MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

- Још као средњошколац имао сам велику жељу да одем у Јерусалим. Старац, о. Илија, упокојио се и сахрањен је у м. Црна Река, који ме је загревао љубављу према Богу, предложио ми је да идем у Јерусалим. Заправо, све нас је грејао љубављу према Јерусалиму, према Христовом гробу и ја сам још у средњој школи успео да одем тамо са групом коју је он водио. На мене је велики утисак оставио Јерусалим и пожелео сам да идуће године одем поново. Тако је са већином људи који оду у Јерусалим, чим се врате кући ишли би поново. Велика је то светиња, највећа испуњеност, утисак, тешко је описати речима оно што се осети. Људи када оду први пут кажу, као да сам рођен овде, као да сам живео у Јерусалиму хиљаду година. Пуно сам људи сретао који су говорили, много ми је лепо овде, могао бих ту да живим цео живот. Јерусалим и Христов гроб је и мене привукао.

Христов гроб је једна мала просторија, баш гроб, два, три човека могу да стану, ништа посебно, нема ту неке посебне лепоте уметничке, али та духовност, осећа се нека дубина, ширина иако је то ограничено зидовима, све је мало, уско, али је простор огроман, бескрајан у том духовном смислу и то је нешто што шокира човека, што не може да доживи на неком другом месту. И кад човек среди утиске ишао би сваки дан. Отац Илија нам је говорио да је то директан контакт са Господом, та благодат. Бог је свуда али ту се мало више осећа присуство Божије незаслужено. Како је старац Тадеј говорио, свуда је Господ али има места где се осети мало већа благодат, незаслужена благодат. То је нешто што речима не може да се опише и да се објасни, али ето може макар приближно. Дошао сам кући, два, три месеца нисам ни знао шта ми се десило а онда сам опет ишао следеће године, некако сам опет нашао новац а трећи пут, треће године кад сам отишао остао сам тамо”, сећа се о. Сава.

За те три године мог поклоничког одласка ја сам размишљао о останку, о начину живота, доста сам читао, упознао и видео и јавила ми се жеља. Наравно, ту моју жељу је подгревао о. Илија, да није њега било можда бих ја охладио у тој жељи. Нисам ја био једини који је желео да остане у Светој Земљи, било нас је тројица. Имали смо проблема са визом, са владикама у смислу да нам треба благослов Српске цркве, пошто је то Јерусалимска патријаршија, друга црква, друга држава, виза и није била неки проблем али папири, па докази да смо крштени, да смо православни и да нећемо да правимо проблеме, да ћемо да будемо добри. Они хоће да приме свакога али са препоруком. Проблем је настао и зато што у Србији нема довољно монаштва, нема довољно људи и овде је мањак па још неко да иде ван, то је и оправдан разлог што нам нису одмах изашли у сусрет. Успели смо. Кад смо обавили све и прикупили папире без проблема смо примљени у манастир Светог Саве Освећеног. То је манастир стар 15 векова а од Јерусалима је удаљен око 35 километара.

Ми Срби смо посебно везани за Јерусалим, наш Свети Сава је у њему боравио, записано је шта је све купио, колико је и коме поклона носио, колико се трудио и духовно и материјално да направи и манастире, и конаке за поклонике из Србије, хтео је Србе и Србију много да веже за Свету земљу. Веома је волео Јерусалим и њега су волели, пуно је градио, поклањао, пуно прилога давао, пуно тога што није било у хришћанским рукама откупио, например Горња соба, тј. тамо где је била Тајна вечера он је то откупио. Пуно тога је урадио да што више Срба оде у Јерусалим на поклоњење. У манастиру Светог Саве Освећеног други пут кад је отишао био је неколико месеци, сусретао се са разним старцима, духовницима, учио од њих, стицао нова искуства. У том манастиру увек има по неки Србин. Сви знамо да је Свети Сава одатле донео Тројеручицу, и жезло, и Млекопитатељницу, то је пророчанство Светог Саве Освећеног. Чак су једно време, до пада Пећке Патријаршије, у овом манастиру игумани били Срби, некада их је било више, некада мање зависно од прилика у Србији. Подсетићу да је у Јерусалиму и краљ Милутин био ктитор манастира Светог Јована Крститеља и Светог Архангела Михаила и тамо су исто некада били Срби монаси. Занимљиво је да су чак у манастиру Светог Саве и неке фреске биле исписане на српском и иконе, и остало је доста наших трагова, и до дан данас нас привлачи, везани смо за овај манастир у пустињи. И данас у Светој Земљи има наших монаха. У Јерусалиму данас имамо у руском манастиру Марије Магдалене јеромонаха Василија који је дошао из манастира Црна Река, имамо монахињуДоротеју у Витлејему, оца Григорија најстаријег тамо, он се сада налази у м. Светог Саве а у Јерусалиму, у Светој земљи је преко 30 година, он је најдуже, најстарији је и најискуснији, имамо о. Јована Ћулибрка и на гробу Пресвете Богородице у Јерусалиму о. Прохора.”

-А да ли Ви Оче чезнете за Јерусалимом?

-Чезнем, па сад сам био, често одем, идем по месец, два, служим. Ја сам био искушеник у м. Светог Саве, у том манастиру сам одрастао духовно, формирао се, и волим тај манастир, и ја се зовем Сава, и носим име по Светом Сави Освећеном, значи нисам добио име по Светом Сави српском него по Свтом Сави Освећеном, и тамо је мој заштитник Свети Сава, и његове мошти су тамо, и волим да будем тамо, и мене воле монаси. Имам своју келију у манастиру, могу кад год хоћу да одем, можда бих и остао, зову ме да останем, али ето сад се ја исповедам, имам носталгију за Србијом и још неке обавезе, можда сам и млађи, ипак је то озбиљан манастир где долазе искусни монаси, старији, искуснији, тежак је типик. Повремено одем, имам жељу да одем и останем за стално, али родитељи су ми још живи, ја сам јединац па морам и о њима да бринем.”

-Како изгледа узрастати духовно у манастиру у пустињи, окруженом муслиманским светом?

- То исто питање може се упутити и монасима на Косову и Метохији, атмосфера је скоро иста, можда је и тежа овде на Косову. Тамо је другачије, људи су се навикли, није толико напето као на Косову али веома слично. Међутим, није то проблем, муслимани који су у окружењу, по националности Арапи а по вери муслимани, су веома фини и веома поштују монаштво, мантију, они су били хришћани у време Светог Саве Освећеног кад је правио манастир у петом веку, радили су и помагали у манастиру и то стоји записано. Свети Сава Освећени је оставио у аманет монасима да све што остане од трпезе монаха, храна која се не поједе да се да људима из тог села. И данас, иако су прешли у ислам, и даље се та традиција одржава, И кад треба да се ради неки физички посао у манастиру, и у Јерусалиму исто тако, опет се они узимају као радници, већа сарадња постоји са Арапима исламске вере него са Јеврејима, са којима не постоји толика блискост. Поготово што има и Арапа, Палестинаца који су православни, 15 посто становништва су православни и то нам доста олакшава живот. Наравно, није лако у оваквом окружењу, а с друге стране је и добро јер имаш неки мир у смислу духовном, ту си у окружењу и знате оно кад стегне, кад Господ пусти неку невољу онда се више молимо и бољи смо и међуљудски односи су бољи, без невоље нема богомоље. Има и проблема са њима, често узурпирају имовину, праве пут без питања, пролазе кроз манастирска имања, буде тако, али све је то на смирење гледано из духовног угла. За духовно узрастање боље је проћи кроз невоље и искушења, боље то него да је све лепо, да те сви хвале, да је све фино, људи смо, погрешимо и погордимо се и опустимо се. Свети Симеон Нови Богослов каже, највеће добро у мом животу су учинили моји непријатељи који ме мрзе, они су веће добро учинили него они који ме воле, који ме хвале. Гледано духовно може пуно да се узраста, потпуно се посветиш молитви.

У пустињи је лакше него у Јерусалиму. Лакше је рецимо, у манастиру Светог Саве Освећеног, Светог Ђорђа Хозевита или Светог Герасима Јорданског. Много је теже онима који живе у граду, који су крај Христовог Гроба, Гроба Пресвете Богородице, у Витлејему, Назарету, сва та места која су у градовима сада урбаним њима је теже, јер они се налазе између две ватре, с једне стране Арапи, с друге Јевреји, па посетиоци, они просто немају мира, немају мир као монаси који живе у пустињи. Да напоменем да у Јерусалиму сва света места везана за живот Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице и Апостола држе монаси, од свештенства у браку имамо само Арапе православне који држе парохије за народ православни, иначе све монаси држе, Грци, Руси. Није им лако, по некој статистици четири, пет милиона месечно прође људи кроз Јерусалим и веома је тешко да се све то одржи, да се сачува душевни мир. На пример на Христов гроб држе православни али ту долазе и људи других вероисповести и индуси, и будисти, и муслимани, и Јевреји долазе на Христов гроб па све то мора да се организује, мораш и да подвикнеш, направи се велика гужва а ред мора да се направи. Хвала Богу сада јеврејска држава помаже, имамо јеврејску полицију и помаже монасима, то је нешто направљено као на Косову, мултиетничка полиција и у тој полицији туристичкој такозваној се налазе и неки Арапи који су православци, постављени су да раде у храму и они помажу монасима да се заведе ред. Знате кад уђе у цркву двеста, триста људи, мора да се направи ред и полиција помаже и војска обезбеђује, никад се ништа није десило, али ето из предострожности, и труде се, израелска држава се веома труди да свима помогне, да сваки туриста буде безбедан.

ЗАШТО САМ ОТИШАО У МАНАСТИР

- Одговор је, само дубока вера и љубав према Богу. У једној књизи о. Јустин Поповић писао је о монашком животу и написао је три разлога због којих човек одлази у манастир: први разлог је када неко оде из превелике љубави према Богу, због јаке вере иде у манастир; други разлог је из осећања своје грешности и недостојности, ако је доста проводио живот развратно, у греху, заправо из покајања, жеље за променом начина живота; трећи разлог је због жртве монашке а то је да се одриче свега овоземаљског да би стекао Небеско Царство, благо, небеску награду од Господа и због те награде коју ће Бог да да монаху због одрицања. Могу да буду сва три или један од ова три разлога. Ако човек нема велику љубав и жељу тешко да ће да остане, зато постоји искушенички стаж у коме свако треба да види да ли може или не може да се не би неко заробио па после да се каје. У садашње време јесте мало чудно, питају ме, јеси се ти разочарао кад седиш у манастиру, јеси имао неку љубав па се разочарао, па отишао у манастир или наводе неке друге разлоге. Није тако, ја за себе лично могу да кажем, а знам и многе друге монахе да смо отишли јер смо осетили призив од Господа. Остиили смо ту благодат кад смо пришли Богу и Цркви, благодат коју смо добили незаслужено. Па, сад и други осете благодат Господа али нема свако ту жељу да оде у манастир. Моји родитељи су имућни, имам кућу, имам све, ситуирани су, ни у чему нисам оскудевао. Увек се сећам, био сам средњошколац када сам гледао на телевизији емисију са Мати Макаријом из Соколице на Косову и на питање зашто је отишла у манастир, да ли из разочарења, она је рекла: “Није из разочарења, него из одушевљења!” И кад ме неко пита, кад ме сретну познаници, или таксисти кад ме возе, зашто си отишао, како можеш, а ја кажем, монаштво није бежање него баш улазак у свет, у проблематику света, у један свет духовни али где се осећају и проблеми људи у свету, у манастире долазе људи, исповедају се, једноставно ми се молимо за цео свет. Монаси можда нису физички у свету али су духовно, ми се молимо за све људе, за цео свет. Кад питају неког монаха, старца па како ви знате да одговорите на то питање, па зар не живите изоловано, јесте, живимо изоловано али није да не читамо ништа, да се не образујемо, едукујемо.

Занимљиво је кад сам ја први пут отишао са поклоничком групом у Јерусалим, у манастиру Светог Саве један монах нам је пришао и почео да прича са нама о неким проблемима овоземаљским, о односима у браку, о другим темама, сви су се одушевили, питали, одакле овај зна све то и тако дубински. Један пријатељ ми је рекао, па ја сам ово хтео свештеника да питам али ме је срамота а овај монах ми је много помогао причом, могао сам да га питам и нека најинтимнија питања. Сви смо се одушевили, причали о разним животним темама и проблемима, давао нам је такве дубинске, суштинске одговоре а човек није у браку, живи у пустињи а зна одговоре. Давао нам је суштинске одговоре о животу, зашто смо на овој планети.

Дакле, искусио сам и живот у граду и живот у пустињи и морам рећи да су проблеми у граду веома ситни, нису то нека искушења у односу на нека искушења која постоје тамо у пустињи, то сад изгледа као нека филозофија али ја сам то осетио. Кад сам отишао годину дана ме нису пуштали да изађем, та борба духовна која је тамо не може се поредити са галамом, вревом, свађом међуљудском. Најтежа је борба са самим собом, са својом сујетом, са својим страстима, са својом гордошћу, са свим тим проблемима. Човек иде у манастир да се одрекне себе, да победи своју природу, свој его, своје ја и то је најтежа борба.

-Одакле се почиње?

- Треба човек на првом месту да се дисциплинује, да мора да слуша другога, нема више мога ја, то треба да напоменем, не проводе монаси цео живот тако али почетак монашког живота мора такав да буде, да не испадне као рецимо, индуси, ја имам гуруа, ја њега слушам и читам мантру и тако цео живот, не. Али, у почетку, када се човек одвоји од света мора да преда своју вољу некоме, то не значи да цео живот сад не размишља ни о чему, да само слуша шта му други каже. На почетку такође човек мора да се научи да не задовољава својим прохтевима, жељама, е а онда цео живот мора да се бори. Касније се стиче и расуђивање па онда може сам да одлучи шта је добро, шта је лоше, и да сам води борбу кроз живот. Монаси се труде да превазиђу своје телесне прохтеве и жеље, то је најтеже, то је тако болно, тако тешко. Ту често пута, причам о манастиру Св. Саве пошто је пустиња, нема ни много људи, нема проблема са људима, нема међуљудских односа, него више у глави, размишља човек о свему, па се враћају слике из младости, из прошлости излази на површину као филм, као оне књиге у којима се објашњава феномен смрти или када људи доживе клиничку смрт кажу да им цео живот прође пред очима.

-Да ли Вам је долазило да напустите све, да се вратите?

- Па да, па и вратио сам се, носталгија је страшна, причао сам са духовницима и рекли су ми да је носталгија тако тешка да не могу сви да је превазиђу. Тешко је, ја нисам знао ни језик, тамо се све служи на грчком, ништа не разумеш, све ти је страно, четири сата дневно се спава, једанпут дневно се једе. Нисам се ужелео ни куће, ни родитеља али сам се ужелео своје земље, свог народа, свог језика. Био сам неискусан, имао сам деветнаест година, сад из овог угла гледано нису били неки велики проблеми, али млад сам био.”

-Како научисте језик?

- Преко енглеског, добро сам знао енглески и онда сам преко енглеског са једним монахом учио грчки. Међутим, и дан данас кад одем тамо енглески је главни за споразумевање, хвала Богу сад доста разумем грчки, скоро све разумем. Хтео сам и арапски да учим, треба арапски у свакодневном животу али је доста тежак. Богослужбени грчки знам одлично, то је старогрчки, нешто као старословенски, црквенословенски, разликују се од говорног грчког.

-Реците нам нешто и о литератури. Данас је има пуно, много тога се преводи, пише, шта читати?

- Говорим ово из личног искуства. Као што сам рекао још двојица Срба су кренула са мном у манастир Светог Саве Освећеног и један од њих је био веома озбиљан у читању литературе. Ја нисам много читао тамо, трудио сам се више да савладам језик а он је читао баш тешку литературу, тврду храну, иако су Грци, искусни монаси говорили, немој да читаш све, треба више да се ради, више молитве а мање те тешке литературе, то је много опасно. И веровали или не, дечко је упао у прелест, значи, читао је Лествицу Св. Јована Лествичника и друге књиге и ајде што је читао него је хтео то да примени, као пустиња, пустињски оци и отишао је у прелест, духовну обману и било је проблема, добио је чак и неке негативне визије, скроз је пао, чак се и физички разболео. Видео сам колико је литература опасна. Треба духовна литература да се чита са благословом, са благословом молитву, са благословом пост, са благословом исповест, са благословом причешће. Данас, хвала Богу има пуно књижара па се купује шта се хоће али то је исто као кад би отишли у апотеку и по неком свом нахођењу купили лек. Чак и ако човек не примени то, чисто информативно да чита али једноставно уђе у човека и не може да остане хладнокрван, почну размишљања о ономе што је прочитано и чим размишљаш једноставно искушења дођу после. Има времена да се чита и тврда храна, кад човек сазри, наравно у договору са неким искуснијим.

Људи греше кад читају духовну литературу као роман по цео дан. То се тако не ради. У манастирима за време ручка или после вечерње сви заједно читају, буде читање пола сата. Дакле, треба читати дозирано, сваки дан али по мало. Треба људи да буду опрезни, сад имамо и разне старце и из Русије, Свете Горе и онда се читају савети за живот и онда за један исти проблем један старац каже једно, други друго, то вам је као башта са цвећем, има у башти разног цвећа и оно различито мирише, различите је боје али све је цвеће, тако и старац, један је строжији, други блажи а сви су у Богу и Господу и благодати. Али, треба да се води рачуна и најбоље је уживо разговарати са духовником, старцем који ће дати савете, па и о читању. Треба да се читају Свето Писмо, Житија Светих, Пролог и ту не може да се погреши. Житија Светих су остварено Јеванђеље, остварене речи Господа које су применили људи у свом животу и човек само може да добије жељу, јачу веру, јачу вољу да се бори против својих слабости и не може много да скрене.

-А како човек да зна да је на правом путу духовном? Има људи који мисле да је нека претерана скрушеност, дроњаво одело, одвајање од света и ближњих право хришћанство.

- Господ гледа на срце, на душу, на мисли. Господ каже: “А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј."(Мт.6,17) Један мој притељ, старији свештеник каже, кад си у цркви међу народом понашај се достојанствено а кад одеш кући, у своју собу окачи се на плафон па виси, ради шта хоћеш. И то је величина, и апостол Павле каже: “Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом. Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем.” (1.Кор.9, (зач. 143)19-22)

Има их у цркву дођу прљави, не купају се, пуни ваши, у реду то може да ради али у пустињи, кад живиш сам али да дођеш и неког ометаш, да намећеш своје, то је наметање свог става другим људима и то није израз побожности. Св. Јован Златоусти је ишао у златним кочијама, облачио најсвечанију одећу, најлепшу, златом извезену а уз тело је носио рогозну хаљину која га је боцкала али то нико није знао. Е, ја сам се одушевио тамо у манастиру Светог Саве, монахе не можеш да видиш ни кад се моле, ни кад да плачу, чак ни бројанице у руци не можете да их видите овако да носе јавно, него је некако сакрију, у џеп ставе, у рукав завуку да их се не виде, и ако живе у пустињи, и ако тамо као на Светој Гори жене не могу да уђу, то је једна изолована средина где се знају међу собом, али опет да их неко не види, да их други не види, крију своју побожност, умеју и да се пошале. А замислите, углавном су то великосхимници, то је један од највећих завета монашких, и сад кад би дошао неко од поклоника, туриста питао би се, па зар је овај великосхимник, мисле овај је неки обичан, неозбиљан монах. Они своју побожност и веру крију од других и чувају за Господа, да не зна левица шта ради десница то се не односи само на милосрђе и кад неком делимо, него и на то да свој духовни подвиг можемо само духовнику да кажемо и ником више. Свети Јован Кронштатски каже, чак и неко ко истиче много своју грешност је горд. На пример кад неко потенцира да је грешан, па стално говори, ја сам грешан, ја сам најгори, опростите ми и све тако, св. Јован Кронштатски каже и то је гордост, то је сујета, то не ваља. Не треба много себе осуђивати јавно, осуђуј ти себе у мислима, у исповести осуђуј себе када дођеш пред свештеника а не пред другим људима, то је лицемерно. То је фарисејство, Господ је против тога и то је осуђивао у своје време код тих образованих људи, каже, имају израз побожности споља а немају силе, у ствари нису имали љубави, нису имали вере уопште. То је данас велики проблем у цркви, то што понеки људи погрешно схватају веру. Подвиг је, то сам тамо научио код Грка, када неком учиниш неко добро а да тај не зна да си му добро у