Žitije i život
Razgovor o specifičnosti žitija započinjemo s jednim od savremenih sastavljača Žitija Svetih - igumanom Damaskinom (Orlovskim)
Krajem 80-ih i početkom 90-ih godina Ruska Pravoslavna Crkva je zadobivši slobodu posle desetogodišnje sovjetske vlasti, dobila mogućnost da započne rad na proslavljanju svetih, koji su se podvizavali u periodu vladavine bogoboraca. Proučavanjem dokumenata, koji rasvetljavaju okolnosti mučeničke smrti mnogo hiljada pravoslavnih hrišćana, bave se mnoge crkvene strukture kao što je katedra novije istorije PSTBI, kao i društveni fond “Uspomena na mučenike i ispovednike Ruske Pravoslavne Crkve”, na čelu sa igumanom Damaskinom (Orlovskim). Rezultat desetogodišnjeg rada fonda su sabrana dela “Mučenici, ispovednici i podvižnici blagočestivosti Ruske Pravoslavne Crkve XX veka. Žitija i materijali o njima”.
O svetiteljima novijeg vremena ne svedoče samo dokumenti i uspomene, već i fotografije
- Oče Damaskine, stara i nova žitija se veoma razlikuju jedna od drugih. Šta je u stvari žitije po vama?
- Žitije je celovita priča o nekom Svetitelju od početka njegovog života do samog kraja, u koju su uključeni svi detalji iz njegovog života. Ta celovita priča se u raznim epohama pisala na različite načine. Ali i sva druga literatura je pisana na drugi način. Ako uzmemo žitija naših starih svetitelja, videćemo da su mnoga od njih prosto uzeta iz letopisa (recimo žitije prepodobnog Antonija i Teodosija), i znači napisana su po opštim literarnim pravilima toga vremena, odražavajući opštu kulturu toga vremena. A nova žitija se pišu u našoj današnjoj kulturi. Sličnost tadašnjih i današnjih žitija nije u tome da su ona napisana nekim posebnim rečima, već u tome što je to najcelovitija priča o čoveku koga je Crkva proslavila.
Ponekad je u starim žitijima autor - naprimer, sv.Dimitrije Rostovski - dodavao svoja poučna razmišljanja priči o životu svetitelja, to jest izvodio bi poučne zaključke. On se trudio da tako napiše žitije da običan čovek može da izvuče neki poučan zaključak. To u principu može da se radi i danas, ali danas postoji drugi problem - daj Bože da sastavljeno žitije bude verodostojno. Pored toga još treba uzeti u obzir i to da je u vreme sv.Dimitrija Rostovskog žitije čitao jedan pismeni čovek mnogim nepismenima. A danas su ljudi pismeni i okruženi morem knjiga, dok u vreme Dimitrija Rostovskog, i ranije u vreme mitropolita Makarija, nije bilo toliko knjiga. Danas je moguće uzeti nešto iz Jevandjelja, a nešto od Svetih Otaca i nekako sve to povezati i porazmisliti. A tada je to bila jedina univerzalna literatura. I zato je postojala potreba za etičkim zaključcima.
U savremenim okolnostima, čini mi se da je bolje pisati žitija tipa prologa ili letopisa - to jest prosto izlagati tok dogadjaja, jer se pouka projavljuje onda kada je epoha već završena i kada je sve jasno, a danas još nije takva situacija. Danas pouku predstavlja život samog svetitelja. Naprimer, čoveka su uhapsili i ispituju ga, ili još neke okolnosti njegovog života u kojima se on držao hrišćanski, recimo predlažu mu da se odrekne vere ili pokaže neku malodušnost, i on to odbija, - to je dovoljno kao primer. Pored toga, znate, dokumentovani tekst pruža mogućnost sticanja nekog iskustva, kao što je kako se ponašati u takvim okolnostima. U tom smislu dokumenti imaju daleko veću didaktičku obavezu, koja nije izražena u opštem vidu da je dobro biti blagočestiv, da je dobro usavršavati se u vrlinama, da ne treba biti izdajnik, već kako se ponašati našavši se u datim teškim okolnostima. U dokumentima ima više konkretnih detalja, više praktičnih varijanti, maksimalno bliskih relanom životu, bez posredne literature.
- Čini se da danas ljudi čitaju knjige i detaljne biograrfije želeći da saznaju detalje. Da li to znači da postepeno nestaje žanr žitija, kao ne previše duge priče? Zbog čega je potrebno kratko žitije, kada postoji mnogo činjenica i dokumenata?
- Nažalost, ako se govori o životu svetih XX veka, onda možemo da kažemo da ne posedujemo veliki broj činjenica i dokumenata. Evo pred nama su sedam knjiga žitija mučenika, ispovednika i podvižnika blagočestivosti Ruske Pravoslavne Crkve XX veka, koje je izdao naš fond, u kojima su opisani životi nekoliko stotina svetitelja. Da li ima mnogo činjenica, značajnih dokumenata, nekih posebnih verodostojnih detalja, koji se nisu našli u tim knjigama? Takvih činjenica skoro da i nema.
Naravno, danas postoje neka interesantnije napisana žitija, naprimer pravedne Matrone ili shimonahinje Nile ili Makarije, kao i jeroshimonaha Sampsona. U tim knjigama ima mnogo fantaziranja anonimnih svedoka i autora tekstova, i često se dešava da je takvo izlaganje mada interesantno, malo verodostojno. Ali bajka je često interesantnija nego istinito izlaganje. Lepa zamisao je često bliže maštovitom srcu savremenog čoveka, ali to već nije agiografski problem, već problem savremenog čoveka.
Žitije mučenika ili podvižnika treba da bude kratko ili dugo ne zato što je tako stilizovano, već zato što mi malo ili mnogo znamo o nekom mučeniku. Žitije svetitelja izloženo na proverenim činjenicama podstiče čitaoca da razmisli i da se potrudi, dok ga interesantno i maštovito pripovedanje samo razonodjuje a ponekad i raznežuje, ali ne podstiče u njemu nikakav unutrašnji duhovni rad.
- Da li žitija u potpunosti treba da budu zasnovana na dokumentima? Ili se kao materijal uzimaju i svedočanstva očevidaca koja se ne mogu uvek potvrditi? Šta uopšte za savremenog sastavljača žitija predstavlja kriterijum verodostojnosti?
- XX vek je zbog savremenog sistema upravljanja državom zasnovan na dokumentaciji, i život svakog čoveka pa samim tim i podvižnika, ostaje zapisam u ovim ili onim dokumentima, počevši od njegovog rodjenja do smrti. A činovnici su uvek posebno dokumentovali kontakte sa represivnom državom. Tako da je logično da savremeni agiograf ne može bez dokumenata. Činjenice o hapšenju, ispitivanjima, osudama i njihovim sprovodjenjima su zabeležene u dokumentima koji su sastavni deo arhiva. I u tom smislu se treba više oslanjati na njih nego na usmeno izlaganje ili to što se naziva predanjem. Što se tiče očevidaca, ukoliko oni ne svedoče lažno iz nekog razloga, onda je njihovo svedočanstvo veoma važno i može se reći čak na prvom mestu po prioritetu. Nevolja je medjutim u tome što ima veoma malo očevidaca života i smrti mučenika XX veka, i oni su jedinstveni.
Mučenici su uglavnom oni svetitelji, koji su nedavno proslavljeni, i koji su postradali u periodu izmedju 1918 i 1938 godine. U današnje vreme skoro da i nema očevidaca tih dogadjaja. Vlasti su tih godina ubijali ne samo glavne nosioce hrišćanskog ideala, već i sve svedoke koji su takodje obično dospevali u logore. To što mi danas prihvatamo za svedočanstvo očevidaca je posredna priča, često dobijena iz treće ili četvrte ruke, i tada treba sve da se proverava: odakle je priča uzeta, ko je bio izvor informacija, preko koga je prenešena, to jest treba sprovesti analzu činjenica, zato što se često dešava da je prvi dokaz istinit, ali drugim ljudima se učinilo da će biti interesantnije ako tu istu priču ispričaju drugačije.
Ako se govori o tome, kome svedoku se može verovati, onda je to pre svega onome koga je Crkva vaspitala, koji nije početnik, čovek koji ima strah Božiji i kome je briga za svoje spasenje na prvom mestu. Takvi svedoci su i očuvali crkveno predanje nepovredjenim. Danas, posle desetogodišnjeg gonjenja, takvih ljudi ima znatno manje, a znači i manje uslova za očuvanje predanja. I ono se nažalost može zameniti fantazijama, jer često njegovi publikatori potpadaju pod uticaj savremenog maloocrkovljenog čoveka, tako da kriterijum verodostojnosti u prenosu činjenica o svetosti predstavlja pravednost lica koje istu prenosi.
- Treba li po vašem mišljenju, i kako unositi u žitije karakteristike svete ličnosti, njenu psihologiju?
- Naravno da treba. Medjutim, žitije nije roman u kome pisac ima veliki broj načina, koji su se ukorenili u njegovoj sopstvenoj stvaralačkoj mašti i čisto literarnih metoda, kao i veliki broj mogućnosti da predje od stvarnosti ka fantaziji. Za agiografa takav metod ne samo da nije prihvatljiv već je i grešan, jer će on u tom slučaju iznositi svoje psihološke pretpostavke kao istinu, koja je postojala u životu svetog, i time može da zgreši u odnosu na njega i da zasluži osudu pri odgovoru na Strašnom Sudu. Psihologiju svetitelja i karakteristike njegove ličnosti je moguće iznositi samo na osnovu istinskih činjenica, ukoliko je iste Gospod sačuvao.
- U starim žitijima se često koristi direktna svetiteljeva reč - u nekim žitijima heroji iznose čitave traktate - to jest autor žitija “rekonstruiše” te reči ...
- U tim dijalozima postoji i verodostojan deo, naprimer u žitijima drevnih mučenika mnogo toga je uzeto iz ispitivanja, iz tzv. mučeničkih aktova, a ima i delova u kojima autor žitija po svojim zamislima iznosi kako bi mučenik trebalo da odgovara na pitanja o veri. Danas, mislim da tako nešto već nije ni potrebno, jer bi to pretvorilo žitije u umetničku literaturu. Tada nije bilo umetničke literature u hrišćanskom svetu, i to se dopuštalo. A danas bi to dovelo pod sumnju samu verodostojnost materijala. Dozvoljeno je naravno da se napiše priča na temu nekog žitija, i tada će je autor, prirodno, ispuniti dijalozima, ali tada treba da bude javno rečeno da je to umetničko delo inspirisano žitijem. A tada takvih raznih žanrova nije bilo, i zato je to bilo dozvoljeno.
- Znači li to, da su predjašnji, drevni čitaoci žitija bili manje zahtevni u pogledu istinitosti pripovedanja?
- Ne, prosto je zadatak drugačiji - staro žitije je bilo univerzalno, i drugog žanra nije bilo. Čitalac je osećao da agiograf koji izlaže dešavanja ne odstupa od hrišćanske istine, da bi taj sveti mogao tako da govori. Uostalom naše današnje znanje je formalizovano i moguće je da savremeni čitalac ima takve zahteve za formalnu stranu dela - da svaka činjenica treba da bude zasnovana na nekom dokumentu, a ako je ista uzeta iz glave, kao verzija, onda autor treba da objasni na osnovu čega je sastavio takvu verziju. Danas je to uopšteno govoreći, pravilno.
Današnja žitija su u suštini velika istraživanja. Epoha je mučenička, i u okviru države je učinjen veliki prestup, mnogi ljudi su poginuli; ti, koji su ubijali i sastavljali planove tih ubistava, trudili su se da to nekako sakriju, da izvrnu istinu. Tako da čovek koji se danas bavi sastavljanjem žitija, hteo-ne hteo postaje kao istraživač, i on sam treba u svemu tome da se snadje. Ispitivanje zahteva ogroman broj dokumenata, jer treba smisliti šta korisno i poučno se iz toga može izvući.
- Kažete da su sastavljači žitija drevnih mučenika koristili stare mučeničke akte. Koliko to što se danas dešava liči na to prethodno?
- Situacija je potpuno ista kao i danas - ukoliko su protokoli ispitivanja dospevali u ruke hrišćanima, naprimer, njima su se iskupljivali, onda su oni često bili u celosti uključivani u tekst žitija, jer je sudski proces - redjanje pitanja i odgovora - uglavnom ostao isti. I zato je sličan i sistem ubacivanja tog materijala u žitija. To i jeste glavno svedočanstvo svetiteljevog ispovedništva - to što je on odgovarao istražnom sudiji.
- A ako se iz ispitivačkog protokola pokaže da je čovek na saslušanju priznavao “krivicu” ili da je na neki drugi način pokazivao malodušnost?
- Žitija mučenika i ispovednika su opisi života ljudi, koji predstavljaju obrazac za podržavanje, a priznanje “krivice” ili malodušnosti nisu obrazci dostojni podržavanja, iako postoje činjenice koje svedoče o raskajanju tih ljudi, i koje pokazuju da su za čoveka do samoga kraja otvorena vrata za pokajanje, zahvaljujući čemu on može da prinese i njegove dostojne plodove.
- U mnogim starim žitijima postoji nešto kao što su elementi bajke, fantastična čuda: životinje koje govore, čuda sa troglavim zmajem (kao u žitijima sv. velikomučenika Georgija i sv.Mihaila - vojnika). U žitiju sv.Jovana Novgorodskog se govori kako je svetitelj putovao jašući na zlom duhu u Jerusalim. Čini se da su mnoga stara žitija u stvari splet fantastike i istine ...
- Ja verujem starim žitijima, tako da za mene što se toga tiče nema problema. Kada radimo nešto sa Svetim Pismom ili sa Svetim Predanjem, čiji sastavni deo predstavljaju Žitija Svetih, onda tu postoji upliv Višnjeg sveta, gde je delimično izmenjen prirodni čin, i gde Gospod preko čuda deluje u tom svetu, koji stoji na granici dobra i zla. Zlo se u ovom svetu projavljuje preko demonskih sila. To je za stara Žitija Svetih bio uobičajen poredak stvari. Mi odlično znamo da su se zli duhovi javljali velikim Svetiteljima - to je nesumnjiva činjenica, i ako Gospod ne dozvoljava da se nama javljaju, onda je to zbog naše nemoći i zato što smo na duhovnom poprištu slabi borci. Savremeni čovek se tako saživeo i srodio sa grehom, da je njegova duhovna borba već samo odvraćanje od zla. Tako da ja kao čitalac potpuno verujem našim pravoslavnim žitijima.
- Ali zar nedoumice većine čitalaca nisu povezane sa tim da oni uopšte ne veruju u čuda. Njima se neka čuda iz nekog razloga čine uverljivim, a druga - fantastičnim. Gde je kriterijum koji bi pomogao da se razluči: ovo je pravo čudo, a ovo je čisto literarna pojava?
- Mi često zaključujemo stvari na osnovu svog iskustva. Znamo da u našem životu nema takvih čuda i zaključujemo da tako nešto uopšte ne može da se desi. Ali to nije sasvim pravilan kriterijum zato što je iskustvo ljudskog života veoma ograničeno. Mi čak u stvari ne možemo kako treba da shvatimo iskustvo, recimo, prepodobnog Sergeja: kako je on tamo živeo u svojoj kolibi zimi, u Podmoskovlju, u Radonježu? Na prvi pogled nam sve izgleda razumljivo: pa dobro, živeo je u šumi u potpuno običnim okolnostima, ali ako bismo malo više razmislili onda bismo uvideli da je i to za nas nepostižno, kao i iskustvo nekog drevnog egipatskog pustinjaka. Preko takvih “poznatih” detalja prelazimo olako, pošto nam oni daju iluziju nečeg poznatog. A ako se desi neko pravo čudo, i neki izuzetan dogadjaj kao što je borba sa zmijom ili podvižnik koji leti na zlom duhu, onda nam se to već čini neverovatnim. A to je prosto drugo vreme i drugi ljudi. Ljudsko iskustvo je veoma različito, i postoji velika raznolikost i mnogo načina hrišćanskog života, i podvižničkog iskustva, jer su u raznim epohama razni narodi prolazili kroz to iskustvo. Ne sme se sve proveravati na svom iskustvu, to može da uradi samo Svetitelj, i to delimično - zbog čovekove ograničenosti. U tom smislu mislim da je bolje verovati predanju.
- Možda je u davnini zaista bilo više čuda?
- U davnini je, počevši od apostolskih vremena, život zaista bio pun čuda. Sveti Duh je delovao preko mučenika, ispovednika i prepodobnih, propovedajući kroz njih Hristovo Vaskrsenje u surovom paganskom svetu, u kome bi propoved rečju i jasnim žitijem bila nedelotvorna. Gospod je čudima utvrdjivao veru, tada kada je to bilo potrebno za hrišćansku propoved. Čudima je propovedano Hristovo Jevandjelje u celom svetu, i sada je ono već poznato i utvrdjeno po čitavoj vaseljeni. Ako današnji svet odbacuje hrišćanstvo, onda se on ne može ubediti nikakvim čudima, kao što u njega nisu verovali književnici i fariseji za vreme Hrista. To ne znači da danas uopšte nema čuda, ona postoje, i dešavaju se svakodnevno i svakog časa, i to ne samo u crkvenim Tajnama, već u životu svakog čoveka. Ali ta čuda nemaju da tako kažemo svetski značaj, već imaju značaj samo za konkretnog čoveka. I to nije malo čudo, kada Gospod silazi do ličnosti i prisustvuje u životu odredjenog čoveka.
- U starim žitijima ima mnogo takozvanih toposa, to jest zajedničkih mesta, koja se ponavljaju u pričama o raznim Svetiteljima: slična čuda, karakteristične crte (naprimer, u detinjstvu nije voleo dečije igre, bio je ćutljiv, još kao beba je odbijao mleko u posne dane). Koliko su takve retorske figure primenljive na savremena žitija?
- Zaista, često profesionalni filolozi, koji izučavaju žitija, izdvajaju neke retorske izraze, i neke znake blagočestivosti, koji se tiču naprimer svetiteljevog detinjstva, i smatraju da su oni napisani po obrazcu, koji je diktiran žanrom. Ali moje iskustvo proučavanja žitija podvižnika našeg vremena, kada sam ja mogao da se upoznam sa dokazima očevidaca, me je dovelo do sledećeg zaključka: očevici su, pričajuči o raznim svetiteljima, reprodukovali slične detalje, i to su sve bile nesumnjive činjenice. Tako da je zaista istinito ponavljanje pojedinih karakteristika kod Svetitelja. Zbog tog ponavljanja, nama se danas čini da se to prenosilo iz jednog žitija u drugo kao obrazac, literarni izraz. Ali ja prosto mislim da su neki sveti ljudi zaista bili slični po svom podvigu i životnim okolnostima. (Čak štaviše, i u praktičnom životu može dete samo da posti sredom i petkom, i postoje ljudi kao što je sveštenomučenik Aleksandar Šćukin, koji zaista u detinjstvu nisu voleli da se igraju i koji su od detinjstva bili molitveni). A pošto je u pripovedanju za takve ljude razradjena neka najkraća formula, onda je sastavljaču žitija lakše da nju upotrebi, nego da izmišlja posebne reči za svakog svetitelja. Zašto izmišljati za svakog nešto poesbno, kada su dogadjaji slični?
- Kako se vi oče odnosite prema tome, kada se na osnovu nekih istorijskih ili filoloških istraživanja postojanje nekog Svetitelja stavlja pod sumnju? Poznato je da su takve sumnje iznošene za Georgija Pobedonosca, Andreja Jurodivog ...
- Naravno da postoje filološka kritika žitija, ali ja ne mogu da kažem da su ona u potpunosti uverljiva. Dokazalo se da naprimer, apostol Andrej nije došao do mesta budućeg Kijeva, kako smatra predanje. Ali ja ne mogu da navedem nijedan dokazani slučaj da je proslavljeni Svetitelj bio pravi mit. Mogu postojati sumnje u vezi detalja, naprimer, nije tačno objašnjeno dokle je došao apostol Andrej sa svojom propovedi, ali sama činjenica propovedi je naravno postojala. Uopšte dokazati nečije nepostojanje i mitologičnost je veoma teško. Tu je čak teško naučno se oslanjati na činjenice. A da ne govorim već o tome, da predanje kada nije uništeno, postoji veoma jasno. Ako zamislite da nema masovnog uništavanja miliona ljudi, već da se generacije smenjuju normalnim putem, bez rata ili revolucija, onda se u takvoj situaciji činjenice mogu istinito prenositi i tokom dvesta i više godina. To se ne odnosi samo na predanje o Svetiteljima, već i na uopšte ceo istorijski život: nepismeni ljudi se sećaju i prenose ono što je bilo pre mnogo vekova. To je činjenica ljudskog života. Ljudsko pamćenje može da izmeni samo neke nepostojeće detalje, ali ono nikad ne menja sam dogadjaj i ne zamenjuje ga mitologijom - ja ne znam za takav slučaj. Pre može da se desi da se napravi paralelna priča, na osnovu istorijskog ili crkvenog predanja, ili može biti napisano literarno delo, ukrašeno raznim izmišljenim detaljima. A zatim istraživač može da smisli da je u početku postojala izmišljotina, a da je zatim iz nje nastao agografski tekst, lik Svetitelja. Ali u stvari u početku postoji neka činjenica, a zatim dolazi literatura, i to nije važno da li je to narodna ili autorska obrada.
- Danas se ponekad sreću nova žitija, koja su stilizovana “po starom”, koja koriste arhaični jezik i načine izlaganja. Kakav je vaš odnos prema tome?
- Ja to smatram za grešku. Mislim da stara žitija nisu rezultat stilizacije i primene nekih stilskih metoda. Tada se tako pisalo, i to je za njih bilo potpuno prirodno, ograničeno. A ako se danas stilizuje onda je to falsifikovanje ... Nije mi jasno zbog čega neko falsifikuje tudji stil? I uopšte svako formalno podražavanje nije najbolji put za agiografa, jer ono samo udaljava čitaoca od razumevanja teksta, dogadjaja koji su u njemu opisani i života svetitelja. Ako treba nešto slediti, onda je to istina, a ne težiti da se formalno piše onako kako se ranije pisalo. Tim pre što su ti primeri vremenski veoma daleko od nas - to je ili Dimitrije Rostovski ili mitropolit Makarije, jer u XIX veku nema nikakvih posebnih obrazaca za žitije ...
-Ali iz XIX veka se možemo setiti naprimer tako celovitih, detaljnih materijala o životu svetitelja, kao što su žitije starca Amvrosija ili Serafimo-Divjejevski letopis, sastavljeni u Optina pustinji. Ako postoji tako potpuna knjiga o nekom Svetitetelju da li onda postoji potreba za sastavljanjem žitija?
- Smatram da to onda nije potrebno, jer žitije prep.Amvrosija postoji onda u takvom obliku. Optinci su predivno sastavili svoje knjige, i njima ne treba nikakva ponovna “literalizacija” ... Druga je stvar ako postoji tehnička potreba za sastavljanjem kratkog žitija. Ako naprimer, treba smestiti žitija u 12 knjiga, i pojavila se mogućnost da se sakupi i objavi zajedno to što je do sada bilo nepotpuno, onda bi naravno deo žitija za takav zbornik trebalo skratiti - zato što je nemoguće da jedno žitije Amvrosija Optinskog bude ceo tom. Ali to je tehnička potreba i tehnički zadatak, povezan sa konkretnom “izdavačkom” zamisli. Recimo, samo žitija optinskih staraca mogu da stanu u 12 knjiga. Ako bi trebalo da se štampaju u obliku običnog mineja, onda bi morala da se skraćuju. Ali žitija optinskih staraca su zaista poseban slučaj, to je jedno od najinteresantnijih i najuspešnijih iskustava, i predstavlja izuzetak zbog toga što je Optina pustinja bila u centru obrazovane ptavoslavne Rusije, i u njoj su bile skoncentrisane kulturne snage. U Optini se nalazio čitav izdavačko-prosvetiteljski centar, i to je bila izuzetna pojava, koja je i dala izuzetne plodove. A iz XIX veka se zaista može napomenuti samo još Serafimo-Divjejevski letopis - sv.Serafim (Čičagov) je skupio sve dokumente i nastala je predivna knjižica, ali to je takodje izuzetak.
- Ako se govori o stilizaciji, da li se u starim žitijima nalazi sve ono što vi uzimate za obrazac? Jer su mnogi od njih veoma upečatljivi i odmah se urezuju u sećanje.
- Žitije teži ka najvećoj mogućoj istini u opisu nekog Svetitelja, što od agiografa zahteva više hraborsti nego lepih reči, koje predstavljaju samo ljudske doživljaje autora, a ne i istinski lik podvižnika. To na šta se agiograf orijentiše je crkvena predstava o svetosti, to je u tradiciji utvrdjena, opisana crkvenim predanjem predstava Crkve o tome šta je taj Svetitelj - mučenik, prepodobni, pravednik ili čovek koji je bio jurodiv Hrista radi. Agiograf ne može da izmeni te opštecrkvene pojmove, u kojim okolnostima se taj Svetitelj podvizavao i u kom istorijskom trenutku - to su već detalji konkretnog vremena. Agiograf, po mom mišljenju, ne treba da se prilagodjava spoljašnjem stilu ovih ili onih žitija, već “stilu” svetiteljevog života.
Pored toga, za Rusku Pravoslavnu Crkvu žitija mučenika i ispovednika predstavljaju potpuno novi žanr, pošto se Ruska Pravoslavna Crkva suočila sa gonjenjima tek u XX veku. Mislim da je za savremenog agiografa koji opisuje dogadjaje iz novijeg vremena pravilnije da koristi stil prologa ili letopisa, trudeći se da što je moguće tačnije izloži ono što se desilo, imajući na umu, da literarna strana teksta ne mora da bude predivna, iako i ona treba da bude dovoljno dobra, već sam Svetitelj, i neprolazna lepota vernosti Hristu čak i do same mučeničke smrti.
Iz redakcije
Priznajući veliki istraživački autoritet igumana Damaskina i njegov nesumnjiv uvid u savremenu pravoslavnu agiografiju, smatrali smo za potrebno da čitaocima “NS” saopštimo da su neka mišljenja iznešena u intervjuu, samo delimične tačke igumanovog gledišta. Postoje pogledi, koji se ozbiljno razlikuju od onih koji je izložio o.Damaskin, i mi smatramo svojom obavezom da čitaoce upoznamo sa tim, po mišljenu redakcije “NS”, u intervjuu pokrenutih problema.
Tu postoje dva aspekta: istorijski - dovoljnost istraživanja za sud o istinitosti - i filološki - stepen literarnosti žitija kao žanra.
Nama se čini da odnos istraživača prema dokumentima, čiji su autori bili saradnici ČK, GPU, NKVD itd., treba da bude ne samo oprezan, već i više nego kritički. Očigledno je da se ne mogu uporedjivati rimski ispitivači i mučitelji sa njihovim sovjetskim “kolegama”. Revnitelji religije mase (tada je to bilo paganstvo), rimski hrišćanski gonitelji se nisu bojali objava, i nisu se trudili da sakriju rezultate i metode svojih dela. Za razliku od njih, čekisti su težili da iskorene religiju ogrome većine, i strahujući od narodnih nemira, sve su maksimalno zataškivali, pa su tako uništavali i istražne dokumente. Široko se praktikovala i jednostavna podela dokumenata prema interesima istrage. Mnogi dokumenti primoravaju istraživača da bude podozriv da su islednici veštački napravili izjave, a da je potpis shodno tome dobijen ili u polusvesnom stanju ili je to učinilo neko sasvim drugo lice. Sve to govori o tome, da istražna dela ne mogu biti priznata kao dovoljna za sud o potpunosti ispovedničkog podviga žrtava bogoboračke vlasti. Kakav treba da bude kriterijum svetosti? Istraživači nemaju jednidušan odgovor na ovo pitanje. Neki tvrde da su važni dokazi savremenika o pravednosti, i ako postanu poznate neke loše činjenice iz čovekovog života, onda njegova kanonizacija nije moguća. A drugi su uvereni da su svi koji su postradali za veru dostojni da se ubroje liku Svetih. U svakom slučaju, pitanje kanonizacije treba da se razmatra odvojeno.
Što se tiče smisla žitija kao žanra, posebno starog žitija, tu nam je interesantno i mišljenje filologa-istraživača, koji su u žitijima primetili takve znake kao što je korišćenje stilskih metoda, praćenje odredjene literarne tradicije, pozajmice iz drugih žanrova i folklornost. To po našem mišljenju ne umanjuje značaj čuda u žitijima. Prihvatiti ili ne prihvatiti opis životinje koja govori ili putovanje Svetitelja koji jaše na zlom duhu - to je pitanje vere svakog čitaoca. Mi znamo da je Bog svemoguć da naruši čin prirode i da učini svako čudo. Ali takodje znamo da se istraživači često susreću sa tim da se neke činjenice iz života Svetog pokazuju kao plod fantazije sastavljača žitija. Na kraju krajeva, jedan te isti dogadjaj - i delimično i čuda, mogu biti opisani na različite načine: manje ili više istinito.
Žitije je slično ikoni, koja u sebe uključuje i dokumentarni, i simbolički i često i folklorni element. Uzmite recimo predstavljanje nikad vidjenih životinja na ruskim ikonama: čoveku koji stoji pred ikonom se ne nameće ubedjenje da takve životinje zaista i postoje. Neko u njima vidi simbol nepostižnosti Božijeg stvaralaštva, neko primećuje uticaj folklora na ikonopisca, a neko se usredsredjuje na ono glavno, “ne primećujući” detalje.
Često toposi, koji se sreću u žitijima, svedoče pre o tome da je sastavljač imao malo informacija, ali znajući da se taj svetitelj proslavio u jednom od činova, agiograf pribegava pozajmici detalja za njegovo žitije iz žitija drugog podvižnika. To ne treba da smućuje: prosto treba shvatiti da su toposi svojstveni mnogim literarnim žanrovima. Na kraju krajeva, onoga koga smućuje postojanje “zajedničkih mesta” u žitijima, može da obrati pažnju i na to da se čak u pravoslavnoj bogslužbenoj praksi susreću obrasci, potenciranja da tako kažemo u neki princip. To je Opšti Minej, to jest bogoslužbena knjiga, u kojoj su skupljene službe ne konkretnim svetima, već većim grupama, “činovima” svetih: služba mučeniku, služba proroku itd.
Iznošenje raznih, ponekad medjusobno protivurečnih pogleda, kontraargumenata predstavlja osobenost svake diskusije. Mi zahvaljujemo ocu Damaskinu za sadržajne odgovore, s kojima je započet naš razgovor o žitijima. Pored toga mi odlično razumemo da postoje i drugi pogledi na temu žitija. I zato želimo da izrazimo nadu da će započeti razgovor izazvati interesovanje, a možda i komentare čitalaca.
preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=9§ion=14&article=182
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
| | |
Postao 08/11 u 04:22 PM
|
Komentari:
Post poslije: BRATSTVO PO DUHU
Post prije: Episkop Ilarion: "Ne treba se baviti time čime želiš, ...