MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O neophodnosti istinskog hrišćanina za redovnim, neprekidnim pričešćivanjem

Petar (Mešćerinov), iguman
“Naše učenje je saglasno sa Evharistijom, a Evharistija je na svoj način potvrda našeg učenja” (Sv.Irinej Lionski) (1).
“Kada se verni sluga Gospodnji povinuje u nečemu Gospodu svojemu, budući obavezan na to ili po Božijoj sugestiji, ili zapovesti, onda to opravdava pred svima ono što on radi ne po svojoj volji i ne po gordosti, već jedino iz bojazni da ne uvredi Gospoda neispunjavanjem Njegove zapovesti. (Sveti Kiprijan Kartaginski) (2).
“Kada bi neko sa strane, prišavši nam, dobro spoznao Hristove zapovesti i pometnju u našem životu, onda ne bi našao gore Hristove neprijatelje, nego što smo mi” (Sv.Jovan Zlatoust).

Predgovor

Kao povod za pisanje ovog članka poslužila su razmišljanja jednog mladog hrišćanina o savremenoj praksi pričešćivanja, koja su predstavljena na jednom od Internet-foruma (3). Evo tog teksta:

“Pokušavam konkretnije da otkrijem suštinu samog pitanja. Dakle, čovek na svom duhovnom putu i u svojim spoznajama postaje svestan potrebe za tesnijim i neprekidnijim opštenjem sa Hristom i u Hristu sa svim vernim hrišćanima. Kao posledica toga, redovno i istinsko učešće u Evharistiji za njega postaje prirodna norma. Recimo, čovek se sprema za Pričešće svake nedelje, i zajedno sa svima vernima sjedinjuje se sa Gospodom. Pritom za njega nastaje problem konflikta postojećih tradicija u Crkvi pripreme za Pričešće sa praksom do koje je on došao kao rezultat svojih duhovnih traganja. Prvo je sledeće: svaki sveštenik, svaki molitvenik i skoro svaka knjiga će mu reći o tome da je pre Pričešća potrebno postiti minimum tri dana. I čovek tada bukvalno broji na prstima – subota, petak, četvrtak i sreda, koja je i tako i tako posni dan, i to je četiri dana posta svake nedelje. A ukoliko odjednom usred nedelje padne neki veliki praznik kada se svi hrišćani takodje okupljaju na Pričešće, onda čovek praktično i ne prestaje da posti. To je ono prvo sa čim se čovek susreće, najbanalnije, što u čoveku može da razbije svaku potrebu za neprestano pričešćivanje, a koja se možda kod njega pojavila. Dobro, - razmišlja čovek, - ko pa nema iskušenja, - boriću se! I čovek se dodatno privikava na neprekidni post (a neko se možda već tu predosmilio, i odlučio da po svojim fizičkim snagama ne može neprekidno da učestvuje u Božanskoj Trpezi zajedno sa svim vernim hrišćanima).

Sledeća faza, koju neizostavno mora da prodje je – ispovest, i to pritom svake nedelje. Svake subote posle svenoćnog bdenija, ili svake nedelje sa prvim zrakom sunca, dugo pre početka službe, on treba strpljivo i uporno da odstoji svoj red k analoju, kako bi za dva minuta rekao svešteniku nešto malo o svojim pomislima, koje su se nakupile u toku nedelje. A ukoliko je opet u toku nedelje neki praznik, onda očigledno tu proceduru treba da prodje dva puta nedeljno.  To je drugo što može da odbije čoveka da zaboravi i o smislu Evharistije i o neprestanom učešću u njoj. Ali to je sve iskušenje od nečastivog, koji pokusava da nas odvuče od Pričešća, I zato mi odlučno prolazimo i tu fazu i krećemo dalje. Ali neko se već i ovde zaustavi.

Dakle, treća faza za one najnepokolebljivije. U vreme posta treba čitati kanone. I to minimum je tri, i to svima poznato koji. A za one koji vole molitvu savetuju još i mali akatist – Isusu Sladčajšemu. To je u vreme posta, i razume se kao dodatak večernjem pravilu. A uoči Pričešća treba dodati još nekoliko psalama i jedan kanon, takodje zna se koji. A na sam dan Pričešća, to jest u nedelju, - očigledno još pre izlaska sunca, kao dodatak jutarnjem pravilu treba pročitati još deset molitvi, takodje zna se kojih. I tako svake nedelje. To je treće, što na kraju krajeva izbija u čoveku svaku želju da neprekidno učestvuje u Evharistiji, ili ga odvodi u manastir.

Sve ovo objašnjavam uglavnom običnim ljudskim jezikom o tim potpuno jasnim problemima, koji će se pojaviti pred svakim čovekom. I svako bogoslovstvovanje, citiranje Otaca, istraživanje drevnih praksi, postavki Sabora, analiza Liturgije i sličnoga – sve se to bukvalno rasipa u svetlosti savremenih tradicija koje su se nakupile u Crkvi u poslednjim vekovima pod uticajem prakse retkog pričešćivanja.

Zbog čega na svakoj Liturgiji predstojatelj Evharistije najpre okrenut licem ka narodu uzvikuje: “I pričešće Svetog Duha, neka bude sa svima vama”, a kada iznosi Čašu, govori: “K Čaši mogu da pristupe samo oni, koji su prošli Tajnu ispovesti”. A šta je sa ostalim vernicima, jesu li oni odlučeni od Crkve? Zašto umesto toga ne bi rekao nešto što je saglasnije sa Liturgijom: “Svi verni neka jedu od Božanske Trpeze!”. Takav mali i kratak vozglas bi primorao mnoge da se zamisle i o Evharistiji, i o tome, ka čemu su hrišćani prizvani. Ali tako nešto ne postoji. S amvona se ne govori o smislu Liturgije, niti o neophodnosti neprestanog pričešćivanja. Propoved u crkvi je veoma retko korisna i suštinska. Umesto toga se u ljudima potpuno ciljno vaspitava izvitopereno shvatanje Tajne Pokajanja, kao o nekoj neophodnoj prepreci ka Čaši. Često se govori o očišćenju savesti u ispovedanju pomisli na ispovesti. Ali kakva je veza Tajne Pokajanja – Tajne sjedinjenja sa Crkvom njenih otpalih članova, bilo to jeresi, odlučenja ili počinjenih smrtnih grehova, sa čisto monaškom praksom ispovedanja pomisli svom duhovnom ocu? A ako nema duhovnog oca? Mehaničko prenošenje postojećih tradicija pripreme za Pričešće na one koji se često pričešćuju je uopšteno govoreći štetno. Posmatram sebe. Ja sam bio od onih koji je uporno pokušavao da prodje drugu fazu, koju sam ranije opisao. Nemajući svog duhovnog oca, - jer ga nije tako lako naći, -.Tajna Pokajanja mi je pri čestom pristupanju k njoj spolja izgledala šturo – kratko nabrajanje pomisli i nekih sagrešenja (za koje molimo oproštaj svake večeri), pred sveštenikom koji me ne poznaje lično, i koji me ćutke sasluša i ćutke stavlja na mene epitrahilj. Sve se odvija veoma brzo pošto ja obično ne postavljam pitanja – na njih se uvek može naći odgovor u mnogobrojnoj literaturi i na Internetu. Ispovest traje otprilike dva minuta, a čekanje u redu za nju traje skoro dva sata. I tako pristupajući često Tajni ispovesti došao sam do dva zaključka. Prvi je da dolazi do banalizovanja Tajne ispovesti. A drugi je da dolazi do banalizovanja i prakse ispovedanja pomisli. Jednom sam na ispovesti pitao jednog sveštenika to što me je oduvek uznemiravalo kao i za njegov odnos prema recimo praksi u Grčkoj Crkvi. I tada sam na to dobio odgovor koji me je porazio svojom argumentacijom – da je tobože kod njih tamo tako bilo, ali se kod nas (!) milošću Božijom očuvala blagočestivija praksa! I to je bilo sve. O kakvom se ovde neprestanom pričešćivanju može govoriti? Postoji tradicija i to je sve. Ja tada naravno nisam počeo da diskutujem s njim, a i ko sam ja da diskutujem sa sveštenstvom, a drugo i takav razgovor ne bi imao nikakvog smisla.

Medjutim, želja da Pričešće postane centar mog života me nije napustila i morao sam da postupam kako kažu “na svoj strah i rizik” – odlučio sam da rešavam sve po svojoj savesti i da nosim odgovornost za to na budućem Strašnom Sudu, da rešavam pitanja postova, koliko često se pričešćujem, zatim o potrebnom pravilu i da pritom budem svestan svoje lične nedostojnosti, a još i da se u Crkvi osećam kao na margini, jer se retko gde može naći ostvarenje načina života prema Svetim Ocima. A često učešće u Evharistiji, Pričešće, je upravo neophodno radi zajedničkog sjedinjavanja ocrkovljenog naroda u Hristu, da bi budući Tajnom Crkve, ona bila opšta Tajna, kako se ne bi individualizirala. A u praksi se dešava nešto sasvim drugo – umesto sjedinjenja dolazi do još jednog razjedinjavanja po tome što se neko retko ili često pričešćuje, pa tako i Tajna ostaje individualna. Tužno”.

Pokušaćemo da razmotrimo ovo pitanje. U prvom delu našeg članka, pokušaćemo da objasnimo neophodnost prema učenju Crkve čestog pričešćivanja njenih članova – mirjana, a u drugom ćemo pokušati da na osnovu prvog dela odgovorimo na izložene nedoumice ovog hrišćanina.

Deo 1. O neophodnosti čestog pričešćivanja mirjana

Složićemo se sa autorom ovog pisma u tome, da zaista na veliku žalost, veliki broj savremenih hrišćana prenebregava taj besceni dar Pričešća, koji nam je ostavio Sam Spasitelj. Dešava se čak da i na Vaskrs i na Svetlu Sedmicu u crkvama prisustvuje Liturgiji veliki broj ljudi koji ne prilaze k Čaši Života, a tu sliku često možemo da vidimo i na mnogobrojnim današnjim omladinskim pravoslavnim forumima, festivalima, skupovima. I to se ne odnosi samo na ljude koji ponekad “zalaze” u crkvu, ili na neocrkovljeni deo našeg društva, već i na aktivne članove naših parohija. Složićemo se i sa tim, da je praksa retkog pričešćivanja i s njom povezana praksa pripreme duboko pronikla u psihologiju kako sveštenika, tako i pastve. I u vezi s tim je nastala istinska potreba da se podestimo božanskih crkvenih postavki i učenja Svetih Otaca po tom pitanju. U daljem tekstu su navedene osnove neophodnosti čestog (u terminologiji nekih Svetih Otaca neprestanog) pričešćivanja hrišćanina.

Medju argumentima, koji potvrdjuju neophodnost čestog pričešćivanja hrišćanina, može se uvideti ono suštinsko, to jest ono što je proisticalo iz samih osnova hrišćanske vere; istorijsko, koje potvrdjuje da je slična praksa postojala od apostolskih vremena u svim pomesnim crkvama po celom svetu u sva vremena; praktično, imajući važno neposredno značenje za vodjenje pravilnog hrišćanskog duhovnog života.

1. Zavet Spasitelja. Gospod Isus Hristos nas priziva u Svojoj Blagovesti: “Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Tijelo Sina Čovječijega i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje Tijelo i pije Moju Krv ima život vječni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer Tijelo Moje istinsko je jelo, a Krv je Moja istinsko piće. Koji jede Moje Tijelo i pije Moju Krv u meni prebiva i Ja u njemu. Kao što Mene posla živi Otac, i kao što Ja živim zbog Oca, i onaj koji jede Mene i on će živjeti zbog Mene. Ovo je hljeb koji sidje s neba: ne kao što oci vaši jedoše manu, i pomriješe; koji jede hljeb ovaj živjeće vavijek (Jn. 6, 53-58). Iz ovih Spasiteljevih reči jasno sledi da Gospod skreće našu pažnju na naprestanost Božanskog Pričešća, jer bi inače rekao “onaj koji je jeo i koji je pio”, a ne kao što u Pismu stoji “koji jede i koji pije”.

Takodje Gospod pri ustanovljenju Tajne kaže: “Ovo činite za Moj spomen” (LK. 22, 19; 1 Kor. 11, 24), to jest ne samo da se prosto sećate, razmišljate i osećate, već upravo činite, to jest svaki dan i uvek projavljujte to delom, čineći to ne jednom, ili dva, ili tri puta, već svakodnevno (kako to objašnjava božanstveni Zlatoust (4)) u spomen na Moja stradanja, Moju smrt, Moje Vaskrsenje i ceo Moj domostroj spasenja.
Pored toga, kada je Gospod predavao ovu Tajnu Svojim učenicima, On im nije rekao u obliku saveta: “Ko hoće, neka jede Moje Telo, i ko hoće, neka pije Moju Krv”, već je rekao: “Ako neko hoće da ide za Mnom (Mt. 16:24) i “ako hoćeš da budeš savršen” (Mt. 19, 21). Pritom je još rekao zapovedno: “Primite, jedite, ovo je Tijelo Moje”, i “pijte iz nje svi, ovo je Krv Moja” (pogl. Mt. 26, 26-28). To jest vi treba neprekidno da jedete Moje Telo i obavezni ste da pijete Moju Krv (tako tumače prep. Nikodim Svetogorac i sveti Makarije Korintski).

Ove Gospodnje reči jasno pokazuju dva neophodna momenta u pričešćivanju: jedan je u obaveznoj zapovesti, koje sadrže u sebi, a drugi je u neprekidnosti, na koju ukazuje reč “činite”, što razumljivo znači ne samo da nam je zapovedjeno da se pričešćujemo, već i da to činimo neprestano.
Svaki hrišćanin osluškujući glas svoje savesti shvata da bez obzira koliko se pripremao, on nikada nije dostojan pričešća. Mi se osmeljujemo da se pričešćujemo samo po poslušanju i direktnoj zapovesti Gospoda: “Nisam zaslužan Vladaru Gospode, da udješ pod krov duše moje; ali pošto kao čovekoljubiv želiš da živiš u meni, usudjujući se pristupam. Kad narediš, ja ću otvoriti vrata koja si Ti jedini stvorio, i ućićeš sa čovekoljubljem kakav jesi; ućićeš i prosvetićeš moj pomračeni razum” (5) - ispovedamo svaki put kada se pripremamo za primanje Svetih Tajni.

Svaki čovek odlučuje sam, koliko često može da pristupa Pričešću, u zavisnosti od toga koliko je “dostojan/nedostojan”, i on će postaviti sebi kao meru i Božanski Dar i svoju sopstvenu dostojnost.
Treba se zaustaviti i na ovoj raznolikosti sličnog pristupa, kada merilo čovekove dostojnosti predstavlja mišljenje duhovnika ili sveštenika, koji odlučuje umesto čoveka da li je on “dostojan” ili “nedostojan” Pričešća. Shvatajući važnost pastirskog rukovodstva, treba napomenuti da u Hristovom Jevandjelju mi ne nalazimo podršku mišljenja, da upravo i samo sveštenik treba da reglamentira tajni život hrišćanina. Hristos u Jevandjelju poziva da Pričešće postane naša hrana i ne naznačava rasporeditelje te Tajne: “Ja Sam hleb života” (Jn. 6, 35; 6, 48). “koji Meni dolazi neće ogladnjeti, i koji u Mene vjeruje neće nikad ožednjeti” (Jn. 6, 35), “trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život vječni, koje će vam dati Sin Čovječiji” (Jn. 6, 27), “Ja sam Put i Istina i Život” (Jn. 14, 6), “Hleb naš nasušni daj nam danas” (Mt. 6, 11). Sveštenomučenik Kiprijan Kartagenski tumači ovako poslednju frazu Gospoda: “mi svaki dan molimo da nam se da taj Hleb, kako bi prebivajući u Hristu i svakodnevno primajući Evharistiju radi spasenja, da buduci zbog nekog teskog greha, odluceni od Pricesca i liseni nebeskog hleba, ne odvojimo se od Hristovog Tela…”(6)

Naprotiv, možemo da vidimo u Jevandjelju da Hristos ne naznačuje rasporedioce Tajni, i poziva nas da živimo u saglasnosti sa Jevandjeljem neprekidno, kako nam ono (Sveto Pričešće) ne bi bilo na osudu: «Jer vam kažem da, ako ne bude pravda vaša veća nego pravda književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo Nebesko» (Mt. 5, 20), «budite savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski» (Mt.5, 48), predlažući nam Samim Sobom način života (Jn. 13, 15; 1 Petr. 2, 21-23, Filip. 2, 6-11). O tome svedoči i apostol Pavle: «Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije» (1 Kor. 11, 28). To jest imajući u vidu, prema tumačenju Jovana Zlatousta, da bi Pričešće postalo naša hrana, mi treba da živimo dostojno njega, kako nam ono ne bi bilo na osudu: «najvažnije je da se k Njima (Tajnama) pristupa čiste savesti...; on (Pavle) zna da je vreme za pristupanje Tajnama i Pričešću onda kada je savest čista ...; tu trpezu ne treba doticati sa poročnim željama. Pod poročnim željama se podrazumevaju kako telesne, tako uopšte i sve ostale poročne naklonosti (svakojake želje za sticanjem, gnevljivost, zlopamćenje)...Praznik je činjenje dobrih dela, blagočestivost duše i strogost života; ukoliko poseduješ to, onda uvek možeš da praznuješ i uvek da pristupaš Tajnama. Zato apostol i kaže: «neka svako ispituje sebe» i tako neka pristupa; ne zapoveda nam da ispitujemo jedni drugi, već sami sebe, stvarajući sud bez javnosti i razobličavanje bez svedoka» (7).

2. Postavka i primer apostola i prvih hrišćana.

Deveto kanonsko pravilo svetih apostola (8) glasi: “Sve verne, koji ulaze u crkvu, i slušaju Pismo, ali ne ostaju na molitvi i svetom Pričešću do kraja, treba odlučiti od crkvenog opštenja, kao one koji prave ispade u crkvi”. Svi tumači ovog pravila, kako stari tako i novi, su saglasni u tome, da pravilo podrazumeva obavezno pričešćivanje prisutnog naroda, to jest u našoj današnjoj terminologiji – mirjana (9). Osmo apostolsko pravilo se odnosi na klirike. Argument o tome, da današnji klirici za razliku od mirjana, sledeći apostolsko pravilo, u “saglasnosti sa činom” treba neprekidno da se pričešćuju, ne može da bude priznat kao ozbiljan i uverljiv i treba da bude odbačen, pošto se apostolsko pravilo odnosi na sve hrišćane.

Ta pravila su potvrdjena primerom i životom. Prema knjizi Dela apostolskih, posle Vaznesenja Gospoda i silaska Svetog Duha na apostole: “oni bijahu postojani u nauci apostolskoj, i u zajednici, u lomljenju hljeba i u molitvama” (Dela 2, 42). Apostol Pavle je došao u Troadu, “u prvi dan nedjelje, kad se sabraše učenici da lome hleb …onda izidje gore pa, prelomivši hljeb i pričestivši se, dugo govoraše sve do zore, i tako otide (Dela 20, 7-11). Tako su oni neprekidno sa usrdjem, verom, nadom i ljubavlju služili Božansku Liturgiju, na kojoj su se uvek svi prisutni pričešćivali Svetim Hristovim Tajnama, a ispoljavana je briga čak i o bolesnima, o čemu svedoči mučenik Justin Filozof: “narod iskazuje svoju saglasnost rečju “amin”, i biva deljenje svakome i pričešće Darovima, nad kojima je izvršeno Blagodarenje, a onima koji nisu došli oni se šalju preko djakona” (10).

3. Suština Svete Crkve i Evharistije. Crkva je evharistična, a Evharistija je crkvena po prirodi, jer Crkva je “Telo Hristovo”, a Evharistija je najvažnija Tajna Crkve, to radi čega Crkva postoji i radi čega ju je Gospod i stvorio. Evharistija sve ujedinjuje i fokusira sve to što se dešava u Crkvi. Evharistija je čak i više od toga: ona i jeste ta stvorena Crkva. Evharistija i Crkva su skoro istovetni pojmovi. Evharistijom se ljudi sjedinjuju u Telo Hristovo: svi mi se pričešćujemo Jednim istim Hristom, Njegovim Najsvetijim Telom i Krvlju, koji prolaze do poslednjih atoma našeg organizma – i zato i mi preko Tela i Krvi Hristove postajemo bliži nego braća i sestre – postajemo jedno Telo. Pričešćivanjem se ispunjava volja Božija o čoveku i projava Božije Ljubavi prema svima nama.

Kroz Evharistiju se na najživlji način sjedinjujemo sa Nebeskom Crkvom. “Svi smo jednim Duhom napojeni” (1 Kor. 12, 13), svi smo mi – pričasnici Hrista, i na Liturgiji, u vreme služenja te Tajne, potpuno gubi značenje pregraga izmedju ovozemaljskog i nebeskog života. Evharistijom se zemlja i Nebo sjedinjuju u Jedno, Nerazdeljivo, Večno, ali i već ovde na zemlji postojeće Telo Hristovo. I to nisu samo reči; to je najdublja duhovna mistična relanost, sama srž crkvenog života.
Pričešće je Tajna nad Tajnama, Evharistija, Liturgija, Žrtva, Prisajedinjenje, Lomljenje Hleba, Večera Ljubavi, kao i projava Crkve u medjusobnom opštenju vernih sa Bogom i medjusobno. Svaki put Litrugija označava istinsko prebivanje Bogočoveka u Njegovoj Crkvi, koju je On “stekao Svojom časnom Krvlju” (Dela 20, 28). Ukoliko se vratimo u prošlost, uvidećemo da hrišćani realno predstavljaju Crkvu, to jest Telo Hristovo, na skupu, kojim rukovodi episkop, radi pričešća Telom i Krvlju Hristovom. Takodje se i Crkva vidno projavljuje na Evharistiji.

Evharistija je – blagodarenje Boga; kroz Pričešće mi blagodarimo Boga za izvršenje dela našeg spasenja i delom tvorimo svoje sopstveno spasenje, ispunjavajući Božiju volju, Koji želi da se svi ljudi spasu i dodju u poznanje istine (1 Tim. 2, 4). Na taj način upravo pričešćem mi možemo da ispoljimo blagodarnost Bogu za naše spasenje.

Prisajedinjenje – ovako nazvana Tajna označava da se mi na najtesniji i na najiskreniji način sjedinjujemo sa Hristom Spasiteljem, da se osvećujemo i opravdavamo, zadobijajući Hristov život – život Svetog Duha, “život u izobilju”; Gospod u Jevandjelju blagovesti o Sebi: “Ja dodjoh da život imaju i da ga imaju u izobilju” (Jn. 10, 10). I Gospod, želeći da nas prisajedini Sebi, daje nam taj “život u izobilju”, i za to nije izabrao neki misleno-intelektualni, ili estetsko-kulturni način, već najjednostavniji i za čoveka najprirodniji način – jelo. Kao što hrana ulazi u nas i rastvara se u nama, dospeva do poslednje ćelije našeg organizma, tako je i Gospod poželeo da se sjedini s nama do poslednjeg atoma našeg bića, kako bi se i mi do kraja sjedinjavali s Njim. Ljudski um je ovde nemoćan i ne može da spozna strašnu dubinu tog dejstva Božijeg; I zaista, to je ljubav Hristova, koja kako kaže apostol Pavle: “prevazilazi svaki razum” (Ef. 3, 19). Uopšte sve što postoji u Crkvi se “sliva” u Evharistiji kao u svojoj višoj tački; ona je – kriterijum pravilnosti crkvenog života, obrazac, merilo po kome hrišćanin gradi svoj život u Crkvi.

Celo crkveno ustrojstvo je evharistično, sve – kanoni, liturgika, dogmatika, asketika i slično, - postoje u Crkvi u kontekstu Evharistije, u njenoj svetlosti, i dobijaju upravo to svojstvo – crkovnost – samo u vezi sa tom Tajnom. O tome svedoče molitve celog kruga Bogosluženja. I zbog toga se otpadništvo od Crkve smatra prekidanje Evharistijskog opštenja, a i pripadnost Crkvi se ne ispoljava ničim drugim do učešćem u Tajni Pričešća, a crkveni pogled na svet je istinski i nezabludan samo onda kada je evharističan.

Na taj način je Pričešće osnovna hrana hrišćanina, Prisajedinjenjem se hrišćaninu opraštaju gresi i on se miri sa Bogom u Hristu, ukrepljuje se u duhovnom životu, isceljuje od duhovnih i telesnih bolesti. Prisajedinjenje Hristu učvršćuje veru i čini čoveka sposobnim za vodjenje istinskog hrišćanskog života u ovom svetu. Protojerej Aleksandar Šmeman je pisao: “Pričešće je “znak večnog života”, očekivanje radosti, mira i punoće Carstva, predukus Njegove Svetlosti. Pričešće je istovremeno i saučestvovanje u Hristovim stradanjima, ispoljavanje naše spremnosti da prihvatimo Njegov “put života”, i učešće u Njegovoj pobedi i slavi. Ono je – žrtvena trpeza i radosni pir. Pričešćujući se Njegovim lomljenim Telom i prolivenom Krvlju, mi primamo Njegov Krst. Ali “Krstom je radost ušla u svet, i ta radost je naša, kada smo mi za Njegovom trpezom. Pričešće se daje lično meni, da bi me učinilo “članom Hrista”, da bi me sjedinilo sa svima ko prima Njega, da bi mi otvorilo Crkvu kao jedinstvo ljubavi. Ono me sjedinjuje sa Hristom, i preko Njega u opštenju sa celom Crkvom. To je tajna opraštanja, jedinstva i ljubavi, tajna Carstva” (11).

Na taj način su prirodi Crkve i Evharistiji strana pitanja o učestalosti Pričešća na osnovu unutrašnje logike. U staro vreme su svi hrišćani težili da se pričešćuju, a Crkva je pokušavala da odvoji nedostojne ljude od ove velike Tajne. Postojala je stroga logična nit: čovek se krstio (ulazio u Crkvu) radi toga da bi se pričešćivao, ispunjavajući zavet Hrista. Na pitanje: zašto se vi pričešćujete? Hrišćani su odgovarali: zato što smo hrišćani, zato što smo kroz Sveto Krštenje stupili u Crkvu Hristovu. Naprimer, 11 februara 304 g., u Kartageni je nekoliko hrišćana bilo osudjeno zbog služenja Liturgije, što je bilo strogo zabranjeno ukazom cara Dioklecijana. U dokumentima su otkriveni zadivljujući detalji. Kada je prokonzul Anulinije pitao okrivljene: “da li ste vi učestvovali u okupljanju hrišćana (to jest da li ste se pričešćivali?), oni su odgovarali: “Mi smo hrišćani”. Prokonzul se gnevio i pitao ponovo: “Ja vas ne pitam da li ste vi hrišćani ili ne, već da li ste učestvovali u okupljanjima hrišćana?”. I osudjeni su sa nepokolebljivom smelošću i odlučnošću ispovedali: “Mi smo hrišćani, i učestvovali smo u sliženju Tajne Gospodnje! Mi ne možemo da živimo bez služenja Božanske večere”. I dalje pripovedač navodi: “Kako se može biti hrišćanin bez učešća u evharistijskim skupovima ili učestvovati u skupovima, a ne biti hrišćanin?! To može da odriče samo satana!”(12).

4. Postavke sabora. Drugo pravilo Antiohijskog sabora glasi: “Svi, koji ulaze u crkvu i slušaju Sveto Pismo, ali zbog nekog izgreda, ne učestvuju u molitvi sa narodom ili se odvraćaju od Pričešća Svetom Evharistijom, da budu odlučeni od Crkve dotle dok se ne ispovede, pokažu plodove pokajanja i zamole za oproštaj, - i na taj način mogu da dobiju Pričešće”. Na taj način autoritativni Antiohijski Sabor potvrdjuje primenjivanje prakse čestog pričešćivanja medju antiohijskim hrišćanima u IV veku. Trulski sabor svojim osamdesetim pravilom odlučuje od Crkve i Svetog Pričešća one, koji se bez uvažavanih razloga nisu pričešćivali tri nedelje uzastopno. Na taj način, pomenute postavke sabora, kao i druge crkvene postavke (naprimer, pravila 66 Trulskog i 11 Sardikijskog sabora) jasno pokazuju, da Crkva Hristova uvek poziva sva svoja čada na neprekidno učešće u spasonosnoj Evharistiji – Novozavetnoj Pashalnoj Trpezi.
5. Jednodušni poziv Svetih Otaca, koji je najsnažnije iskazao sv.Jovan Zlatoust: “Vidim da postoji velika pometnja po tom pitanju. Jer u drugo vreme se ne pričešćujete iako ste delimično i čisti, a kada nastupi Vaskrs onda se osmeljavate i pričešćujete čak iako ste i učinili neko zlo delo. O besmislenog običaja! O loše predrasude! Uzalud se svakodnevno služi Liturgija, uzalud stojimo u oltaru kada niko ne prilazi da se pričesti. To ne govorim zbog toga da bi se vi tek tako pričešćivali, već da biste se učinili dostojnima.

O čoveče! Ti si nedostojan Pričešća? Tada si nedostojan i da slušaš molitve na Liturgiji. Ti čuješ djakona, koji stoji i poziva: “Vi, koji ste u pokajanju, svi molite Boga da bi vam oprostio”. Oni koji se ne pričešćuju su još uvek u fazi kajanja. Dakle, zašto ti stojiš? Ako si u fazi kajanja, onda ne možeš da se pričestiš, jer onaj koji se ne pričešćuje je medju onima koji su u fazi kajanja. Radi čega djakon poziva: “Neka izadju oni koji ne mogu da se mole Bogu”, a ti bezobzirno stojiš? Ako ti nisi od onih koji se kaju, već od onih koji imaju mogućnost da se pričeste, kako se onda ne brineš o tome da se pričestiš? Ili ti ne smatraš Pričešće velikom Darom i prenebregavaš ga?

Razmisli molim te! Ovde je Carska Trpeza, Angeli služe na njoj, Sam Car je ovde prisutan, a ti stojiš kao zevalo. Odeće tvoje duše nisu čiste, i to te ne zabrinjava? Ili su čiste? Tada sedi i jedi od nje. Hristos na svakoj Liturgiji dolazi da vidi one, koji sede za trpezom, sa svima razgovara i sada govori svakome preko njegove savesti: “Prijatelji, kako vi stojite ovde, u Crkvi, a nemate bračnu odeću?”. Zar On nije upitao: “Zašto si ti seo za trpezu?”. Ali pre nego što je taj čak i seo, On mu govori da je nedostojan čak i da udje ovde. Jer On nije rekao “Kako si ti ušao?” (Pogl. Mt. 22, 2-14)…
Kada čuješ: “Pomolimo se svi zajedno”, kada vidiš da se otvaraju vrata oltara, tada smatraj da se otvara nebo i silaze Angeli. I kao što ovde ne sme da bude niko ko je nekršten, tako ne sme da bude ni niko (iako je i kršten) nečist i poročan.

Reci mi, molim te, ako bi neko bio pozvan na gozbu, i došao, oprao svoje ruke, seo i pripremio se za trpezu, a zatim ne bio počeo da jede, da ne bi uvredio onoga ko ga je pozvao? Ne bi li bilo bolje da uopšte nije ni dolazio? Tako i ti: došao si na gozbu, pojao si pesme sa ostalima, ispovedao si se dostojnim (pošto se nisi udaljio zajedno sa nedostojnima), kako možeš posle svega da ostaneš na Liturgiji i da se ne pričestiš od te Trpeze?

Ali ti kažeš: “Ja sam nedostojan”. Tada si nedostojan da učestvuješ i u molitvama, zbog toga što Sveti Duh ne silazi samo na Svete Darove, već i na te pesme. Zar nisi video da sluge svojih gospodara najpre čiste trpezariju i kuću, a potom već predlažu jela? To se kod nas dešava preko molitve, posredstvom djakonovog vozglasa: mi čistimo crkvu kao sundjerom, da bi Tajne bile prinesene u čistoj crkvi i da se u njoj ne bi našla nijedna mrlja, nikakav porok. Nečiste oči su nedostojne da vide taj prizor, a oskvernjene uši su nedostojne da slušaju te pesme. Jer tako nalaže zakon: ako je čak iživotinja pokušala da se približi Sinajskoj gori, trebalo je da bude gadjana kamenjem. Tako su i oni bili nedostojni da se nalaze čak i u podnožju gore, iako su se naposletku i približili i videli mesto gde je prebivao Bog. Trebalo se približiti i videti posle. A kada je Bog bio prisutan, trebalo se udaljiti …

Želeo bih da vam pripovedam još više i strašnije, ali da ne opterećujem vaš um, dovoljno je i ovo. Jer ti, koji se ne urazume ovim, neće moći da su urazume ni većim. Dakle, da naše reči ne bi poslužile na još veću vašu osudu, ne molimo vas da ne prilazite, već da se učinite dostojnima i prisustva na Liturgiji, i Pričešća.
Reci mi, molim te, kada bi neki car naredio: “Onaj, ko učini takvo zlo neka se ne približava mojoj trpezi”, zar radi takve časti vi ne biste poželeli da uložite sve vaše moguće snage, da se sačuvate od takvog zla? Kada nas sveštenik poziva da pridjemo da se pričestimo, tada nas Gospod poziva da se uzdignemo na nebesa, na trpezu velikog i čudnog Cara, a mi odbijamo, i usporavamo, i ne žurimo, i ne stremimo ka tome. I kakva nam tada ostaje nada na spasenje? Ne možemo da kažemo da nam smeta bolest ili priroda, već nas nedostojnim čini samo naš nerad” (13).

Predlažemo vam i druga svetootačka mišljenja koja potvrdjuju sve gore navedeno:

Sveti Ignjatije Bogonosac (+107):
“Trudite se da se češće okupljate radi Evharistije i slavoslovlja Bogu. Jer ako se često okupljate zajedno, time se raslabljuju satanine sile, i jednomislijem vaše vere se uništavaju njegova pogibeljna dela. Nema ništa bolje od mira (14), jer se njime odbija svaki napad nebeskih i zemaljskih duhova” (15).

Stari hrišćanski spomenik “Didahe” (kraj I – početak II veka od Hristovog Rodjenja):
“Okupivši se zajedno u dan Gospodnji, prelomite hleb i blagodarite, ispovedivši prethodno vaše grehe, da bi vaša žrtva bila čista. Svako ko nije u miru sa svojim prijateljem, neka ne prilazi zajedno sa vama, dok se ne pomire, kako se ne bi oskvernila vaša žrtva. Jer je za nju Gospod rekao: na svakom mestu i u svako vreme (treba) Mi prinositi žrtvu čistu, jer sam Ja Car veliki, govori Gospod, i Ime je Moje čudno u narodima” (16).

U Zapadnoj Crkvi (posebno u Rimu i Španiji) je postao običaj da se Pričešću prilazi svakodnevno, i zato podvižnici blagočestivosti kao što su sveštenomučenik Kiprijan Kartagenski (+258), blaženi Amvrosije Milanski (+397), blaženi Jeronim Stridonski (+420), blaženi Avgustin Iponski (+430) insistiraju ne samo na čestom, već i na svakodnevnom pričešćivanju. Sveti Amvrosije Milanski tako uverava u neophodnost svakodnevnog pričešćivanja: “Ako se Hleb Pričešća daje svakodnevno, zbog čega Ga ti primaš tek posle godinu? Primaj Ga svaki dan jer je to za tebe spasonosno. Ko je nedostojan da Ga prima svaki dan, nedostojan je da Ga primi i kroz godinu dana” (17).

O Pričešću pri svakom dolasku na Liturgiju pisali su takodje i stubovi Istočne Crkve, naprimer, sv.Vasilije Veliki (+379): “Pričešćivanje Svetim Telom i Krvlju Hristovom svaki dan je dobro i korisno, kako Sam Gospod jasno kaže: “Onaj, koji jede Moje Telo i pije Moju Krv, ima život večni”. Mi se pričešćujemo četiri puta svake sedmice: u Dan Gospodnji, u sredu, u petak i u subotu, kao i drugim danima ukoliko je praznik nekog Svetitelja” (18).
Prema rečima svetog Grigorija Bogoslova (+389), često pričešćivanje Telom Gospodnjim ukrepluje slabe, raduje zdrave, isceljuje bolesti, čuva zdravlje. To je najjače oružje, koje prema ovom svetom Ocu, čini onoga koji se pričešćuje trpeljivijim i istrajnijim u nevoljama, plamenijim u ljubavi, prefinjenijim u znanju, najspremnijim za poslušanje, najosteljivijim i najprilježnijim u delovanju blagodatnih darova.

Sveti Timotej Aleksandrijski (+385) u svom autoritetenom kanonskom odnosu prema poslanici (19) dozvoljava posednutima da se pričešćuju svake nedelje, ukoliko isti ne hule na Božanske Darove. On kaže: “Ukoliko verni posednuti čovek ne narušava Tajne, i ne huli na njih ni na koji način, neka se pričešćuje ali ne svaki dan: dovoljno mu je da to čini povremeno”.

Prep. Jovan Kasijan Rimljanin (+435) kaže da pri rasudjivanju o pričešćivanju posednutih zlim duhovima, egipatski podvižnici zastupaju čak i snishodljiviji odnos prema njima: “Sećamo se da naši starci nisu zabranjivali njhovo pričešćivanje, već su naprotiv smatrali da im se daje ukoliko je moguće čak i svakodnevno” (20).

“Mi ne treba da se udaljavamo od Pričešća Telom i Krvlju Gospodnjom radi toga što sebe smatramo grešnicima; već treba da još sa većom željom žurimo k Njemu radi isceljenja duše i očišćenja duha, medjutim s takvim smirenjem duha i verom, da bi smatrajući sebe nedostojnim primanja takve blagodati, želeli još veće isceljenje naših rana.”

Mnogo pravilnije bi bilo, da s tim smirenjem srca, po kome verujemo i ispovedamo da nikada ne možemo dostojno da primimo Svete Tajne, primimo Ih na Dan
Gospodnji radi isceljenja naših nemoći, nego da uznoseći se sujetnim ubedjenjem srca, verujemo da posle godinu dana bivamo dostojni Njih” (21).

Najvažniji dokaz da se treba često pričešćivati su monaški ustavi. Specijalno istraživanje koje je sproveo naučnik S.Salvije, pokazuje da se tradicija čestog pričešćivanja poštovala ne samo u davnini, već i u srednjem veku. Tako je naprimer u IX veku prepodobni Teodor Studit da bi se redovno pričešćivao, služio Liturgiju svakodnevno, pa čak i kada je bio u zatvoru. On je ustanovio po mogućnosti svakodnevno Pričešće i za monahe.

Ta tradicija se očuvala i u narednim vekovima. U velikim vizantijskim manastirima Božanska Tajna se služila svakodnevno ili u manjoj meri, četiri puta nedeljno, kada su se monasi pričešćivali. U ustavima je često podvlačeno da bi bilo dobro pričešćivati se svakodnevno, “ali je zbog ljudske slabosti” dozvoljavano i – jednom nedeljno.
Neko će reći da je to bilo u davna vremena, i da su ti ljudi bili sveti, očekujući svaki dan mučenički kraj, a danas je već sasvim drugo vreme. Pogledajmo šta o tome kažu podvižnici blagočestivosti iz kasnijeg perioda.

Veliki Grigorije Palama (+1359) zakonopolaže u “Desetosloviju” da se hrišćani pričešćuju svake nedelje i svakog velikog Praznika.

Sveti Nikolaj Kavasila (+1371):
“Šta može biti prepreka Pričešću, ukoliko su duše spremne da se pričeste, a Svemogući Gospod Koji sve osvećuje i uvek želi da osvećuje i daje Sebe svakome? Naravno, ništa. Ali neko će upitati: “Ako neko od živih, posedujući dobrodušnost, o kojoj je već govoreno, ne pristupi k Tajnama, da li će on i pored svega dobiti osvećenje od odslužene Liturgije?”. Na to pitanje odgovaramo da to ne može da dobije svako, već samo onaj ko ne može da pridje telesno, kako se to dešava sa dušama upokojenih. Ako neko može, ali ne pristupa Trpezi, kako bi se od nje osvetio – za takvog čoveka je potpuno nemoguće da dobije osvećenje, ne samo zato što nije pristupio, već i zato što nije pristupio budući u mogućnosti da to učini” (22).

Sv.Simeon Solunski (+1428):
“Božanstvena Liturgija je služba, čiji je cilj – sveštenodejstvo Samog Presvetog Hristovog Tela i Krvi, kako bi oni bili dati kao Pričešće svima vernicima. I kao takva, njen cilj je samo Pričešće …
A ko ima dovoljno snage i brižnosti, taj neka pristupa Hristovom Pričešću češće, čak ako je moguće i svake nedelje, posebno prestareli i nemoćni ljudi, jer je u Njemu naš život i snaga” (23).
U Staroj Rusiji su se ljudi takodje često pričešćivali. Čak su i odgovorna državna lica tako postupala. Poznato je naprimer, da se sveti blagoverni veliki knez Rostislav (+1166) (po Krštenju Mihail), unuk Vladimira Monomaha, pričešćivao Svetim Tajnama svake nedelje.

Sveti Tihon, episkop Voronješki (+1783), je savetovao sveštenicima: “Kada izgovarate “Sa strahom…”, setite se kako se Hristos javio apostolima i svoj drugoj braći posle Svog Vaskrsenja. Znajte takodje, da tim rečima pozivate verne da prime Svete Tajne. I kada vidite da neko ne prilazi, postradajte dušom, pošto tada kada Hristos zove sve k Sebi i prinosi kao jelo Svoje Prečisto Telo i Krv, neko ne dolazi na večeru tog velikog dobročinstva”. I nadalje svetitelj podseća na običaje starih hrišćana koji su se pričešćivali na svakoj Liturgiji.
Sveti Prokopije Velikopešternik (+1800): “Kao što čoveku da bi živeo, rastao i jačao u toku svog telesnog života nije dovoljno samo da se rodi, već je neophodno da se neprekidno hrani, tako i hrišćaninu, da bi živeo, razvijao se i duhovno usvršavao, nije dovoljno samo da se rodi u Svetom Krštenju, već je neophodno da se hrani duhovno, pričešćujući se neprekidno Telom i Krvlju Gospodnjom”.

Krajem XVIII veka sveti Makarije Notaras (+1805), mitropolit Korintski i sveti Nikodim Svetogorac su napisali poznatu knjigu “najdušekorisniju o neprestanom pričešćivanju Svetim Hristovim Tajnama”, čiji je cilj “da poziva na radosni običaj starih hrišćana i dokazuje biblijskim, apostolskim i otačkim svedočenjima da je često pričešćivanje spasonosno za dušu svakog hrišćanina, ukoliko on za to nema nekih prepreka”. Autori insistiraju na tome: “Ako voliš da rasplamsavaš svoje srce Božanskom ljubavlju i da je uvećavaš do mere Hristove ljubavi i da sa njom dostigneš sve vrline, posećuj često Sveti Sabor i dobićeš ono što želiš. Nemoguće je ne ljubiti Hrista, pričešćujući se često Njegovim Svetim telom i Krvlju i budući već voljen od strane Njega”.
1819 godine, dve godine pre svoje mučeničke smrti, Grigorije V, patrijarh Konstantinopoljski je pisao da “blagočestivi ljudi imaju obavezu da svaki put pristupaju Svetoj Tajni i pričešćuju se Životvornim Telom, zbog čega ih jerej i poziva: “Sa strahom Božijim!...”. On je naposletku odbacio mišljenje onih, koji pokretani svojim samopouzdanjem, nisu razrešavali hrišćanima da se pričešćuju češće nego kroz četrdeset dana.

Prepodobni Serafim Sarovski (+1833) je govorio svojim duhovnim čedima, da ne može hrišćanin više poštovati crkveni praznik, nego najiskrenijim učešćem u Božanskoj Evharistiji. Zbog toga im je savetovao da se na velike crkvene praznike trude da redovno pristupaju ka Svetoj Čaši. A onome. ko se smućivao svojom nedostojnošću ili nedovoljnom pripremljenošću, on je govorio sledeće:
“Kada bismo izlili i čitav okean suza, i tada ne bismo mogli da zahvalimo Gospodu za sve što nam daje i hrani nas Svojim Prečistim Telom i Krvlju, Koji nas omivaju, očišćuju, oživotvoravaju i vaskrsavaju. Dakle, pristupi bez sumnje i ne smućuj se, ali samo veruj čvrsto da je to istinsko Telo i Krv Gospoda našeg Isusa Hrista, Koja nam se daje na isceljenje svih naših grehovnih rana”.
Zna se takodje i za savet ovog svetitelja, kada je on jednoj monahinji koja je bila u velikoj nevolji, blagoslovio da se tokom nekog perioda svakodnevno pričešćuje.

Sveti Teofan Zatvornik, koji je svakodnevno pričešćivanje smatrao svojom velikom utehom, i koji se poslednjih 11 godina nalazio u zatvorništvu, sa odobravanjem se odnosio prema onima koji se često pričešćuju i koji se u tom svetom delu ne pridržavaju nekih ustavnih vremenskih perioda:
“Pristupajte Svetoj Tajni Pričešća bez ikakve sumnje. Ako pristupite sa verom u Gospoda, Koji je prisutan u Tajnama, sa strahopoštovanjem i spremnošću da sve svoje snage posvetite na služenje Njemu Jedinome, onda se nemojte kolebati zbog svoje nedostojnosti. Niko ne može sebe da smatra u potpunosti dostojnim pričasnikom. Sve se zasniva na Božijoj milosti. I vi tako i radite. Gospod voli one koji se pričešćuju i milostivo snishodi njihovim nedostacima u dužnom nastrojenju duha. I potom pričešćiavanjem, malo po malo i ispravljaju se ti nedostaci…” (24).
“Ukoliko je naš život u Gospodu, i On kaže da je u Njemu onaj koji jede Njegovo Telo i pije Njegovu Krv, onda kako onaj koji želi da živi može a da se često ne pričešćuje? Ko vam smeta da požurite i češće pristupate Tajnama?  - Samo puka forma. Nama su reči: “Sa strahom Božijim i verom pristupite”, postale samo puka forma. Božiji jerej zove i niko ne prilazi … i niko, pritom, ne primećuje nesaglasnost u ovom neodazivanju na Božiji poziv … i na Božiju večeru” (25).

“Odlično delo ste učinili što ste se pričestili Svetim Hristovim Tajnama. Činite to i češće …” (26).

“Ko se pričešćuje, taj živi istinskim životom, a ko se ne pričešćuje, taj ne živi istinskim životom …Blagodarite Gospoda, pričestivši se Svetim Hristovim Tajnama, znajući kakvo veliko blago ste kroz njih dobili …jer, što se čovek češće pričešćuje to je bliže Gospodu, to mu bolje biva i on sam postaje bolji” (27).
Sveti Inokentije (Venijaminov) (+1879) je više puta molio Sveti Sinod za antiminse za svoje putujuće misionare i često je navodio primer prakse čestog pričešćivanja starih hrišćana: “Dakle, ništa ne treba da nas udaljava od čestog Božanskog Pričešća”.

Zbog retkog pričešćivanja mirjana je tugovao i veliki propovednik Evharistije pravedni Jovan Kronštatski (+1909), koji je služio Liturgiju čak i na putu i pričešćivao na službama u svom hramu i po hiljadu ljudi istovremeno. On je u jednoj od svojih propovedi rekao: “Postoje ljudi, koji zbog nužde i neophodnosti pristupaju Svetim Tajnama jednom godišnje. To takodje nije dobro, zato što ispunjavaju svoju hrišćansku obavezu kao ispod palice, po neophodnosti … A ako je Gospod Istinski Hleb, onda mi treba da želimo taj Hleb ne jednom godišnje, nego po mogućnosti svakog meseca, svake sedmice, čak i svakog dana.  Zašto je to tako? Zato što je to nasušni hleb za nas, za našu dušu, i kao što nam je nasušni hleb potreban svaki dan, tako nam je i nebeska hrana, Telo i Krv Hristova, takodje potrebna svaki dan. I zato se u molitvi Gospodnjoj molimo: hleb naš nasušni daj nam danas …

Svete Tajne se nazivaju Božanski Darovi, zato što nam Ih Gospod daje kao dar, potpuno nezasluženo s naše strane; umesto da nas kažnjava za naša nebrojena bezzakonja, koja činimo svakog dana, časa, minuta, i preda nas duhovnoj smrti, Gospod nam u Svetim Tajnama daje oproštaj i očišćenje grehova, osvećenje, mir duševnih sila, isceljenje i zdravlje duše i tela i svako dobro samo po našoj veri. Ukoliko nam Vladika svakodnevno daje Sebe Samog kao jelo, Svoje Božanske Tajne, nismo li i mi dužni da neosporno darujemo prolazna dobra: novac, hranu, piće, odeću – onima koji nas za to mole?”(28).

I zato uvidevši takvu jednodušnost Otaca, kako kaže Božanstveni Zlatoust, hajde: “da ne budemo nemarni, udostojivši se takve ljubavi i časti. Ne vidite li vi decu, s kakvom radošću ona primaju majčine grudi, sa kakvom željom njihove usne hvataju grudi? Sa takvom željom i mi treba da prilazimo toj Trpezi, tim duhovnim grudima, pa čak i sa većom radošću. Uhvatimo se za blagodat Duha kao deca za majčinu košulju. I neka nas žalosti samo jedna stvar – nepričešćivanje tom Hranom”.

6. Pričešće je Vaskrs, gozba vere, svagdašnji hrišćanski praznik, Čaša besmrtnosti, Koja nam daje večni život. Po već navedenim rečima svetog Jovana Zlatoustog Vaskrs nastupa svaki put kada se pričešćujemo (Zlatoustova beseda 28 na prvu Poslanicu Korićanima: praznik je činjenje dobrih dela). Treba napomenuti, da upravo u Evharistiji spoznajemo punoću radosti Bogoopštenja. Pričešćem se “nebo spušta ne zemlju”, i zato Ono uvek ljudskoj duši donosi radost, duhovnu bodrost, ljubav, krepost, dobrotu i milost, to jest donosi sve to što postoji u Crkvi: opravdanje, osvećenje, besmrtnost.

Pričešće je večni život. Van redovnog pričešćivanja na Liturgiji neprekidno radosno opštenje sa Hristom se zamenjuje ispunjavanjem obreda radi zadobijanja “večnog blaženstva” negde i nekad, to jest liturgijski život hrišćanina se svodi na “zaradjivanje raja”.

I konačno, Tajna Evharistije je neraskidivo povezana sa Hristovim Vaskrsenjem. “Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večni, i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan” (Jn. gl. 6), govori Gospod.
Liturgija je izuzetno vaskršnja; kako nam ona projavljuje, aktualizira Golgotsku Žrtvu, tako nas po nerazdeljivosti sa Hristovom Smrću prisajedinjuje Spasiteljevom Vaskrsenju: mi se pričešćujemo Telom i Krvlju Hrista Vaskrslog, Koji sedi sa desne strane Oca.

Liturgija, prema rečima protoprezvitera Aleksandra Šmemana, radja sećanje ne samo na Vaskrs, već i na sva spasonosna dela Gospodnja: Rodjenje, Krštenje, Tajnu Večeru, Golgotsku Žrtvu, Vaznesenje i Pedesetnicu. Naprimer, Golgotska Žrtva, Koja opravdava i spasava čoveka se apsolutno realno rasvetljava na Liturgiji. Ne ponavlja se u ljudskom smislu, i ne dešava se – jer je ona već jednom učinjena, za sve vekove; ali se upravo rasvetljava kao vanvremenska, suštinska, učinjena Hristova Žrtva se projektuje na privremeni plan postojanja, jer čovek može svaki dan kada se služi Liturgija da joj se prisajedini – i to ne u mašti, već potpuno realno; samim tim Evharistija uvodi večnost u naš život, i mi primajući Je, rastvaramo naš privremeni život vanvremenskom spasonosnom Hristovom Žrtvom, i već se nalazimo u Carstvu Božijem, već živimo životom budućeg veka.

Pričešćivanje prema rečima Jovana Zlatoustog radja čistotu srca i predstavlja svagdašnje izbavljenje od djavola. A retko pričešćivanje je ne mali gubitak u duhovnom životu, jer se time čovek udaljava od blagodatne Hristove pomoći: “Kako oni mogu očistiti svoj um? Prosvetiti razum? Ukrasiti sve duševne sile ne pričešćujući se Telom i Krvlju Gospoda našega, Koji je istinsko očišćšenje, istinska lepota, istinsko osvećenje i blagorodnost duše?...

Vidim da se mnogi retko pričešćuju: to je djavolsko delo, jer on ometa često pričešćivanje Hristovim Telom. I očigledno da onaj koji se retko pričešćuje, daje djavolu veliku vlast nad sobom, i djavo ima slobodu nad njim i vodi ga na svako zlo delo” (29).

Sveti Makarije Egipatski daje sledeću pouku ženi koja je postradala od djavola:
“Nikada ne prestaj da posećuješ crkvu; nikada se ne udaljavaj od pričešćivanja Hristovim Tajnama; nesreća ti se desila zbog toga što već pet nedelja nisi pristupila Prečistim Tajnama našeg Spasitelja” (30).

7. Samo pričešćivanje Gospodom gradi ljubav medju hrišćanima, snažeći Crkvu. Pričešće podstiče jedinstvo svih vernih u Hristu. Služenje Liturgije je zajedničko delo svih hrišćana, a ne samo sveštenika i drugih članova klira. Sveti Jovan Zlatousti o jednakosti pred Čašom piše sledeće: «Ali postoje slučajevi kada se sveštenik ne razlikuje od (podnačalnog), naprimer kada se treba pričestiti Svetim Tajnama. Mi svi se podjednako udostojavamo Svetih Tajni, i nije više kao u Starom Zavetu, gde je jedno uзимао sveštenik, a drugo narod i gde narodu nije bilo dozvoljeno da se pričešćuje onim čime se pričešćivao sveštenik, i ljudima se zabranjivalo da saučestvuju u onome što je bilo za sveštenike. Danas to nije tako – svima se prinosi jedno Telo i jedna Čaša ...» (31). U Starom Zavetu je sveštenstvo bilo po rodu, a u Novom Zavetu je njegova priroda sasvim drugačija. Svi smo mi narod Božiji. Na taj način, na Liturgiji svi hrišćani predstavljaju čestice Hristovog Tela, medju kojima jača Hristova ljubav.

8. Često pričešćivanje je norma hrišćanskog života. Koja je norma hrišćanskog života u odnosu na Crkvu, u današnjem našem kontekstu, u smislu Evharistijskog Bogosluženja? Čovek, koji voli Hrista и trudi se da živi po Njegovim zapovestima, želi da se što je moguće češće prisajedinjuje svome Gospodu, to jest da se što češće pričešćuje Njegovim Svetim Tajnama. Liturgija je za njega život и on je uvek očekuje sa nestrpljenjem. On se priprema za nju, čisti svoju savest molitvom, и u crkvi и na samoj Liturgiji, и to ne samo u vreme iznošenja Čaše, već u čitavom njenom prostranstvu (tako je ona uredjena!) – pronalazi viši smisao svog života: u zajedničkoj evharistijskoj molitvi, u jedinstvu sa Crkvom zemaljskom и Nebeskom, и konačno u sjedinjenju svoje duše sa Bogom. On je posle Liturgije prizvan da živi saglasno tome što se dešava na Liturgiji.

Evharistijska svest zavisi od intezivnosti и pravilnosti unutrašnjeg delanja, borbe sa strastima. Ukoliko taj unutrašnji duhovni život slabi, onda se gubi i osećaj za neophodnost čestog učešća u Tajni Evharistije. A ukoliko se ne poštuje norma crkvenog života – često pričešćivanje i potpuno molitveno učešće hrišćanina u Liturgiji – onda to slabljenje evharistijske svesti vodi ka nepravilnoj orijentaciji duhovnog života i Evharistija odlazi sa centra duhovnog života na periferiju, - a u centar duhovnog života dolaze stvari sa periferije, takve kao što su naprimer: antihrist, divjejevski kanal, elektronski pasoši, Ivan Grozni, ekumenizam, masonstvo, globalizacija itd. Na kardinalni način se premeštaju akcenti i narušava se jerarhija hrišćanskih vrednosti. Čovek počinje da živi ne Hristom, ne Crkvom, ne trudom radi spasenja, već ocrkovljenim stvarima.

Evharistija je odista Tajna Crkve, koja je formira, gradi, i najmanje odstupanje od preciznog evharistijski-crkvenog pogleda na svet odmah remeti ustrojenje duhovnog života. I dešava se da čovek ne zna istinski smisao Liturgije i da ga zamenjuje profanisanom i veoma spoljašnjom, površnom spoznajom, zbog čega se javlja neznanje, klerikalizam, farisejstvo, magija i histerija.

I tada se dešava da čovek dolazi u Crkvu i ne zadobija istinski duhovni život, koji Crkva sadrži u svom ustrojstvu, u učenju, u Tajnama, činovima, ustavima, duhu, već u zamenu za to dobija ono što je Crkva zadobila u rezultatu nepravilnog odnosa prema njoj, istorijski nakupljenog. Dešava se da čovek mora da traži u Crkvi tu realnost, za kojom teži, i koju Crkva poseduje u svojoj dubini. Posebno je opasna ta zamena istinskog smisla, istinskog duha Crkve, njenih istinskih ustava, kada se životni tok zamenjuje pravim duhovnim i drugim problemima: kada ćovek očekuje pomoć od Crkve, u koju je “odlazio” mnogo godina, a tu pomoć ne dobija. Odjednom se pokazuje, da on Crkvu ne poznaje, ne shvata, i da nije to smatrao za njen smisao, dejstvo – ona je za njega bila duševni, estetski, ali ne i istinski duhovni život.

9. O neophodnosti neprestanog pričešćivanja svedoči i samo liturgijsko činodejstvovanje, liturgijske molitve, pa čak i sam njen naziv “Liturgija”.
U Crkvi nema sveštenodejstva, koje se vrši samo po sebi ili odvojenim članovima bez ostalih članova, jer uvek i svuda sveštenodejstvuje cela Crkva kao skup onih koji veruju u Gospoda Isusa Hrista, i to se posebno odnosi na liturgijska sveštenodejstva, čiji naziv se prevodi kao “zajedničko delo”, to jest zajedničko delo sjedinjenja s Gospodom Bogom i sa drugim hrišćanima.

Ukoliko pažljivo pratimo Božanstvenu i svetu Liturgiju, uvidećemo da ona cela od početka do kraja ima cilj i ukazuje na Pričešće okupljenih vernih hrišćana, jer to potvrdjuju i molitve, koje sveštenik čita tajno u sebi, i vozglasi, i sve reči i sveštenodejstva, koja se na njoj vrše, i ceo liturgijski čin. Primetićemo takodje, da se praktično sve (s retkim izuzecima) liturgijske molitve čitaju i poju u množini od strane svih prisutnih.

U molitvi posle čitanja Jevandjelja, koja se zove drugom molitvom vernih, jerej se moli: “Daruj Bože i onima koji se mole s nama napredak života i vere, i razum duhovni. Daj im (to jest vernima), koji Ti uvek služe sa strahom i ljubavlju, da se neosudjeno pričeste Svetim Tvojim Tajnama”.
Odmah posle toga sledi Heruvimska pesma, koju poje hor u ime naroda, i koja takodje predstavlja pripremu za Pričešće, zbog toga što u svojoj suštini sadrži sledeće: “Svi mi, tajanstveno izobražavajući Heruvime i pevajući Trisvetu pesmu Životvornoj Trojici, odbacimo sada svaku životnu brigu, jer nam predstoji da primimo i pričestimo se Carem svih, Koji nam se daje u vidu Časnih Darova, a Koga nevidljivo okružuju vojske nebeskih Angela”.

To isto označava i molitva Gospodnja, koja se vozglašava posle osvećenja Svetih Hristovih Tajni, jer u njoj hrišćani mole Boga i Oca da im da nasušni hleb, koji predstavlja pre svega Sveto Pričešće, kako je to bilo pokazano ranije u tumačenjima svetih Otaca.

To vidimo takodje i u vozglasima, kada sveštenik uzvikuje kao u Ime Gospodnje: “Primite, jedite, ovo je Telo Moje”, i “pijte iz nje svi, ovo je Krv Moja”. I kada držeći u svojim rukama svetu Čašu sa životvornim Telom i Krvlju, izlazi na vrata i pokazuje je narodu, tada ga poziva na Božansko Pričešće i glasno uzvikuje: “Sa strahom Božijim i verom pristupite”, to jest sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pričešćujte se Božanskim Tajnama.

U molitvi, koja sledi posle služenja Tajni, je napisano: “Jer će ono biti onima koji se pričešćuje na trezvenost duše, na ostavljenje grehova; na prisajedinjenje Svetog Tvoga Duha, na ispunjenje Carstva Nebeskog, na smelost prema Tebi, ne na sud ili osudu”. To jest da bi ti Sveti Darovi poslužili onim vernima koji se pričešćuju na očišćenje duše i oproštaj grehova.

I više od toga, u molitvi «Vonmi...», koja se nalazi posle molitve glavopreklonjenja, odmah pred Božansko Pričešće jerej ponovo podvlači: «I spodobi krepkom Tvojom rukom dati nam Prečisto Telo Tvoje i Česnu Krv i nama – svim ljudima». To jest udostoj nas Gospode dati nam Svojom krepkom rukom Tvoje Sveto Telo i Časnu Krv i preko nas predaj Ih celom Tvom narodu.

U molitvi posle izvršenja Tajne ponovo čujemo, kako jerej koji služi govori: “Blagodarim Ti, Vladiko Čovekoljupče, Blagodetelju duša naših, što si nas i u današnji dan udostojio nebeskih Tvojih i besmrtnih Tajni”. Posle Pričešća sveštenik i narod zahvaljuju Bogu za tu veliku blagodat, koje su se udostojili. Narod blagodari: “Da ispoljnatsja usta naša hvaljenija Tvojego Gospodi, jako da pojem slavu Tvoju, jako spodobil jesi nas pričastitisja Svjatim Tvojim, Božestvenim, besmertnim i životvorjaščim Tajnam”, što znači: “O, Gospode neka se usta naša ispune slavoslovljem Tebe, jer si nas Ti udostojio da se pričestimo Svetim i besmrtnim Tvojim Tajnama”. A sveštenik govori: “Prosti priimše Božestvenih, Svetih, Prečistih i životvorjaščih Tajn dostojno blagodarim Gospoda”, što znači: “Braćo, pošto smo se čiste savesti svi mi pričestili Svetim i Životvornim Tajnama, hajde da zajedno zablagodarimo Gospodu”.

Da i svi drugi nazivi Liturgije – Saborovanje, Opštenje, Prisajedinjenje, Zajedničko delo itd., - kako se ona prvenstveno naziva, pobudjuju u nekom smislu na neophodnost za često pričešćivanje. Jer “Opštenje” i “Saborovanje” znači da se posredstvom Pričešća Hristovim Telom i Krvlju svi verni okupljaju, opšte i sjedinjuju sa Hristom, i čine s Njim jedno telo i jedan duh.

10. Neprestano pričešćivanje je hrišćaninu neophodno radi neprekidne spremnosti za smrt i susret sa Gospodom, pošto: “Blago tome slugi koga gospodar njegov došavši, nadje da čini tako. Zaista vam kažem: postaviće ga nad svim imanjem svojim. Ako li taj rdjavi sluga reče u srcu svome: Neće moj gospodar još zadugo doći; i počne tući drugove svoje, a jesti i piti s pijanicama; doćiće gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u čas kada ne misli, i rasjećiće ga napola, i daće mu udeo sa licjemerima; ondje će biti plač i škrgut zuba” (Mt. 24, 48-51). Hrišćani su uvek u vreme velikih gonjenja osećali potrebu za čestim pričešćivanjem. Tada je taj osećaj postajao toliko očigledan da se praksa menjala naprimer u vreme revolucionarnih gonjenja na Crkvu 20-ih i 30-ih godina. O unutrašnjem životu gonjene Crkve govori očevidac: “Sveta Čaša se nikad ne iznosi uzalud: mnogi pristupaju k Njoj, i svi saučestvuju u njihovoj radosti. Govori se o “evharistijskom pokretu” u ruskoj crkvi, gde trenutno postoje plodovi dela o.Jovana Kronštatskog. Ali još nema jedinstva u praktičnom pogledu. Ovde je postavljeno pitanje od ogromne važnosti, i svaki pastir i svaki mirjanin ga rešava na svoj način. Jedni pozivaju na često pričešćivanje, ali zahtevaju dostojnu pripremu, drugi insistiraju na pričešćivanju na svakoj Liturgiji. Ima vernika, ne mnogo naravno, koji se pričešćuju svaki dan, drugi opet svake nedelje, a najčešće na velike praznike” (32).

Deo 2. Praktične posledice čestog pričešćivanja

Praksa čestog pričešćivanja je često u suprotnosti sa tim tradicijama pripreme za Tajnu, koje su se formirale u našoj Crkvi pod uticajem prakse retkog pričešćivanja, i zato je neophodno naći odgovore na ta pitanja, koje opravdano postavlja mladi čovek u početku našeg članka. Dakle, počećemo od najvažnijih suštinskih prepreka za Pričešće, i posle ćemo preći na neophodnu pripremu za Tajnu.

Prepreke za često pričešćivanje. Prepreke za često pričešćivanje su iste kao i za svako pričešćivanje uopšte. Vaskrs ne biva bez Raspeća i Strasne Sedmice, i Pričešća nema bez blagočestivog života, čiste savesti i istinskog pokajanja, bez neprekidne unutrašnje borbe sa strastima i razvijanja sopstvenih vrlina. Dakle dostojno (na osvećenje) Pričešće, podrazumeva kao prvo, neophodnu pripremu, a kao drugo saglasnost daljeg načina života primljenoj u Tajni velikoj blagodati Sv.Duha; a nedostojno (na osudu) pričešćivanje podrazumeva pristupanje bez pripreme, bez vere i straha Božijeg, i posle Pričešća nastavljanje grehovnog života; to je onda Pričešće na sud i osudu.

Priprema za Pričešće se sastoji iz unutrašnje i spoljašnje pripreme. Mi, govoreći ovde o preprekama za Pričešće, ne razmatramo u potpunosti tu pripremu, već govorimo samo o bezuslovnim uzrocima, koji predstavljaju prepreku za Pričešće, i za ta pitanja unutrašnje i spoljašnje pripreme kojih se ovde nećemo dotaći čovek sam snosi odgovornost u donošenju odgovorne odluke, kako je to bilo pokazano gore.

Najpre ćemo objasniti šta mi podrazumevamo pod pojmovima spoljašnje i unutrašnje pripreme. Spoljašnja priprema uključuje u sebe ispunjavanje blagočestivih postavki: čišćenje savesti kroz ispovedanje grehovnih postupaka i pomisli u Tajni ispovesti; intezivnije učešće u Bogosluženjima u toku pripremnog perioda a manje učešće u zabavama; post, ispunjavanje dodatnog molitvenog pravila, dodatni asketski podvizi itd.

U unutrašnjoj pripremi je prva i najvažnija želja za Pričešćem, žudnja za Bogom, živi osećaj nemogućnosti života bez i van Hrista, toga da sjedinjujući se u Tajni sa Njim zadobijamo život i krajnju želju tog sjedinjenja. To nije običan osećaj kao spontana emocija, koja se pojavi i nestane. To je neprekidno stanje duše, kada se ona oseća nepotpunom bez Hrista, i kada samo s Njim i u Njemu pronalazi i punoću života, i spokoj, i radost, i mir, i smisao svog postojanja. To stanje duše je uopšteno govoreći s jedne strane to na šta su usmereni duhovni čovekovi napori, svi njegovi religiozni trudovi, kako spoljašnji kao što su uzdržanje, molitvenost, odlazak u Crkvu, dobročinstvo – tako i unutrašnji: molitva i bogomislije. S druge strane, to je blagodatno stanje, jer niko ne može prići k Hristu, ako ga Otac ne privuče (Jn. 6, 44). To stanje karakteriše preovladavanje odredjenih religioznih osećanja izmedju samog čoveka i Boga: pokajanja, smirenja, blagodarenja Bogu, straha Božijeg, to jest sinovskog osećaja Boga sa strahopoštovanjem; iz svega toga se prirodno radja žedj za Bogom, koja se i zadovoljava na najsavršeniji način u Tajni Evharistije. Ako u čovekovoj duši ničega od toga nema – ili po pravilu ima, ali u slaboj, jednoj primetnoj meri – onda je prvi i osnovni uslov unutrašnje pripreme za Pričešće izgradjivanje u sebi tog duševnog nastrojenja, te želje, pa čak i u maloj meri.

Na osnovu ovoga se može reći da prepreka za Pričešće može da bude unutrašnja i spoljašnja čovekova nespremnost da primi Hrista, i ona može da se ispolji u sledećim stvarima:

1. Ozbiljno nerazumevanje suštine Tajne, to jest kada čovek nema jasnu svest o tome gde i zašto je došao, to jest ukoliko on dolazi ne radi toga da bi stupio u Bogoopštenje, postao pričasnik Božanstva, sjedinio se sa Hristom, jeo večeru Gospodnju radi svog osvećenja i očišćenja, već da bi po savetu verujuće žene, muža, mame ili “babuške” ispunio religiozni obred, “popio kompotić” ili prosto učestvovao u interesantnom teatralnom delu. Zrelog hrišćanina Crkva priziva na svesno primanje Tajne i rasudjivanje: “Kao mudrima govorim; sudite vi šta kažem. Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica Krvi Hristove? Hljeb koji lomimo nije li zajednica Tijela Hristova? Jer jedan je hljeb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga hljeba pričešćujemo” (1 Kor. 10, 15-17).

2. Potpuni nedostatak želje za pričešćem ili neiskrena, licemerna želja, izazvana lažnim savetom to jest kada čovek nema iskrenu želju da se sjedini sa Hristom. Obavezno treba “podstaći” sopstvenu dušu, kako se ne bi pričršćivali iz nekih sporednih razloga ili tradicija, već zbog živog osećaja želje za Bogom, - I taj osećaj treba sačuvati i posle Pričešća. Drugi deo tog problema je odsustvo strahopoštovanja prema Svetinji (po crkvenom – Straha Božijeg): “Početak mudrosti je – strah Gospodnji” (Priče 9, 10). K Čaši se može prilaziti samo s čistom savešću. Postoje stvari koje su nespojive sa Evharistijom, s našim učešćem u toj Tajni. To je bludni život, surov ili ravnodušan odnos prema ljudima, razne vrste praktičnih i ovosvetksih zabluda, i slično. I ispitivanje savesti se svodi na to, da se mi u svetlosti Evharistije, Jevandjelja, Crkve ne samo pokajemo za to, već i da to odlučno odbacimo – da u svakom slučaju počnemo da ulažemo napore, kako ne bismo imali dvostruki život: učešće u Evharistiji i paralelni život u grehu. To je opasno za čoveka: “Zato su medju vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire” (1 Kor. 11, 30). Sve Tajne uopšte, a posebno Evharistija, zahtevaju odgovarajuću saglasnost čovekvog načina života, i to zaista treba veoma ozbiljno shvatiti.

3. Stanje neprijateljstva i mržnje protiv nekoga u nedostatku želje da se to stanje prekine ili ublaži. Verni čovek u takvom stanju ne može da pridje k Tajni. Ne sme se pristupati k Čaši osećajući zlobu prema nekome. O tome je naš Gospod Isus Hristos rekao: “Ako dakle prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dodji i prinesi svoj dar” (Mt. 5, 23-24). Mi se pričešćujemo Božijom Ljubavlju, i nemoguće je dotaknuti se nje srcem, u kome je zloba. Naravno, u životu prolazimo kroz najrazličitije situacije, nad kojima nemamo vlast, ali kako kaže Apostol – ako je moguće s vaše strane, budite u miru sa svim ljudima (rim. 12, 18); to jest, mi sa svoje strane treba da uložimo sve napore, da koliko je to moguće budemo u miru sa svima. Tome takodje uči Evharistija, i posle nekoliko iskustava takve vrste čovek se navikava na mir sa svima.

4. Nominalno članstvo u Crkvi, to jest svesno odbacivanje duhovnog, crkvenog života. Pričešćivanje Hristom je nemoguće u slučaju da čovek nema nameru da vodi dobrodeteljan crkveni život, i s njom povezanu neprekidnu unutrašnju borbu hrišćanina izmedju starog čoveka koji živi u njemu sa grehom povredjenom prirodom i novog čoveka, rodjenog u Hristu u Tajni Krštenja. Dobivši u toj Tajni seme večnog života, čovek je prizvan da ga uzgaja a ne da ga ostavi bez ikakve brige. Duhovni život hrišćanina je mrtav bez neprekidnog samoispitivanja i protivljenja grehu, sopstvene prinude na sledovanje Hristovim zapovestima i činjenju dobrih dela, kao i bez istinskog pokajanja, milosrdja i uzdržanja!

5. Javno nalaženje čoveka van Crkve. Očigledno je da Crkvi ne pripadaju ne samo oni koji nisu ušli u Nju preko Tajne Svetog Krštenja, već i predstavnici drugih religioznih i konfesionalnih organizacija. Pored toga, neophodno je znati da se čovek prema učenju Svetih Otaca javno odvaja od Hristovog Tela u slučaju činjenja smrtnih grehova ili udaljavanja od Crkve kroz raskol i jeres. To je za crkvene ljude najozbiljnija prepreka za Pričešće. Da bi bio u Crkvi, čovek ne sme da narušava crkvene kanone, koji ga odlučuju od Pričešća i Crkve, to jest treba da bude u okvirima vere i moralnog života koje Crkva dozvoljava, pošto se “blagodat daruje onima, koji ne narušavaju verske principe i ne prestupaju predanja otaca” (Poslanica Diognetu). A u slučaju odstupanja od vere i činjenja smrtnih grehova, treba se sjediniti s Crkvom u Tajni Pokajanja, i tek tada prilaziti k Pričešću.

Sada pošto smo ukazali na bezuslovne prepreke za Pričešće, neophodno je da se zaustavimo na disciplinskim zahtevima naše Crkve u odnosu na pričesnike. Prvo na šta bismo želeli da skrenemo čitaočevu pažnju je da sve te postavke imaju disciplinski, a ne suštinski karakter: Crkva pod disciplinskim uslovima podrazumeva odgovarajuće vodjenje pravilnog duhovnog života. I zbog toga s jedne strane ti disciplinski uslovi nisu strogo obavezni i oni se u posebnim slučajevima (kao što su bolest, opasna ili složena životna situacija itd.) koriguju ili čak uopšte ne ispunjavaju. S druge strane, treba se setiti, da je razvoju tih disciplinskih uslova poslužio veliko iskustvo života Crkve, i zbog toga ih u običnim okolnostima ne treba prenebregavati.

Dakle, prvi disciplinski zattev je poštovanje takozvanog liturgijskog posta, ili posta pred Pričešće. On se sastoji u tome da hrišćani od ponoći toga dana pred Pričešće ništa ne jedu i ne piju, jer je po staroj crkvenoj tradiciji usvojeno da se Svetoj Čaši pristupa praznog stomaka (33). Pri čemu trajanje liturgijskog posta ne treba da bude kraće od 6 časova (34). U njegovom poštovanju nema nikakvih komplikacija, pa ćemo preći na sledeći disciplnski zahtev – ispovest.

Tradicija Ruske Pravoslavne Crkve zahteva obaveznu ispovest pred Pričešće: “Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, ne razlikujući Tijela Gospodnjega. Zato su medju vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire” (1 Kor. 11, 28-29). Iz već citiranih sećanja očevica radjanja Evharistije u Rusiji u vreme gonjenja 20-ih godina uvidja se problem usaglašavanja protivurečnosti izmedju obavezne ispovesti i drugih tradicija pripreme za Pričešće pri retkom pričešćivanju u svetlosti čestog pričešćivanja: “Najteže pitanje o ispovesti, povezano s tim pokretom, se rešava različito. Neki praktikuju zajedničku ispovest, drugi – a njih je mali broj, - odvajajući obe Tajne, razrešuju da se pristupi Evharistiji bez ispovesti. Većina ispovest smatra obaveznom i tajnom. Tako da već u tom centralnom pitanju crkvenog života postoji velika sloboda, koja sada vlada u njoj, kao i odsustvo spoljašnje reglamentacije” (35).

U naše vreme protojerej Vladimir Vorobjev predlaže sledeći put rešenja ukazanog problema: “Mi smo odlučili da se često pričešćujemo, i ne možemo da odbacimo norme koje su usvojene u Rusiji da se ispovedamo pred svako Pričešće. Zbog toga je nastala potpuno nova pojava: česta ispovest. Toga praktično u istoriji nikada nije bilo. Nažalost, ona vodi ka omalovažavanju ispovesti. Čovek ne može često da se ispoveda, jer ako živi normalnim crkvenim životom, njegova česta ispovest ne može da bude ta ispovest, koja se naziva drugim krštenjem. Ne može biti sjedinjavanja s Crkvom, ukoliko se čovek nije odvajao. Sam smisao te Tajne se menja i nastaje zbrka. Ta česta ispovest se može ispuniti sadržajem samo u tom slučaju ukoliko se zameni otkrivanjem pomisli, koje je bilo zastupljeno u drevnim manastirima i bilo prihvaćeno kao norma. Tada to nije bila ispovest, jer je pomisli slušao starac, koji često nije imao sveštenički čin. To nikako nije bilo povezano sa Pričešćem i nije se nazivalo Tajnom. To je bio vaspitni momenat, momenat duhovnog rasta. Danas je nešto slično prihvaćeno u Tajni Pokajanja, i često daje sumnjive rezultate. Treba naći resenje i postoji samo jedno. Nemajući mogućnosti da ukinemo ispovest pred Pričešće, treba da očuvamo razrešnu molitvu. Treba moliti ljude da se kaju za počinjene grehe, ali to ne treba mešati sa detaljnom ispovešću” (36).

Treba priznati da taj problem nesumnjivo zahteva sabornu odluku naše Crkve, pošto se možemo samo požaliti na postojeću često strašnu rigoroznost sveštenika u toj oblasti. Hrišćanima se često ne dozvoljava da se pričeste samo zbog toga što se nisu ispovedili toga dana kad se pričešćuju, već nekoliko dana (1-2-3) pre Pričešća, bez obzira na to što su svih tih dana bili veliki crkveni praznici i hrišćanin je kao veran član Crkve bio redovno na Bogosluženjima, potpuno učestvujući u njima. Ta neshvatljiva rigoroznost zaista dovodi do omalovažavanja ispovesti i njenom shvatanju od strane nekih mirjana kao svojevrsnog magičnog pristupa ka Pričešću.

Sledeći važan momenat, na kome bismo želeli da se zaustavimo je telesni post. Telesni post pred Pričešće je još jedna tradicija Ruske Crkve, povezana sa retkim pričešćivanjem. Tipikon ukazuje na nedeljni post pred Pričešće. Očigledno je to norma za one ljude koji se pričešćuju jednom godišnje ili redje, dok za one koji se često pričešćuju (jednom nedeljno ili češće) telesnog posta nema. Na žalost, ovu praksu u naše vreme upražnjavaju samo sveštenici i neki od blagočestivih mirjana. Podvlačimo, da telesni post nije sam sebi cilj, već samo sredstvo za vodjenje usredsredjenijeg duhovnog života. Napomenimo takodje, da u Crkvi ima dosta praznika, kada post protivureči samoj ideji praznika. Naprimer, treba li hrišćanin koji je postio celu Četrdesetnicu i želi da se pričešćuje u dane Vaskršnje Svetle Sedmice da posti na Vaskrs? Razume se da ne treba. Primetimo, da se u Crkvama grčkog Istoka telesni post pred Pričešće, po pravilu, uopšte ne praktikuje (37). Treba priznati da zahtevi nekih sveštenika za obavezan trodnevni ili jednodnevni post za mirjane koji se često (redovno) pričešćuju predstavlja javni klerikalizam. Pošto isti ti sveštenici (u potpunoj saglasnosti sa zahtevima Crkve za one koji se često pričešćuju) ne poštuju nikakve propise o telesnom postu i ako se tako može reći, ničega se ne odriču. Farisejski pristup je ovde očigledan. Ovde se može citirati odgovor uvaženog jerarha naše Crkve episkopa Ilariona (Alfejeva): “Odgovor na to pitanje, kao i na druga slična pitanja, treba tražiti u crkvenom ustavu, u Tipikonu. Gde Tipikon propisuje postove povrh onih, koje je Sveta Crkva ustanovila? Nigde. Da li neki drugi ustav koji je Crkva prihvatila i odobrila u svojstvu opšteobaveznog propisuje te postove? Ne. Čoveku, koji se retko pričešćuje, koji ne poštuje postove, koji je daleko od Crkve, je korisno da posti nekoliko dana pred Pričešće. Ali ukoliko čovek poštuje postove koje je Crkva ustanovila, - a to su četiri višednevna posta, jednodnevni post sredom i petkom tokom cele godine, - čini mi se da mu ne treba dodavati neke dodatne postove. Pored toga, ukoliko otvorite pravoslavni antikatolički katehizis, koji je izdat u XIX veku i koji se i danas koristi kao uzbenik u nekim duhovnim seminarijama, videćete da se Katolička Crkva razobličava zbog toga što je ustanovila post u subotu. U njemu se takodje govori o tome, da post u subotu protivureči crkvenim postavkama. Na taj način se ljudima koji poštuju postove i crkvena pravila dodaje povrh svega i nešto što ne treba. Ja bih tim ljudima preporučio, da ukoliko poste sredom i petkom da nedeljom i na praznike mirne savesti pristupe Pričešću Hristovim Tajnama” (38).

Poslednji disciplinarni zahtev je čitanje odredjenog pravila pred Pričešće. Odmah treba napomenuti da je molitva slobodno obraćanje ljudske duše Bogu. Molitva donosi radosni i sladosni osećaj pričasnosti i opštenja sa omiljenim Bićem, sa Bogom ili svetima, i zato bezosećajno «iščitavanje» nekog pravila ne donosi hrišćaninu nikakvu korist. I ovde se može citirati odgovor episkopa Ilariona (Alfejeva) na pitanje o molitvenom pravilu pred Pričešće: «Kao prvo, ne postoji nikakav zvanični ustav Ruske Pravoslavne Crkve, koji govori šta tačno treba pročitati pre Pričešća Svetim Hristovim Tajnama. U molitvenicima postoje Molitve pre Svetog Pričešća i na njih se treba orijentisati. Te molitve nisu deo celodnevnog Bogoslužbenog kruga, one se ne pominju nidge u Tipiku, ali predstavljaju skup molitvi koje su sastavljene u raznim vekovima i koje pomažu hrišćaninu da zadobije odgovarajuće nastrojenje duha i da se dostojno prpremi za Sveto Pričešće. Mislim da čitanje tih molitvi jednom nedeljno, uoči nedelje (kao dana), kada se čovek sprema za primanje Svetih Hristovih Tajni, ne zahteva mnogo vremena i mnogo žrtve. Mislim da i oni koji podučavaju i oni koji uče, i radnici, kao i oni koji vaspitavaju decu mogu da nadju neophodnih dvadeset minuta da pročitaju to pravilo. Ukoliko ne mogu da odvoje toliko vremena, onda se pravilo može skratiti, ograničivši se na samo nekoliko molitvi. Smisao nije u tome da se iščita odredjeni broj molitvi, već da se stekne odredjeno nastrojenje duha i da se čovek duhovno pripremi za primanje Hristovih Tajni. Ponekad je korisnije pročitati jednu molitvu, ali nekoliko puta i to sporo, s razumevanjem, razmišljajući i osećajući svaku njenu reč, - nego pročitati sve molitve, a da pritom um ostane rasejan i misli lutaju po strani.

Pored toga, postoji praksa čitanja kanona i akatista pre Pričešća Svetim Hristovim Tajnama. I postoje duhovnici, koji tu praksu nameću svojim duhovnim čedima kao obaveznu. Govori se naprimer, da pre Pričešća treba pročitati minimalno tri kanona, jedan akatist, a povrh toga i Molitve pre Svetog Pričešća. Ja se lično ne slažem sa tim zahtevima. Kao prvo, njih nijedan crkveni ustav ne propisuje: to je samo blagočestiva tradicija, koja nije propisana ni u jednom crkvenom ustavu. A kao drugo, ako čovek želi da čita kanone i akatiste i ima vremena za to, onda to može samo da mu koristi, ali smatram da je duboko nepravilno staviti iščitavanje tih kanona i akatista kao uslov za Pričešće. Na taj način, mi samo udaljavamo ljude od Svete Čaše, lišavajući ih toga što predstavlja suštinu i osnovu hrišćanskog života, - lišavamo ih Pričešća Svetim Hristovim Tajnama» (39).

Sv.Jovan Kronštatski rasudjujući o ovoj temi kaže: “Neki ljudi smatraju svu svoju ispravnost pred Bogom u iščitavanju svih odredjenih molitvi, ne obraćajući pažnju na spremnost srca za Boga, na svoje unutrašnje ispravljanje; naprimer, mnogi tako iščitavaju pravilo pred Pričešće. Medjutim, ovde pre svega treba gledati na ispravljanje i spremnost srca za primanje Svetih Tajni; ukoliko je tvoje srce kako treba u svojoj vnutrini, po milosti Božijoj, i ukoliko je ono spremno da sretne Ženika, onda slava Bogu, ako i nisi uspeo da iščitaš sve molitve. “Jer Carstvo Božije nije u riječi nego u sili” (1 Kor. 4, 20). Treba biti poslušan u svemu Majci-Crkvi ali trezveno, i ako je moguće mnogo primiti, dugu molitvu – i ko može da primi onda neka i primi. Ali “ne mogu svi primiti tu riječ” (Mt. 19, 11). Ako duga molitva nije spojena sa usrdnošću onda je bolje pročitati kratku, ali usrdnu molitvu. Seti se da je jedna mitareva reč, izgovorena iz srca, bila opravdavajuća za njega. Bog ne gleda na broj reči, već na raspoloženje srca. Najvažnija je živa vera srca i toplina pokajanja za grehe” (40).

Vi i ja stavljamo akcenat na unutrašnje, ali to ne znači da spoljašnje nije važno. Naša vera – Pravoslavno hrišćanstvo – je celokupna, ona nije goli spiritualizam; ona obuhvata celog čoveka, čitav njegov život – i unutrašnji pre svega, ali i spoljašnji. Ali veoma je važno postaviti sve na svoje mesto. Najvažnije je ono unutrašnje, dok spoljašnje forme imaju značenje samo kada izražavaju unutrašnje. I razmatrajući različite prakse pripreme za Pričešće mi ne želimo da naši čitaoci kažu: a sve saborno nije odredjeno, nije stara tradicija, sve treba odbaciti: šta hoću, to ću i vratiti! – uopšte nije tako: već radi toga da bi se shvatilo mesto spoljašnjeg pravila. To je pitanje crkvene discipline; a “ideologizacija pravila” je opasna stvar i dovodi to toga da se spoljašnje strogo odredjeno pravilo smatra kao neka “kupovina karata”, koje daje za pravo da se pristupi ka Tajni. Opasnost te tačke gledišta je u tome, što ono spoljašnje u Crkvi prestaje da bude odraz onog unutrašnjeg, već u suštini postaje magijsko “dopuštenje” ka duhovnom, a Tajna, učešće u Njoj, postaje posledica ispunjavanja spoljašnjeg čina, to jest pristup ka Bogu se stavlja “pod uslovom” ispunjavanja nekog spoljašnjeg rituala. K Bogu se sada ne može prići jednostavno, već samo preko rituala, obreda, spoljašnjeg pravila; pri čemu se i samo to pravilo toliko usložnjava i postrožuje, da se Tajna pretvara u neko opterećenje i obavezu, a ne susret sa Bogom za kojim duša žudi. To je zabluda te tačke gledišta. To neizbežno vodi ka magiji i farisejstvu.

Vi i ja treba dobro da znamo da je ovde norma sledeća: Tajna se prima u saglasnosti sa nastrojenjem duše, to jest sa željom, sa razumevanjem, slobodno i svesno, i njajvažnije je da je stanje duše u saglasnosti sa Tajnom, to jest da je “istog duha” sa Tajnom (neka je ta saglasnost nesavršena, nepotpuna ili čak postoji samo u vidu želje). Unutrašnja priprema upravo i ima taj cilj – da probudi želju, očisti savest, pomiri sa svima, dovede sva svoja dela i život na hrišćansku normu, crkveni poredak; spoljašnja priprema pomaže unutrašnjoj, dopunjuje je pomoću odredjene tradicionalno formirane crkvene discipline. U tome je njen zadatak – a nikako ne posredovanje izmedju čoveka i Tajne.

Pošto su svi ljudi različiti, onda svako ima svoju sopstvenu pripremu; a to što predlaže Crkva, - predlaže ne kao bukvalnu obavezu, već kao neku srednju meru, koja je formirana tradicionalno istorijski. Tako je za one ljude koji se retko pričešćuju potrebno strožije ispunjavanje upravo spoljašnjeg pravila – kako bi kroz to spoljašnje “pokrenuli” dušu, jer je za mnoge formalne hrišćane put u Crkvu – preko spoljašnjih stvari. Za ocrkovljene, zrelije hrišćane mera spoljašnjeg pravila može da bude manja, zbog toga što se samo za malo ocrkovljene ljude život Crkve svodi na Bogoslužbene činove i obrede, a ocrkovljeni ljudi žive više unutrašnjim životom i imaju manje potrebe za spoljašnjim stvarima. Ovde treba posmatrati uopšteno: pred Pričešće se treba usrdnije pomoliti, postiti – tako se i formira pravilo: ko može – neka poštuje sve, ko može više – to je još bolje, a ko ne može – neka ispunjava manje, bez ikakvog smućivanja.

Spoljašnja priprema obavezno mora da postoji, ona se ne sme zanemariti i sasvim odbaciti, zato što kako kaže sveti Teofan Zatvornik unutrašnje ne biva bez spoljašnjeg, ali ni spoljašnje bez unutrašnjeg. Ali na prvom mestu je unutrašnje sazrevanje duše; i radi njega se preduzima spoljašnje, a ne da bi se do poslednjeg slovca iščitalo pravilo. Uopšteno govoreći sve spoljašnje forme u Crkvi treba ispunjavati i prožeti ih unutrašnjim molitvenim smislom, - a u suprotnom se Tajne i Crkva pretvaraju u mučni i teški formalizam i tada živu vezu sa Bogom zamenjujemo spoljašnjim pravilima.

To je taj opšti pristup spoljašnjim pravilima: a konkretno ko, šta i koliko treba da čita, i koliko da posti i šta jeste, a šta nije, - neka svako odredjuje sam, s duhovnikom, na osnovu svoje životne situacije, oslanjajući se na postojeću crkvenu tradiciju.

Zaključak.

U zaključku napomenimo, da se blagodatni život Crkve, čiji stožer predstavlja Evharistija, ne sme uvrstiti u neku idealizovanu šemu. U svakom slučaju život Crkve, koja je pored svega ostalog, nastavak dejstva Duha Svetog u ljudskoj istoriji i njoj ne treba nametati svoje filozofske ili bogoslovske predstave, stilizujući je pod nešto spekulativno. I zato je pitanje o čestom pričešćivanju individualno i treba da se rešava na individulnom nivou, u zavisnosti od duhovnih potreba i ličnog ustrojstva konkretnog čoveka.Ovde ne može biti odozgo spuštenog poretka: “Svi treba da se pričešćuju 2 puta nedeljno!”. Odluka o svakom pričešću treba da bude ostavljena na savest svakog hrišćanina.

U protivnom slučaju postoji rizik da se postane zastupnik druge krajnosti – neke “jedino tačne” ideje (naprimer, neophodnosti samo čestog pričešćivanja), koja ukoliko prevalada nama, može da nanese mnogo zla kako nama tako i našoj Crkvi.

Iguman Petar (Mešćerinov), Aleksandar Boženov

Kraj

(1) Protiv jeresi. IV, 18.
(2) Pismo episkopu Ceciliju o tajni Čaše Gospodnje.
(3) S dozvolom autora njegob tekst je bio uključen u članak uz malo redakcije i skraćenja.
(4) Citat iz knjige prep.Nikodima Svetogorca i mitr.Makarija Korintskog “Dušekorisna knjiga o redovnom pričešćivanju Svetim Hristovim Tajnama”, Izd. “Pslatir”, 2004, s.7
(5) Molitva 8 sv.Jovana Zlatoustog od molitvi pre Pričešća
(6) Sv.Kiprijan Kartagenski, Knjiga o molitvi Gospodnjoj, s.262
(7) Sv.Jovan Zlatoust, Besede na prvu poslanicu Korinćanima, gl.28, t.10, s.277
(8) Koje je prihvatila cela Vaseljenska Crkva, na Istoku na Trulskom saboru 692 godine, a na Zapadu na Lateranskom saboru 769 godine pri papi Stefanu II.
(9) Zonara: “Pravilo zahteva da u vreme prinoda Svete Žrtve svi budu do kraja na molitvi i Svetom Pričešću, jer se tada i od mirjana zahtevalo da se redovno pričešćuju”. Valjsaljmon: “Opredeljenje tog pravila je veoma surovo, jer ono odlučuje one koji dolaze u crkvu i ne ostaju do kraja i ne pričešćuju se”.
(10) Mč. Justin Filozof, “Prva” Apologija na ime cara Antonina, p.67, str.99
(11) Prot. Aleksandar Šmeman, Liturgija i život, s.100
(12) Citat iz knjige arh.Ilije (Mastrojanupulosa), Čaša besmrtnosti, 1997, s.11-12.
(13) Besede na Poslanice Efescima. Beseda 3. Pogl.; Dela svetog oca našeg Jovana Zlatoustog, arhiepiskopa Konstantinopoljskog, u ruskom prevodu. T.11.Knj.1. SPb., 1905, s.29-32.
(14) Pod ovom rečju drevni oci podrazumevaju Sveto Pričešće.
(15) Sveti Ignjatije Bogonosac. Poslanice Efescima. Gl.13
(16) Didahi, ili Učenje Gospoda, predano narodima preko 12 apostola, gl.14
(17) De Sacramentis? T.4, 25, citat iz knjige sveštenika Aleksandra Kalinina. Evharistija. SPb., Dioptra, s.45.
(18) Sv.Vasilije Veliki. Poslanica 93 Kesariji, o Prisajedinjenju. Dela. T.6, s.215.
(19) Odobreno Trulskim Saborom.
(20) Prep. Jovan Kasijan Rimljanin. Razgovori egipatskih podvižnika. Sedmi razgovor – Starca Serena o nepostojanosti duše i o zlim duhovima, gl.30 Izd. TSL, 1993, s.300.
(21) Prep.Jovan Kasijan Rimljanin. Razgovori egipatskih podvižnika. 23 razgovor – Starca Teona o željenju dobra i činjenju zla, gl.21 Izd.TSL, 1993, s.605
(22) 42, P.G. 150, 460 iz knjige prep.Nikodima, s.16
(23) Svt.Simeon, arhiep.Tesalonijski. O Božanskoj molitvi. P.325. O čestom pričešćivanju. SPb., 1856, s.519
* Citati iz knjige arhimandrita Ilije (Mastrojanopulosa), Čaša besmrtnosti, 1997, s.90-92
(24) Duš.Čt. 1896g., t.2, str.482
(25) Duš.Čt. 1896 g., t.3, str.697
(26) Duh.Vestn. 1896 g., N22, str.428
(27) Pouke svetog Teofana Zatvornika. M.: Poklonik, 1998, str.148
(28) Sv.Jovan Kronštatski. Misli o pokajanju i pričešćivanju. M.: Poklonik, 1997, s.60.
(29) Pogledaj besedu 26 Svetitelja.
(30) Episkop Elenopoljski Paladije. Lavsaik. S.46
(31) Sv.Jovan Zlatoust, beseda na drugu poslanicu Korinćanima 18:3
(32) Časopis Put, N2 za januar 1926 g., s.150 O ruskoj crkvi (pismo iz Rusije).
(33) Nastanak liturgijskog posta treba povezati sa najranijim vremenima, kada je Liturgija prestala da bude nastavak Agapa i postala svečano Bogosluženje, koje se služi u jutarnjim časovima. To pravilo se ne odnosi na bolesne kojima je potrebna hrana u odredjeno vreme (naprimer pri dijabetesu).
(34) Po odredbi Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve za 1969 godinu
(35) Časopis Put, N2 za januar 1926 g., s.150 O ruskoj crkvi (pismo iz Rusije)
(36) Prot. Vladimir Vorobjev Zbornik “Pokajanje, ispovest, duhovno rukovodstvo”, sastavljen na osnovu lekcija pročitanih u PSTGU 1996 godine.
(37) Crkveni Vesnik N13-14 (336) za jul 2006, Mitropolit Vostrski Timotej: Jerusalimska Crkva – za Često Pričešćivanje
(38) http://www.kiev-orthodox.org/site/meetings/1198/
(39) http://www.kiev-orthodox.org/site/meetings/1198/
(40) Sv.Jovan Kronštatski. Misli o pokajanju i pričešćivanju. M.: Poklonik, 1997, s.73.

preuzeto sa http://www.kiev-orthodox.org/site/worship/1331/
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

|

Postao 09/24 u 10:37 PM

Ime:


Email:


Mjesto:


URL:


Pregled uživo:






Zapamti moje osobne informacije

Obavijesti me o komentarima?

Upisite rijec koju vidite u polje ispod:




Post poslije: PORT ARTURSKA IKONA MAJKE BOŽIJE U SRBIJI

Post prije: SVETO-USPENJSKA POČAJEVSKA LAVRA

<< Pocetna stranica

Kategorije

• MANASTIRSKE NOVOSTI
• VESTI IZ HRIŠĆANSKOG SVETA
• MANASTIRSKA IZDANJA
• KNJIGA: ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• ARHIVA
• DUHOVNE POUKE I BESEDE
• SAVREMENI PODVIŽNICI
• KNJIGE
• INTERNET BIBLIOTEKA
• INTERVJUI
• PROPOVEDI O.VASILIJA
• ČUDA BOŽJA
• PISMA
• REPORTAŽE
• PITANJA I ODGOVORI

Arhiva po mesecima

• Srpanj 2008
• Lipanj 2008
• Svibanj 2008
• Travanj 2008
• Ožujak 2008
• Veljača 2008
• Siječanj 2008
• Prosinac 2007
• Studeni 2007
• Listopad 2007
• Rujan 2007
• Kolovoz 2007
• Srpanj 2007
• Lipanj 2007
• Svibanj 2007
• Travanj 2007
• Ožujak 2007
• Veljača 2007
• Siječanj 2007
• Prosinac 2006
• Studeni 2006
• Listopad 2006
• Rujan 2006
• Kolovoz 2006
• Srpanj 2006
• Lipanj 2006
• Svibanj 2006
• Travanj 2006
• Ožujak 2006
• Veljača 2006
• Siječanj 2006
• Prosinac 2005
• Studeni 2005
• Listopad 2005
• Rujan 2005
• Kolovoz 2005
• Srpanj 2005
• Lipanj 2005
• Svibanj 2005
• Travanj 2005
• Ožujak 2005
• Veljača 2005
• Siječanj 2005
• Prosinac 2004
• Studeni 2004
• Rujan 2004
• Kolovoz 2004
• Srpanj 2004
• Travanj 2003
• Kompletna arhiva

Zadnji postovi

• OTAC GAVRILO U BANJI MLJECANJICI NA REHABILITACIJI
• ISKUSENJE: ISPOVEST BIVSEG SATANISTE
• MITROPOLIT JOVAN POSETIO MANASTIR LEPAVINU
• VIDOVDAN
• VELIKI INTELEKTUALAC I ANALITICAR
• DELEGACIJA IZ IRANA U PATRIJARŠIJSKOM DVORU
• OTAC GAVRILO HILANDARAC SVOJOJ DUHOVNOJ DECI
• OTAC GAVRILO NA LEČENJU U BANJI MLJEČANICI
• SVETA PETKA PONOVO SPAJA
• POLAGANJE KAMENA TEMELJCA ZA PAROHIJSKI DOM U LJUBLJANI
• SVETI VASILIJE VELIKI - O POSTU
• SPASOVDAN U MANASTIRU LEPAVINA
• SKROMAN, UREDAN I VREDAN DJAK
• MNOGOOBRAZNOST U JEDINSTVU
• ANDJEO SAMARSKE CRKVE