NEOPHODNOST DUHOVNOSTI Prota Mateja Matejić
Ljudska inteligenicija sa neshatljivom sposobnošću
za pronalaske sa obiljem tehničkih sredstava koja
nadmašuju sva druga u istoriji, radi na tome da
osposobi čoveka da izvrši samoubistvo.Po prvi put
čovek počinje da govori o opasnosti daje ljudski rod
sada sposoban da izvrši kolektivno samoubistvo.1
Nikada u svojoj istoriji čovečanstvo nije imalo toliko raznovrsnih i tako efikasnih sredstava za samouništenje kao što ih ima danas. Tu su atomske bombe, otrovni gasovi, hemijska i bakteriološka oružja i, naravno, veoma usavršena tradicionalna oružja kao što su topovi, mitraljezi, tenkovi, bombe i ostalo.
Nije li to možda razlog da je strah prisutan svesno ili podsvesno u razularenim gomilama, u pojedincima, u porodicama, kancelarijama, školama, fabrikama, pa čak i u umetnosti. I u vajarstvu i u slikarstvu često dominiraju bezoblične i za većinu posmatrača besmislene forme. Popularnu savremenu muziku predstavlja gromoglasna kakofonija. koja kao da bi trebalo da zagluši uznemirenost i strah u ljudskim bićima. Crtani filmovi za decu prepuni su nakaznim, čudovišnim, demonskim likovima..
Strah se sistematski širi, ukorenjuje i produbljuje na razne načine. U tome igraju značajnu ulogu i štampa i televizija. Naslovne i druge stranice raznih novina su obično načičkane slikama i tekstovima o oružanim sukobima, ubistvima, prevarama, kradjama. Televizija i filmska industrija ne zaostaju u tom pogledu. Filmovi koje gledamo u bioskopima i na televiziji puni su ubistava, pucanja, samoubistava, preljuba, prevara. Kao vrhunski način širenja straha prikazuju se ratovi sa upotrebom atomskih bombi i medjuplanetarne invazije.
I institucije u kojima bi čovek očekivao umirenje i ohrabrenje izopačile su se u legla straha. Tako u mnogim hrišćanskim sektama propovednici više propovedaju o paklu i djavolu nego o Bogu. Na taj način šire strah kod ljudi i pomoću straha ih pridobijaju. Nije onda čudo što se u naše vreme sreću tolika samoubistva i ludila. Neke od tih sekti su se pokazale i kao organi samouništenja; njihovi vernici, u skladu sa učenjem svojih “učitelja” vrše masovna samoubistva.
A o satanskim kultovima, koji postoje ne samo u Americi već i u nekim evropskim državama, da i ne govorimo. Fizička izobličenost koja se sreće u nekim umetničkim delima savremene umetnosti odražava se i u duhovnoj oblasti u izobličenom hrišćanstvu raznih sekti i u satanskim kultovima.
Već odavno su neki ozbiljni naučnici iz raznih oblasti nauke u svojim studijama izrazili zabrinutost za budućnost čovečanstva. Medju njima možemo pomenuti Tonbija, Špenglera, Sorokina i mnoge druge ugledne istoričare i naučnike. Neki od njih su se javili kao proroci neopozive propasti naše kulture i civilizacije.
Ljudska inteligenicija sa neshatljivom sposobnošću
za pronalaske sa obiljem tehničkih sredstava koja
nadmašuju sva druga u istoriji, radi na tome da
osposobi čoveka da izvrši samoubistvo.Po prvi put
čovek počinje da govori o opasnosti daje ljudski rod
sada sposoban da izvrši kolektivno samoubistvo.[1]
Ugledni naučnik Lekomt di Noa ukazuje na jednu drugu pojavu:
Više ljudi gine svake godine u saobraćajnim nesrećama (automobila, željeznica, brodova, aeroplana) nego od ujeda otrovnih zmija ili žute groznice, a broj žrtava rata je veći od broja onih koji umiru od zaraznih bolesti. Atomska bomba može jednoga dana da nadmaši sve rekorde. Mi znamo da inteligencija može da se okrene protivu same sebe i uništi čoveka, ukoliko nju ne kontroliše neka moralna sila.[2]
U jednom pismu koje je napisao jednom članu parlamenta Donje Saksonije u Nemačkoj, naučnik Openhajmer je izrazio svoju zabrinutost da naučnici, kada jednom upotrebe atomsku bombu, neće biti u stanju da kontrolišu dalji razvoj atomskih razaranja.[3]
I političari su svesni mogućnosti jednog potpunog uništenja sveta. Samouništenje čovečasntva je istinska mogućnost i otuda je strah od smrti, a i strah od života pod ovim uslovima, bacio u zasenak radost i zadovoljstvo zbog tehničkih izuma.
Katastrofe u prošlosti
I u ranijoj istoriji čovečanstva su se dogadjale katastrofe ogromnih razmera. U Svetom Pismu se pominju uništenje Sodoma i Gomore, potop za vreme Noja i mnoga druga razaranja, a pominju se i uništenja čitavih plemena, odnosno nacija. Svest o dobima završena žestokim promenam u prirodi je sveprisutna u celom svetu4 Zahvaljujući ogromnom razvoju tehnike, čovek je danas sposoban da katastrofe spreči, ali tako isto i da ih izazove. Upravo radi toga nije nikada ranije bio u tako opasnom položaju.[5]
Postoji li izlaz?
Pitanje koje muči sve one koji su svesni mogućnosti samouništenja čovečanstva jeste: postoji li način da se samouništenje izbegne? Možemo li sprečiti čovečanstvo da ne izvrši kolektivno samoubistvo koje mu tehnika omogućuje? Imamo li sredstava i načina da zaustavimo slepu razaračku moć tehnike koja, ako je lišena duhovnosti i morala, vodi ka uništenju naše civilizacije?
Zanimljivo je da i mnogi naučnici i religija daju isti odgovor na ovo pitanje. Odgovor glasi: jedini izlaz i spasenje je u hrišćanstvu!
Arnold Tonbi, jedan od najpopularnijih istoričara našeg veka, veruje da je hrišćanstvo najvitalniji element naše kulture. Ono je preživelo mnoge katastrofe u prošlosti i sposobno je da preživi i one u budućnosti.6
Lekomt di Noa, veoma ugledni biolog, jasno proklamuje hrišćanstvo kao put spasenja čovečanstva, jedini put od životinjskog ka ljudskom.
Srpskom narodu ova ideja nije nova. Naša tradicija, narodna filosofija sadržana u našim narodnim pesmama, naša etika, nisu nikada drukčije učili. Nas nije zavela fama o “naprednosti” i modernizmu. Nismo se nikada stideli svoje vere, svoga krsta, svoga hrišćanstva. Jedan mali broj naših intelektualaca su napustili utvrdjene istine za koje je naš narod živeo i umirao i zaneli su se materijalizmom i ateizmom. Oni su, medjutim, bili i ostali samo jedna neznatna manjina.
Nažalost, mi Srbi smo suviše malobrojni da bi neko nas slušao. Nas smatraju i sa nama postupaju kao sa primitivnim, neobrazovanim varvarima i divljacima. Istorija, onako kako je pišu, ističe naše nedostatke, ali I ne pominje naše vrline. Postoji statistika koja pokazuje koliko u našem narodu ima nepismenih, ali nigde ne piše da su i ti nepismeni često mudriji od mnogih najučenijih. Ne pominje se ni to da nam je raznim okupacijama, od kojih su neke trajale i vekovima, bilo onemogućavano da imamo škole i steknemo školsko obrazovanje. . Medjutim, naše obrazovanje nije ništa beznačajnije od školskog, jer nas je sam život obrazovao. Učili smo se na mukama i stradanjima, na progonima, gladovanju i robovanju. Tako smo naučili da bez Boga nema života, nema slobode, nema bratstva ili ma čega dobrog i značajnog. Mi često ne znamo po čemu se razlikuju razne hrišćanske sekte, pa čak ni da objasnimo dogme svoje vere ali, mi znamo kako da živimo u saglasnosti sa hrišćanskim principima, a to je bar tako važno kao i znanje. Naše hrišćanstvo, naše pravoslavlje, nije teorija već život.
Pitanje koje može da uvredi
Verovatno ima dosta hrišćana, kako istinskih tako isto i licemernih, koji bi se možda uvredili ako bi ih neko upitao da objasne šta je hrišćanstvo. Odgovori na ovo pitanje bi bili veoma različiti.
Neki hrišćani imaju svoje hrišćanstvo. Hrišćanstvo nekih hrišćana se sastoji iz izvoda iz nekoliko, samo nekoliko stranica Svetoga Pisma. Neki su stvorili hrišćanstvo bez Sveog Pisma, pa i protivu Svetoga Pisma. Neki čak ispovedaju hrišćanstvo i bez Hrista! Oni znaju za i prihvataju Isusa i Mariju, ali ne i Hrista Boga i Majku Božiju. Neki hrišćani znaju za hrišćanstvo kao doktrinu, sličnu drugim doktrinama, ni bolju ni goru od njih. Mali je broj onih hrišćana koji žive hrišćanstvo. Svakako je najveća tragedija hrišćanstva to što ima tako mnogo hrišćana koji su tako malo hrišćani!
Zbog nehrišćanskog života i vladanja nekih hrišćana, njega su napuštali oni koji nisu u samom hrišćanstvu tražili i nalazili njegov značaj i lepotu, već su zapažali samo grešni život i nedostatke pojedinih hrišćana. Žalosno je da mnogi nisu ni pokušali da nauče od Hrista šta je hrišćanstvo, već su ga napuštali zbog nedostojnih predstavnika hrišćanske crkve. Nisu shvatili, ni oni ni razni inkvizitori, da hrišćanstvo nije pokolj nehrišćana u ime Hrista! Ono nije ni spaljivanje veštica, ni istrebljenje jeretika, ni progon Jevreja, ni prinudno pokrštavanje nametnuto prolivanjem krvi i smrću hiljadama ljudskih bića. Ono nije čak ni prilaganje na tas, ni podizanje hramova ako uz to sam život nije svedočanstvo vere, a srce istinsko i neprestano obitavalište Svetog Duha.
Hrišćanstvo nije ni ulaznica u raj ako nije i istinsko ubenjenje. Ono nije ni izolovanost ni samozadovoljstvo. Ono nije jalova diskusija ni igra rečima. Ono nije opterećenje umova, već oslobodjenje duša. Ono nije ni samo obred i molitva, nije prazni formalizam. Hrišćanstvo je, po našem verovanju, svakodnevno, svakominutno, ugledanje na Hrista u toku celog života. Ono je beskrajna ljubav za sva ljudska bića, ljubav koja od neprijatelja čini brata. To je ljubav koja obuhvata sve nacije, u kojoj se sve deonice brišu i sva se imena zaboravljaju. To je ljubav koja čak isključuje i samu reč neprijatelj, a ipak ne znači ni ravnodušnost prema zlu, ni odobravanje, ni prihvatanje istoga. Ta ljubav jednostavno čini postojanje mržnje nemogućim.
Ova i ovakva sveobuhvatna ljubav je neshvatljiva savremenom čoveku. Ona ga čak plaši. Ali ako se ostvari produhovljeni čovek, istinski hrišćanin, ta ljubav, to hrišćanstvo će postati stvarnost, biće nešto što je prirodno i neophodno.
Hrišćanstvo je put od polu-čoveka ka istinskom čoveku. Ono se još nije u potpunosti ostvarilo, ali nije ni na samom početku svoga ostvarenja. Ono je svuda i vazda prisutni put čovečanstva, neprekidno uzrastanje ljudskih bića. Može se ono pogrešno tumačiti, pogrešno osudjivati, proganjati, ali se ne može kao stvarnost izbrisati. Ono se može zloupotrebljavati, kritikovati, odbacivati, ali ono ostaje večno. Mogu neki da pokušavaju da ga prilagode dimenizjama ljudskih slabosti, da ga spuste na nivo kratkovidosti i zaslepljenosti mržnjom opterećenih umova, ali ono stvarno, istinito hrišćanstvo ostaje uvek isto, divno, i životodavno. . Fridrih Niče je bio suviše naivan kada je izjavio da je prvi i poslednji hrišćanin umro na krstu na Golgoti. Istinskih hrišćana je bilo u svakom dobu, makar i u malom broju.
Ko je naš Bog?
Važno je imati na umu da spas od samouništenja čovečanstva može doći samo od istinskog Boga. Medjutim ima osoba koje imaju svoje bogove, a ti bogovi vode u iskušenja i bezumnost koja se završava samouništenjem. Nažalost, zbog toga što se u našem dobu obožavaju mnogi lažni bogovi, često se zaboravlja jedini istinski Gospod.
“Bog” nauke, koji je u stanju da stvori svet, ali nema moć da njime upravlja i nije u stanju da čuje molitve stradajuće duše i ne zna za razliku izmedju dobra i zla, je lažni i neprihvatljivi bog. “Bog” koji ne može da misli i oseća, koji nije živi Bog, koji se izjednačuje sa elektricitetom, tom slepom, neodgovornom silom, ne može biti istinski Bog čoveku. Ni samozadovoljni bog Spinoze ne može biti Bog čovečanstva. Naš Bog, Sveta Trojica, je jedini istinski Bog vere, nade i ljubavi.
Neki naučnici su pokušavali da ljudima prodaju svoje bogove. Ali za njihove bogove čovek nije mogao da ima ni ljubav ni mržnju, ni poštovanje ni podsmeh.
Neki diktatori su uspeli da iz nekih država uklone javno bogopoštovanje, ali nikada Boga nisu uklonili iz srca ljudskih. U tim državama svesna odgovornost je zamenjena ropstvom. Autoritet Boga je zamenjen nasiljem vlasti. Bratstvo, koje je prirodno i logično ako prihvatimo da je Bog Otac sviju nas, zamenjeno je prisilnom ljubavlju za jednu klasu ili partiju i mržnjom za sve one koji misle drukčije. Policijski teror je zamenio poštovanje za ljudsku ličnost i božanske principe. Samodisciplina, jedan mada nepotpuno ostvaren elemenat hrišćanske etike, izokrenuta je u slepu poslušnost nametnutu nemilosrdnim mučenjem i ubijanjem. Bog je stvarna i nasušna potreba čoveka, ali samo Bog koji je dostojan obožavanja. Obožavanje je jedan elemenat duhovnog života i istinski čovek ne može bez toga. Obožavanje je najveća razlika izmedju čoveka i životinje.
Maks Nordan se žalio da religija izjednačuje
plemića sa divljakom. Činjenica je da hrišćanstvo
uzdiže divljaka na najviši stepen duhovne
aristokratije, dok bezverje spušta plemića
mnogo niže nego gde se divljak nalazi.7
Svako ljudsko biće oseća potrebu da obožava nekoga ili nešto. Tamo gde ne postoji obožavanje istinskog Boga, čovek obožava manje vredne predmete, a često samoga sebe.
I Vavilonci su, nekoliko hiljada godina pre Hrista, znali za tu istinu da je obožavanje nasušna potreba ljudskog bića. Oni su čak smatrali da je obožavanje raison džetre postojanja. Na šestoj tablici vavilonskog epa Enuma Eliš (“kada je na visinama”) napisano je da je bog Marduk obavestio boga Ea o svojoj nameri da stvori krv i kosti i da ih iskoristi za stvaranje čoveka, da bi postojalo biće koje bi obožavalo bogove. Sasvim je jasno da životinje to ne mogu činiti i da je čovek jedino biće koje može da obožava. Zar zato ne bismo mogli reći : samo čovek koji obožava je stvarno čovek.
Ateizam je, dakle, stran ljudskoj prirodi, neprijatelj ljudskom duhu. Osim toga, stvarni ateizam je nemoguć! Uvek postoji neki “bog” koga čovek obožava. To može biti novac, položaj, slava, neka doktrina, partija, ili sopstvena ličnost. I najzagriženiji ateisti imaju svoje bogove. I oni obožavaju nekoga ili nešto.
Razni “deizmi” i “-izmi” su isto toliko strani ljudskom duhu kao i ateizam. Istinski progresivni umovi su razotkrili i odbacili “naučni humanizam”, koji je jedno vreme bio miljenik “progresivnih elemenata”. U rubrici “Pisma čitalaca” objavljenoj u Obzerveru, datiranom 1. Januar 1955, objavljeno je pismo nekog g. H.R. Mičela koji rasmastra problem “naučnog humanizma”. To pismo sadrži sledeći pasus:
Ustvari, ako bi naš naučni humanist bio pošten i ako nije previše indoktriniran, on bi čak mogao početi da uvidja da je nevolja sa naučnim humanizmom u tome što nije ni naučan ni human. Nenaučan je jer je zasnovan na a priori pretpostavci do koje se došlo jednim procesom koji ignoriše veoma mnogo oprečnih dokaza; a neljudski je radi toga što jednostavno ne nalazimesta za mnoge činjenice naše ljudske prirode i našeg ljudskogiskustva.[8]
Naučni humanizam ili, bolje rečeno, lažni humanizam, humanizam bez Boga, izlegao je najbesčovečnije osobe kao što su bili Musolini, Hitler, Staljin i drugi diktatori. Ljubav za čoveka bez ljubavi i poštovanja za Boga je najobičnija prevara.
Nauka i religija
Postoje osobe koje svoju nezainteresovanost za religiju, ili svoj neprijateljski stav prema njoj, pravdaju izgovorom da je nauka protivu religije. Oni smatraju da nauka i religija imaju neprijateljski stav jedna prema drugoj.
Oni nisu u pravu. Na ulazu u Istočna Maunt Karmel bolnicu u Kolumbusu, Ohajo, stoji tabla sa natpisom: “Nauka bez religije je slepa, religija bez nauke je obogaljena.”
Istinska nauka ne može biti neprijatelj religije. Osim toga, dokazalo se da se nauka, kroz razvoj i napredak u najnovije vreme, znatno približila religiji. Nije iznenadjujuće da se medju uglednim, istinskim naučnicima sreću osobe koje su istovremeno i iskreni hrišćanski vernici. Štaviše, ateizam se sada češće sreće medju primitivnim, polu-obrazovanim i neobrazovanim osobama nego medju učenim.
Veru u nauku, koja je jedno vreme bila toliko hvalisava i nametljiva, napuštaju i sami naučnici. Oni koji su od nauke očekivali da im da odgovore na pitanja i reši njihove probleme, razočarali su se. Često su dobijali pogrešne ili nikakve odgovore. Nauka nije ubedljivo odgovorila na pitanje o poreklu života, jedno od najvažnijih pitanja. Jedino prihvatljivi i umirujući odgovor na to pitanje daje religija. Nauka nam je dala odgovor koji ne objašnjava ni početak ni kraj postojanja. Ona nam još nije odgovorila da li na drugim planetama ima živih bića ili ne. Nije nam objasnila šta je zapravo zakon teže.
Nauka nam duguje odgovore na još mnoga pitanja, kao, na primer: kako izgleda unutrašnji sastav zemlje, odakle komadi palme u ledenim predelima, koji je uzrok nestanka mamuta iako su oni bili bolje osposobljeni za život nego slonovi, a slonovi su preživeli. Još očekujemo odgovor na pitanje porekla soli u morima, porekla planeta, kometa i planina. Nemamo odgovor na pitanje zašto bronzano doba prethodi gvozdeno iako je obrada gvoždja prostija i ono je rasprostranjeno po svoj zemlji. Kojim mehaničkim sredstvima su ogromne gromade kamenja donete na ogromne visine Anda? Objašnjenja za izvesne psihološke pojave tek treba da se dobiju. Pojedini odgovori nauke su su samo porodili mnogobrojne zagonetke.
Nauka nam je takodje dala neke pogrešne ili netačne odgovore. Nije stvarno opšte pravilo da se sve plannete moraju okretati i imati dane i noći. Još manje je tačno da je trajanje dana i noći ukupno dvadeset i četiri časa. Prema Georgu Gamovu Pluto se okreće od istoka na zapad [9]. To znači da se za stanovnike Pluto-a – ako ih tamo ima – sunce radja na zapadu a zalazi na istoku. Imanuel Velikovski tvrdi da nije opšti zakon za sve planete da zima nastaje posle jeseni a leto posle proleća [10]. Revizija udzbenika koji sadrže “naučne istine” se obično vrši posle kratkog vremena od objavljivanja tih udzbenika jer se pokaže da te “istine” nisu bile tačne.
Agnostike i ateiste izgleda ni najmanje ne uznemirava činjenica da naš uredjeni živi svemir postaje neshvatljiv bezhipoteze o Bogu njihova vera u neki fizički elemenat, o komeznaju vrlo malo, ima sve osobine iracionalne vere, ali oni nisu svesni toga [11].
Nauka često zahteva od svojih vernika da prihvate bez razmišljanja i bez proveravanja mnoge dogme koje su neshvatljive našim umovima. Neke od tih dogmi su iracionalnije i manje objašnjive “zdravom razumuž nego verske dogme. Medjutim, racionalisti nikada ne dovode u sumnju naučne “dogme”. Zakon teže je teško shvatiti, ali ga racionalisti za to ne odbacuju. Mnogi naučni pojmovi postoje samo u u mašti ljudi, kao, na primer centar, tvrd. mek, ukusan. Ovi pojmovi objašnjavaju samo reakciju našeg nervnog sistema na nešto što samo po sebi ne postoji. Mi kao da ipak prihvatamo stvarno postojanje centra, tvrdog, mekog i ukusnog, jer bez ovih pojmova ne možemo.
“Što se tiče inteligencije, koju simbolizuje Lucifer, Princ Intelektualaca, ona će upravo uvek biti oprečna moralnom i duhovnomrazvoju i činiće teškim potragu za istinskom srećom. Racionalista,koji je za poslednjih četrdeset godina imao razloga da posumnja u svemoćrazuma, prihvata a da ne trepne okom slom fizičkih teorija koije su kada je on bio mlad smatrane neoborivim. On prihvata neshvatljiv prostor ukome se kreću elektroni (tri dimenzije prostoira za svaki prisutni elektron; trideset dimenzija za deset elektrona). On prihvata da je elektron“talas mogućnosti”. On prihvata postojanje čestica kao što je Neutroni anti-neutron koje su izmišljene jedino zbog čiste matematičke simetrije. On prihvata, bez protivljenja, postojanje, stvarnost ovih paradoksnih entiteta koje mu je zabranjeno da zamišlja; a na drugoj strani on upornoodbacuje mogućnost postojanja nadprirodnog, stvaralačke sile bez koje su najveći naučni problemi neshvatljivi, jednostavno zato što ga modeli kojima ga snabdevaju čulna saznanja ne čine sposobnim da to zamisli ili predstavi sebi iako je on svestan ograničenosti tih saznanja. On zna i čak i ne poriče činjenicu da slika svemira koju je on izgradio počiva na reakcijama determinisanim u njemu kratkotrajnim delićem (manje od 1. na stotine hiljada milijardi, ili 0,000,000,000,001 procenat) vibracija koje ga okružavaju i koje prolaze kroz njega ne ostavljajući ni traga u njegovoj svesti. Nema ničeg iracionalnijeg od čoveka koji je racionalno iracionalan[12].
Sve gore rečeno ukazuje na to da su i “naprednjaci”, poznati i kao racionalisti, sposobni da veruju, da veruju čak i u paradoks i apsurd, pod uslovom da su to “naučni paradoksi i apsurdi”. Njihov zdrav razum im nalaže da traže opipljive dokaze od religije, ali ne i od nauke. Oni veruju čak i u čuda, ukoliko to nisu biblijska čuda. Oni možda odbacuju religiju jednostavno zbog toga što nisu spremni za uzvišeniji moralni i duhovni život.
Nema više naučnog izgovora za ateizam. Danas kada nauka i religija upotrebljavaju vrlo sličan, ako ne i istovetan jezik, smešno je upotrebljavati nauku kao izgovor za sopstvenu slabost. “Zdrav razum” ne važi više kao prepreka za prihvatanje duhovnih istina. Odredjena doza zdravog razuma je potrebna, kao što je so potrebna u našoj hrani; ali njegovo odsustvo je plodotvornije nego njegov suvišak [13]. Kada bi zdrav razum bio pokretač ljudskih ideja i akcija, svet bi još uvek bio na početku svoga razvoja. Zdrav razum ne dozvoljava itelektualne skokove. On ometa vizionarska nadahnuća i užasava se osvajanja nepoznatog.
Pitanje prihvatanja ili odbijanja vere ne zavisi od naučnosti ni od nenaučnosti. To nije prvenstveno pitanje nauke već pitanje ETIKE.
Kada je u 19. Veku govoreno da treba da ignorišemo hrišćansku veru jer tako nauka zahteva, to je govoreno u zabludi. Ali u 20. veku, i pored toga što je ova zabluda otkrivena, ista tvrdnja se uporno ponavlja.14
Lekomt di Noa zvuči još ubedljivije kada kaže: Svaki čovek koji veruje u Boga mora znati da nijedan naučni fakt, ukoliko je istinit, ne može opovrgavati (postojanje, MM) Boga.”[15].
Isti naučnik izjavljuje: Gordost jednog naučnika koji, ma da nije siguran da će ostaviti i najmanjeg traga u istoriji nauke, odluči da je jedan Njutn, jedan Faradaj, jedan Maksvel, jedan Opre, ili jedan Paster bio intelektualno nedorastao njemu, ostavlja na nas utisak nekoga koji dostiže vrhunac paradoksa [16].
Slažemo se sa izjavom Stručnih ljudi Grčke koji su izjavili:
U egzaktnim naukama, kako u fizici i matematici, tako i u ostalim naukama, progres savremenog istraživanja je pokazao da je pokušaj da se stvori utisak da nauka protivureči hrišćanskoj veri nema nikakav naučni oslonac.Niko nema prava da meša nauku na planu na kome se nalaze velika metafizička pitanja i da koristi ime i ugled nauke kao oslonac za napade nahrišćansku veru [17].
Da ovaj deo teksta završimo rečima filosofa Henri Bergsona:
Ima stvari koje je samo inteligencija sposobna
da istražuje, ali koje ona sama po sebi ne može
nikada naći; te stvari se mogu naći samo instinktom, ali ih on neće nikada tražiti [18].
Da li nas je nauka učinila srećnim?
Da li nas ona može uopšte učiniti srećnim? Moramo priznati da je nauka mnogo učinila da nam život učini ugodnijim. Imamo mnogo više olakšica nego što su ih naši preci imali. Sa manje fizičkog napora mi postižemo više jer mašine obavljaju naš posao. Imamo više vremena koje možemo da posvetimo sebi, svojoj porodici, svojim prijateljima, svojim aktivnostima.
Postoje mnoga tehnička sredstva koja naš život čine lakim i ugodnim. Pronalasci u oblasti medicine čine da naš život može trajati duže. Putovanja su brza i ugodna. U tom pogledu sve izgleda bolje nego što je bilo u prošlosti. Ali da li smo srećniji od ljudi iz primitivnih zajednica? Ne izgleda da je tako. Naprotiv, savremeni čovek odaje utisak nesrećnog, gonjenog, bespomoćnog bića. Svako postignuće radja nove prohteve koji se ne mogu uvek zadovoljiti. Sreća nije i ne može biti produkat tehnike. Čovek u volovskim kolima može biti isto toliko srećan kao čovek u najbržem avionu, a možda i srećniji.
Svakome mora biti jasno da nauka ne može pružiti čoveku ono što mu rligija daje. Vera i nauka zajedno mogu ostvariti najpogodniju atmosferu u kojoj je moguća sreća za čovečanstvo. Zadatak nauke je da učini ljudski život udobnim, a religja mu pomaže da bude srećan. Nauka zadovoljava samo ljudski um, ali ne i dušu. Jedino religija može da se obrati duši i učini je srećnom.
Zaključak
Bez religije ljudski život je prazan i nepotpun. Bez religije duhovna ravnoteža je u opasnosti i čovek je nesrećan. Religija je jedini put duhovne evolucije koja je neophodna ako ljudi žele da nadju put ka miru, slobodi i sreći
Ljudsko društvo, koje je tako blizu svog potpunog uništenja, omogućenog postignućima nauke zasnovane na negiranju, lišene Boga i moralnih principa, ima mogućnost spasenja jedino jačanjem moralnih i religioznih stremljenja i svakodnevnim životom u skladu sa njima.
Egzistencija celokupnog čovečanstva zavisi od istinskih, verujućih ljudi. Prihvatanje i upražnjavanje religije znači postizanje bezbednosti za ljudski rod. A zadatak hrišćanstva je da iskoreni životinjsko u kentauru – a to je savremeni čovek bez religije – i da pomogne rastu čovečanskog u ljudima. Neophodnost religije je nesumnjiva jer ona predstavlja za čoveka krila koja mu omogućavaju da se uzdigne na najveće visine.
Prota Mateja Matejić
1 Toward Christian Civilization, Declaration, strane 6-7
2 Lecomte du Nouy, Human Destiny, Signet Book Edition: 145
3 Morgenpost 4. Februar 1955, Hamburg, Nemačka)
4 Immanuel Velikovsky, Worlds in Collision, Garden City, N.Y:Doubleday & Co., Inc., 1959, strana 29.
5 Welikovsky, op. Cit., strana 31
6 Arnold Toynbee, The Study of the History.
7 Toward Christian Civilization, strana 143.
8 Observer, 1. Januar 1955.
9 George Gamow, Biography of Earth, 1941, strana 24
10 Welikowsky, op. Cit., strana 6.
11 Lecomte du Nouy, op. Cit., strana 135.
12 Ibid, strana 100.
13 Ibid, strana 130.
14 14 Toward Christian Civilization.
15 Lecomte du Nouy, op. Cit., strana 170.
17 Ibid, strana 169.
17 Toward Christian Civilization, Declaration, strane 6-7.
18 H. Bergson, The Creative Evolution.
| | |
Postao 07/25 u 12:28 PM
|