NASTANAK LITURGIJE
Дудченко Андреј, свештеник
Када бисмо се ми, православни хришћани XX века, на трен нашли у епохи Древне Цркве, открили бисмо много тога новог и необичног.
Увидели бисмо, например, да се у разним црквама, у различитим местима Богослужење служи на различите начине. Сасвим је другачије Богослужење у царском храму славног Цариграда од Богослужења у неком скромном египатском манастиру. Удубивши се још више у историју, у век апостола и њихових првих ученика, увидели бисмо још једноставније начине хришћанског живота. Али у свако време, без обзира на место, обавезно бисмо срели хришћане који служе Евхаристију и причешћују се Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа.
Евхаристија (грч. «благодарење») је најважнија Тајна Цркве – претварање хлеба и вина у Тело и Крв Спаситеља и Причешће верних. Само евхаристијско Богослужење се назива Литургија. Божанска Литургија, без обзира на развој њеног богослужбеног чина, форме и структуре, остаје суштински непромењена – и у наше време се служи та иста Евхаристија, која се служила у Сионској одаји пред Христових крсних страдања. Од тог времена и до наших дана, она остаје «централни нерв хришћанског живота», како примећује наш познати литургист проф. Архимандрит Кипријан (Керн). Нажалост, тог централног места Литургије у Цркви слабо су свесни наши савременици. И по томе нисмо ништа бољи од првих хришћана.
Евхаристија се појавила заједно са Црквом, пошто је природа саме Цркве евхаристична. Црква се у Светом Писму назива «Телом Христовим». Да би се био хришћанин, треба бити живи део тога Тела. Присаједињење нових чланова Цркви је њихово «прирастање» Христовом Телу. Због тога Црква на основу своје природе не може да постоји без Евхаристије.
Прва Литургија је служена на Тајној Вечери, када је Спаситељ рекао «примите, једите од ње сви ...ово чините у Мој спомен» (погл. nапр. Главу 26 Јеванђеља по Матеју). На тај начин је Христос заиста показао да је Он «хлеб живота, који jе сишао с небеса». Задивљујуће је да се Богомладенац Исус и родио у граду Витлејем, што у преводу са јеврејског значи «дом хлеба». Он је постао истински Хлеб за оне који верују у Њега, Хлеб бесмртности и вечног живота.
У првој хришћанској заједници верници су «били постојани у науци апостолској, и у заједници и у ломљењу хлеба и у молитвама ...и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца» (Дела.2, 42:46). Међутим, знајући да је Црква од првих дана свога постојања живела Евхаристијом, ми не можемо с увереношћу да говоримо о томе, какав је био поредак апостолских евхаристијских скупова. У то време се молитве још нису записивале. Несумњиво је само, да су на ранохришћанску Евхаристију велики утицај имале јеврејске молитве, јер се Новозаветна Црква родила из Старозаветне. Сама Тајна Вечера је била организована по угледу на јеврејску пасхалну трпезу. На основу књиге Дела апостолских можемо да сазнамо главне елементе Литургије тога времена: окупљање свих заједно, учење, молитва и ломљење хлеба.
Већ од II века чин «Вечере Господње» почиње да се усложњава. У њему се већ могу издвојити основне карактеристике каснијих анафора (грч. «узношење» - молитва за освећење Дарова, део саверемног литургијског чина). Ево како Литургију II века описује свети Јустин Мученик (Филозоф): «Ту храну називамо Евхаристијом (благодарењем), и ником другом не дозвољавамо да учествује у њој, већ само ономе који верује у истинитост нашег учења и који се умио (верски обред) на остављење грехова и поново родио, и живи тако како је заповедао Христос ...У такозвани дан сунца окупљамо се у једном месту – сви који живе по селима и градовима – и читамо, колико нам то време дозвољава, дела апостола или пророчке списе. Потом, када чтец заврши са читањем, руководилац скупа нас поучава и саветује да подражавамо те предивне ствари. Затим сви устајемо и узносимо молитве. Када завршимо молитву, тада ...се приноси хлеб, и вино, и вода; руководилац скупа такође узноси молитве и благодарења, колико он може. Народ показује своју сагласност речју амин, и Дарови се деле свакоме, а онима који нису ту шаљу се преко ђакона ...Ми се окупљамо у дан сунца, јер је то први дан, у који је Бог, изменивши мрак и твар, створио свет, и Исус Христос, Спаситељ наш, је у тај дан васкрсао из мртвих» (Прва апологија, 66-67).
Из овог описа се види, да су се евхаристијски скупови редовно одржавали у дан сунца (касније су почели да га зову даном Господњим). «Дан сунца је – пагански назив првог дана у седмици, недеље. Тај дан је наредни после суботе, седмог дана – постоји дан не само први већ и осми. Он је у старозаветној традицији сматран првим даном стварања, а са доласком новозаветне благодати не само да је постао дан Христовог Васкрсења, већ и дан будућег века, дан јављања Царства Божијег. На тај начин, - пише прот. Јован Мејендорф, - је установљиван општеприхваћени у светоотачкој литератури типолошки паралелизам: стварање света и његово обнављање (спасење) су се десили једног те истог дана. Представа о томе, да ће крај света такође бити у недељу, се заснивала на томе, да је Христово Васкрсење било почетак, предосећај наступајућег краја света и победе будућег Царства». Цела седмица заједно са суботом је – одраз садашњег века, палог света, који ће бити побеђен са наступањем дана Господњег.
Говорећи о евхаристијском Богослужењу, немогуће је заобићи ранохришћанске «вечере љубави» (агапе). Појава заједничких братских трпеза залази и у апостолска времена. После такве трпезе апостоли су «ломили хлеб, то јест служили Евхаристију. Горе, у опису Литургије код св.Јустина, видели смо да је Литургија одвојена од «вечери љубави». Тешко је судити о степену распростраљености ове или оне праксе.
Ево како агапу описује Тертулијан, хришћански писац II века: «Седа се за сто после молитве Богу; једе се само толико колико је потребно да се утоли глад; пије се онако како приличи људима, који строго поштују уздржање и трезност; сите се тако да те ноћи могу узносити молитве Богу ...После прања руку и паљења свећа свако је позван да пева захвалне песме Богу, извучене из Светог Писма или које је неко саставио ..:» (Апологетски трактат, 39).
Међутим, далеко од тога да је реално организивањe агапа увек одговарало идеалном Тертулијановом опису. Христову Цркву на земљи не чине безгрешни људи, и склоност људске природе ка греху се већ тада испољавала тамо, где смо желели да видимо само светост. Још је апостол Јуда, брат Господњи, указивао на људе, који су «саблазан на вашим вечерама љубави, пирују с вама» (Јуд.1:12). Слично томе, већ у IV веку, после прилива масе народа у Цркву, идеја агапе је била дискредитована људским беззакоњима. Тако су од 418 год., агапе дефинитивно забрањене у Афричкој Цркви одлуком Картагенског сабора. А потом после свега, Евхаристија се потпуно одвојила од агапа, које су биле забрањене због тога што су људи унели у њих превише «телесног», и почела је да се служи само у виду Божанске Литургије. И поред свега, остаци тога што је некада била «вечера љубави» задржали су се и до нашег времена. То су парастоси (за које чак штавише постоји специјални чин у Требнику), благосиљање хлебова на Свеноћном бденију, чин о панагији (служи се у манастирима после празничне трпезе) и освећење и дробљење артоса у дане Свете Пасхе.
У нашој Цркви се служе два чина Литургије: св.Василија Великог (служи се 10 пута годишње) и св.Јована Златоустог (свих осталих дана). Поред тога, средом и петком у току Великог Поста се служи Литургија Пређеосвећених Дарова (не-евхаристијска), после чијег завршетка се верни причешћују Светим Даровима, који су освећени на Евхаристији претходног недељног дана. У поређењу са Древном Црквом, то је крајње мало. Још донедавно се у Јерусалимској Цркви, као и у цркви Санкт-Петербуршке академије служила Литургија ап.Јакова на дан његовог празника (23 октобра). Треба напоменути, да не постоје канонске забране да се служи ова или она древна Литургија.
Каква год да је форма служења Литургије, она увек остаје Евхаристија, и у Чаши се верницима дели један те исти Христос. Духовни живот хришћанина је у свим временима био незамислив без евхаристијског живота, без непрестаног, редовног причешћивања Светим Тајнама. И у време, када се Евхаристија служила после вечерње агапе, и пре сто година човек који верује у Христа се сједињавао с Њим не другачије него преко Причешћа Његовим Телом и Крвљу. «Живети евхаристијски, - пише архим.Кипријан (Керн), - значи не само одлазити на службу, слушати ове или оне дирљиве и лепе песме, већ и причешћивати се. Учествовати у данашњој Тајној Вечери. Причешћивати се не једном годишње или још ређе, већ што је могуће чешће, много пута годишње, уколико је могуће непрестано, како бисмо били у непрекидној вези са мистичним Телом Христовим, са Црквом ... Причешћивати се да би постали једно Тело са Христом, како су учили свети Оци у давнини, ... да бисмо постали синови Божији сједињени са Сином Његовим».
preuzeto sa http://www.kiev-orthodox.org/site/worship/276/
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 10/04 u 07:12 PM
|
Komentari:
Post poslije: SVE JE BOZIJE
Post prije: SLUZIMO NA MNOGIM JEZICIMA