MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Tada takav čovek upada u zatvoreni krug. Trudiš se da nekome nešto dokažeš. I ništa se ne rešava. Trudiš se svim snagama, i sada čini se shvataš. Ali se opet zaplićeš jer se ništa ne može dokazati. I opet se sve ponavlja.

Nečastivi često uvlači čoveka u taj začarani krug. Čovek gubi kolosalne duševne snage: čini se kao da sedi i ništa ne radi, a snaga mu ponestaje, i teško mu je. Želi da se izbavi od toga i pokušava po ko zna koji put da razgraniči stvari: šta se desilo i zašto. I ponovo. To je samo hladna logika, koja ostavlja čoveka usmerenog na samog sebe.
Nečastivi to upravo i želi. On želi da se čovek ne kaje, već tako misli, ponavljajući i prebirajući po glavi jedne te iste misli, i jednu te istu situaciju, preživljavajući protekla dešavanja, i ponovo se vraćajući konfliktu. Zadatak nečastivog je da uvuče čoveka u bezperspektivni, beznadežni i beskonačno iscrpljujući misleni krug i da ga dovede do potpune iznemoglosti: i fizičke i duhovne.  I da opustoši sve njegove unutrašnje snage!

Zamislite scenu da se čovek nalazi u velikoj sali. Na daljem kraju od njega su otvorena vrata običnih razmera. I taj čovek iz nekog razloga treba da pobegne iz sale. I on trči ka otvorenim vratima svom snagom. A sad zamislite da nečastivi želi da ga zaustavi. Šta će da uradi?

Staće tiho – tim pre što je nevidljiv – dva koraka od vrata. Čovek će pritrčati sav radostan sa ciljem da izleti. A lukavi će ga lagano dodirnuti po ramenu i on će pasti ali pritom će sam čovek biti kriv za to. I to je bolno i strašno. I opet se trudiš i opet se dešava jedno te isto. A zašto? Zato što nikako da shvatimo da ne možemo odatle da izadjemo sami.

“Izvedi iz tamnice dušu moju”

Ako si upao u tamnicu moli se: Gospode, izvedi me odavde. I veliki prorok, car i psalmopevac David je dospeo u sličnu tamnicu. Samo se on za razliku od nas, bez ikakve refleksije direktno obraćao Bogu: “Izvedi iz tamnice dušu moju”. Neophodno je čitati Psaltir – on je toliko sveobuhvatan i toliko tanano proniče u skrivene dubine ljudskog duha. Stari jevrejski car David, koji je živeo u Palestini pre tri hiljade godina imao je potpuno drukčiju psihologiju, potpuno drugu klimu, drugu kulturu, jezik – sve! A duša mu je bila u istoj tamnici kao i naša. Samo je on potpuno mirno postavio dijagnozu – moja duša je u tamnici, i ja sam ne mogu da izadjem iz nje – i obraćao se Gospodu.

Naravno, treba uložiti sve svoje snage da bi se izbavili iz te tamnice. I ako se sa molitvom uzdaš u Boga i dotrčiš do tih vrata, nečastivi će te gurnuti, ali će te Gospod pridržati s druge strane. Nečastivi ima moć, ali daleko od toga da je svemoguć, Svemoguć je samo i jedino Gospod. Gospod želi tvoje spasenje, želi da se izbaviš iz te tamnice, ali ti to sam ne možeš. Tvoj razum treba da ti kaže: da našao sam se u tamnici. Uvek je tako bilo i u tome nema ničega novog – ljudi su i ranije dospevali u sličnu tamnicu u koju ih je nečastivi gonio. Ako se to i desilo moli Gospoda da te izbavi iz nje.
Da bi se čovek istinski molio treba da oseti kuda ga Gospod vodi, i treba znati da su «blaženi čisti srcem». Na tvojoj duši ima greha – pokaj se. Eto gde treba usmeriti sve svoje snage, a ne udarati glavom o taj misleni zid. Šta imaš od toga što ćeš čelom probiti u susednu sobu? A nečastivi i želi da čoveka obesnaži i sve dublje uvuče.

Ti si u tamnici ne zato što su te uvredili, već zato što si grešan. Da si smiren, tu ne bi ni dospeo. Mirno bi primio uvredu i podneo je uz molitvu. I još bi se pomolio i za onoga ko te je uvredio da ga Gospod spase i izbavi od njegovih strasti. A ti umesto toga osudjuješ samosažaljevaš se ali se ne kaješ.

Izbavljenje od strasti

- Proizilazi da Gospod dozvoljava čoveku da upadne u takvu situaciju, jer je On već video u čoveku takve sklonosti, i pomaže mu da se izbavi od njih …
Gospod dopušta iskušenja da bismo savladjujući ih duhovno uzrastali. A mi počinjemo da ropćemo – kako je Gospod dozvolio da tako nešto preživljavam, kao da ne zna da sam jadan i slab. Lako je grešiti, a teško je savladjivati grehe, i to treba znati, a ne roptati na Boga.

Čoveku niko ne oduzima razum, i značaj razuma nikako ne može da se prenebregne. Naprotiv, za to je i potrebna hrabra svest: sve se dobija po sopstvenim gresima. Ako si toga svestan onda na tome i radi. I tada ćeš se izboriti uz Božiju pomoć. A ako to ne uradiš biće ti loše. Ali ti neće biti loše zato što te je neko uvredio, već zato što si grešan. Tu se ne treba žaliti ni na koga.
Leti i u proleće u šumi ima mnogo komaraca. Hoće li te ujesti? Hoće. A da li ti želiš da te komarac ujede? Ne želiš. Ti možeš silno da ne želiš da te komarac ne ujede ali će to on ipak uraditi. Tako je i sa nečastivim. Njemu je apsolutno svejedno šta ti hoćeš a šta nećeš jer ti za njega ne postojiš kao ličnost. On samo zna šta on hoće te će te tako terati u svoje zamke.
Ako se naučiš da uz Božiju pomoć izlaziš iz njih, onda ćeš duhovno uzrastati. I blagodarićeš Bogu: Slava Tebi Gospode, «blago meni, jer si me smirio Gospode». Ja se ne bojim nečastivog jer si Ti Gospode sa mnom.

NASTAVAK ...

...Postoje reči Svetoga Pisma gde Spasitelj kaže: “Ljubi Gospoda Boga tvoga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom mišlju svojom, svom snagom svojom”. Ovde je razum na trećem mestu a ne na prvom…

Sve strasti je moguće potčiniti duhu

- A šta se može posavetovati takvom čoveku? Naprimer, veoma emocionalan čovek zna da je njegovo srce iznad razuma. I ako se odluke donose preko emocija, sve će biti još i gore.

- Svaki čovek je neponovljiv, ali svi smo mi ljudi i imamo mnogo toga zajedničkog. Čovek treba da zna svoje slabe i jake tačke. Ukoliko zna da je previše emotivan i kakve sve posledice to može da izazove, treba neprekidno da se moli Gospodu da bi mu Gospod darovao da njegova duhovnost nadvlada njegovu emocionalnu sferu.

Apostol Pavle kaže da se čovek sastoji od duha, duše i tela. Ljudska priroda je trojaka. Gospod je stvorio čoveka i udahnuo u njega Duh Života. Taj Duh je prisutan u čoveku, za razliku od drugih živih bića. Životinje imaju duševni, fizički i telesni život, ali ne i duhovni – nemaju ono što čoveka čini Bogolikim stvorenjem. Čovek je stvoren po liku i podobiju Božijem, dato mu je tako uzvišeno dostojanstvo, koje se kreće prema samom Bogu – eto to je Gospod udahnuo u svakoga od nas. To duhovno i mi treba da postavimo na najuzvišenije mesto.

Kada čovek to dostigne, onda ljudska priroda dobija neobičnu harmoniju, i u čoveku se otkriva njegova Bogolikost. Takav zadatak stoji pred svakim od nas, da u sebi to razvije. I duh treba da vlada iznad svega pa bio čovek hiljadu puta emotivan. Setimo se takvog emotivnog čoveka kao što je Marija Egipatska, koja je posedovala neukrotivi temperament kako u grehu, tako i u vrlini. Ali je uspela da sebe ukroti pokajanjem. Razvila je svoju duhovnu ličnost toliko da je do neba dosezala. Ona je i emotivnu i fizičku stranu pokorila duhovnom – onom najboljem u sebi, dubokom, ozbiljnom i predivnom. I dostigla je neobičnu duhovnu uzvišenost, ostajući i dalje ta ista Marija Egipatska, samo što je za razliku od mladosti postala Sveta.

Za duhovni razvoj ne postoje ograničenja. Svako od nas treba duhovno da uzrasta, da se napaja duhovnom hranom. I Crkva predlaže čoveku Tajne, molitvu, pokajanje. Neophodno je moliti Gospoda da pokaže Svoje puteve kao što je car David molio: “Pokaži mi Gospode put kojim da idem jer k Tebi uzdigoh dušu moju” – jer sam Tebi predao dušu svoju. Eto kako je Marija Egipatska predala svoju dušu Gospodu potpuno bez rezerve. Čime je mogla da se hrani u pustinji? Ničim. A Gospod ju je hranio ne samo duhovno već i telesno.

Znači, uzdaj se u Gospoda i On će urediti čitav tvoj život. I dešava se da je to nekako najteže. Ako si toga svestan, i usmeriš svoju emotivnost na pokajanje, na molitvu, tada ćeš moći da iskoristiš svoje jače strane i da potčiniš svoju emotivnu sferu onome uzvišenijem u sebi, kako ona ne bi doprinosila razvoju grehovnosti, već naprotiv, spasenju i duhovnom uzrastanju.

- Oče, iskazali ste misao o pogubnosti hladne logike. Da li to znači da je racionalno razmišljanje nepravilno?

- Značaj razuma se ne sme poricati. Nauka napreduje zahvaljujući dostignućima ljudskog razuma. Ali i za donošenje odluka u naučnoj sferi je potrebna velika hrabrost. I vera je potrebna, jer se prihvataš stvari koja još nije postojala, i ne zna se šta će na kraju da se desi. Potrebna je hrabrost da se neko odvaži na takvo veliko delo, i potrebna je vera da će tvoji napori doneti ploda. Ali značaj razuma se ne sme preuveličavati.

Postoje reči Svetoga Pisma gde Spasitelj kaže: “Ljubi Gospoda Boga tvoga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom mišlju svojom, svom snagom svojom”. Ovde je razum na trećem mestu a ne na prvom. I to je veoma važno. Pri čemu značaj razuma niko ne poriče – to je poseban dar čoveku, ali ga ne treba preuveličavati. Ukoliko umesto trećeg mesta zauzima prvo, dolazi do veoma teških grešaka, jer je razum veoma precizan, moćan, skoro kao univerzalni instrument i … ograničen. Njegova ograničenost nije u logičkoj, racionalnoj, već u moralnoj sferi. I razvijenost uma zavisi od čovekovog moralnog nivoa.

Daleko od toga da se sve može racionalno objasniti i odrediti. I to je očigledno. Ako naprimer upitate supružnike koji se vole, zbog čega vole jedno drugo, teško da ćete dobiti odgovor. To je prosto činjenica – ja volim. Možete da pokušate da kažete: zbog toga i toga, i drugog. Ali sve će to biti samo neko približavanje odgovoru, jer ljubav je neko integralno stanje koje u potpunosti obuhvata celog čoveka. A ako ga pitaš zašto ne voli nekoga čoveka on će ti dati čitav spisak! Kada ne voliš, onda pojam o čoveku razradjuješ na beznačajne detalje i za svaki možeš da izneseš svoj negativan sud. I ako osudjuješ tog čoveka spisak postaje sve veći. I ako se rasudjivanju pridoda greh, onda on i najiskusniju logiku čini besplodnom.

Eto u kom smislu, i ni u kom drugom. To ne znači da ne treba rasudjivati kada donosiš odgovornu odluku. Logička rasudjivanja se ne smeju odbacivati, posebno ako se baviš preciznim naukama. Ali ovde se govori o duhovnoj sferi, o stremljenju ka Božanskom Životu. Ukoliko čovek čini moralni napor, duhovno uzrasta, tada zajedno s njim raste i sposobnost da razlikuje dobro i zlo. Visoko duhovan čovek zna da razlikuje takve najtananije pokrete duše (i svoje i tudje), koje običan čovek ne primećuje.

nastavice se ...

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2367.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Komentari: