Ko i kako piše Žitija Svetih
Problem, kome je posvećen ovaj članak, se pojavio relativno nedavno. U poslednjih deset godina, kada je bilo kanonizovano stotine Svetih, a medju njima je najveći broj onih čiji je podvig ukrasio XX vek, pojavila se nasušna potreba za pisanjem žitija. Tu je i nastao problem: kojim žanrom, i na koji način treba pripovedati o tim ljudima, čiji život je još uvek u sećanju očevidaca i u vezi koga čak ponekad postoje i protivurečna sećanja?
O ŽANRU ŽITIJA
Problem, kome je posvećen ovaj članak, se pojavio relativno nedavno. U poslednjih deset godina, kada je bilo kanonizovano stotine Svetih, a medju njima je najveći broj onih čiji je podvig ukrasio XX vek, pojavila se nasušna potreba za pisanjem žitija. Tu je i nastao problem: kojim žanrom, i na koji način treba pripovedati o tim ljudima, čiji život je još uvek u sećanju očevidaca i u vezi koga čak ponekad postoje i protivurečna sećanja?
Dakle, opasnost ili problematičnost u pisanju žitija predstavlja “ulepšavanje života Svetih” , “preuveličavanje ili preumanjivanje”. Na šta se tu misli? To se pre svega odnosi na to kada autor ovog ili onog žitija ubacuje svoje subjektivne ocene postupaka podvižnika. Navešću primer iz knjige “Novomučenici Sankt-Peterburške eparhije” u kojoj se članovi “Aleksandro-Nevskog bratstva”, koje je bilo aktivno u gradu na Nevi više desetina godina, nazivaju “romantičarima”.
To nije ništa drugo nego autorska interpretacija. Istraživački materijali o navedenom bratstvu svedoče, da su ljudi koji su mu se priključivali, bez obzira što su živeli u neprekidnoj opasnosti od hapšenja i fizičke kazne, nastavljali da služe zajedničkoj stvari. To nije romantizam, već hrabrost, iako je naša poslednja fraza takodje kritička. Ali ako bi ona bila napomenuta u žitiju, onda bi je trebalo označiti kao odgovor na pitanje: “u čemu je poučni smisao podviga tog Svetitelja”. Tako su tradicionalno sastavljana žitija koja ulaze u korpus “Četi - Mineji”. Autor-sastavljač (tu pre svega mislimo na sv.Dimitrija Rostovskog) je uvek imao na umu to da žitija predstavljaju deo crkvenog Predanja, i zato treba da budu bogoslovski proverena, pošto imaju veroučiteljski smisao. Zbog toga su se iz žitija ponekad uzimali i interesantni detalji. Uključivanje neke epizode iz života Svetitelja u njegovo žitije je razmatrano u svetlosti sledećeg pitanja: a čemu uči taj postupak ili ta beseda. Iz žitija su uzimani polutonovi, nijanse, dakle ono što je moglo da smuti običan verujući narod, i ono što se može nazvati “životnim sitnicama”, koje nisu važne za večnost.
Uopšteno govoreći, u staro vreme je odnos prema čitanju Žitija Svetih bio sa isto toliko strahopoštovanja kao i prema čitanju Svetog Pisma. Postojala je čak posebna molitva koja se izgovarala pre čitanja žitija: “Reci mi tajne i nepoznate premudrosti Tvoje, u Tebe se uzdam Bože da ćeš mi Ti prosvetliti um i misli svetlošću razuma Tvoga da ne samo da čitam napisano, već da to i tvorim, da mi ne bi bilo na greh i osudu čitanje Žitija Svetih, već na obnovljenje i prosvećenje i spasenje duše moje na putu u večni život”.
Ovu molitvu treba da ima na umu svaki savremeni sastavljač Žitija Svetih - ne treba težiti ka velikoj količini materijala, već treba proveriti svaki dokaz pre nego što se predstavi javnosti. Tužan primer je četvorotomnik posvećen Starcu Sampsonu (Siversu), koja su izdala njegova duhovna čeda pre više od deset godina. Mi smo se veoma radovali kada su izašle iz štampe knjige, u kojima su u potpunosti sakupljeni materijali o Starcu: konačno je to što je mnogo godina “šetalo u Samizdati” postalo “svojina javnosti”. Ali se uskoro pokazalo da je to izdanje nanelo ozbiljnu štetu uspomeni na Starca, zbog toga što nije obavljen elementaran urednički rad. Zahvaljujući tome, knjiga je bila puna protivurečnosti. Starac Sampson je, kao što je svojstveno svakom starcu - iznosio ili pisao svoje pouke obraćajući se konkretnom čoveku, uzimajući u obzir nivo njegove svesti i njegove životne okolnosti. I zato je on na jedno isto pitanje (najupečatljivi primer za to su Starčevom nasledju pouke o vaspitanju dece) mogao da da potpuno različite savete. U Starčevom usmenom izlaganju su se mogle sresti i greške u citiranju i problemi sa podsećanjem na neke davne dogadjaje. Sve sačuvane tekstove je trebalo proveriti i sistematizovati pre štampanja. A sada se “zahvaljujući” nepromišljenom izdavanju kod nekih crkvenih ljudi stvorio oprezan odnos prema ličnosti Starca Sampsona, čije su potvrde našli i u arhivi.
Autor ovh redova ima na umu i poznati spor oko žitija optinskih novomučenika - jeromonaha Vasilija, i monaha Trofima i Feraponta. N.A.Pavlova, moskovska novinarka, koja je skoro od samog početka bila svedok osnivanja manastira u naselju pored Optina pustinje, je od lokalnih stanovnika, poklonika, radnika i manastirskih monaha skupila veliki broj materijala o bratiji ubijenoj 1993 godine. Pri čemu je sakupljačica tih sećanja težila da sačuva jezičke karakteristike pripovedača (pa samim tim i seoskih starica s njihovim narodnim dijalektom, i boema sa njihovim “sumornim jezikom”). Sećanja su propraćena dovoljno dugim aurorskim tekstovima - razmatranjima Nine Aleksandrovne o sudbinama nove generacije, o “novoj istoriji” Optine, a bilo je i mnogo autorskih književnih portreta i autorske ocene opisanog i publikovanog materijala. Takav rad manastir nije odobrio. I zamolili su je da sve ponovo napiše “po kanonu”, ali N.A.Pavlova to nije mogla da uradi. Njene materijale je iskoristio drugi čovek i sa blagoslovom iz Optina pustinje izdao seriju knjiga. Nije slučajno da su one ostale bez naslova, jer su zaista sastavljene po kanonu, bez nepotrebnih detalja, i bez emotivnih ocena, strogo. Ali kada je knjiga “Pasha krasna” N.A.Pavlove ugledala svetlost dana, pokazalo se da čitaoci upravo i žele pripovedanje tog žanra - za kratko vreme je knjiga koja je premašila tiraž od dvadeset hiljada, izdata tri puta. U pohvalu N.A.Pavlovne rećićemo da je ona pet puta izvršila redakturu svoga rada, vodeći računa o javnom mišljenju duhovno autoritatuvnih ljudi, i zato u konačnoj verziji skoro da i nema suvišnih autorskih mišljenja. Nema ni nekih detalja i razmišljanja koja odvode u stranu (prvobitna verzija “Pashe krasne” je bila duplo deblja od izdate knjige), već samo živo, propovedanje iz srca, koje je dotaklo duše mnogih ljudi.
Primer N.A.Pavlovne je dostojan podražavanja jer ona “nije tražila svoje”, već se trudila da dobijeni veliki talant za pisanje upotrebi u slavu Božiju, smireno se saglašavajući sa strogim redaktorskim korekturama.
Ali, medju sastavljačima žitija postoje i oni koji javno “traže svoje”. Najtužniji primer je povezan sa imenom starice Pelagije Rjazanske. Pre deset godina su se u novinama “Večni život” pojavila “proročanstva blažene Pelagije”, koja sadrže njeno žitije i koja su smutila mnoge vernike. “Proročanstva” su kopirana i neprekidno širena medju vernicima, i to traje i do dan-danas. Glavni moto tih proročanstava je grehovnost savremenog sveštenstva. Naravno da ne želimo da prepričavamo detalje te javne anticrkvene propagande.
Pre tri godine je po blagoslovu mitropolita Rjazanskog i Kasimovskog Simona izdata knjiga “Žitije blažene Pelagije Zaharovske”. Iz nje se može saznati, da je ona bila istinska sluškinja Božija, i medju njenim duhovnim čedima je bilo dosta sveštenika, koje je ona sama pokrenula na taj, u to vreme nimalo lak izbor životnog puta. I niko od poštovalaca blažene Pelagije ne svedoči o tome da je najvažnije u njenom podvigu bilo razobličavanje poroka sveštenstva.
Čak iako je blažena govorila nešto na tu temu, ne treba smućivati narod. Pri rešavanju takvih pitanja potreban je rad ne samo literarnog, već i bogoslovskog redaktora, iako opet ogroman značaj ima autorski stav. Tako naprimer, autor žitija prep.Serafima Virickog - V.P.Filimonov nije uključio u priču o prepodobnom Starcu pripovedanje o gorkoj sudbini njegovog sina. A sastavljači žitija sv.pravednog Jovana Odeskog detaljno iznose kakve je sve nevolje trpeo Svetitelj od svoje dece. U žitiju sv.pravednog Jovana Kronštatskog se ništa ne govori o teškoćama koje je imao u odnosu sa petrogradskim sveštenstvom. A u žitiju sveštenomučenika Serafima (Čičagova) se govori o protivljenju Sinoda kanonizaciji prep.Serafima Sarovskog. U raznim “izvodima žitija” sv.Nikolaja Japanskog se na razne načine pripoveda o njegovoj misiji. U jednima se govori o njenom nesumnjivom uspehu, a u drugima - zasnovanim na svetiteljevom dnevniku - autori obraćaju pažnju na teškoće njegovog podviga u “zemlji izlazećeg sunca”.
U autorskim knjigama o sasvim nedavno upokojenim podvižnicima, ljudi koji su ih znali lično, tim pre nailaze na “autorsku proizvoljnost”. Tako naprimer, knjiga o shimonahinji Antoniji (Kavešnikov), koja je privukla mnoge ljude, je kod onih koji su je lično znali izazvala utisak da staričin lik nije verodostojno prikazan. Knjiga o starici Makariji “Bogom dana” je kod ljudi koji ne vole forsiranje mističnosti izazvala podozrivost u pogledu odsustva duhovne trezvenosti njenog autora. Pravo smućenje je proizvela knjiga shimonahinje Nikolaje (Grojan) o starcu Nikolaju Zalitskom, i to pre svega neprestanom tvrdnjom o starčevom tajnom shimništvu i episkopstvu. Ovakvih primera ima mnogo.
U današnje vreme verovatno postoji samo jedno rešenje. Ukoliko autor dozvoli sebi da izvrši neki individualni izbor činjenica pri pisanju žitija podvižnika (u slučaju kada postoji mnogo izvora), on je obavezan da na taj tekst stavi svoje ime. Na taj način će on snositi odgovornost za interpretaciju. I takvi autori žitija postoje kod nas (po primeru Nilusa, Poseljanina, Šmeleva i Zajceva), i to su - A.Iljinska, A.Strižev, N.Konjajev, V.Voskobojnikov, V.Krupin. U njihovim žitijima je prisutan samo njima svojstven, neponovljivi stil pisanja. Treba reći da se s njim ne može uvek složiti, jer takva žitija ponekad podsećaju na umetnička dela sa glavnim junakom i drugim sporednim likovima. I njihovu suštinu je moguće opisati rečima: “svetiteljev lik, koji je formirao pisac N”.
Nedavno mi je jedan čovek “od bratije pisaca” ispričao poučnu priču o tome, kako je on sastavljao žitije poštovanog starca-podvižnika iz Ukrajine. U manastiru, u kojem se podvižnik podvizavao, ustupljen mu je već veliki broj sakupljenih arhivskih materijala i sećanja očevidaca, i on se sa interesovanjem bavio izučavanjem i sastavljanjem žitija. On je za jedno leto napisao celu knjigu, u kojoj je po njegovom mišljenju, samo prepričao ustupljene mu materijale. Na jesen, pošto su se otac nastojatelj i manastirska bratija upoznali sa rukopisom, neočekivano su mu prigovorili da sve treba prepisati, pošto je žitije napisano osudjujućim tonom. “Starac je bio ljubveobilan, svepraštajući, a vi razobličavate njegove gonitelje”. To nije u njegovom duhu”. Slava Bogu, sastavljač gore navedenog žitija je našao u sebi snage da ponovo sedne na posao i počeo je iz njega da izbacuje svoj “autorski stil”, u kome je bilo prisutno veličanje starca na račun razobličavanja njegovih neprijatelja. Jer ni svaki pisac nema dovoljno trpeljivosti i smirenja “da uhvati za grlo svoju sopstvenu pesmu”. Tako se u žitijima već proslavljenih Svetitelja mogu naći dokazi o nepromišljenosti i neverodostojnosti stavova njihovih autora.
Dakle, u današnje vreme u “žanru žitija” je prisutna velika raznolikost, pored one koju smo već naveli. Postoje žitija, koja su napisana za razne dečije uzraste (od dečijeg vrtića do starijih razreda); izdanja rukopisnih redakcija jednog te istog žitija sa velikim brojem komentara; naučna istraživanja, u kojima je žitije Svetitelja uključeno u “kontekst vremena”; ideološki usmerena žitija, u kojima podvižnik poseduje karakteristiku nekog društvenog pokreta, a najčešće onih sa nacionalističkim tendencijama (to se više odnosi na katoličke svetitelje).
Vratimo se onome sa čime smo i započeli ovaj članak. Na taj način se može zaključiti da ne može svako žitije biti prisajedinjeno crkvenom Predanju. Postoje žitija, koja se mogu nazvati “plodom individualnog stvaralaštva”. Kod nas postoje primeri netačnog opisivanja podviga naših Svetitelja od strane L.Tolstoja, D.Merežkovskog, L.Andrejeva i D.Andrejeva, N.Reriha i okultista. A današnja žitija pravoslavnih svetitelja se mogu pojaviti u izdanjima “Veliki proroci” ili “Veliki iscelitelji”, u kojima je paganstvo pomešano sa hrišćanstvom, iako se o tome direktno ne govori. I zato svaki put, kada vam u ruke dopadne neka knjižica sa materijalima žitija savremenih podvižnika, treba je čitati sa rasudjivanjem, tražeći mišljenje duhovno autoritativnih ljudi.
U vreme pre revolucije u našim školama je razmatrano pitanje koje opet dolazi “na dnevni red”, a to je neophodnost uvodjenja u školski program predmeta pod nazivom “Agiologija” ili “učenje o pravoslavnoj svetosti”. Naše vreme nasušno zahteva bogoslovski dokaz pravoslavnog učenja o svetosti. I to ne samo na nivou predavanja u specijalnim duhovnim školskim ustanovama, već i na opštecrkvenom nivou. Ukoliko taj posao urade učeni bogoslovi, onda će i redaktorima biti mnogo lakše da rade, i da prirede za izdavanje ovo ili ono žitije Svetitelja.
Napominjem takodje odluku Svetog Sinoda od 26 decembra 2002 godine “O regulisanju prakse koja se odnosi na kanonizaciju Svetitelja u eparhijama Ruske Pravoslavne Crkve”, u kojoj se kaže da u pripremi materijala za kanonizaciju Svetitelja treba uzeti u obzir sledeće:
1. Materijali za kanonizaciju podvižnika treba da bude brižljivo pripremljeni i razmotreni od strane Eparhijske komisije za kanonizaciju Svetih, o čemu je Arhijerejski Sabor doneo odluku 1992 godine (pogledati Dela o kanonizaciji ... tačka 11: “U svim eparhijama Ruske Pravoslavne Crkve treba da se obrazuju komisije za kanonizaciju Svetih radi sakupljanja i izučavanja materijala za kanonizaciju podvižnika vere i blagočestivosti, a posebno mučenika i ispovednika XX veka, u okviru svake eparhije”).
2. Nedopustivo je štampanje neproverenih materijala, koji se odnose na život, podvige i stradanja sveštenstva i mirjana Ruske Pravoslavne Crkve. Slični dokazi treba da budu provereni na licu mesta sa blagoslovom rukovodećeg arhijereja. Rukovodeći arhijerej može da da blagoslov za štampanje sličnih materijala samo posle ličnog upoznavanja sa njihovim sadržajem”.
Napominjem još i to, da u odluci Arhijerejskog sabora iz 2000 godine stoji i sledeće: “Paralelno sa proslavljanjem podvižnika, čiji je podvig već izučen, Arhijerejski Sabor je proslavio sve za Hrista postradale ruske novomučenike i ispovednike XX veka koji su nepoznati ljudima, ali su Bogu znani”.
Takvo proslavljanje velikog broja za Hrista postradalih ruskih novomučenika i ispovednika XX veka, znanih i neznanih, nije ostavilo van crkvenog poštovanja sve pred Bogom Svete tog perioda.
O JEZIKU KOJIM SE PIŠE ŽITIJE
Čitanje žitija je oduvek bilo omiljeno u Rusiji. Ljudi su navikli da veruju žitijima, kao neospornom izvoru, i tek u prošlom veku se pojavilo pitanje autorstva žitija. Počelo je da se razmišlja o tome da dokazi koji se iznose u žitijima, kao i to kako se prenose, umonogome zavisi od autora-sastavljača. I zaista, onaj ko je pročitao cele Mineje, je obratio pažnju na to da veliki broj žitija, ponekad iz nekog razloga veoma liče jedna na druga, i tek ponekad se sreću pravi biseri žitejske literature, koji se izdvajaju iz opšte mase. Obično su to žitija koja su napisali neposredni učenici Svetih ili, u krajnjem slučaju, učenici učenika (takva su naprimer, žitija prep.Aleksandra Svirskog i prep.Sergeja Radonješkog).
Da bi se uverili, koliko se priče raznih autora o jednom te istom Svetitelju mogu razlikovati, dovoljno je ponekad uporediti redakcije jednog te istog teksta. U tom smislu su posebno karakteristična žitija koja su sastavljana za veliki Stoglavi sabor 1547 godine i koja su napisana na osnovu odredjene crkveno-političke koncepcije. Tada je bilo važno da se utvrdi vizantijsko nasledje kao i ideja “Moskva-Treći Rim”. I upravo ta epoha - početak XVI veka - nam pruža interesantnu pojavu: autor je razmatrao lik nekog Svetitelja u zavisnosti od toga kakav ideal podvižništva je on ispovedao - josifovski ili nesticajni. Ukoliko je žitije pisao pobornik ideje simfonije izmedju države i manastira, prosvetiteljskih odnosa manastira prema svetu, onda su i kod Svetitelja pohvaljivane upravo te vrline. Ukoliko je žitije pisao neko ko nije težio ka sticanju materijalnih dobara, onda je on pre svega u svetiteljevom liku podvlačio njegovu ljubav prema samoći, bekstvo od sveta, i put lične, skrivene askeze. Sastavljači žitija su sebi često dozvoljavali i velika autorska odstupanja opšte prirode.
Pri pisanju žitija su od velikog značaja i literarni ukusi njegovog sastavljača, ili jednostavnije govoreći - važan je jezik, kojim se govorilo i pisalo u to vreme. Naše vreme je iznedrilo potpuno novu vrstu žitija - suvoparnu arhivsku priču, na osnovu koje sam čitalac može da formira lik podvižnika. Ili, što je posebno interesantno, pojavila se vrsta žitija, koje je sastavljeno iz sećanja raznih ljudi, ali sa očuvanim neponovljivim dijalektom svakoga od njih (priče su se najčešće usmeno prenosile). Najinteresantnija su po mom mišljenju, žitija koja su napisali ep.Varnava (Beljajev) i monahinja Marija (Skobcova), jer su u njima sjedinjena visoka umetnost stila sa živopisnošću izlaganja i obraćanja savremenom čitaocu i njegovim problemima. O drevnim Svetiteljima je napisano tako kao da su oni bili naši savremenici, jer su iskušenja i podvizi koje su oni nosili, prikazani kao uvek zastupljeni.
Prema Optinskim starcima postoji nekoliko varijanti žitija. Po mom mišljenju, najvrednija i najinteresantnija su ona žitija, koja su sastavili učenici za života podvižnika. Postoji nekoliko varijanti žitija blažene Matrone. O sv.pravednom Jovanu Kronštatskom danas, slava Bogu, ima mnogo literature. Čak su počeli da sastavljaju i naučni Letopis njegovog života. Sve to veoma raduje. To znači da mi uzrastamo, i da nam se pruža mogućnost da upoznamo Svetitelje ne samo po utvrdjenom “liku svetih”, već i na putu ka njemu. Možemo da uočimo ono najvažnije, a to je stvarni put ka svetosti, a u slučaju Svetitelja poslednjih vremena taj isti put u veoma nam bliskim i razumljivim okolnostima.
Razna žitejska literatura nas primorava da budemo razboriti, i sabrani i da se ne okliznemo na uobičajenim, stereotipnim frazama, već da proničemo u smisao neponovljivih tekstova, koji ne liče jedan na drugi. To je veoma dobro, jer nam naše vreme ne da sledimo našu veru po navici i na način kojim se udobno živi. Naše vreme zahteva neprekidno očuvanje sadržine u promenljivom svetu. I pritom, kao da se vraćamo na situaciju “zlatnog veka” hrišćanske pismenosti, kada su postojali različiti agiografski žanrovi i kada su potomci imali mogućnost da čitaju istinske “Mučeničke aktove”, a ne samo njihova prepričavanja od strane ovog ili onog autora.
Nismo se u ovom članku dotakli još jednog “žanra žitija”, a to su priče i romani, koje pišu savremeni pisci na osnovu materijala iz žitija Svetih. To je posebna i veoma nezdrava tema. U tom žanru se, po mom mišljenju, može naći veoma malo uspešnih pokušaja. Treba biti Sergej Nilus ili E.Poseljanin, da biste uspeli da opišete Svetitelja tako da se ne predje granica ukusa ili, što je još gore, da sopstvena strasnost ne zakloni svetle likove naših Svetih. A to se često dešava, kada se konkretne reči stavljaju u Svetiteljeva usta.
Ali dobro je već i to, što danas počinju da se izdaju žitija za razne uzraste, i za razne duhovne ljudske nivoe. Postoje, naprimer, mnogobrojne dečije varijante žitija prep.Serafima Sarovskog ili prep.Sergeja Radonješkog. Postoje i tradicionalna žitija u stilu “pletenja reči”, a postoje i naučni tekstovi, kada je lik Svetitelja unet u kontekst njegove epohe, tako da svako može da izabere ono što mu je bliže i potrebnije. I ponavljamo još jednom - najvažnije je da u tim izdanjima ne bude “vlastitih dodataka tudjem tekstu”, nepotrebnih autorskih odstupanja i loše nametljivosti.
KAKO ČITATI ŽITIJA SVETIH
Reklo bi se čudno, ali ne i besmisleno pitanje. Jer je savremeni čovek veoma sklon da vidi “mitove i legende”, tako da i Žitije može da posmatra kao takvo. Naši preci su odredili naznačenje čitanja žitijske literature na sledeći način: “Žitija Svetih useljavaju u dušu strah Božiji, te ona napušta zlo, i postaje prijemčiva za dobro: oni koji čitaju žitija shvataju smisao svojih dela, odbacujući zle pomisli; Sveta Žitija su svetlost i prosvećenje naših duša”. To su reči jednog od drevnih pisaca Žitija (ona su prepisivana rukom i to je bio veoma težak posao).
U jednom starom rukopisnom zborniku smo naišli na molitveno obraćanje i molbu za pravilno razumevanje žitija: “Reci mi tajne i nepoznate premudrosti Tvoje, u Tebe se uzdam Bože da ćeš mi Ti prosvetliti um i misli svetlošću razuma Tvoga da ne samo da čitam napisano, već da to i tvorim, da mi ne bi bilo na greh i osudu čitanje žitija Svetih, već na obnovljenje i prosvećenje i spasenje duše moje na putu u večni život”.
Jedan od običaja ocrkovljenih ljudi je da se kada ustanu od sna (a u krajnjem slučaju uveče) pored uobičajenog molitvenog pravila obrate molitvenim vapajima i onom Svetitelju, kome je posvećen taj dan u crkvenom kalendaru. Autor ovih redova mora da prizna da danas to retko ko radi (čovek se opravdava nemanjem vremena, ali naravno, stvar nije u tome). A bilo je vreme, kada su ljudi uspevali čak da pročitaju celo žitije tog Svetitelja kome je taj dan posvećen, i danas se samo sećaju tih vremena, kao najblaženijih. To čitanje je i ostalo glavni nosilac hrišćanske mudrosti i do današnjeg dana, a ne sve moguće, mnogobrojne pročitane naučne knjige. U Žitijima Svetih se mogu naći osnove za razrešenje raznih živonih problema. I ako čovek pamti primere postupaka i reči Svetih, onda oni s Božijom pomoći dolaze na um u potrebnom trenutku i sprečavaju nepromišljenost, a ponekad i neku glupost.
Čak je i Gospod za vreme Svog ovozemaljskog života često koristio primere iz života starozavetnih pravednika. Tako je naš Spasitelj na pitanje fariseja da li gladan može u subotu da kida klasje i da ga jede, ukazao na primer Davida, koji je pojeo hlebove predloženja - i fariseji su morali da ućute.
I u naše vreme, kada nam govore: “Vaša Crkva je bez blagodati, i vi nemate nasledje”, može se odgovoriti: “Pogledajte koliko imamo Svetih. XX vek je dao više Svetitelja, nego cela ruska istorija hrišćanstva. Znači, nisu bili u pravu ti, koji su razobličavali “istorijsko hrišćanstvo”. Ti ljudi koji su razobličavali su se skoro svi krili po inostranstvu, dok su oni koje su razobličavali, svedočili veru mučeničkom krvlju.
Njihova žitija treba da čitamo u prvom redu radi “obnovljenja i prosvećenja duše”.
I na osnovu svog mizernog iskustva mogu da kažem da takvo čitanje ponekad zaista dovodi do molitvenog stanja: čitaš žitije i spontano bivaš prožet duhom toga Svetitelja. To isto se dešava i kada se na predavanjima ili u člancima prepričavaju žitija - čovek se spontano ispunjava strahopoštovanjem prema Svetitelju. Sećam se kako sam pre mnogo godina došla u Optinu sa pitanjem starcu Iliji: “Mene mole da čitam predavanja o starcima, a ja se bojim, jer nisam dostojna”. A starac mi je odgovorio: “Ti uvek imaj na umu da si nedostojna toga, ali istovremeno da je tvoje delo dobro. Ljudima treba govoriti o Svetima, i ako je čovek koji govori ili piše o njima, sam nedostojan, reči Svetitelja i njihova žitija neće ništa izgubiti zbog toga”. Više puta sam bila u situaciji da držim predavanja, koja su mi postala izvor utehe, jer sam uvek imala na umu starčeve reči: “Ti nisi dostojna, ali je tvoje delo dobro”.
KAKO KATOLICI SHVATAJU SVETOST?
O razlici pravoslavnog i katoličkog ideala svetosti je mnogo toga napisano. Ali kako je poznato, čak je i najsloženije dogmatske probleme lakše razumeti na osnovu konkretnih primera. I evo, najbolji primer našeg vremena, je mati Tereza, koja je još za života poštovana na Zapadu kao naša sveta savremenica. O njenom radu se dosta zna. Skoro svi njeni podvizi su rasvetljivani u raznim SMI-a, što samo po sebi upravo predstavlja projavu zapadnog “svedočenja” ili misionarenja. U jednom periodu je sa mati Terezom živela pravoslavna monahinja, starica Gavrila. Ona se bavila gubavima u Indiji i takodje je putovala po svetu, pomažući ljudima da nose svoje fizičke bolesti (bila je lekar), i ona je nesumnjivo bila misionar. Ali o njoj se nije pisalo u novinama, nisu je pozivali na intervju, niti su je fotografisali u grupi političara ili viših jerarha - pravoslavnom podvižništvu je sve to strano. O mati Gavrili se saznalo tek posle njene smrti, kada su učenici skupili njene pouke i izdali knjigu. Njene pouke su danas prevedene sa grčkog i izdate na ruskom jeziku. Pouke mati Gavrile se takodje u stvari ne mogu nazvati poukama - to su besede, i obični razgovori sa bliskim ljudima. Razgovarajući s njima, ona se prosto prisećala toga šta je sve morala da vidi i preživi za vreme svojih stranstvovanja. I ako pogledate sadržaj na kraju knjige, začudjeno ćete primetiti da starica uopšte nije govorila o stremljenju ka svetosti, niti o samoispitivanju.
Da bi se shvatila razlika izmedju katoličkog i pravoslavnog ideala svetosti, dovoljno je otvoriti poslednju knjigu majke Tereze: “Nema više te ljubavi...” Ona je cela prožeta svesnim stremljenjem ka svetosti. U knjizi postoji poglavlje “O svetosti” u kome se navodi primer karakteristične katoličke molitve: “On je Bog, Koji nas voli, Onaj Koji nas je stvorio. Obraćajući se, možemo da Ga molimo: “Oče moj, pomozi mi! Želim da budem svet, želim da budem dobar, želim da volim!” Svetost nije raskoš, predodredjena za neku elitu; ona nipošto nije propremljena za neke izabrane. Mi smo svi prizvani na nju, i ti, i ja, i svi ostali. Rekla sam da je to karakteristična katolička molitva, jer se molba za svetost sreće u žitijima starih i novih katoličkih svetitelja, i ona je uobičajena prema svedočenju meni lično poznatih ljudi sa Zapada i katolika. Mati Tereza u toj istoj knjizi konstatuje: “Reći: “Hoću da budem svet”, znači stati na put Božiji, na put spasenja”.
Pravoslavni podvižnik bi na to odgovorio: “Reći: “Hoću da budem svet, znači stati na put prelesti, sablazni i samoljublja”. Dakle, čineći čak i velika dela milosrdja, moguće je živeti neprekidno unutrašnjim životom, ugadjajući sebi svojom svetošću.
Ali mi, pravoslavni neofiti, često sami toga nismo svesni, i stajemo na isti taj put. U “razgovoru za dušu” sa jednom ženom sam čula: “Ja neprekidno mislim o tome kako me je Bog zamislio i kakva ja treba da budem. I svaki dan primećujem šta sam učinila nasuprot tom svetom liku”. - “Mi ne treba sebe da ocenjujemo po skali svetosti”, - rekla sam joj. A ona se tome začudila: “A zar nas Oci tome ne uče?” - “Ne, oni nas ne uče da gledamo unapred na našu svetost, već da uvek gledamo na našu sadašnju grehovnost”.
Iz Žitija pravoslavnih Svetih znamo da niko od njih nije mislio da je svet, čak nije ni pretpostavljao da u njemu ima nekih začetaka svetosti. I tokom vekova se prenosi pouka: “Nije veliko delo videti Angela, već svoje grehove kao morski pesak”.
Pravoslavna informaciona agencija “Ruska linija”
Ljudmila Iljunina
Preuzeto sa http://www.radrad.ru/all/gazeta/?ID=1239
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
| | |
Postao 08/22 u 11:22 AM
|
Komentari:
Post poslije: PROZORLJIVAC IZ URŽUMA
Post prije: U RUSIJI JE POKLONIČKI TURIZAM PRAVI HIT