LITURGIJSKI TEKSTOVI
Литургија је основно искуство Цркве, основа живота Цркве, сама Црква и вечна судбина људскога рода. Због тога предавати о литургији не значи саопштавати акта историјска, аналитичка или било која друга, него вршити посао мистагога - онога који уводи у тајну, односно онога који уводи у живот и објашњава у чему се он састоји.
РЕЧ „ЛИТУРГИЈА”
Не можете бити литургичар или библиста или патролог (онај који изучава Свете Оце), уколико истовремено не знате и све могуће контексте у којима та ваша дисциплина стоји. Литургичар мора да буде и библичар и историчар Цркве и обрнуто.
Грчка реч „литургија” значи заједничко, опште дело једне целе заједнице, чије се последице односе на све њене чланове. (На пример, у Античкој Грчкој, уколико би се услед кише излила река, и град кренуо да подиже брану, ту би сви притрчали, не само професионалци, него и жене и деца и сви који су присутни да се не би подавили. То заједничко дело – сви раде, а сви су спасени, би се називало литургијом.
Тако литургија данас, наша, је заједничко дело. Подразумева све који се скупе на молитву, све присутне из свештенства а имају за последице преображај личности, сједињење у заједницу Бога и људи у вечни живот.
МОЛИТВА ЗАХВАЛНОСТИ
Литургија има још један атрибут који се уз њу додаје. Назива се евхаристијска литургија или се пак сама служба назива евхаристија. Реч евхаристија на грчком значи благодарење, а евхаристијски – благодарна литургија. Тиме се указује њен специфични карактер у односу на друге литургије, а то је да је њена основна функција да се сабере народ Божији, крштени православни хришћани, и да благодаре Богу. То је молитва захвалности.
Свету литургију Црква служи првенствено у дан недељни, пре подне и на празнике. Ми имамо у нашем обреду, који се зове Византијски, код православних хришћана, две најчешће служене литургије које се зову Василија Великог и Јована Златоустог.
Свака литургија има одређен број основних конститутивних делова.
САБРАЊЕ
Први део литургије је сабрање. Да би могла да се служи света литургија ми морамо да имамо црквену заједницу која се сабрала. Пошто је литургија заједничко дело, она је дијалошка молитва. Монолошка молитва је када узмемо молитвеник и читамо молитве Богу сами код куће.
Када је учињено сабрање, долази до читања Светога Писма. Читање Светога Писма је други велики део литургије. То читање није исто као читање Светог Писма код куће или на неком другом месту. Ми верујемо и искуством доживљавамо да када слушамо Свето Писмо на литургији, ми слушамо живи Божији глас. Библијске приче, догађаји и поуке нису ту као некада речене, па се ми њих сада подсећамо, шта се некада некоме рекло и шта би то значило евентуално за данас. Него су директно, данас нама упућене. Свето Писмо је увек на почетку, зато што увек у духовном животу, Бог има иницијативу. Прво се Бог се обраћа нама, а ми онда одговарамо Богу. Литургија је дакле, обраћање Бога нама кроз Свето Писмо и наш одговор Богу кроз молитву. Дух Свети силази на онога који тумачи Свето Писмо у сазвучју сопственог образовања, односно онога шта је научио читајући Велике Оце Цркве, аутентичног тумачења Јеванђеља и онога шта доживљава на литургији, а на литургији доживљава светодуховски дар да изабере из тих тумачења она, која се односе на то.
ДОНОСИМО ДЕЛОВЕ СТВОРЕНОГА СВЕТА
Након тумачења Светога Писма долази следећа фаза која се зове принос. Литургија није само ствар ума – ментална, духовна и емотивна. Она је психофизичка стварност. У литургији, контакт са Богом остварујемо не као на јутарњој или вечерњој служби, када се молимо Богу, него поред тога што говоримо, мислимо и осећамо, нешто и доносимо. Ми доносимо делове створенога света, доносимо елементе природе. Откривамо смисао и значај, првенствено хлеба и вина. Хлеб и вино су најелементарнији изрази људске хране. Хлеб и вино су прехрамбени производи и елементи у огромном броју култура и традиција. Они су сложени елементи. У сложеном више њих учествује. То су елементи у које су људи уткали себе. Док прави жито и вино, човек размишља нешто, има неке проблеме, он има неке радости, има неке молитве, он се Богу обраћа непрекидно. Доносећи те елементе на литургију у Цркву, он кроз њих спаја себе и свој живот Богом. На литургији имамо и уље у кандилима, тамјан, свеће, восак. Видимо да овај свет није неутралан и безвредан, него да је тај свет неопходан да би живели вечно. Не можете доћи Богу без овога света, јер Бог је све створио као своје и наше. Као што не можемо доћи Богу једни без других. Не могу ја до Бога без вас, него увек с вама и кроз вас и у вама. Не могу до Бога ни без света, за разлику од осталих религија код којих је то могуће, па нешто наслућују и труде се, али немају непосредни контакт.
Због тога, је следећа фаза принос, где узимамо део света и стајемо пред Бога. Постоји молитва, где се каже „Твоје од твојих, Теби приносећи због свега и за све”. То је основа жртвеног процеса. Када се каже „Твоје дарове” значи да ми препознајемо и признајемо да је то шта смо донели и ми сами који доносимо, да нисмо ми нека аутономна бића (сами себе створили и сами себи полажемо рачуне), него да смо Божији. Акт захвалности је један од најсуштинскијих религијских актова приношења. Ми захваљујемо Богу за оно што је за нас учинио. А Бог када види да ми то хоћемо, тако се молимо и постављамо, он тада, елеменате светске које смо узели - хлеб и вино -, „претвара и благосиља Духом Светим, и од њих чини тело и крв сина свога љубљенога, Исуса Христа” - што зовемо Светим причешћем. Свето причешће значи сједињење са Богом и са људима узајамно, односно пуно учествовање у Литургији. Када се причестимо, ми нисмо ништа надприродно учинили, него једино нормално.
Владимир Вукашиновић, професор Богословског факултета
ЛИТУРГИЈСКИ ЖИВОТ
НОВА ЗАЈЕДНИЦА СА НОВИМ ЖИВОТОМ
Служење, вршење евхаристије (литургије) може најпре да се схвати као путовање или процесија. То је путовање Цркве у димензију Царства Божијег.
Употребљавамо ову реч „димензија” јер изгледа да она најбоље одражава начин нашег тајновитог уласка у васкрсли живот Христа. Слика је „оживљена” ако се посматра у три уместо у две димензије. Присутност треће димензије дозвољава нам да много боље видимо стварну слику онога што је било снимљено на фотографији. Скоро на исти начин, мада је наравно, свака аналогија осуђена на неуспех, наш улазак у присутност Христа, улазак је у четврту димензију, која нам дозвољава да видимо крајњу реалност Живота. То није бежање из света. Пре се може рећи да је то долазак на раскршће са којег се реалност света може видети много потпуније.
ПРЕОБРАЖЕНИ У ЦРКВУ БОЖИЈУ
Путовање почиње онда када хришћани оставе своје домове и постеље. Они стварно остављају свој живот у овоме садашњем и конкретном свету, и без обзира да ли треба да путују петнаест миља или да пређу само неколико улица, светотајински акт се већ дешава, акт који је услов свега осталог што треба да се деси. Јер, они су сада на путу да образују Цркву, или да будем прецизнији, да буду преображени у Цркву Божију. Они су били до тог момента појединци, неки бели, неки црни, неки сиромашни, неки богати, били су „природни” свет и природна заједница. Сада су они позвани да се „саберу наједно место”, да понесу са собом своје животе, свој „свет” и да буду нешто више него што су били: нова заједница са новим животом. Ми смо ту већ превазишли категорије заједничког богослужења и молитве. Сврха овог „сабирања заједно” није у томе да се природној заједници просто дода религијска димензија, да се она „побољша” учини „одговорнијом”, више хришћанском. Циљ је да се оствари пуноћа Цркве, а то значи да буде присутан Онај у коме све добија свој крај и има свој почетак.
СТВАРНО ОДВАЈАЊЕ ОД СВЕТА
Значи, литургија почиње као стварно одвајање од света. У нашем покушају да хришћанство учинимо примамљивим за човека са улице, ми смо често умањили, или чак и сасвим заборавили, ово неопходно одвајање. Ми се упорно трудимо и желимо да хришћанство учинимо „разумљивим” и „прихватљивим” за овог митског „модерног” човека са улице. А, заборављамо да Христос, о коме говоримо, „није од овог света”, и да Га после Његовог васкрсења нису препознали чак ни Његови ученици. Марија Магдалина је помислила да је вртар. Када су Његова два ученика ишли у Емаус „Исус им се приближи и иђаше са њима, а они Га нису препознали све док није ”узео хлеб и благосиљао га и преломивши даваше им„ (Лк, 25:1516,30). Он се јавио дванаесторици ”кроз затворена врата„. Очигледно је да више није било довољно да се једноставно зна да је Он син Маријин. Није постојала никаква физичка нужност по којој би се Он препознао. Другим речима, Он више није био ”део„ овога света, ове реалности. Препознати Га, ући у радост Његове присутности, бити с Њим, значило је преобратити се у другу реалност. Христова прослављеност нема у себи принудни, објективни доказ Његовог унижења и крста. Његова прослављеност је позната само преко тајанствене смрти у крстионици, преко помазања Духом Светим. Позната је она само у пуноћи Цркве, када се она спрема да дочека Господа и да учествује у Његовом васкрслом животу.
ВРАЋАЊЕ У СВЕТ СА ”РАДОШЋУ И МИРОМ„
Рани хришћани су били свесни да морају да се вазнесу на небо, где се и Христос вазнео, да би постали Храм Духа Светога. Они су такође били свесни да је ово вазнесење основни услов њиховог постојања у свету, њиховог служења свету. Јер, тамо на небу они су били загњурени у нови живот Царства небеског, а када су се после овог ”литургијског вазнесења„ враћали у свет, њихова лица су зрачила светлошћу, ”радошћу и миром„ тога Царства. Они су, заиста, били Његови сведоци. Они нису доносили никакве програме нити теорије; али ма где да су долазили, клијало је семе Царства небеског, вера је била огњена, живот је бивао преображен, немогуће је постојало могућим. Они су били сведоци, а кад су их питали ”откуда сија та светлост, где је извор њене снаге„, они су знали шта да одговоре и знали су куда да поведу људе. У Цркви данас ми тако често сусрећемо исти онај стари свет, а не Христа и Његово Царство и не схватамо да данас нигде не стижемо, јер иза себе ништа не остављамо.
(Протојереј Александар Шмеман: Евхаристија)
ЖИВОТ НАМ СЕ ВРАЋА КАО ДАР
Пре него што се причестимо небеске хране, преостаје још један апсолутно битни чин: молитвено заузимање, ходатајство (интерцесио). Бити у Христу значи бити као Христос. То значи да треба да учинимо да наш живот буде идентичан Његовом животу; да сваки наш чин буде чин Његовог живота. А пошто Он увек живи да би посредовао, за све „који преко Њега долазе Богу” (Јев, 7:25) и ми не можемо а да не прихватимо Његово заступништво (за свет), као своје.
СВЕТ ОСВЕТЉЕН ХРИСТОМ
Црква није друштво у које се бежи из овога света, било групно или појединачно, да би се окусило вечно блаженство. Причешће није „мистични доживљај”. Ми пијемо из чаше Христове, јер је Он сам себе предао за живот света. Хлеб на дискосу и вино у путиру подсећају нас на оваплоћење Сина Божијег, на крст и на смрт. И то је радост Царства небеског, која нас подстиче да се сећамо света и да се за њега молимо. Заједница са Светим Духом омогућава нам да волимо свет Христовом љубављу. Евхаристија је света тајна јединства и тренутак истине. У њој ми видимо свет у Христу, онакав какав је он стварно, а не онакав каквог га ми видимо из нашег субјективног угла посматрања, који је ограничен и пристрасан. Ходатајаствовање, мољење и брига за друге почиње овде, у слави месијанске трпезе, где је и прави почетак мисије Цркве. И када смо „одложили све бриге”, чини нам се да смо оставили овај свет, а, у ствари, тек тада смо га открили у свој његовој реалности.
СВЕТИ ДАРОВИ
Заузимање чини једину реалну припрему за причешће. Јер, у причешћу и кроз њега, ми постајемо не само једно тело и један дух, већ бивамо обновљени за ону једнодушност и љубав коју је изгубио свет. И сада, у Молитви Господњој ми резимирамо велику евхаристијску молитву. У њој свака молба одражава потпуну и целокупну оданост Царству Божијем у свету. То је молитва коју нам је сам Христос дао и учинио да она буде наша молитва, исто као што је учинио да Његов Отац буде и наш Отац. Нико није достојан да прими причешће. Нико није за њега припремљен. У овом тренутку све заслуге, сва праведност и оданост, нестају и губе се. Живот нам се враћа као дар, слободан и божански дар. И баш због тога у Православној Цркви ми евхаристијске елементе називамо светим даровима. Адам је поново уведен у рај, извучен из ништавила постаје крунисани краљ свега створеног. Све је слободно, ништа не дугујемо, а ипак је све дато. И стога највећа смерност и послушање је у томе да се прими дар, да кажемо „да” у радости и благодарности. Ништа сами не можемо да учинимо у тренутку када смо причасници, јер тада сви постајемо оно што је од вечности Бог хтео да будемо.
ИЗАЂИМО У МИРУ
И сада је дошло време да се вратимо у свет. „Изађимо у миру”, каже свештеник излазећи из олтара; ово је последња заповест литургије. Ми не смемо да останемо на Таворској гори. Иако знамо да је добро бити тамо, ми се враћамо. Но, „ми смо видели истиниту светлост, ми смо примили Духа небескога”. И као сведоци Духа, морамо „отићи” и отпочети мисију Цркве, која нема краја. Евхаристија је била крај путовања, крај времена. И сада је поново почетак, а ствари које су биле немогуће поново су нам откривене као могуће. Време света је постало временом Цркве, временом спасења и избављења. Бог нас је учинио компетентним, одговорним, као што је рекао Пол Клодел, да будемо Божији сведоци, да испунимо оно што је Он учинио и што увек чини. То је смисао евхаристије. Због тога мисија Цркве почиње у литургији вазнесења, јер једино оно омогућава литургију, служење послања.
(протојереј Александар Шмеман: Евхаристија)
О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ ВЕРНИХ
„Ако нe једете тела Сина Човечјег, ни пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Joв. 6, 53-55).
Из ових речи Господњих јасно се види како неопходност приступања Светом Причешћу, тако и корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и ca хришћанином. Родивши се духовно у Светом крштењу, у тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одржавамо божанском храном - Светим Причешћем. Њиме превасходно долазимо у најтешњу везу и јединство ca Христом Животодавцем, постајемо „сателесници” с Њим. Свети Кирило Јерусалимски каже да сваки који се достојно „причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим”, тако да овом тајном „христоносци бивамо, уносећи у своје удове Његово тела и крв, а по Светом Петру бивамо причасници божанске природе (2 Петр. 1, 4).
HE МНОГА ТЕЛА, НEГO ЈЕДНО
Код Светог Григорија Ниског налазимо објашњење како тo бива: ”Мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом тело Господње будући у нама, све претвара и мења према себи„. Још подробније објашњење, о томе даје Никола Кавасила, велећи да Христова Црква, причешћујући cе хлебом и вином, ”He претвара њих у човечје тело, као што бива с обичним јелом, нeгo се сама претвара у њих, те више (божанско) побеђује тварно. Као што железо стављено у огањ сама постаје огањ (усија се), а нe бива да се огањ претвори у железо.
Сједињујући се у Светој Тајни причешћа ca Христом, у Христу се сједињујемо најтешње и једни с другима. Свети апостол Павле вeли да смо „једно тело ми многи, јер сви од једног хлеба једемо” (1 Кор.10, 17). Тумачећи ове речи, Свети Јован Златоуст развија ту мисао даље: „Шта је хлеб? Тело Христовo… Шта бивају причесници? Тело Христово. He многа тела, нeгo једно тело. Јер као што хлеб постаје сједињењем од (брашна) многих зрна, да се нигде нe виде зрна, нeгo су исто, тако се и између себе и с Христом сједињујемо. Јер се нe храниш ти од једног тела, а он од другог, нeгo сви од истог”.
РАНА ЦРКВА
У старој (раној) Цркви имала је Света евхаристија централни положај у целокупном хришћанском животу. Постати једно са Христом не само духовно, него и телесно, примивши тело и крв његову, и тиме све божанске силе и енергије потребне за живот вечни, осећало се у свести верних не као наредба и дужност него као насушна духовна потреба. Због тога су верни у старој Цркви приступали причешћу на свакој Литургији. Али после добијања слободе, за време цара Константина, преласком у хришћанство незнабожачких маса, нe као раније само из дубоког убеђења у истинитост хришћанске науке и готовости нa све жртве за Христа, нeгo многи из опортунизма, јер су и цap, војни и цивилни управитељи и мноштво народа били хришћани, - ниво хришћанског живота, спремност нa труд око што веће чистоте и светости своје душе, постепено пада све ниже. Укорак с тим, ревност првих хришћана да се причешћују нa свакој Литургији све више хлади.
Зато поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо евангелско учење о неопходности приступања Светом Причешћу, Православна Црква, кроз целу своју историју а нарочито тада, паралелно је развијала и другу новозаветну истину да се највећој и најсветијој тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. Већ Свети апостол Павле опомиње верне да испитују себе и тако од хлеба да једу и пију из чаше, јер који само једе (као обично јело и пиће), суд себи једе и пије. Зато су вели међу вама многи слаби и болесни и доста их је умрло.
ЗАКХЕЈ И КАПЕТАН
Тако се данас постоје два наизглед супротна мишљења честог и веома ретког причешћивања. Између ова два мишљења - каже Блажени Августин - можда би прекратио спор онај који би обојицу поучио да сваки чини по својој вери. Нису се међу собом спорили, нити се један другом супротстављали, Закхеј који је примио Господа под свој кров (Л. 19, 2-6), и капетан који је Господу рекао: Нисам достојан да под кров мој уђеш (MT. 8, 8). Оба су указивала поштовање Спаситељу различним и наизглед супротним начином; оба су патила од греха, оба су примила милост„. Као закључак Блажени Августа истиче: ”Кад се примa ова тајна треба да се прима с расуђивањем. Јер и онај из побожности нe усуђује се да је прима сваки дан, и овај из поштовања нe сме је изоставити ни једног дана„.
Поред редовног приступања причешћу, и уздржање од честог причешћивања може, дакле, потицати из ревности и љубави прима Господу. Hо исто тако и из хладноће у вери и љубави.
Свакако да се одлука у овом тако важном питању нe би могла правилно донети мимо пастира, који као исповедник треба да зна духовно стање чланова своје пастве. Тај принцип постојао је у Цркви од почетка, као што нaм сведочи нe само одлучивање од причешћа, налагање дужине и строгости покајања и јавне исповести за јавне грехе, покајна дисциплина првих векова, нeгo доцнија установа посебних исповедника с прописима о исправци појединих греха, све у вези ca приступањем животворном телу и крви Господњој. Проф. Мирковић зато вели да је свештеникова дужност да енергично препоручује верним ”што чешће примање Светог причешћа„. Али препустити честом Причешћу нe треба све, нeгo само ”оне верне који се чувају од сваког тешког греха, који теже истинитом савршенству, који нe пропуштају да се спреме за Свето причешће према црквеним прописима и чијем причешћу нема запреке. А још чешћем Причешћу, треба припуштати оне верне који уистину живе побожним животом, који се чувају чак и од оног греха у који човек лако пада и који из све душе желе да се сједине ca Христом у Светом причешћу„.
(Патријарх Павле: Нека питања наше вере)
О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА
Узмите једите ово је тијело моје... Пијте из ње сви јер ово је крв моја Новога завета која се прољева за многе ради отпуштења грехова. (Мат. 26,26,27)
Према јеванђелском савету, не треба се бринути и узнемиравати за много (Лк. 10, 41); али као што они који су добро угошћени весело беседе, обраћајући се најпре домаћину, тако и ми, који смо данас учествовали у трпези Господњој, треба да се уз радосне мисли и захвално срце речима прослављања обратимо Великом Домаћину, Који заиста зготови велику вечеру и позва многе (Лк. 14, 16). И они, који се још нису одазвали на позив, нека чују наше радосно исповедање и нека се потруде: нека приђу и окусе и виде да је добар Господ (Пс. 33, 9).
ОН ДОЛАЗИ РАДИ НАС
Ако би човек, који је по звању изнад тебе, кога сви поштују као угледног и испуњеног добродетељима, и коме се не би усудио сам да приђеш како бисте се упознали и зближили, неочекивано послао по тебе, пријатељски те дочекао и позвао за сто, ти би радо похитао да се одазовеш на тај позив, те би се вратио срећан и са задовољством би својим Ближњима говорио о домаћину и о дочеку који ти је приредио. Шта рећи ако би тако поступио Ц