JEDAN KULTURNI PODVIG
Dimitrije Najdanovic, Filosofija istorije I.H.Fihtea i drugi spisi,
Priredio Zeljko Z. Jelic, Jasen Fond istine o Srbima,
Beograd, 2003
Podviznik je Zeljko Z. Jelic. Podvig je objavljivanje celokupne filosofsko-knjizevno-bogoslovske zaostavstine pokojnog protojereja-stavrofora dr. Dimitrija Najdanovica izgradjene u vremenskom periodu 1929-1979, i o dr Dimitriju Najdanovicu, 1976-1999..
Po cemu je to podvig? Trebalo je imati ljubav, znanje, vremena, pa i sredstava, da se prikupe njegove knjige i radovi razasuti u toku od pet decenija po raznim casopisima, u raznim zemljama i gradovima (Beograd, Berlin, Minhen, Andover, Vestmont, Pitsburg). U odeljku Bibliografija radova Dimitrija Najdanovica, Jelic navodi pet knjiga objavljenih 1935-1975, zatim tri posmrtna izdanja koja je on pripremio (2000-2002), ne racunajuci ovo najnovije izdanje. Bibliografija takodje sadrzi naslove 179. clanaka i eseja i sedam prevoda, ukupno sto osamdeset i devet bibliografskih jedinica. Taj materijal zauzima pet stotina i osam stranica. Sa kratkom biografijom dr Najdanovica, Bibliografijom radova Dimitrija Najdanovica i Azbucnikom imena, ciji je autor Zeljko Jelic, knjiga ima ukupno pet stotina dvadeset i pet stranica
To je kvantitet! I to zadviljuje, ali tek kada se vidi kvalitet, citalac ostaje zadivljen! Zadivljuje lepota jezika, visina dostignutog estetskog nivoa, misaona dubina, dijapazon tematike. Treba tu dodati i smelost dr Najdanovica da crno zove crnim, a belo belim..
A kulturni podvig je otuda ono sto je ono sto je dr Najdanovic napisao a Jelic sada objavio zaista istinski doprinos srpskoj kulturi. Tesko je u nasoj filosofskoj i bogoslovskoj knjizevnosti naci premca Dimitriju Najdanovicu. Izvaneredan intelektualac, talentovan pisac, odlican poznavalac svetske i nase knjizevnosti, izazvao je duboko postovanje Jelica, a, zahvaljujuci Jelicevom trudu, izazvace i divljenje i postovanje svakog onoga ko bude imao srece da mu ova izvrsna knjiga dospe u ruke.
Izvanredno kulturan i talentovan, Dr Najdanovic je svojim pisanjem prosirio horizont nase kulture. Govorio je, pored svog maternjeg srpskog jezika, koga je obogatio svojim lepim i punim smisla kovanicama, nemacki, francuski i engleski, a lako se sluzio slovenskim jezicima, starogrckim i latinskim. NJegovo poznavanje radova antickih, renesanskih i njemu savremenih knjizevnika je posvedoceno njegovim navodjenjem citata iz njihovih dela na grckom, latinskom, nemackom i francuskom jeziku.
Knjiga sadrzi sest poglavlja: Filosofija istorije Imanuela Hermana Fihtea (9-150); Filosofski spisi, (151-240, 24 eseja ); Bogoslovski spisi, (241-416 57 eseja); Svetosavlje (419-450, 5 eseja); U senci vladike Nikolaja (450-493 6 eseja); Knjizevne marginalije (493-508, 3 eseja. Najobimniji je tekst Filosofija istorije Imanuela Herman Fihtea. To je zapravo tekst njegove doktorske disertacije, originalno pisane na nemackom jeziku, a ovde u prevodu Milutina Stanisavca. Jelic u kratkoj biografiji dr Najdanovica pise:
Od 1935. do 1938. studirao je filosofiju na Filosofskom
fakultetu u Beogradu. Kada je diplomirao otisao je na post-
diplomske studije u Berlin, gde je studirao sistematsku (cistu)
filosofiju kod cuvenih evropskih filosofa tog doba Nikolaja
Hartmana i Eduarda Sprangera, kao i umetnost (arhitekturu,
vajarstvo i zivopis) kod profesora Baumlera. Doktorirao je
tezom Filosofija istorije Imanuela Hermana Fihtea (Die
Geschichtsphilosophie Immanuel Herman Fichtes) koja je objavljena
U Berlinu 1940. (509)
Zapisano je da kada je jedan ruski poznati knjizevnik (ne secam se imena) poceo da cita knjigu Aleksandra Solzenicina Jedan dan u zivotu Ivana Denisovica, a bio je u krevetu, ustao, obukao najsvecanije odelo, i nastavio citanje. Bio je to veliki praznik za njega. I pisac ovih redova je bio u iskusenju da obuce svoje najsvecanije odelo, i da onda nastavi citanje ove knjige sa sastavima dr Dimitrija Najdanovica. Dostupnost ove knjige je istinski praznik svakog kulturnog Srbina, srpske kulture i srpske knjizevnosti.
Malo je verovatnoce da ovaj, ili ijedan prikaz ove predivne knjige, moze citaocu otkriti lepotu i mudrost knjizevne filosofsko-bogoslovske-knjizevne zaostavstine dr Dimitrija Najdanovica. To je dostupno samo onome ko procita knjigu koju je pripremio i objavio Zeljko Jelic. Ne moze se voda iz jednog mora saliti u jednu kofu; ne moze se more divnih misli, prelepo iskazanih, sabiti u jedan ma kako dug, a jos manje u jedan kratak prikaz.
Ipak, prikaz treba napisati. To je dug i prema dr Dimitriju Najdanovicu i prema Zeljku Jelicu.
Da pocnemo sa time kako i cime je dr Najdanovic obogatio srpski jezik. Od ranije je, makar nekima, poznato da je on autor kovanice svetosavlje. Bilo bi neprakticno navesti sve kovanice koje se nalaze u tektovima objavljenim u ovoj knjizi. Navescemo samo nekoliko njih koje se pojavljuju samo na nekoliko stranica teksta: blagovesnost, blagoslovenost, vaseljenost, krstonosce, usebnost, samojastvo, presustinjenje, jedinastvo, celoskrusenost, hristocovek. Svaka njegova kovanica je vise nego samo rec; to je citavo ucenje sazeto u jednoj reci.
Eseji dr Najdanovica su razlicite duzine. Gde je potrebno, poduzi su. Ali, uglavnom su kratki, koncizni. Ne znam da li je dr Najdanovic ikada cuo vladiku, sada svetog Nikolaja Velimirovica, kada je za besede jednog svestenika rekao da su more reci u pustinji misli. Eseji dr Najdanovica su more misli u malom putiru.
Aksiomi su prisutni u svim clancima i knjigama, ali ima eseja koji se sastoje samo od aksioma. Takav je, na primer, esej Vrhovno saznanje: sta ne mogu?
Evo prva cetiri pasusa tog eseja:
Ne mogu sunce ugasiti. Ni blistavu i cudnu igru zvezdanih
kola zaustaviti. Niti okean iskapiti.
Ne mogu zakone istorije menjati. Ni cvece u borove pre
tvoriti. Niti gvozdje u zlato stvarati.
Nisam u stanju mrava sazdati. Ni atom jedan stvoriti.
Ni semenci jednoj zivot udahnuti.
Nisam u stanju mudrost iscrpsti. Ni svu nauku postici.
Niti genije pera, dleta ili kicice postati. (390)
U eseju Uskrsnje blazenstvo, je jedan jos ocevidniji aksiom : Kome je Uskrs vera, tome je smrt sujeverje (259)
Ima tekstova koji se izdvajaju svojim lirskim tonom i sadrzinom:
Oseni, Gospode, Krstom Svojim, krstom od nebesnoga
zlata, ovaj rod neverni i razvraceni. A meni, molim Ti
se, daj da se skrhan i premoren, naslonim na NJega: da se raz
bremenim od svih bremena i da se, poslednjim, krsnim stra
danjem razresim svih drugih nekrsta i daj, Veliki Krsto
nosce, da ti ja, veci gresnik od svih gresnica i gresnika
iz grada Simona Fariseja, izljubim krsne rane, moleci Ti
se da mi mnogo oprostis. Da mi oprostis, jer sam mnogo
gresio, jer Te mnogo volim i jer cu, miloscu i blagodacu
Tvojom, poneti tvoj krst do opsteg uskrsa, radostan i
uplakan kao zene mironosice. Gospode, Tebi i Krstu Tvom
klanjam se!
(Gospode, Tebi i Krstu Tvome klanjam se!, 352)
Naglaseno lirskog tona i sadrzine je i ceo esej Ninje otpuscajesi… (256-258) iz koga navodimo samo prvi pasus (256-257)):
Otpusti slugu Svoga, Gospode, jer su, najzad, oci
moje ugledale Tebe. Ti si jedina stvarnost. Bez Tebe
svet mi je bio prividjenje. U oci mi se, do danas, ulevala
varljiva slika sveta, rasenjena, rasparcana, od boja
bezbojnih, od istine neistinite. Za oci moje sve je
bilo tako blizu, pa opet tako daleko; tako vidljivo,
pa opet tako neprozirno.Sada vidim, Gospode, da su
oblici i stvari ovoga sveta samo zastor nad nebom,
a telesne oci moje samo dveri za vid u vidike novoga
sveta. (256)
Covekoljublje dr Dimitrija Najdanovica mu nije ometalo da vidi rascovecene ljude i razbozeni svet i da ih u svojim esejima prikazuje onakve kakvi jesu. A kada se citaju eseji u kojima su to teme, ne moze se oteti utisku da je prorocki pisao i o ljudima i svetu naseg vremena.
Svojim bezboznistvom sa socnih grana
religioznog zivota, otkinut od Boga i vaselje
nosti, zavitlan u neku jezivu prazninu, covek, u
kovitlu bola, zut i bez zivota kao list pozne
jeseni, tone u bezdan. NJegova grehom i besmislom
nadojena obezdusenost nosi ga, sve brze i brze,
u laz, fiktivnost, nebice. Svojim haosom sve
se vise mrsi u zacarano bespuce. Kroz celu lic
nost savremenog coveka vrve tmaste Striber
gove aveti: bes i obest, cika i piska nerava
i mozdine, ples i tapsanje nagote i bestid
nosti, cijuk i gnoj seksualnosti.
(Pravoslavni religiozni renesans, 243)
Spas coveka i sveta su, po Najdanovicu, bili u religioznosti, a posebno u pravoslavlju. Religioznost kao zivotna praksa, a ne kao teorija i formalnost, je po njemu uslov za mir i coveka i covecanstva. I religioznost moze da se glumi, da bude maska:
Moze, takodje, covek izvrsno poznavati
hriscanstvo, a ne biti hriscanin. Cak biti
antihriscanin. Moze se desiti i cesto se
desava, da je covek samo umom i usnama hrisca
nin, a srcem nije.
(U cemu je snaga nasa, 392)
Za Najdanovica, pravoslavlje je istinita vera, istinito bogoslavlje. Njegov esej Pravoslavni religiozni renesans je jednim svojim delom oda pravoslavlju:
Pravoslavlje koje je najvernije sacuvalo prvobitna verska nacela Hriscanstva, koje je najblize svome prototipu, treba da se ulije u poslednji kapilar zivota. Pravoslavne forme treba da dobiju svoje bogate sadrzine, da se naliju energijama, da postanu poluge i pokretne moci licnog i drustvenog zivota. Pravoslavlje treba da postane merilo i mera svih vrednosti. (244)
U poduzem eseju Nasi zadaci (408-416), dr Najdanovic krupnim slovima navodi kao prvo pravoslavlje koje on ovako definise:
PRAVOSLAVLJE najpre. Cela i nepomucena istina
i zivot hriscanstva. Hriscsanstva prvobitnog i prvo
nacalnog. Hriscanstva u punini. Onako punog, svecelog,
sveblagog i svesvetog kao punina Bogocoveka Hrista, bo
zanskog, neiscrpnog, neprolaznog vrela nebesnog Osnivaca
hriscanstva. (408)
Zatim nabraja i definise druge zadatke u pozitivnom smeru, i to: PRAVOSLAVNA CRKVA, SVETOSAVLJE, OCRKOVLJENJE, SVE[TENSTVO, PROSVETA, EVAN\ELJE LJUBAVI, EVAN\ELJE MIRA. Zatim, na kraju eseja ukazuje na tri pojave u negativnom smeru: BOGOSLOVSKA MRZNJA, INOVERJE I KOMUNIZAM.
U eseju Novo doba, Najdanovic ukazuje na mukotrpnu stvarnost pravoslavnih: Nama pravoslavnim, slovenskim ziteljima Balkana dodelilo je Providjenje dva krsta: krst narodni i krst hriscanski (297). U eseju Svetlost i senke u nasem crkvenom zivotu, on navodi razloge za uznemirenost i zabrinutost pravoslavnih:
Razloga je mnogo da nam se pravoslavna svest
bojaznima pomuti i prekaljena vera pokoleba. Mnoge
su senke koje spolja projicirane zasencavaju nas crkveni
zivot. Neprijatelja pravoslavlja vise je nego ikada.
Po nekom precutnom dogovoru, mukloj zveri, zdruzile
su se najnesrodnije sile protiv nas. Ili im neki zadah
raspadanja u nas golica prozdrljivost, ili smatraju
pravoslavlje za objekt svojih rusilackih nagona.
Nije vreme da se upre prstom na zlokobno ustitrale
senke, koje nam mute vidike svojim gusto navejanim
dimom i crvenkastim maglama. (340)
Tamna i mucna slika ugrozenosti pravoslavlja nije bacala Najdanovica u beznadeznost. Njegovi savremenici, vladika Nikolaj Velimirovic, arhimandrit Justin Popovic, i mnogi drugi vrsni arhijereji i teolozi, davali su mu nadu da ce se odoleti:
Mir nam uliva i cinjenica da pravoslavlje u
u ovo sumorno i sumracno doba ima svoje eminentne
pobornike u najzdravijem verskocrkvenom elementu.
Ovi nosioci pravoslavlja po moralu,inteligenciji,
zivoj i cistoj veri, i po svemu drugom, najbolje su
sto danas ima nasa crkva. (342)
Osvrce se dr Najdanovic u svojim esejima i na negativne osobine ljudi. U eseju Zavist, pored ostaloga pise:
Ona je uvek u svakom pogledu nesita, nezajazljiva.
Pohota za tudjom imovinom u zavisti je beskrajna. Ovde
pod imovinom razumemo sve bezbrojne darove, blaga i bo
gatstva kojima covek moze biti ukrasen, obdaren, na
gradjen. Zavidljivac uvek i najpre postavlja pitanje moze
li i sme neko od mene biti lepsi, pametniji, umniji,
mudriji, obrazovaniji, bogatiji, napredniji, ugledni
ji, uvazeniji, mocniji, slavniji? (401)
Najvaznije teme radova objavljenih u ovoj knjizi obuhvataju pravoslavlje, svetosavlje, rodoljublje, drustveni poredak, filosofski pogled na svet, covek i njegove vrline i slabosti. Bilo bi premnogo ako bi se u ovom prikazu primerima ilutrovale sve ove teme.
Iako nerado, osvrnucu se jos samo na jedan bolan momenat iz zivota dr Najdanovica. Patnji i bolova je bilo mnogo u njegovom zivotu i zivotu njegove saputnice, supruge Jelene. Dolazile su sa raznih strana i bile su raznih priroda. I da su mi sve one znane, ne bih o njima pisao. Ali o jednoj njegovoj zalosti moram
Kao uvod da kazem da sam dr Dimitrija Najdanovica vidjao, ali se nismo poznavali, kada sam bio ucenik Cetvrte muske gimanzije u Beogradu (1934-1938) u kojoj je on bio nastavnik veronauke. Tada su u toj gimanziji bili nastavnici i Momcilo Nastasijevic i dr Djoko Slijepcevic. Veronauka je bila predmet koji je predavao Dr Najdanovic, ali on se povukao sa duznosti nastavnika veronauke pre nego sto je ona bila moj predmet, pa mi je dr Slijepcevic predavao veronauku
Sa dr Najdanovicem sam se malo zblizio kada sam ga, 1954 godine, posetio u Engleskoj, u Darbiju gde je vrsio svestenicku duznost.
Postali smo blzi u logoru Eboli u Italiji. Vrlo cesto smo se nas desetina njegovih postovalaca sa njim sastajali. U logoru, na poljani, sedeci na travi, slusali smo sa zanosom njegova izlaganja po raznim temama.
Jos smo se vise zblizili kada je, zajedno sa svojom suprugom Jelenom tavorio u starackom domu u Glendori u Ohaju. Obilazio sam ga povremeno, kadgod mi se ukazala prilika.
Jednoga dana, cim sam usao u sobu u kojoj su stanovali on i supruga, video sam da je zalostan i uznemiren. Cim smo se pozdravili, povikao je: Upropastio me je! Upropastio me je! To je govorio drhtavim, skoro placucim glasom, a i telo mu je drhtalo. Objasnio mi je da je covek (necu da ga imenujem!) koji je imao tekst njegove Dogmatike, bez njegove saglasnosti poslao nekome u Srpskoj patrijarsiji da se objavi. Posto u dogmatici nije bilo poglavlje o andjelima, taj covek je uzeo neciji tekst i prikljucio ga tekstu dogmatike. Onaj ili oni koji su u Patrijarsiji citali rukopis, znali su da tekst o andjelima nije Najdanovicev, a nisu znali da on nije bio taj koji ga je stavio u Dogmatiku. Odbijeno je stampanje. Ispalo je kako je skoro placuci govorio Najdanovic da je on plagijator. Znam da taj naneseni bol nije nikada preboleo. A ovo sam sve izneo jer znam da ce se njegova dusa radovati da je ovim dodatkom Prikazu njegova neukaljana cast branjena.
Ne znam koliko ce njih imati prilike da nabavi i procita ovu zanosnu knjigu. Oni kojima to uspe, obogatice se i duhovno i intelektualno, i uzivace u lepoti kojom ova knjiga obiluje.
Columbus,Ohio dr. Mateja Matejic
2004 Protojerej-stavrofor
| | |
Postao 07/20 u 05:30 PM
|
Komentari:
Post poslije: OLJA
Post prije: ŠTA JE TO BOŽIJA VOLJA ?