INTERVJU SVEŠTENIKA ANTONIJA IGNJATEVJA O SVOM PUTU KA VJERI
Sveštenik me je upitao: „Da li misliš da upišeš seminariju?“
- Oče Antonije, desilo se tako da vaš put ka veri nije sasvim uobičajen za duhovništvo naše crkve: vi ste skoro jedini medju našim sveštenicima koji ste dobili pravoslavno vaspitanje…
- Da, moji roditelji su prišli veri već u zrelom dobu, u studentskim godinama. To je bila njihova samostalna odluka da se krste i venčaju. Mene su krstili kada sam već imao tri godine. Krstio me je kod kuće poznati moskovski sveštenik crkve proroka Ilije u Obidenskoj ulici, protojerej Aleksandar Jegorov. Moji roditelji su takodje odlazili kod oca Aleksandra.
- Da li je to bilo odista pravoslavno vaspitanje?
- Vaspitavala me je baka, koja nije bila ocrkovljena. Roditelji su učili na institutu i ostajali tamo do uveče. Baka je sedela sa mnom posle noćnih dežurstava u bolnici.
Najbolje sam zapamtio to da je otac dolazio sa posla i čitao divnu knjižicu – „Legende o Hristu“ Selme Lagerlef u samostalnom izdanju. Te priče su mi se veoma svidele i ja sam s velikim nestrpljenjem čekao veče i očevo čitanje.
- Da li su vas često vodili u crkvu? U crkvu je dolazila žena koja vas se seća kao malog dečaka sa velikim molitvenikom.
- Kada sam imao deset godina, pri crkvi je otvorena nedeljna škola. Otac je predložio da idem u nju i ja sam se složio. U početku mi je sve bilo interesantno: novi prijatelji, novi utisci. Ali potom je to prestalo da mi se svidja. Predavač bi prosto dolazio, otvarao knjigu Serafima Slobodskog i čitao Zakon Božiji. Zatim smo morali da učimo psalme, molitve ...
Ali jednom mi je moj drug rekao da je sveštenik predložio svoj deci koja to žele da se pomole u oltaru i pomognu na svenoćnoj službi. Zamolio sam oca da ostanem na službi, rekavši da želim da služim u oltaru. Došli smo samo nas dva učenika iz nedeljne škole. Otac Aleksandar nas je toplo primio i predložio da sutradan dodjemo na Liturgiju. Meni su dali mali stihar, i objasnili šta da radim.
Sama svetost toga mesta, ličnost oca Aleksandra Jegorova, topli prijem – sve je to ostavilo neizbrisivi utisak na mene. Svidelo mi se da se molim u crkvi upravo zahvaljujući ocu Aleksandru. On mi je mnogo pomogao u prelaznom uzrastu.
- Istina je da svaki mladić, koji je odmah na početku dobio pravoslavno vaspitanje, prolazi kroz složene trenutke u prelaznom periodu. Recite nam oče kako ste ih vi savladali?
- Trudio sam se da poštujem to što me je otac Aleksandar naučio. Da, ponekad mi je bilo teško. Pomagao mi je razgovor sa ocem Aleksandrom. On je bio moj drug i savetnik.
- A da li su vam roditelji pričali o molitvi?
- Otac mi je malo pričao o molitvi, o Krstu Gospodnjem, ali je to bilo u ranom detinjstvu. Roditelji me nikada nisu primoravali da se molim (samo smo pre jela uvek čitali molitvu), i nisu mi nasilno naturali veru. A pošto su uvek dolazili umorni kući, ja sam živeo svoj život. Moji savetnici i prijatelji su bili najpre, baka, a potom otac Aleksandar. U mladalačkom uzrastu je veoma važno imati prijatelja kome možeš da se poveriš.
Otac Aleksandar je umro 2000-e godine, u 72-oj godini života, od kojih je 40 služio u svešteničkom činu.
- Koliko je opravdan strah roditelja, koji pokušavaju na sve načine da ne puste svoju decu u vojsku? I da li se tamo može voditi duhovni život?
- Moji roditelji nisu želeli da ja služim vojsku, ali mi nisu nametali svoj izbor. Očev mladji brat je služio vojsku u Krasnogorsku. Bilo mu je veoma teško, jer je bilo mnogo surovo.
Vojska je u potpunosti bila moja odluka. Moj vršnjak Kiril Iljutočkin je primio postrig u Rjazani i postao jeromonah Metodije, služio je u Humki, u prvoj jedinici za veze. Došao sam kod njega u goste. U tom regionu se nalazi pravoslavna crkva Aleksandra Nevskog. To je pravoslavni region pod nadležnošću odeljenja za medjusobne odnose sa Oružanim Snagama, kojim je tada upravljao vladika Sava Krasnogorski. I tamo je služio jeromonah Sofronije. Upitao sam Kirila kako je dospeo u taj region. On me je posavetovao da se obratim svešteniku kao i u odeljenje za medjusobne odnose sa Oružanim Snagama. Dobio sam rešenje, otišao u odeljenje i predao sve dokumente. To je već bila perporuka duhovnika.
- Pošto je region bio pravoslavni, da li su svi stanovnici pravoslavni?
- Ne. Bilo je razne dece u osnovi verujuće, ali neocrkovljene. Oni nisu išli u crkvu u vojsci. Jedan od uzroka je bio taj što su prezirali „crkvenjake“. Tako su nazivali one, koji su za kaznu odredjivani za crkvu da pomažu svešteniku da pripremi službu (što je bilo teško proveriti). Ali oni su često, koristeći se svojim položajem, umesto toga da sa svima idu na gimnastiku, bežali u crkvu, prostirali kratke kaputiće i nastavljali svoj odmor do doručka. Imali smo dobru oficirsku jedinicu, a mnogi su se vratili iz Avganistana.
Vojska je na mene delovala šokantno. To uopšte nije bilo to što sam ja zamišljao maštajući o zaštiti Otadzbine. Najviše od svega me je porazilo to što se deca nisu samo rugala ružnim psovkama, već su njima razgovarala. I oficiri su komunicirali tim jezikom ...
- Da li se od vojske dobija veća korist ili šteta?
- Ja sam imao više koristi. Ona mi je pomogla da postanem samostalan, da odrastem i osetim nezavisnost. Tamo sam stekao mnogo verujućih i dobrih prijatelja, od kojih su mnogi potom upisali seminariju. Meni tamo niko nije mogao da pomogne, sem ja sam sebi. Iskreno sam se obratio Bogu baš u vojsci, kada mi je bilo veoma teško. To se desilo ovako. Pripremao sam se na to da će me otpustiti, ali su u poslednjem trenutku promenili odluku i ostavili me još na neodredjeno vreme dodelivši mi veliki broj poslova. Upao sam u strašno uninije. Imao sam visoku temperaturu, i ništa mi se nije jelo. Imao sam dobrog prijatelja Sašu (sada je monah u svetogorskom manastiru gde je A.S. Puškin sahranjen), koji mi je mnogo pomogao u tom teškom periodu. On je još pre vojske bio poslušnik u manastiru, i s njim sam se zajedno molio uveče i radio noću (slikali smo plakate). Saša me je posavetovao da idem u crkvu. „Ti si pravoslavni čovek. Zašto si upao u uninije? To je smrtni greh!“ Poslušao sam njegov savet i pošao u crkvu. Jednom je ispovedao novi sveštenik iz Lavre – otac Simeon. Ispričao sam mu o svojim problemima, o uniniju, i kako ništa ne želim. On me je poučio, rekao mi da stavim ikonicu, da se pomolim i obavezno pričestim (što nisam uradio već nekoliko meseci). Posle toga je nestala velika težina na duši, i ja sam prestao da se tešim nerealnim nadanjima i osvežen sam krenuo na rad.
Ali, naravno, bilo mi je teško da se posle vojske vratim u normalan svet i za to mi je trebalo čitav mesec.
- Oče, a kako ste odlučili da upišete seminariju i da postanete sveštenik?
- Ta želja je postojala i pre vojske, i moj duhovnik mi je takodje dao blagoslov. Ta moja težnja se i formirala pod uticajem tog veoma čestitog pastira. On je bio veliki molitvenik, mnogo se molio za svoja duhovna čeda, a sam je bio primer istinskog hrišćanskog života. Njegove propovedi su bile veoma jake, ali obična reč često bolje dopire do srca nego neke kitnjaste reči. Reč je mogla da bude jednostavna, ali je bila doživljena stradanjem, pomagala je i tvorila čuda. Ja sam s ocem bio u bolnicama i pomagao mu da pričešćuje bolesnike. On nije mnogo govorio i obično se samo molio zajedno sa odredjenim čovekom. Ili prosto posedi sa nekim i stisne mu ruku. I bilo je očigledno da je ljudima postajalo lakše.
Kada sam se vratio iz vojske, otac Simeon je već bio smrtno bolestan i nikoga nije prepoznavao. Imao je rak želuca, ali je veoma mnogo stradao i pričešćivao se svake nedelje. Nisam bio kod njega pred smrt, ali sam ga pozvao telefonom. On me je prepoznao i veoma se obradovao. Naš razgovor je bio kratak. Ja sam ga samo upitao kako se oseća, čak nisam tražio ni blagoslov jer sam shvatao njegovo stanje. Otac me je upitao: „Ti misliš da upišeš seminariju?“
U prelaznom uzrastu sam osudjivao roditelje, jer sam smatrao da nepravilno žive. Potom sam naučio da nikoga ne treba osudjivati, jer ni ja sam nisam ništa bolji. I baš suprotno, ukoliko želiš nekome da pomogneš onda treba da počneš od samog sebe. Crkva mi je takodje pomogla, pomagao sam u oltaru, odlazio na ispovest, kajao se za grehe, i to posebno za one koji su me mučili.
- Da li je bilo teško upisati seminariju posle vojske?
- Da, bilo je teško. Ali ja sam imao vremena da se pripremim. Prošlo je otprilike godinu dana posle moje demobilizacije do upisivanja seminarije.
- Oče, recite nam kako ste se upoznali sa svojom suprugom, popadijom Anom.
- Sa Anočkom sam se upoznao na praznik prepodobnog Sergeja Radonješkog u Trojice-Sergejevoj lavri, gde je došla na pokloničko putovanje.
- Recite nam koje su bile teškoće u seminariji, a koji trenuci su vas krepili u rešenosti da postanete pastir.
- Lavra se naziva domom prepodobnog Sergeja. I zaista svi oni koji tamo uče se nalaze pod blagodatnim zastupništvom tog velikog Božijeg Ugodnika. Odlazio sam na bratske molebane, koji počinju u 5.30 u Trojičinoj crkvi. Na molebanu se otvaraju mošti prepodobnog, kako bi mogle da se celivaju. Zvanično ustajanje je u sedam sati ujutru, ali su posebni podvižnici blagočestivosti počinjali svoj dan zajedno sa bratijom u Lavri. Ja sam takodje dugo vremena išao sa prijateljem na te molebane. Uglavnom smo odlazili jednom nedeljno, jer je prosto greh nalazeći se na tom svetom mestu ne otići i ne pomoliti se prepodobnom. Pred ispite se može videti veliki red studenata koji dolaze za blagoslov kod ave Sergeja. To mngo ukrepljuje.
Potom bi usledio razgovor sa duhovnicima Lavre i sa bratijom. To takodje mnogo znači. Meni je pošlo za rukom da nadjem duhovnika u Trojice-Sergejevoj Lavri, o.Iliju, koji je jako dobar sveštenik.
- A kako se to desilo da je otac Ilija počeo da vas rukovodi?
- Kada je moj duhovnik o.Aleksandar Jegorov umro, ja sam počeo da tražim duhovnog oca, i dugo sam odlazio kod raznih sveštenika. Otac Ilija je jako dobar čovek, predusretljiv i jednostavan u opštenju, ali istovremeno može da ti da veoma dobar savet i da se u teškom trenutku pomoli za tebe.
- Oče, da li je bilo nekih duhovnih problema?
- Svuda postoje teškoće i iskušenja. Najvažnije je da se ne pada u uninije.
-A kako je bilo sa latinskim i grčkim?
- Latinski i grčki su dva predmeta sa kojima se nisam družio. I čak sam javno „istupao“ protiv predavača. I postradao sam za to po svojim delima: 11 puta sam polagao grčki jezik.
- Da li je seminarski život težak tamo gde je ograničen strogim okvirima: prvo učenje, potom poslušanja, služba u subotu, nedelju? I tu nema mnogo raznolikosti, već je sve jednoobrazno.
- Ne znam. Moj život je bio pun raznolikosti. Pevao sam u horu oca Mateja Marmilja. On je sam po sebi izuzetan čovek. Veoma sam zahvalan Gospodu za to što me je upoznao sa tim čovekom, i dugo posle upisivanja seminarije sam slušao kasete sa horom oca Mateja. Mnogo mi se svidjao taj hor i mogao sam samo da maštam o tome da ću se jednom naći u tom horu. Nisam imao muzičko obrazovanje i pevao sam po sluhu.
- O.Orest je govorio da se kod pastira pojavljuje veoma veliki osećaj odgovornosti za svoje postupke, zbog toga što svaka izrečena reč dobija sasvim drugu težinu.
- Naravno. Na svešteničkom krstu je napisano: „Obrazac, budi veran rečju, životom, ljubavlju, duhom, verom, čistotom“. To su reči apostola o tome da sveštenik zaista treba da bude obrazac. To je složeno. Svaki čovek je grešan. Sveštenik je takodje čovek. Posebno je odgovorno biti pastir. Naprimer, u Grčkoj se mladim sveštenicima zabranjuje da ispovedaju. Tamo ispovedaju samo duhovnici. Mladom svešteniku je naravno teško da ispoveda jer nema duhovnog iskustva. Sveštenik može samo da da odgovore na neka opšta pitanja, ali zbog svoje neiskusnosti ne može da bude duhovni rukovodilac i učitelj, ali treba da teži da napreduje, da čita svetootačku literaturu, da se stara da se sam podučava. Najvažnije je da se ne uznosi nad ljudima koje poučava, jer je jedna stvar nešto govoriti, čitati i učiti, a sasvim druga je živeti onako kako nekoga učiš, kako ne bi bili slični književnicima i farisejima, koji su stavljali ljudima nepodesna bremena, a sami nisu hteli ni prstom da mrdnu da ispune nešto od toga što su govorili. Može se mnogo toga znati a ne raditi. Niko nikoga ne sme ništa da uči ukoliko i sam to ne ispunjava. Zbog toga na svešteniku leži velika odgovornost za izgovorene reči, jer je on prizvan da bude propovednik Božije reči i to pre svega svojim životom, kako ne bi nekoga sablaznio.
- Koja je vaša najradosnija životna uspomena povezana sa crkvom, sa verom?
- Bilo je mnogo svetlih trenutaka. Veoma je teško preneti unutrašnju radost. Jednom na Vaskrs, dok sam još bio dete pomagao sam u oltaru u crkvi proroka Ilije za vreme noćne službe i bio sam već umoran. Otac Aleksandar mi je poklonio veoma lepo vaskršnje jaje koje su njemu poklonili. Ja prosto nisam očekivao da će otac to uraditi. Ono je bilo drveno, tako lepo, starinsko. To me je veoma obradovalo. A sećam se i toga kada sam ukrašavao prvo vaskršnje jaje za dirigenta oca Mateja. Razboleo sam se u seminariji u veoma nezgodno vreme – u toku Strasne Sedmice kada su službe najteže i najodgovornije (svaki dan traju po četiri sata). Ležao sam u bolničkom boksu i upoznao se sa jednom ženom ikonopiscem. I ona me je posavetovala da pokušam da živopišem jaje. Zainteresovao sam se za to, jer sam se samo u detinjstvu bavio crtanjem. Dugo sam vežbao dok tome nisam pristupio. U početku sam precrtavao slike sa raznih knjižica, a potom sam odlučio da naslikam oca Mateja. Nacrtao sam svoje prijatelje i oca na sredini. Otac Mateja stoji okrenut ledjima sa klobukom i rasom i diriguje. Ali najprijatnije mi je bilo da mu poklonim jaje. Jedna stvar je kupiti nešto nekome i pokloniti, a druga kada sam nešto uradiš. Ocu Mateju je takodje bilo prijatno. On je tada poklonio to jaje nekom od starijih pevača ...
Izvor: http://www.pravmir.ru/article_768.html
Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
| | |
Postao 01/04 u 11:36 PM
|
Komentari:
Post poslije: POSETA NJEGOVOG VISOKOPREOSVEŠTENSTVA MITROPOLITA JOVANA MANASTIRU LEPAVINI
Post prije: TRADICIJA - MANASTIR PAVLOVAC