Kucajte, i otvoriće vam se.Molite i biće vam dato…o shiarhimandritu Ipolitu (Halinu)
“Vi ste svetlost svetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji. Niti se užiže svijeća i meće pod sud nego na svijećnjak, te svijetli svima koji su u kući. Tako da svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra djela, i slave Oca vašega Koji je na Nebesima” (Mt. 5, 14-16).
Shiarhimandrit Ipolit (u svetu – Sergej Ivanovič Halin) je rodjen 27 aprila 1928 godine, u blagočestivoj zemljoradničkoj porodici Jovana i Evdokije Haline, u selu Subotino, Solncevskog regiona Kurske oblasti. Posle završene sedmogodišnje škole je radio kao radnik na remontu autoputeva. 1948 godine je bio pozvan u redove Sovjetske Armije.
1957 godine je stupio kao poslušnik u Glinsku pustinju, a zatim je prešao u Pskovo-Pečerski manastir, gde je 1959 godine dobio od arhiepiskopa Pskovskog Jovana blagoslov za postrig u mantiju sa imenom Ipolit. Uskoro je monah Ipolit postao jerodjakon, a 14 juna 1960 godine je bio rukopoložen u čin jeromonaha. Duhovni učitelji oca Ipolita su bili poznati glinski starci. Posle razgona Glinske pustinje u vreme hrušćevske «jugovine», otac Ipolit je postao kelejnik jeroshimonaha Mihaila, poslednjeg valaamskog starca.
Po blagslovu Svjatijejšeg Patrijarha Alekseja I otac Ipolit je 1966 godine upućen na Svetu Goru Aton u ruski Sveto-Pantelejmonov manastir, radi nošenja neprekidnog monaškog poslušanja, gde je proveo osamnaest godina, podvizavajući se u keliji prep.Siluana Atonskog. Na Svetoj Gori je i primio shimu.
Otac Ipolit se 1983 godine vratio sa Svete Gore u Otadzbinu, gde je nastavio da nosi poslušanje u Pskovo-Pečerskom manastiru. 1986 godine je po blagoslovu arhiepiskopa Kurskog i Belgorodskog Juvenalija primljen u klir Kurske eparhije. Otac Ipolit je bio nastojatelj mnogih crkava Kurske eparhije, podižući ih iz ruševina. 1991 godine je bio odredjen za nastojatelja tek povraćenog Rilskog Sveto-Nikolajevskog muškog manastira. Prihvatio je da upravlja manastirom, koji je bio u polurazrušenom stanju. Manastirske crkve su bile razorene u godinama gonjenja na veru. Pod rukovodstvom oca Ipolita, manastir je počeo brzo da se obnavlja. Za 11 godina svog služenja u Nikoljskom manastiru, otac Ipolit je uspeo da okupi oko sebe mnogobrojnu bratiju, i uložio je veliki trud na obnavljanju manastira.
O starcu nastojatelju Nikolo-Rilskog manastira ocu Ipolitu, želim da pišem već odavno. Ali ne zbog toga što želim da svet sazna za mene, ne, jer ja nemam čime da se gordim, već zbog toga što mi je kao grešnom čoveku bila projavljena Božija milost da se sretnem sa velikim svetilnikom ruskog monaštva.
Starac je bio svetlost svima, njegovu ljubav i sastradanje su osećali svi ljudi koji su ga okruživali, i odlazili kod njega iz svih krajeva Rusije, i manastir se polako pretvorio u pravu kliniku za duboko nesrećne ljude, koji su stradali od duhovnih i fizičkih bolesti.
U manastiru su se mogli sresti i bivši kriminalci i prostitutke i magovi, posednuti, kao i duboko verujući ljudi. Hristova ljubav, je sijala iz starčevog srca, kako je to najbolje rečeno u sledećim jevandjeljskim rečima:
“Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni; Ja nijesam došao da dozovem pravednike no grešnike na pokajanje” (Mk.2, 17).
Mnogi nisu shvatali starca i čak su ga i osudjivali, da je od manastira napravio vertep (pećinu), i da smućuje monahe. Da, život u manastiru je zaista bio pun sablazni. Radnici, muškarci i žene, zajednička trpeza, poslušanja, sve je to povremeno dovodilo do tužnih posledica. Ljudi koji su u početku dolazili u manastir, nisu u potpunosti shvatali gde su dospeli i nastavljali su da vode život kao u svetu, ali su potom postepeno, zahvaljujući starčevom rukovodstvu i molitvama, stali na pravi put. Jer su oni upravo u manastiru doživljavali pravo preobraćenje, nastupalo je pokajanje i svest o svojoj grehovnosti.
Tako je bilo i sa mnom. Pre nego što sam došla kod starca, vodila sam život koji nije bio ni blizu hrišćanskog, bacalo me je iz strane u stranu, išla sam po kompanijama, gde smo uz zvuke gitare, pili i pušili, i družila sam se sa mladim ljudima. Čitala sam okultnu literaturu, što me je postepeno dovelo do svakovrsnih fobija i nervoza. Gledala sam u karte, razvlačila sam vunu, iz radoznalosti sam odlazila u sve moguće sekte i opštila sa ekstrasensima. Šta je moglo da izmeni moj uobičajeni način života? Ali, desilo se čudo jer sam tražila Boga. Moja duša, hrišćanka negde u svojoj dubini, jer sam krštena sa dve godine, me je neprekidno opominjala da živim nepravilno, mučila me je savest, često sam ridala i oplakivala svoje ponašanje, ali još nisam znala šta znači Sveta Tajna Ispovesti. I samo ona može da umiri dušu.
Pored toga, počele su da mi se dešavaju užasne stvari, noću sam sanjala zle duhove i da bi se probudila i izbavila od neprijatelja, izgovarala sam u snu “Oče naš” – to je bila jedina molitva koju sam znala u tom trenutku. Mnogo toga sam morala da preživim zbog svog bavljenja okultizmom, ali sam se po volji Božijoj pokajala i spasla, od tog strašnog greha. Potom sam dugo vremena čitala molitve sv:Kirpijanu i Justini, koji izbavljaju od magije i zlih duhova.
I jednom sam sa sestrom otišla kod blažene starice Matronuške. I dan-danas verujem da smo kod starca otišli zahvaljujući njenim molitvama, a u prvom redu naravno zbog molitvi Majke Božije. To je bio naš prvi odlazak kod nje. Danas redovno odlazim u ženski Pokrovski manastir. Sećam se da je bio veoma veliki red, tako da smo najpre stale kod ikone, a potom smo celivale mošti. Sve to je trajalo tri sata, a moja sestra je pre toga u metrou dala prilog jednom poslušniku, koji je skupljao novac za manastir. “Hvala, sestro”, - zahvalio je i rekao nam da je tog dana na Svetogorsko podvorje dovežena ikona Majke Božije “Teodorovska”. Posle Matronuške smo odlučile da celivamo ikonu Presvete Bogorodice. Išli smo tamo s mišlju, da ukoliko i tamo bude veliki red, nećemo čekati. Red je bio veliki, ali smo po Božijem Promislu stali pored nje i zadržali se tu četiri sata. Tamo smo se upoznali sa monahinjom Aleksijom, koja je bila duhovno čedo starca Ipolita. Ona nam je dala adresu Nikolo-Rilskog manastira i ispričala nam o starcu da je prozorljiv i da kod njega odlaze ljudi sa svih krajeva Rusije, kako bi dobili savet i zamolili za molitve.
Sećam se i danas, kako me je s fotografije posmatralo dobro starčevo lice, i unutrašnji glas mi je govorio: “Otićićeš tamo!”
Tamo nismo odmah otišli, kao prvo zato što su počela razna iskušenja, a kao drugo što sam se spremala da diplomiram i sve dane sam provodila u biblioteci, ali čim sam to završila, sela sam sa sestrom na voz i krenula u susret novom životu.
Nikad nisam bila u manastiru, u crkvu sam retko išla, a nisam bila spremna na neudobnost manastirskog života. Zbog toga su prvi dani u manastiru bili za mene pravo iskušenje. Došavši u manastir, nismo znale gde da idemo, kome da se obratimo, i tek vremenom kada sam već bila na mnogim pokloničkim putovanjima, saznala sam da se nastojatelju manastira treba obratiti za razmeštaj. Posle nekoliko mitarstava pronašle smo trpezariju, i tamo smo ostaviviši svoje stvari, pristupili prvom poslušanju.
U manastiru ne vole lenjivce, i sve treba zaslužiti: i hranu i prenoćište, i za to treba nešto i raditi. Nas su odredili da peremo sudove. Sutradan sam čistila drugi sprat crkve sa hladnom vodom iz cisterne. Tajno sam plakala i nagovarala sestru da idemo kući, a potom su ti trenuci prolazili, i obe smo shvatale da još nismo ispunile ono najvažnije zbog čega smo i došle – nismo videle starca. Proživele smo u manastiru dve nedelje, pre nego što smo se sreli sa njim. Za to vreme su nam odredili novo poslušanje – rad na livadi, gde smo sušile blato. Dve mamine ćerke su stajale u vodi u dugim, mokrim suknjama, gumenim čizmama, sa testerama u rukama, i sekle smo grane, a potom smo ih stavljali na jednu veliku gomilu. Sada se prisećam tog vremena sa zahvalnošću i radošću, jer je to tada bilo pravo iskušenje. Ustajale smo rano, potom smo išle na Liturgiju, potom u trpezariju i na livadu. Do nje je trebalo prepešačiti dva kilometra, što je za moskovske nežne noge bio pravi podvig. Uveče su nam donosili hranu iz manastira, večerale smo i odlazile na večernju službu. Spavala sam sa sestrom u manastirskoj kućici, izvan manastira, na veoma uskom krevetu. Potom sam dobila pravi krevet, i to je bila prava sreća, što ovde u Moskvi uopšte ne bih cenila.
I tako, jednog predivnog dana su nam rekli da starac prima. Strašno sam se bojala tog susreta, i mislila sam da će me starac razobličiti i izbaciti napolje. Ali baš nasuprot tome ništa od toga se nije desilo, starac me je primio veoma toplo, i pitao odakle sam, čime se bavim, i blagoslovio me da ostanem neko vreme u manastiru. Govorio je uvek tihim, nežnim glasom, s posebnom intonacijom, koju i dan-danas čujem u svom srcu, kada se sećam naših susreta. Tako sam ostala u manastiru celo leto, a potom sam uvek kad mi se pružila prilika odlazila kod starca, skoro do njegove smrti.
Mene je do sada bilo beskrajno sramota da se prisećam svog ponašanja u manastiru, jer su tamo svi moji gresi isplivavali na površinu, ali mi je starac sve opraštao, sve je opravdavao i pokrivao svojom ljubavlju, jer je znao da se poročna duša ne leči za jedan dan. Kao i da ljudskoj duši predstoji strašna borba, na život i smrt.
Sećam se da sam ga jednom posebno rastužila: želela sam da dodjem kod njega bez pokajanja, u smetenom duševnom stanju, a on se okrenuo i prošao pored mene kao da me nije ni primetio. Kako sam tada gorko plakala, i kako mi je bilo strašno i stidno. Naravno, starac mi je oprostio i potom me primio sa još većom ljubavlju, ali “klinove” koje sam mu zabadala u ruke neću nikada zaboraviti, jer je on veoma često uzimao naše grehe na sebe i bolovao zbog toga nedeljama, ne izlazeći iz svoje kelije. U tim danima bi sve u manastiru utihnulo, i svi su se kajali i počinjali bolje da rade, jer su svi znali da je svako podjednako kriv za starčevu bolest.
Starac nikada nije govorio neke posebno mudre fraze – govorio je jednostavno i kratko. Uvek je savetovao da se čita Psaltir, a pri napadima zlih duhova “Oče naš”. Savetovao je da se čita Akatist Nikolaju Čudotvorcu i poneke duhovne knjige. Jednom sam mu donela knjižicu u kojoj se govorilo o neurozama: “Oče, blagoslovi!”. Otac Ipolit je pogledao na knjigu, i nije mi dozvolio da je ćitam, strogo rekavši: “Čitaćeš u Moskvi, a ovde treba da se moliš”. A potom, kroz nekoliko dana mi je poklonio knjigu o vaspitanju dece. Tada sam pomislila da mi starac savetuje da rodim dete, ali sam knjigu pročitala u jednom danu i u njoj našla sve odgovore.
Sećam se i sledećeg dogadjaja. Spremala sam se da idem u manastir, a u tom trenutku sam se već vratila u Moskvu i radila. Planirajući da odem u Rilsk, napisala sam stihove za Oca Ipolita, s namerom da mu poklonim nešto posebno. Svojevremeno sam ga zamolila da mi da blagoslov da pišem poeziju, i pisala sam je od svojih 12 godina, ali je ona bila nekako mračna. Pisala sam o smrti, samoći, tugi. I starac Ipolit me je upitao: “Duhovne?”. Klimnula sam glavom, i on mi je dao blagoslov. Dugo potom nisam pisala poeziju zbog toga što mi je život proticao u borbi i nisam ni mogla da napišem nešto dobro.
I tako sam nosila starcu stihove i bombone, ne nadajući se previše da će ih primiti. On je sve delio što su mu donosili, a sam je išao u starom podrjasniku. Jednom je Nataša Bagajeva, sada igumanija Nona Alanskog ženskog manastira, koji je otvoren po starčevom blagoslovu i molitvama, došla da ga vodi u bolnicu. I to što je tada ugledala ju je ganulo do suza. Starac, koji je bio na Svetoj Gori, je sedeo na bolničkom krevetu, krotko i smireno, a na noge mu je neko vezao kratke čarape, iz kojih su štrčali neušiveni konci.
Tako sam nosila stihove, posvećene Nikolo-Rilskom manastiru, smatrajući ih najvećom dragocenošću. A u Rilsku sam se zaustavila kod jedne mati i negde sam ih izgubila. Prevrnula sam celu sobu, i svuda pretražila, ali ih nigde nisam našla.
Došla sam kod starca sva uplakana. A on me je tešio, osmehujući se: “Ništa zato, naćiće se”.
Sutradan me je neki unutrašnji glas primorao da podignem jastuk, na kome sam spavala. I tu sam našla stihove.
“Oče! Našla sam ih!” – radosno sam rekla, dočekavši konačno svoj red. Starac se osmehnuo I našalio: “Ne govore uzalud da sam prozorljiv” …
Želim da kažem da starac mnogo nije voleo kada bi neko u njemu počinjao da vidi idola. Često su kod starca dolazili ljudi sa praznim pitanjima: “Oče, sanjao sam san, šta on znači?”. Starac bi se mrštio i govorio: “A ti idi i obrati se nekom prozorljivom starcu, on će ti reći”. Čovek bi se tada urazumljivao, jer su mnogi ljudi odlazili kod njega sa pravim problemima, i on ih je primao čitav dan, retko praveći pauze. Oca Ipolita je često mučio kašalj, i često je bolovao od upale pluća, koju je dobio živeći na Svetoj Gori. Sedeo je pogrbljen, bolestan na taburetu i svakoga tešio, urazumljavao i poklanjao ikonicu. Dešavalo se često da uzmeš od njega ikonicu sa likom Svetitelja koga ne znaš, a potom ili odeš u manastir posvećen tom Svetitelju ili pročitaš nešto o njemu.
Mnogo čuda se desilo po starčevim molitvama Gospodu. Moji roditelji su se venčali po starčevom blagoslovu, kada su došli da vode mene i sestru u manastir. Da sam češće slušala starčeve savete, i moj život bi bio drugačiji, i ne bih učinila toliko grešaka zbog kojih mi je sada toliko stidno i bolno.
Zahvaljujući molitvama oca Ipolita u meni su se postepeno dešavale promene: ostavili su me ljudi koji su doprinosili uvećanju mojih grehova, nije mi više bio interesantan život koji sam vodila pre nego što sam njega srela, počela sam da odlazim u crkvu i potrudila sam se da se okružim pravoslavnim ljudima. Naravno, taj život koji sam vodila pre odlaska u Nikolo-Rilski manastir, i danas ostavlja neke svoje grehovne tragove, ali je padova mnogo manje, a želja da ispravim svoj život svakim danom postaje sve jača.
Još pravim greške, grešim i spotičem se, ali mi neko nevidljivo pruža ruku i primorava da ustanem i idem dalje, bez obzira na sve. To je starčeva ruka. Ta ista ruka, koja me je blagosiljala, tešila i pokazivala pravi put.
Kada je arhimandrit Ipolit umro, a to je bilo na praznik svete Velikomučenice Varvare, došli su ljudi iz svih krajeva Rusije, oni, kojima je starac podario nov život. Medju njima sam bila i ja. Bio je praznik Svetog Nikolaja Čudotvorca, pokrovitelja manastira, u kome je bilo tako mnogo ljudi, da su nastali problemi oko mesta za spavanje – mnogi su spavali u autobusima, kojima su doputovali.
Starčevo telo se nalazilo u donjoj crkvi. Ljudi su dolazili kod njega pomoću lanca, i opraštali se. Kada sam prišla ka kovčegu, celivala sam starčevu ruku, i osetila sam toplinu – ruka kao da je bila živa. To sve me je veoma potreslo, i nikako nisam mogla da se pomirim s tim da je starac umro. Ne, on nije umro, već se prestavio, to jest, preselio se sa jednog mesta na drugo, na to isto mesto gde živi ta Ljubav, koja je nadahnjivala Oca ipolita na takav požrtvovani i blagorodni podvig.
Predati celog sebe ljudima, prineti sebe na žrtvu.
A ja želim da kažem: “Oprosti mi oče, zbog toga što ne opravdavam tvoju svetlu ljubav, i neka ovi redovi, kao nešto malo što ja mogu da uradim, donesu nekome utehu”.
preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_1420.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 11/06 u 02:03 AM
|
Komentari:
Post poslije: O ISTINSKOM I LAZNOM POSLUSANJU
Post prije: EPISKOM ŠUMADIJSKI GOSPODIN JOVAN PREDLOŽIO: "STACIONIAR U MANASTIRU"