MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Шта је све потребно учинити да би постали људи љубави? На сваком почетку је наравно, крштење!

- Сам Господ Исус Христос је рекао да не може некрштен човек ући у Царство Божије. Господ каже, ко се не крсти, односно ко се не роди поново водом и Духом не може ући у Царство Небеско. Крштење је Света Тајна а онај ко се крштава увек се крштава у име Оца и Сина и Светога Духа. И не само што ће се крстити и постати крштен човек, има ту још већа награда, то је да човек бива наследник Царства Небеског, племић, то је племство и то Божије. Крштењем човек улази у ред изабраних, у царско свештенство.

Зато крштење није мала ствар, требало би о томе више да се прича да би људи знали да се та благодатна сила налази ту, крај нас, да зове стално, да никоме није ускраћена, да никад није касно, једино је касно кад се човек представи у Господу, кад се упокоји, тада нема више могућности да се крсти. Ја препоручујем и нарочито Православна црква благосиља крштење чим се дете роди. Управо зато да би га увели у ред крштених људи и још нешто, ако поштено размишљамо и учимо како Света Црква учи онда је крштење улазак у Цркву, а Црква је лађа која не тоне,

Црква је лађа нашега спасења. Значи ако смо у тој Цркви, видели смо и у Старом Завету да нису страдали људи у тој лађи. Исто је тако и данас, крштени људи улазе у Цркву спасења, не било какву цркву. Значи, Света Тајна Крштења би требало да буде неминовна за сваког човека на овој земаљској кугли, јер је Бог то желео, Он је то рекао, Бог је то изволео, не ја, нити било каква друга партија, организација, наука, него то Бог позива.”

Шта се дешава на Светој Тајни Крштења?

- На Светој Тајни Крштења најважнији је моменат што се човек крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. Он се крштава, не било у име чега, него у име Бога љубави. Печат Дара Духа Светога свештеник ставља на новокрштеног човека и на основу кумовог Амин то се уважава и остаје благодат Духа Светога. Истовремено смо га крстили и запечатили печатом Дара Духа Светога и тај печат који се стави тада на крштеног човека нико никада више не може разломити до Страшнога Суда, до праведнога Суда Божијег. Печат Дара Духа Светога је победа, истог момента када се крстио човек је стекао победу по благодати Божијој и он више није онај обични човек као што је малопре био. Преобразио се душом и савест му се преобразила, осетио је благодатни дар Божији, благодатни дар крштења, као кад би једном сиромаху завештали огромно имање и назвали га својим наследником, он би се свакако изненадио пријатно, добија а није се много трудио, из послушања према вама он је добио наследство. А овде не неко, овде се тачно зна, овде се даје Царство Небеско крштеном човеку и то не по некој заслузи. Православни заслугу много не уважавају, више говоре о благодати Божијој. Све што имамо то је благодат Божија, благо џабе дато. А то се добија Светом Тајном Крштења. После тога човек добија многе друге Свете Тајне, као што су рецимо, у перспективи благодат свештенства, благодат брака, благодат исповести, благодат причешћа. Причешће је јако велика сила Божија и милост Божија, где се добија Тело и Крв Христова. А кад човек то добије он постаје Христов човек, ратник који се туче са сатаном, са грехом, са адом. Хришћани су људи племенитог духа, то су људи који ратују са поднебесним силама, отпалим духовима, како апостол Павле говори: “Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју."(Еф.6,11-12) Дакле, ми ратујемо са нечистим дусима и то свакодневно. И на самој Светој Тајни Крштења ми се с њим тучемо, пљујемо на њега, газимо га ногом. Значи, без Свете Тајне Крштења ми православни не би могли ништа постићи по благодати, него само онако нешто отприлике као људи некрштени који се боре а никада нису сигурни да ли ће стварно њихова борба имати свој вечни смисао. Као што у Старом Завету налазите људе који живе јако дуго, па се онда питају, је л’ могуће да су они толико живели, постају празни, да не кажем без смисла, без дубоког смисла, површни смисао, временски постоји, али не и дубоки. Правослани људи улазе Светом Тајном Крштења у вечност и онда лакше разумеју верујуће људи који говоре о својој сталној садашњости, е то је благодат и дар Духа Светога који нас људе чини по милости Божијој великим људима, великим зато што се молимо Богу за спас рода људскога а боримо се против злих духова поднебесја. Христос је страдао на крсту не на земљи, нити на небу, напротив између неба и земље, на крсту је висио, зато што у ваздуху, у том простору станује сатана и његове слуге, он је ударио на њих, не мало, није мало ударио у ђавола, он је ударио на космичку звер и сломио јој кости смртно, сломио крстом часним, крсним страдањем, сатро је смрт. Он јесте страдао, јесте умро на крају, али је победио смрт. Зато се каже: “Христос васкрсе из мртвих, смрт смрћу уништи, и свима у гробовима живот дарова”. Значи, не само буквално у гробу оном који је у земљи доле, него напротив и овим гробовима у нама, наше побркане савести, идолопоклоничке наше мисли, све је то умртвљено и победа је дошла. Зато апостол Павле и каже: “Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?"(1.Кор. 15,55) Апостол је већ осетио Христову победу као своју победу. Тако је са Православнима, сви смо ми на неки начин у маломе, малим словом писано, апостоли.”

Шта је циљ хришћанског живота? Свети Серафим Саровски, рецимо подсећа да је циљ сваког хришћанина задобијање Духа Светога!

- Добро је рекао св. Серафим Саровски, задобијање Духа Светога, то значи задобијање Царства Небескога. Бог Свети је свуда и све испуњава, ризница добара, давалац живота, значи ми кажемо: “Дођи, усели се у нас!” Хришћанско крштење је улазак у ту благодат, где Дух Свети царује. Лепо је владика Николај одговорио на питање католика како ми немамо папу, он каже, имамо папу, како ви то не знате, наш папа је Дух Свети. Не онај видљиви папа, архиепископ Рима, човек који може да умре, да се смени, не, ми имамо вечито живот Бога који води нашу Цркву, Он је глава наше Цркве, благодатна сила која нас држи. Дакле, ми Првославни учимо да је глава Цркви Господ Исус Христос, а Дух Свти је онај који оживљава сваког члана Цркве. Зато га и печатирамо на Светој Тајни крштења.

“И по молитви помазује свештеник крштеног Светим Миром, правећи знак крста: на челу, очима, ноздрвама, уснама, оба уха, прсима, рукама и ногама, говорећи: Печат дара Духа Светога, амин.” (Мали Требник, Призрен 1994.)

Дакле, онај који улази у Цркву има свога вођу, свога папу, а то је Дух Свети. И Николај је у праву кад каже том католику да имамо папу, само што га не може бирати сабор у Цариграду, концил, он је вечити, он је та сила која одржава Цркву и ту је та саборност јака баш захваљујући благодати Духа Светога. Црква је испуњена заједницом људи и анђела. Отуд долази реч Христова: “А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, врата пакла неће је надвладати."(Мт. 16,18) Дакле, каже се, ни врата адска неће јој одолети, не људи, ни сатана, јер су овде спојени у Цркви анђели и људи а глава те Цркве је Господ Исус Христос а благодатна сила која одржава то је Дух Свети. А сећате се времена комунизма и револуције када се говорило, Црква је готова, направљена је револуција и Цркве више нема. Комунисти су прогонили вернике и Цркву, али они су прогонили оне што су могли стићи, оне што се нису ни крили, али Црква невидљива је огромна, велика, то се не може појмити. Па и данас, можемо да посматрамо неке промене у европском човеку, имали смо католичку традицију, па и протестантску, и они су почели лабаво то некако да посматрају, не може то тако, па, ви сте били светлост свету. Не може се дозволити да тако се падне морално, као на пример, гледам тамо негде у Европи, у једној кући станује кер, нема човека, то је јако опасан сигнал за Европу, опасан, на жалост, имао сам прилике да видим и у кућама на Балкану, чак и код нас Срба, кер у кући царује, какав кер, кућа има домаћина, жену, децу, живу силу, а не керови и електронске секретарице и онда кажемо још да смо нешто успели. Нисмо, напротив, пошли смо против себе. Нећу да критикујем ни Европу, ни Србију, јер и Србија је део Европе, а Бог нас све воли. Подсећам да имамо молитву, пост, бдење, то су наша средства за напредовање и да Бог сачува и охрабри европског човека да он рађа, да види своје синове у кући, песму да чује а не лавеж паса. Ту је и велика улога нас Православних, сви несумњиво гледају на Православну цркву шта ће урадити у овим временима. Шта добија човек Светом Тајном Крштења? Добија победу баш над овим искушењима о којима причамо, да се не деси да један човек, православни, крштен у име Оца, Сина и Светога Духа дозволи да његова кућа буде празна, а има жену, има перспективу, комплетан је, читав је, има све и задовољио се тиме да има кера и слуша лавеж уместо дечијег смеха и граје. Па то не сме да се деси, зато треба постити и молити се Богу дан и ноћ. Пост је духовно крило на коме се лети у небо, зато је Господ и рекао: “А овај се род не изгони осим молитвом и постом."(Мт. 17,21)

Неки кажу да би пост требало временски смањити, олакшати, променити, да не одговара духу времена.,

- Нису упућени они који то кажу, не знају, цео свет гледа сада на Православне, и увек је гледао као на једини поуздани стожер духовности која је небом откривена религија, није то обична религија, то је надрелигија и има своје правило како се понаша, како се ради и како се спашава у Цркви. У Православној традицији сачувано је учење до дана данашњег, без обзира на нека мала размимоилажења у административном смислу, неке ситне расправе, то ништа није нарушило православно учење и ту не треба ништа мењати.

Ако је Православље стожер духовности, зашто је у мањини?

- Ви сте приметили често пута где Господ говори: “Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, зач.67, 37). Нема потребе за великим бројем, сећате се кад каже: “Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне."(Мт.13,33)

Значи, жена је благодатни дар Цркве на земљи, брашно је као благодат, значи да се умножава Црква, рекли би нема много православних у овом свету кад би бројали ако то ико може избројати. Али рецимо да можемо, онда морамо сабрати ту цркву, направити саборност од почетка, од првих векова, па би имали знаш које цифре, не би се могло никако написати, то није мала Црква. Црква и даље расте, иде, јер њезина глава није тако мала да би ми то могли обухватити неким својим бројевима и бројањем. А Господ је ипак баш на ову радозналост нашу одговорио, не бој се мало стадо, ја сам с тобом. Господ је с нама, зар је то мало, Господ може да спасе целу васељену. То је најлепше речено устима Господа Исуса Христа, а знао је да ће бити нас који ћемо се на неки начин плашити што нас сад нема милијарде, или две, није то срећа. Он је имао само дванаест апостола па и од то тих дванаест, сетите се, на Голготи је остало само двоје чељади, његова мајка Пресвета Богородица и Свети Јован Богослов и он на Крсту и то троје је била жива Црква, непобедива. А данас нас има више од троје. Нема страха због броја, зато он опомиње да се не плашимо као мало стадо него да гледамо да не грешимо, то је јако битно, да се не препустимо греху, да се не улењимо, не паднемо у униније, у тромост, него да ревнујемо по законима Цркве, како је Христос подучавао. А то што неко предлаже смањење поста и слично, такве предлоге не можемо прихвати, не могу се мењати црквена правила, ко је год предлагао некакве промене осетио је након пар стотина година да је направио грешку. Е сад, ту грешку онај ко је горд не може ни да исправи. Ако је Црква установила пост средом и петком, ако имамо васкршњи, госпојински, петровски, божићни пост онда то важи и за мене и за друге, не може бити, ти сад Стефане држи часни пост на води и уљу, ја могу месо, он тамо може јаје. Ту се јавља тај расцеп црквени како кажемо између Цариграда и Рима, па се два епископа нису могла сложити око многих питања. Мора да буде понекад и расцепљеност, али у корену нема расцепљености, то је Јеванђеље.

Човек се крстио, вежбао у врлинама али то није довољно да би био добар хришћанин.

- Није ни мало вежбати се у врлинама, врлина има много, рецимо, врлина милосрђа може много да помогне, па врлина мира, па блажени који плачу ради својих грехова биће помиоовани, блажени кротки они имају послушање Цркви и то је врлина, блажени миротворци све су то врлине које се набрајају у блаженству: “Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; Блажени који плачу, јер ће се утешити; Блажени кротки, јер ће наследити земљу; Блажени гладни и жедни правде, јер ће наситити; Блажени милостиви, јер ће бити помиловани; Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети; Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско; Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене."(Мт.5,3-11) Ако хоће крштени човек да се вежба у врлинама и да са тим врлинама дође пред Бога није мало, то је довољно, то може бити спасоносно и да настане блажени живот, не можда потпуно у Царству Небеском, али то може човеку да помогне да стекне помиловање Божије. Али да би ви осетили благодат живота у Христу онда су ове врлине претходница, оне су као нека оријентација и потпора. Ако се каже, блажени милостиви биће помиловани а кад се добије од Бога помиловање значи опроштено је. Може се много постићи са врлинама, ако би дао Бог да православни хришћанин држи врлине до краја онда ће бити и благодат Божија са нама.
Некога је Господ обдарио са пуно врлина а некога није, како човек да зна коју врлину да негује како би напредовао у духовном животу, шта да чини а шта да не чини. Има људи који су по природи мирни а има их који нису...

- Карактери су код људи променљиви, има неко карактер који је јако оштар али не значи да не може да се промени, имате људи који мењају карактер на добро, имате да мењају на зло. У духовном смислу гледано мање је важан карактер, то је лична, урођена ствар, значи може се бити бољи, човек се може мењати. Неко је добре нарави и остаје такав, а неко се мења. Рецимо, знамо да је човек имао добар карактер, позитиван, исправан али га је пореметио неким својим слабим владањем, рецимо алкохолизмом, дуваном, разбојништвом, насиљем, развратом итд. онда ми као православни хришћани а посебно Црква зове и пита, шта то би с твојим карактером, твој карактер није то, био си јако добар човек. Значи, карактери су променљиви. А карактер изградити у човеку не може се тако велик и узвишен без благодати Духа Светога, без Цркве, без духовника. Значи, да би изградили карактер у човеку прави, свештени карактер који има у себи Бога, не може се осим оним путем који је установила Црква, значи путем исповести, причешћа. А кад појединац поправи себе, помоћи ће и многима око себе. Човек треба да има такав карактер да никога не саблажњава. Подигните ниво свога карактера. Свети Серафим Саровски је говорио, ако смирите себе пред Богом и умирите се како Бог заповеда, ви сте мноштво људи спасили и ако се појавите као миран човек људи би некако да уђу у тај ваш мир и обратно, људи ће бежати од човека немирна и преког карактера. Бог нам је дао благодатну силу а то је превенствено покајање, исповест, причешће и ето спасоносног мира како нам је показао и Господ Исус Христос. У Господу је савршени мир и ако се ми причешћујемо и ако се он усељава у нашу душу у срце, Он је духовна храна која мења нашу свест, савест и постајемо бољи људи и као такви можемо очекивати да спасемо себе и некога крај себе, испред себе и иза себе.”

ДАР ПОКАЈАЊА

Покајање је суштински појам хришћанства. Одакле човек да крене, може ли рећи ја сам погрешио, покајаћу се, и шта онда?

- Покајање је дубљи појам а не рационалан, мора се ући у неку руку у суштину душе и срца а то је осећање - ја сам грешан! Схватање огреховљености једини је лек, јер је за спасење нужно покајање. Значи, ако хоћемо да се спасемо од греха који је прародитељски, генетски некако постоји у људима, иако је он Светом Тајном Крштења опран, али опет смо грешили, падали смо у грех, неминовно је да човек греши. Да би то избегли Бог је дао дар покајања а то покајање мора увек да се изведе тако што има неко између тебе и Бога, увек се каже грешан сам пред Богом, грешан сам због греха, али како, мора неко да посредује. То је Црква добро одредила, ставила духовника, значи ставила човека који стоји између тебе и Бога. Рецимо, сагрешио сам због лагања, крађе, превара, оговарања, отимања, псовања, насиља, а ти као сведок, као свештеник имаш благодат Божију да стојиш над таквим праштањем, значи потврђујем пред Богом да си ти тај који се кајао а ја имам ту власт Богом даровану да те тога разрешим. Бог је апостолима рекао: “Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу."(Мт. 18,(Зач. 76),18) Та благодат дана апостолима пренешена је и на свештенике преко епископа. Зато ми увек кажемо да ли знаш неког доброг духовника, искусног, старијег а под тим подразумевамо и ако је старији да је искусан, ишао би да ме нешто исповеди. Зашто не идеш код млађег? У човеку се јавља основна сумња, да ли ће онај млађи уопште моћи издржати кад ја будем причао моје грехове, кад буде видео какав сам грешник и бедник, ајде онда идем код оног старијег који је много више чуо и видео, па њему неће то бити необично, он ће сигурно расудити боље. Дакле, да би грех савладали нама нема другог рецепта датог сем покајања.

Данас је можда појам греха затамњен, знамо да нас светшеници и монаси често подсећају да на исповести не говоримо о другима него о себи.

- То се дешава, често сам говорио људима, напишите грех, објављујете туђе грехове и муке које су вам други нанели, али то није твој грех, грех је ако си ти некоме нанео увреду и грех, није грех кад је неко тебе ишамарао на пијаци, значи његов је, твој је ако си ти неког истукао, опљачкао, понизио пред људима, испсовао, можда тукао. Велики проблем је непознавање, људи обично сматрају да у својој исповест треба да кажу рецимо, да га је комшија увредио а не схватају да је то комшијин грех а не њихов грех, и ти нема шта да износиш шта је комшија урадио јер Бог то види. Е, али неће да каже онда када је он комшију увредио, повредио владањем или речима, изнвервирао, него говори како је он пострадао. Значи, не схвата се исповест као могућност да нам Бог опрости грех него као право да ја оптужим некога пред Богом. То вам је као када бих ја дошао у вашу кућу и причао како сам рецимо, пострадао од комшије и нећу му опростити никад, значи да смо жељни освете.

Како спознати своје грехе и борити се против њих?

- Пазите овако, сваки грех саплиће човека, да ли умно, да ли физички, узмимо просту једну ствар која је свакодневно присутна, неко каже попићу једну, две чаше, није то страшно, али ако се две попију, трећа ће доћи на ред, па онда се каже четврта и пета никоме не смета, то се певало. И шта ћемо онда? Значи моје мишљење је да треба грех сваки зауздати, или му дати једну границу до које сме да иде и ни милиметар не попуштати, ако пређемо ту границу одмах се исповедити и казати духовнику да си погазио своју сопствену заповест, а није ти нико то наредио. Важно је да Бог види твоју ревност, да се трудиш, а не шта ме брига! Алкохолизам је порок који изазива трагичну ситуацију и последице. Алкохоличар је жив али је мртав, има име да је жив али је мртав. А да не говоримо сад о развратном понашању где људи руше свој углед и углед породице, и на крају најстравичнија ствар, упропасте све, ближње, и богатство што су стекли, и углед пред људима. Или, то се исто често дешава, неко је занимљив, насмејао се некој жени и она њему, и не стану на томе и дође до катастрофе такве да просто он не зна да се извуче из тога, постаје роб самоме себи а био је газда, био је господин а постао је ништа. Ама људи, ја гарантујем 95 посто пада морала, и физичкога, и материјалнога у људима руши се усред греха. Грех проузрокује сваку невољу над човеком, и болест, болести се јављају, то је скоро проф. Јеротић рекао овде, свака болест, свака бол је психосоматске природе, ту се слажем с њим. Значи, не може друкчије ни настати, то мора човек да схвати, здрав човек, поносан, фин, леп стаде у Едемски врт и све му се покоравало, био је прекрасан, сличан Богу и онда кад је почео да грамза дошао је у ситуацију малтене да се боји шушња кад шушти крај њега. Замисли цара који влада васионом а боји се шушња, грех проузрокује слабост, страх, беду невиђену, грех је лоша појава, он долази од стране негативне силе, тј. сатане, он тера човека да греши јер је и сам због греха пао, због