a posle sam već išao nekoliko puta. Tada još nisam bio pravoslavac. Govorili su mi da tamo nema crkava. Ali kada sam došao, video sam da tamo postoji pravoslavna crkva, gde dolazi oko 50 ljudi. Ali oni tada nisu imali sveštenika. Mi smo tamo počeli da se okupljamo na jednom stadionu. Bio sam veoma uzbudjen. Na tu moju propoved decu su donosili na rukama, a stare bakice dovozili su na kolicima. Stadion je primao oko 4.000 ljudi. Uglavnom su to bili Kirgizi, ali bilo je i Rusa i Uzbekistanaca. Ja sam posle propovedi obavezno pozivao ljude na pokajanje, pozivao sam da se odupru svim drugim religijama i da podju za Isusom Hristom. Nakon nedelju dana lokalne vlasti su pokušale da zabrane naše sastanke. Mene su pozvali i odveli u miliciju gde su mi rekli da neki ljudi žele da me povrede i da su radikalni muslimani naši veliki protivnici.

Ja sam rekao: „Mi onda nećemo propovedati danju, skupljaćemo se na stadionu samo noću. Mi imamo odobrenje od direktora stadiona“. Oni su se složili: „Dobro, skupljajte se noću, ali danju neka ne bude nikakvih skupova“. Odložio sam skup predvidjen za sledeće jutro. Sećam se da sam ujutro uzeo da perem svoju odeću. Prao sam je u nekakvom lavoru, i sećam se da mi je bol prolazio kroz kosti na prstima. Nakon tri-četiri sata dodje nekoliko ljudi koji su služili u mesnom hramu. (Ja sam trenutno bio u lokalnom pravoslavnom hramu. Parohijani su molili da im nešto otpevam u crkvi. Njihov sveštenik im dolazi tek jedanput u dva meseca, a oni su želeli da dodju i prosto da slušaju molitvu.)

Eto, ta deca dotrčaše i rekoše: „Ljudi su Vas čekali dva sata. Vi niste došli. Mi smo rekli da je skup otkazan. A oni onda odoše u Upravu unutrašnjih poslova, a već ispred ulaza je stajalo oko 400 ljudi. Upravnik milicije izadje i reče: „Ništa ne mogu da vam pomognem, idite kod gradonačlenika“. Cela ta masa, oko 400 ljudi, okrenu se i podje kod gradonačelnika.

Gradonačelnik im otvori školsko dvorište i ljudi su me tu na vrelom suncu čekali oko 4 sata. Kada sam došao, oni su bili u svojim nacionalnim kirgiskim kapicama.  Stadoh ispred njih, a iz očiju mi potekoše suze. Zato što sam video muslimane koji su bili žedni Reči Božije, Crkve i vere, više nego u mnogim hrišćaskim zemljama. Nakon moje propovedi, koja je trajala oko pola sata, ustade jedna starija žena i reče: - „Ja sam ceo svoj život bila muslimanka, a sad sam već starica. Kaži mi, zašto toliko dugo nama niko nije dolazio sa rečima istine o Isusu Hristu?“ Ja nisam znao šta da joj odgovorim, zato što je u misionarskom poslu to pitanje nad pitanjima.

Ja sam kod njih video veliku duhovnu žedj koju nijedna druga vera ne može da utoli i spremnost da prime Blagu Vest, prosto zato što niko nikada pre sa njima nije razgovarao o mogućnosti da se pokaju i poveruju u Hrista.

A drugi aspekt, veoma kompleksan, kako ja sada vidim, jeste I s t i n a, i ja ne mogu to da poreknem. Isus Hristos kaže: - „Molite se za bolesne, propovedajte Jevandjelje. Džabe ste dobili, džabe i dajite“. Zato moja propoved nije samo poziv na pokajanje. Ako su ljudi bolesni, ako pate, ja se zajedno sa njima molim Bogu, moleći Ga za isceljenje. I eto vidite, baš medju muslimanima, ja ne mogu da objasnim zašto Bog projavljuje Svoju moć i milost u tolikoj meri, koju ne možeš da vidiš čak ni u onim zemljama, u kojima je hrišćanstvo tradicionalna veroispovest.

Znači, ljudi se isceljuju?

Da, dogadjaju se mnoga isceljenja. Kada su u Kirgiziji po mene došli milicioneri da bi me odveli na saslušanje, ja sam već bio obećao ljudima da ćemo se pomoliti za bolesne. Zato je milicija morala da sačeka. Ja ništa nisam činio što ih izaziva, prosto sam molio Hrisrta da te ljude isceli. Zatim sam rekao: “Spoznajte sebe. Mi smo se molili za bolesne, vi verujete u Isusa Hrista, možda se nešto promenilo i u vašim telima“. Jedna majka poče da plače. Njen šestogodišnji dečak, gluv od rodjenja na jedno uvo, objavio je da čuje. Svi su se obradovali, a milicioneri se skameniše.
Godine 1993. bio sam u Tambovu. U salu, u kojoj sam propovedao, dodje jedan satanista s nožem ispod pazuha. Hteo je da me ubije. Pokušao je da se popne kod mene na binu, ali nije mogao da prodje. Seo je i počeo da sluša. Ja sam propovedao Jevandjelje, ljubav, praštanje, spasenje, a zatim sam pozvao ljude na pokajanje. Rekao sam: „Ja želim da vidim neki znak pokajanja. Ustanite i napravite korak napred“. I taj mladić skoči i baci se napred. Ali sada ne da bi mene lišio života, nego da bi dobio oproštaj i novi život u Hristu.

U trenutku kada su se svi kajali za svoje grehe i čitali molitvu „Oče naš“, on pade na pod i poče da ispušta čudne krike. Kako je bio satanista, on je već bio posednut demonima. Demoni su tada izlazili iz njega, a kada ih se sasvim oslobodio, svi smo čuli njegovu ispovest. To je bilo veliko čudo! On je rekao: „Shvatio sam da je vaš Isus jači od satane. Ja želim da se krstim i da živim u Crkvi“.

A šta Vi zapravo pričate ljudima?

Ja pričam o najsuštinskijim stvarima hrišćanske vere. Jedan dan govorim o Časnom Krstu, drugi o Telu i Krvi Hristovoj i o oproštaju grehova, trećeg dana već mogu da kažem da smo sazdani po Liku i podobiju Božijem. Ja pričam ljudima o Tajnama, o njihovoj važnosti, posebno o krštenju, zato što je K r š t e n j e zapravo ulaz, odnosno vrata za stupanje u Crkvu.
Ja nikada ne propovedam protiv drugih religija. Ja jednostavno propovedam Hrista i bogoslovske istine, koje su deo naše vere. Sami ljudi su dovoljno pametni da bi to uporedili. Na primer, islam je religija Zakona. Tamo nema duhovnog života, nema blagodati Božije, nema mira, nema opraštanja greha, nema Svetoga Duha i, najvažnije, nema Ljubavi. Za muslimane je predstava o tome da je Bog ljubav savršeno nova. Njih uče da je Hristos samo jedan od proroka, da se on jednostavno na krstu onesvestio, a zatim došao k svesti. Ovaploćenje, smrt na Krstu i Vaskrsenje Gospoda – to su tri Istine koje im ja s ljubavlju i sa velikom toplinom u srcu propovedam.

Ali prelazak u hrišćanstvo je često uzrok gubljenja posla, porodice, osudjivanja od strane društva. Nisu svi spremni da to prihvate?

Upravo su me muslimani naučili pravom odnosu prema krštenju kada sam još bio protestant. Kod protestanata krštenje je akt poslušanja. Ti to radiš samo zato što je Isus rekao da tako treba činiti. Ali, mi, pravoslavni, verujemo u moć te Svete Tajne. Ja sam video kako se ponašaju muslimani koji počinju da veruju u Gospoda Isusa Hrista, i sa kakvim poštovanjem prihvataju Tajnu Krštenja.
Sećam se kako je u Džalal-Abadu bila jedna porodica koja je primila hrišćanstvo. Bilo u toj porodici petoro braće. Jednom je cela grupa ljudi, muskimana, njih oko hiljadu, došla ispred kuće te porodice i tražila da se odreknu hrišćanstva ili će ih pobiti. Ali, oni se nisu odrekli. Milicija je jedva spasila tu porodicu sklonivši ih na bezbedno mesto. Kada musliman primi hrišćanstvo on mora da živi sa svesnošću da sebe prinosi kao žrtvu. Kada sam ja primio pravoslavlje, morao sam da platim visoku cenu. Moj porodični život se iskomplikovao, odnos sa prijateljima, problem sa egzistencijom, misionarskim radom. Ali, šta da radiš? Prava Istina je Istina, ti je možeš odbiti ili prihvatiti, ali da je izmeniš, ne možeš!

Kako ste prešli u Pravoslavlje?

Kada sam propovedao u Srednjoj Aziji, vraćao sam se kući preko Moskve. U Moskvi na aerodromu susretnem pravoslavnog sveštenika, koji me pozva u Belorusiju. Služio je u katedralnoj sabornoj crkvi. Mene je pozvao kao anglikanskog sveštenika da u lokalnom bogoslovskom institutu ispričam o principima moje misije. Tamo sam držao predavanja jednu godinu, a kada sam sledeće godine doputovao, mitropolit Filaret me upita: „Da li ti poznaješ neke pravoslavce u Americi?“ Odgovorih:  „Ne“. On reče: „Poslaću te kod njih“. Napisao mi je preporuku i poslao Mitropolitu Germanu u Ameriku. Dan pre nego što je trebalo da se susretnem s rukovodstvom Crkve, Bog mi je jasno dao da shvatim da moja prošlost mora da se završi i da treba da predjem u Pravoslavnu veru.

Sveštenik Aleksandar Šimbaljev, klirik Minske katedralne Svjatoduhovske saborne crkve priča:

Susreo sam se sa Maksimom jula 2001. godine u avionu koji je leteo u pravcu Moskva-Vašington. Sedeli smo zajedno i on, zapazivši da sam sveštenik, poče da me pita ko sam i kuda letim. Čuvši da sam iz Belorusije on reče da je njegov drug s kojim organizuje misionarska putovanja po Srednjoj Aziji takodje rodom iz Belorusije i da se zove Petar Šimbaljev. To je bio moj rodjak. Iz razgovora sa Maksimom saznadoh da je anglikanski sveštenik, ali da je i u tu konfesiju prešao nedavno u potrazi za verom sa jačom tradicijom. U toj konfesiji Maksim je imao vrlo visok položaj, pošto je bio zet episkopa Rajnharda Bonke, poznatog misionara i propovednika. Mi smo se sprijateljili i Maksim je poželeo da poseti Belorusiju. Posetivši našu zemlju u nekoliko navrata i susrevši se sa Vladikom, on reši da predje u Pravoslavlje. Ta odluka je bila sasvim iskrena, čak toliko iskrena da je bio svestan svog neizbežnog stradanja zbog te svoje odluke. Primivši Pravoslavnu veru on se odreče ne samo novčanih sredstava, već i podrške porodice. Njegovo misionarsko preduzeće „Jevandjelje svim narodima“ finansirali su „pedesetničari“, a sa njegovim izlaskom iz te zajednice preduzeće je zatvoreno. U Americi se Maksim obrati Mitropolitu cele Amerike i Kanade Gospodinu Germanu, gde ga primiše u crkvenu zajednicu. Maksim je molio da ga hirotonišu, ali mu Mitropolit dade poslušanje da upiše Bogosloviju. Taj rok još nije istekao. Maksim sada vrši poslušanje crkvenjaka u katedralnoj sabornoj crkvi u Vašingtonu i misionari po Rusiji i Ukrajini. U pravoslavlje je prešla i cela njegova porodica, žena i deca.

Što se tiče isceljenja za vreme misionarskih predavanja, ona su se dogadjala samo imenom Isusa Hrista i njih potvrdjuju svedoci iz Maksimove grupe. Oni su mi takodje pričali da su krstili mnogo muslimana, ali su se suočavali sa velikim problemima, na primer pri kojoj zajednici novokršteni da ostanu, posle njihovog odlaska. Baptizam u azijatskim zemljama nije popularan, a pravoslavnih zajednica je malo. Razmišljajući o tome Maksim je bio skloniji mišljenju da je potrebno raditi sa mesnom Pravoslavnom Crkvom i na taj način u Aziji širiti Pravoslavlje.

Jasno je da su mnoge godine života kod harizmata ostavile odredjen trag na Maksimovo razmišljanje. Na primer, stil propovedi kao i bukvalno poimanje jevandjelskih reči, da svi moraju da isceljuju, da prorokuju i tako dalje. To je sve u prvo vreme bilo prisutno kod Maksima, ali postepeno je iščezavalo u odnosu na stepen njegove liturgijske prisutnosti. Ali, kod njega je očigledan neprekidni duhovni rad na sebi.

Vi ste Amerikanac a propovedate u drugim dalekim zemljama? Kako vam uspeva da nadjete zajednički jezik sa tako različitim audotorijumom?

Ako propovedam u Africi, biram primere koje mogu da razumeju ljudi na tim prostorima. U Rusiji koristim druge primere. Ali suština propovedi je univerzalna za sve kulture, tradicije, narode: greh, žrtva, ljubav, praštanje. Carstvo Božije i Crkva su iznad svih državnih i političkih sistema, nacionalnih ili kulturnih specifičnosti. „Dajte caru carevo, a Bogu Božije“. Pravoslavna Crkva pripada Hristu a ne Rusiji, Grčkoj, Siriji ili Americi! Sveti Krst pripada Onome Ko je raspet na njemu, Hristu, a ne nekom narodu, državi ili naciji.

Ljudi u Kirgiziji su mi govorili: „Hrišćanstvo je ruska vera, a mi smo Kirgizi!“ Šta da odgovorite na to? Znam da u Rusiji neki ljudi govore: „Da, biti Rus, znači biti hrišćanin i obrnuto“ A Kirgizi mogu da kažu: „A mi smo mislili da biti Rus znači biti komunista i ateista“. I ko je u pravu? Eto takva je realnost i kompleksnost misionarskog rada medju različitim narodima.

Zašto je tako teško propovedati svojim ljudima?

Sveto pismo kaže: „Proroke svuda poštuju, samo ih u postojbini njihovoj ne prihvataju i rodbina ih njihova ne sluša“. Kada me moji roditelji posmatraju prosto ne mogu da veruju: “Kako ovaj stidljivi sportista, koji je igrao fudbal, može da putuje u Rusiju ili Afriku i da govori pred hiljadama ljudi?“ Za njih je to neverovatno. Ali, to je dokaz Božije milosti i svemoguće Božije sile. Jer ja sam ništa. Sve što sam postigao bilo je od Duha Svetoga.

Na internetu, na blogovima, ljudi su komentarisali moj prelazak iz protestantizma u pravoslavlje i užasavali su se. Ali, ja na to ne obraćam pažnju. Trudim se da im objasnim kakva je to radost. Kada spoznaš Istinu, želiš da je podeliš sa ljudima zato što ih voliš i poželiš da se oni oslobode laži.

Propovedanje je moj poziv. To je dar koji mi je dao Gospod. Hoću da služim Crkvi, a ne da zakopam taj dar. Želim da pomognem i drugim sveštenicima kako bi i oni umnožili svoje darove, te da bi tako gradili Carstvo Božije i Crkvu Božiju.

A šta je sa Pravoslavnom misijom u Americi?

U ovom veku vidim velike mogućnosti za širenje Pravoslavlja u Americi. Zašto to kažem? Pravoslavlje je jedna od religija koju Amerikanci najmanje poznaju. Kada ljudi čuju da si pravoslavni vernik (Ortodoks) oni misle da si nekakav Jevrejin. Jer kad te vide, oni pomisle da si ti sigurno emigrant ili predstavnik neke etničke grupe. I tek kad saznaju suštinu vere tvoje Crkve, oni uzbudjeno shavataju da je to ta Crkva, koju su osnovali Apostoli. Kod nas u Bogosloviji ima mnogo ljudi koji su iz drugih religija prešli u Pravoslavlje. Oni već očekuju da dobiju čin sveštenika. Broj pravoslavnih raste, tako da za propovedanje Pravoslavlja u Americi ima mnogo mogućnosti.

Čitala sam jedan članak u kome autor (ne sećam se njegovog imena) tvrdi da će XX vek biti vek Pravoslavlja.

Eto, vi to kažete, a ja prosto zadrhtah, jer te reči odzvanjaju u mom srcu. Pa ovaj vek će biti poznat u istoriji kao vek P r a v o s l a v l j a, i zamišljam kako će se ono širiti po celom svetu. Ja mislim da je satana u prošlom veku na neki način znao da će se to desiti i pokušao je da to spreči, ali nije mogao, jer vrata pakla ne mogu odoleti Crkvi.
Africi je potrebno Pravoslavlje, Indiji je potrebno Pravoslavlje, Kini je potrebno Pravoslavlje. Oni imaju samo delić vere i potrebna im vera u svojoj punoći. I ja sam odabrao Pravoslavlje kada sam otkrio punoću vere. Ja neću da kritikujem druge hrišćanske zajednice, koje žive u ime Hristovo i spremni su i da umru za Njega. Ali ja želim da podelim Istinu, Svete Tajne i tradiciju sa onima koji to nikada nisu imali.

Isus kaže: „...Došao sam da spasem grešnike...“ I ako ih mi pronadjemo, On će ih spasiti. A ako ih ne tražimo, ne ispunjavamo ni svoj dug, niti zapovesti koje su nam date. Dve trećine sveta su ljudi neverujući. Može se reći da tek jedna trećina čovečanstva veruje u Hrista. Ja sam veoma srećan, jer vidim da Pravoslavna vera može da uzrasta i u savremenom svetu. U prošlom veku ona je prošla kroz veliku tamu, dolinu senke smrti. Izašla je iz nje i sada smo mi ti koji Pravoslavnu veru moramo da nosimo do samog kraja sveta.

Materijal je pripremljen zajedno sa internet portalom „Pravoslavlje i svet“ i časopisom „Radosna bašta“ ( „Neskučnij sad“)

Prevod:
Tankosava Damjanović
Nevena Damjanović

Komentari: