INTERVJU SA SVEŠTENIKOM JOVANOM VLASOVIM, KOJI DUHOVNO RUKOVODI ZATVORENIKE BUTIRSKOG ZATVORA -
Tamo se ne može falširati
Sveštenik Jovan Vlasov, klirik crkve sv.Kozme i Damjana u Šubini, nosi neobično poslušanje – on duhovno rukovodi zatvorenicima, koji se nalaze u Butirskom zatvoru SIZO No2. kada sveštenik tu služi Božansku Liturgiju, ispoveda i pričešćuje zatvorenike, onda on vidi ono, što drugi ne vide. Zamolili smo oca Jovana da nam ispriča o svom služenju i da odgovori na naša pitanja.
- Oče Jovane, recite nam molim vas kako se to desilo da ste postali zatvorski sveštenik?
- Na to poslušanje – duhovno rukovodjenje Butirkog SIZO No2, sam došao po blagoslovu Svjatijejšeg Patrijarha Alekseja II. On lično je odredio deset sveštenika, pa tako i mene. Ja sam bio odredjen kao stariji sveštenik i odgovaram za organizaciju poseta i rukovodjenja zatvorskih sveštenika, koji se trenutno nalaze u SIZO No2. To naznačenje sam dobio pre tri godine.
- Šta je na vas proizvelo najsnažniji utisak kada ste se prvi put našli u SIZO?
- To je od samog početka bio jedan snažan osećaj: ne daj Bože nikome da dospe u zatvor. Bilo je snažnih utisaka kada smo prolazili po ćelijama i čestitali zatvorenicima Vaskrs, poklanjali im vladičin hleb, jaja, kako je to prihvaćeno u Pravoslavnoj Crkvi. I tamo smo videli nešto što me je najviše od svega porazilo: koliko je u zatvoru mladih, lepih, pametnih ljudi punih snage! Ako se prodje centrom Moskve, ne može se sresti toliko snažnih, hrabrih ljudi. Meni se u početku činilo kao da su ih specijalno birali kao za neki kasting. Svi zatvornici su uredno podšišani, imaju čistu opeglanu odeću, ozbiljan pogled, i stari su od osamnaest do dvadeset pet godina. Pred nama se nisu nalazili ti ljudi, koji dremaju po ulazima, koji su raslabljeni i nemarni. Ja sam video nešto sasvim suprotno: ozbiljan pogled, urednost u svemu, uzdržanost, biraju reči kada nešto pitaju. Tako većina njih izgleda, ali naravno ne i svi. Bilo je razume se i starih ljudi, i bolesnih. Tamo postoji i bolnički korpus, u koji dovoze sve duševno bolesne zatvorenike iz cele Moskve.
- U današnjem društvu postoje stereotipni odnosi prema zatvorenicima. Postoje neslaganja u mišljenju, da ukoliko je čovek bio u zatvoru više nikada ne može da živi zakonski. Da li se izmenio vaš lični odnos prema tim ljudima neposredno posle razgovora sa njima?
- Moje mišljenje je počelo da se zasniva na konkretnim činjenicama, o kojima ne maštaš i ne fantaziraš, već ih sam vidiš. Logično je da većina ljudi koji dospeju u zatvor ne žele tamo da se vraćaju. Druga stvar je postojeći problem rehabilitacije zatvorenika – oni izlaze na slobodu, a mnoge od njih su za to vreme žene ostavile, ispisani su sa stambenog spiska, lišeni su svakog boravišta, a moraju negde da žive, a sem toga nemaju svi oni neku profesiju, pa im je teško da zarade za život. Kod takvog rehabilitovanog zatvorenika postoji sablazan da se vrati svojim starim navikama.
- Čime je počela vaša delatnost u Butirki?
- Evo kako je sve počelo jednom na Vaskrs: išli smo po ćelijama i razgovarali sa zatvorenicima. A zatim se naša delatnost odvijala na sledeći način: jednom u dve nedelje su se nekoliko sveštenika, specijalno odredjenih za to poslušanje, okupljali zajedno, i njih su dočekivali vaspitači SIZO i mi smo dolazili kod tih ljudi, koji su pisali izjave sa molbom za susret sa sveštenikom.
- Da li su se razgovori sa sveštenikom odvijali samo po ličnoj želji zatvorenika?
- Da, onaj ko je želeo da porazgovara sa sveštenikom je to unapred nagoveštavao vaspitaču. Nekoliko puta godišnje smo s poklonima obilazili sve ćelije, čestitali zatvorenicima naše pravoslavne praznike, pri čemu smo poklone davali svima nezavisno od veroispovesti. Polovina zatvorenika su pridošlice sa Severnog Kavkaza, i zato su oni najčešće muslimani. SIZO nije zatvor, nije zona, već je to mesto gde ljudi očekuju rešenje svoje sudbine, svoje kazne, to jest nalaze se pod istragom. Neki se tamo nalaze pola godine, ali se dešava da se zadržavaju i do pet godina.
Pored ostalog, tamo postoje i ćelije u kojima su zatvoreni stranci iz dalekog inostranstva – video sam tamo i Brazilce, i Kineze. Postoji i ženski SIZO, postoje i specijalni zatvori za umobolne, kao i za maloletnike.
- Vi se verovatno pre nego što ste odredjeni za ovo poslušanje niste susretali sa takvim ljudima. Da li je bilo teškoća u komunikaciji sa predstavnicima kriminalaca, jer oni ipak imaju svoje nepisane zakone, „pojmove“, posebna mišljenja, koje običan čovek ne može odmah lako da razume?
- Da, pre toga nisam imao prilike da se sretnem sa bivšim ili sadašnjim zatvorenicima. Bilo je teško, pošto oni imaju svoje principe komunikacije, ali ovde se ćeilja od ćelije razlikuje. Većina zatvorenika su ovde po članu „trgovina i rasturanje narkotičkih sredstava“ i „kradja stana“. Većina njih je zatvorena zbog tih krivičnih prestupa, tako da kod njih nema nekih posebnih pojmova, pošto se tu ne radi o nekim „kriminalnim autoritetima“. Većina tih ljudi prolaze kroz Butirku prvi put, ali ima i recidivista. Poslednji pokušavaju da se sa sveštenikom ophode tako kako je to prihvaćeno u njihovoj sredini. Naprimer, prema njihovim pojmovima se ne sme ništa predavati preko praga – ili treba ući, ili mi sami treba da pošaljemo čoveka, koji bi primio naše poklone. Takodje pokušavaju da uhvate sveštenika na rečima, kako bi ih ismejali, postavljaju takve leksičke zamke, da svešteniku nije prijatno.
Uglavnom razgovaramo sa ljudima, koji su prvi put dospeli u zatvor. Mislim da sveštenik ne treba specijalno da izučava jezik kriminalaca, njihov žargon i zakone. Naprotiv, on tu treba da unese svoj zakon – zakon Božiji. I to treba da radi tako uverljivo, kako bi oni prihvatili Božiji zakon, pa samim tim i principe spoljašnjeg ponašanja koji su prihvaćeni kod nas u Crkvi.
Teškoće pri radu sa zatvorenicima su sledeće: čoveku, koji se nalazi pod istragom je veoma teško da se pokaje. Prvo, treba reći da se tamo nalaze neocrkovljeni ljudi, a neki od njih uopšte nikada nisu bili u crkvi, i sveštenika su prvi put videli tek u zatvoru. A potom, kada se nalaziš pod istragom, ispovest skoro uvek počinje na isti način: „Zbog čega si ovde?“ „Ni zbog čega. Smestili su mi ... „, ili „Zatvorili su me ni zbog čega. Prijatelj me je priveo“. To je jedna od glavnih teškoća.
Dolazimo u ćeliju pre svega da bismo razbudili ljudsko srce i privukli ga ka pokajanju. Potom slede molebani, zatim se molimo i za upokojene, a zatim ih i pričešćujemo, ali je na početku potrebno da se čovek pokaje za svoja dela. Ali je njemu strašno teško da prekorači taj prag: isttražnom sudiji govori jedno, da ni u čemu nije kriv, kako bi mu skratili rok, a svešteniku sve pravedno priča o sebi. Njemu se čini da na ispovesti treba da otkrije sve detalje svoga dela, iako svešteniku oni nisu sasvim potrebni. Ljudi u zatvoru su zatvoreni, i neće reći ništa suvišno. To je jedna od najvećih teškoća.
Sledeća teškoća je u tome što se ljudi ovde nalaze na neodredjeno vreme, to jest „sede na koferima“. Za razliku od zone, oni ovde treba da formiraju zajednicu vernika. Čovek dolazi u zonu recimo na pet godina: on može da formira zajednicu od recimo dvadeset, trideset ljudi, i oni mogu da se drže jedni drugih, za njih se izdvaja odredjen kutak, a ponekad im grade i crkvu. A ovde, u SIZO zatvorenik dodje i ode. S njim se sveštenik sreo nekoliko puta, i potom jednom dolazi a ovoga su već sproveli u oružanoj pratnji. Na njegovom mestu je već novi čovek, i treba početi sve ponovo iz početka.
- Oče Jovane, recite nam kako protiče Bogosluženje u SIZO? To verovatno nije baš tako jednostavno organizovati?
- Pri služenju Liturgije u SIZO nastaju veliki problemi s tim da na nju dodju svi oni koji to žele. U jednoj ćeliji se recimo može naći dvoje, troje ljudi koji žele da dodju na Liturgiju, a da bi na službi ne bi bilo dvoje, već trideset dvoje ljudi, treba uzeti ljude iz druge ćelije a to znači da operativci treba da provere da li su oni u zatvoru zbog istog krivičnog dela, jer ako je to slučaj onda oni mogu da razmenjuju informacije, a to naravno nije dobro za istragu. Pošto u zatvoru ima mnogo naroda onda nadzornici prirodno ne vole previše da ih proveravaju.
- Imali ste prilike da vidite plodove razgovora sa zatvorenicima, i njihovo pokajanje?
- Imao sam prilike da vidim neki duhovni napredak. Postojala je jedna ćelija u kojoj je bilo dvanaest ljudi koji su se svi pričešćivali. Očigledno je medju njima bilo nekoliko takozvanih lidera, i kada bi im dovodili novu decu, oni bi ih usmeravali ka ocrkovljenju. Ali to je opet bio njihov duboki, lični, unutrašnji proces. Imao sam običaj da ih pitam: „Deco, da li su vam potrebne neke knjige?“ A oni kažu: „Oče, pogledajte ...“ – i pokazuju na orman, u kome se nalazi duhovna literatura sve do plafona.
Ali uglavnom se susrećemo sa zatvorenošću i otudjenošću. Kažu da ima mnogo nepoznatih zahteva: „Potrebno nam je ovo, potrebno nam je ono ..“. I sve se to izgovara dovoljno egoistično, naglo.
- Da li su zahtevi materijalnog karaktera?
- Da, traže stvari, novac, hranu. „Donesi mi ovo, donesi mi ono, kada ćeš opet doći?“ Potrošački odnosi su veoma zastupljeni. Ali ima tu još nešto što začudjuje. Po mom mišljenju, ukoliko čovek živi po Božijim zapovestima, u naše vreme u kome nema gonjenja, ne bi trebalo da dospe u zatvor. I zato posebne plodove pokajanja, suze, udaranje u grudi niko ovde ni ne očekuje da vidi. Tim pre što spoljašnja ispoljavanja osećanja kao što su suze, i padanje na kolena u zatvoru nisu prihavćeni, i uopšte zatvorenici se trude da se uzdržavaju od bilo kakvog ispoljavanja osećanja. Čak se i po tome kako stoje na službi oseća razlika u poredjenju sa običnim vernicima. Obični vernici mogu da kleče, pa čak i da zaplaču, ali zatvorenici to sebi ne dozvoljavaju, jer su zatvoreni ljudi. I zato ako vidite neku spoljašnju gostoprimljivost zatvorenika i ukoliko primetite neke njihove pokušaje za ispovedanjem i pričešćivanjem onda je to već dobro. Ali i pored toga njima je jednsotavnije da otposte pred Pričešće nego da otvore svoju dušu. Zato što je post – disciplina, i njima je to jasno da od nečega treba da se odreknu, a da kažu „Gospode, oprosti za to što sam nekoga uvredio, priveo, pa samim tim i svoju porodicu lišio oca, brata, sina ...“ – za njih je to veoma teško.
- Da li kada neko od zatvorenika počinje da ispoljava svoje interesovanje za Crkvu i veru to nailazi na podsmehe ili progone od strane njegovih „cimera“?
- Ne, ja nikada ranije nisam tako nešto čuo. Većina ljudi koji se tamo nalaze se prema Crkvi ne odnose neprijateljski, već pre bi se reklo ravnodušno. U principu, to je deo savremenog društva, gde se većina ljudi prema Crkvi ne odnosi ni pozitivno, ni negativno: „Postoji Crkva, i ona postoji sama po sebi, kao i ja sam po sebi“. Samo mali broj ljudi dolazi u Crkvu, kako ovde, tako i tamo, u zoni – neki se prisećaju dečijih doživljaja kada su posećivali Crkvu zajedno sa bakom ili majkom, i ti retki utisci zrelog života im pomažu da učine prvi korak ka Crkvi.
- Postoji tvrdjenje da se čovek seti Boga u rovu, zatvoru i na bolničkim kolicima? Da li možete da se složite sa tim?
- Teoretski mogu. Zaista, čini mi se da zatvorenik ima toliko slobodnog vremena da može da sedi i da se moli koliko želi, ali nažalost to ne mogu ničim da potvrdim i prema tome sam skeptičan. Uvek je postojalo malo stado onih koji su živeli crkvenim životom i koji su želeli da ga žive, trudili se u Tajnama i to nisu radili formalno, već iskreno, od duše, bez ikakve prinude. Tako i u zatvoru postoji neki procenat ljudi, koji na ovaj ili na onaj način razmatraju svoju prošlost.
Čovek, koji je učinio prestup, najčešće upotrebljava narkotike ili alkohol, vodi neuredan način života i prosto-naprosto je zaglušen takvim životom. A kada dodje u zatvor, i kada ne zna koliko vremena će tu provesti, čovek se nalazi u stanju još veće zatupljenosti i zaglušenosti. Ne mogu da kažem da su njegova čula maksimalno izoštrena, i da on često razmišlja o tome šta mu je na savesti. Iako naravno postoje i izuzeci. Postoje deca, koju kad vidiš prosto se začudiš i postaje ti nejasno šta oni rade u SIZO i zbog čega su tu dospeli. I ako ih sretnete na ulici nikada ne biste rekli da su bili u zatvoru pet godina: plameni pogled, umni razgovor, i po njihovom liku se vidi da su to preduzimljivi, energični ljudi, živahni, interesuju se za sve, i nisu ničim opterećeni. I takvih ima mnogo.
- Da li se dešavalo da vam je uprava SIZO pravila neke prepreke u vašem radu?
- Znate da je uprava zauzeta svojim problemima i mi im tamo uglavnom nismo potrebni. Mi smo za njih samo dodatan napor i nepotreban gubitak vremena. Iako naravno i medju načelnicima različitog ranga postoje i oni koji se prema nama odnose sa simpatijom – ponekad nam pomažu, a ponekad i aktivno učestvuju. Jedno vreme nam je najbolji pomoćnik u svim delima bio jedan musliman. Pomagao nam je bez obzira na to što se pridržavao svoje vere, i dešavalo se da je čak i postio za vreme naših postova. S njim je bilo jednostavnije ugovoriti i organizovati susret sa zatvorenicima, njihov dolazak u Crkvu, ili odlazak kod njih u ćeliju – on nam je bio najefikasniji pomoćnik, koji pri našoj pojavi nije pokazivao nikakvu opterećenost, već se prema nama odnosio mirno i gostoprimljivo.
- Oče Jovane, prošlo je već tri godine od vašeg služenja i razumljivo je da sada imate neko iskustvo u komunikaciji sa zatvorenicima. Šta se po vašem mišljenju zahteva od sveštenika koji je došao u tamnicu?
- Trpeljivost, jer ako nisi ni apostol, ni svetitelj, kako ćeš onda da misionariš? Imitirati apostolstvo je besmisleno i ta laž je odmah očigledna. Ukoliko sveštenik u Crkvi daje ono najbolje od sebe, onda se to primećuje, ili suprotno tome proizvodi kontraefekat – od njega odbija ta posebna umilnost i povišena egzaltiranost. Ali bilo je i apostola u Butirki: tu je dolazio otac Gleb Kaleda. Njegov dolazak i njegove reči su zaista imale veliki uticaj ne samo na obične zatvorenike, već i na sve one koji su se tamo nalazili doživotno, ili su bili osudjeni na smrtnu kaznu. Tu je dolazio i duhovnik moskovske eparhije otac Vladimir Žilo, sada već pokojni. Kada dodje čovek takvog ranga, kao što je otac Vladimir, dešava se da samo nekoliko njegovih reči, umesno izgovorenih, mogu da preobrate čovekovu dušu. A od nas, običnih sveštenika se zahteva trpljenje i disciplina. Disciplina se sastoji u tome da ne bežimo od tog poslušanja, da se ne sklanjamo od njega. Svi sveštenici su zauzeti, i svi se mi bavimo time u svoje slobodno vreme. Sveštenici nemaju mnogo slobodnih dana, radni dan nema vremenskog ograničenja, i zato kada se doda neko novo poslušanje, to sveštenika naravno još više opterećuje. On naravno želi da se bavi svojom parohijom, svojim duhovnim čedima, svojom porodicom, a sada još ima i novo poslušanje. Njega prosto treba trpeti, i truditi se dok je Bogu to ugodno, kako je prepodobni Amvrosije Optinski govorio: „Trpljenjem i trudom se sve savladjuje“.
- Verovatno je teško savladati se kada govoriš ljudima o veri, a vidiš u njihovim očima nerazumevanje ili čak ravnodušnost?
- Naravno da je teško, ali se sa tim susrećemo i u svakodnevnom životu. Ne treba otići u zatvor da bi se susreli sa nerazumevanjem. To se može sresti i u bolnici: „Zašto si ti ovde došao?“, „Zašto ste ga pustili?“ – često čujemo od pacijenata. Ponekad ljudi sveštenika ne razumeju ni u crkvi. Često svako u crkvu dolazi sa svojim zadatkom: jedan da bi se na njega sažalili, drugi – da bi se požalio na život, a treći – kao kod besplatnog psihijatra. Ali tamo u zoni takvog nerazumevanja ima još i više.
- A da li je bilo takvih slučajeva da Vas otvoreno nisu prihvatali i da su pokazivali svoju netrpeljivost?
- Ne. Sa mnom takvih slučajeva nije bilo, ali sam od drugih slušao o njima, - mislim da su oni bili isprovocirani od druge strane… Znam da postoji grupa mirjana koji odlaze u SIZO i koji pokušavaju da se bave katehizacijom i da dele poklone i njima se tako nešto dešavalo.
Ponekad se dešava da doneseš Jevandjelje, i daš ga nekome, a kao odgovor čuješ: „Nama to nije potrebno“. Nametanja ni u kom slučaju ne treba da bude. Ono i nije moguće. Čak i neki previše emocionalni priziv „Spasi dušu svoju!“ može da se shvati kao agresija, i da izazove samo negativnu reakciju: podsmeh ili nešto drugo. Dešava se da odeš kod zatvorenika i upitaš: „Hoćete li da se ispovedate?“, a oni leže gledaju televizor i kažu: „Oče, a zašto da se ispovedamo kada nemamo grehova – samo gledamo televizor od ujutru do uveče, a nikoga nismo ni ubili, ni zaklali“. I to odgovaraju čak sa nekom dozom ironije.
Neko živi svojim životom i vidiš da ima plazmeni televizor na celom zidu i postavljenu trpezu. Ovde ljudi tako ne žive.
Uopšteno govoreći, treba znati da je u zatvoru informacija na velikoj ceni. Postoji veliki broj načina za njen prenos. Ima slučajeva da zatvorenici žele da iskoriste sveštenika u svojstvu prenosnika informacija. To treba odmah preseći, jer u komunikaciji sa zatvorenicima ne treba da bude ničeg suvišnog. Ako jedan sveštenik tu popusti, a potom se to otkrije, onda sveštenike tu više ne puštaju. A ako tamo ne bude sveštenika, onda će doći sektaši, jer njih ima jako mnogo.
- Da li ih i sada ima tamo?
- Sada ih nema, ali ih je ranije bilo.
- Da li su ih isterali?
- Ja bih rekao da su pravoslavni zaposeli to mesto, zbog toga što mi održavamo kontakt sa zatvorskom upravom, koja onda može da se snadje u pogledu raznih pitanja, i može s nekim da se prokonsultuje. Dodje neki čovek u rasi i kaže: „Treba da posetim Ivana Ivanoviča“. Ranije, pre našeg dolaska takvom čoveku ne bi ukazivali ni dužno poštovanje, a danas odmah pitaju: „Ko je to? Odvedite ga prvo kod oca Jovana – predstavite se, recite ko ste Vi“. I onda takvi ljudi najčešće nigde ne idu što znači da su bili podmetnuti.
Desio se i sledeći slučaj: načelnik operativnog odeljenja me je upitao: „Kod nas sedi episkop i traži da mu se donesu neke bogoslužbene knjige i odežde za službu. Ne znam šta da radim pošto je episkop važna ličnost u Crkvi, faktički, kao general u vojsci“. Ja onda pitam kako se zove taj episkop, a on odgovara da su već zatrpani velikim brojem pisama koja su poslata na ime tog episkopa. „Pokažite neki dokument koji se odnosi na njega“. Pokazuje. Gledam, a tamo je napisano: „Mihailu, arhiepiskopu Moskovskom, mitropolitu cele Rusije“, a ja kažem: „E sad je jsano, to je najverovatnije pristalica Rusancova, koji nema ništa zajedničko ni sa Pravoslavnom Crkvom, ni sa Crkvom uopšte“, pri čemu on sedi u zatvoru po svoj prilici zbog obeščašćenja svog sopstvenog ipodjakona. Taj episkop tako i moli – ne da služi Liturgiju, već da se bavi duhovnim rukovodjenjem, to jest da ispoveda. On, po kanonskim pravilima ne sme da služi posle takvog greha, ali smatra da može da ispoveda. I to pitanje se lako razrešava – nema takvog episkopa u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, i na njega ne treba obraćati pažnju. Taj čovek je prosto nešto o sebi uobrazio.
Pokazuje se da neprekidni kontakti sa pravoslavnim sveštenicima pomažu zaposlenima u zatvoru da se pravilno snadju u odredjenoj situaciji. Ali oni pre svega usmeravaju i odnos ljudi prema Crkvi, jer gledajući na tog episkopa mogu da kažu: „Evo tu sedi taj episkop „plavi“, znači i svi oni tamo su takvi ...“. A posle odredjenog razgovora i objašnjenja čovek počinje da shvata, da taj „episkop“ nema nikakve veze sa Crkvom.
Bez obzira na tu realnu pomoć, saradnici to nekako ne cene mnogo, niti shvataju našu želju da pomognemo. Oni imaju svoje zadatke.
- Oče Jovane, recite nam molim vas da li u zoni za sveštenika postoje neke granice ponašanja, preko kojih ne može da prestupi?
- Ne mislim da postoje neke posebne specijalne granice ponašanja za sveštenika u toj situaciji. Nema tih stvari koje ja sebi mogu da dozvolim na parohiji, a tamo treba da izbegavam. Postoje obične mere predostrožnosti – neophodno je pažljivo posmatrati jer se tamo često dešavaju incidenti. Može se dospeti i u „opštu smesu“. Ali to je ta obazrivost s kojom ulaziš u mračni voz: pažljivije posmatraš okolnu stanicu, ali ne ništa više nego u svakodnevnom životu. A to da tamo ne treba falširati – to je tačno.
- Ali u svetu na slobodi, ukoliko čovek sretne neiskrenog sveštenika, može da ode u drugu parohiju.
- Takav sveštenik je takodje sablazan, ali je na slobodi to zaista lakše razrešiti. U zatvoru je teže, jer ne postoji nikakav izbor: ukoliko sveštenik nečim odbije čoveka, on više nikada neće doći u Crkvu. I zato treba biti pažljiv.
Nije loše po mom mišljenju ukoliko sveštenik ima pravno obrazovanje, ili ukoliko odsluša neke kurseve tog profila kako bi se upoznao sa članovima kriminalnog kodeksa. To znanje pomaže da se pravilno razgovara sa zatvorenikom, ukoliko znamo po kom članu je uhapšen, jer i kada u našem običnom životu razgovaramo sa nekim pitamo ga za njegovu profesiju, obrazovanje. To pomaže da se razgovor vodi pravilno, da se adaptira prema konkretnom čoveku, i da bude lični. Tako i zatvoru ne bi bilo loše da se bolje upozna problem konkretnog zatvorenika, ukoliko sveštenik poseduje neki minimum pravnog znanja.
- Da li ste se u vašoj praksi sretali s tim da su zatvorenici smatrali da ne smeju da se ispovedaju pošto sveštenik može da prenese nešto istražnom sudiji?
- Mnogi zatvorenici ne govore direktno o tome, ali mi se čini da upravo tako misle. I zbog toga su veoma oprezni. Postoje različita mišljenja u vezi toga da su u sovjetsko vreme sveštenici bili izveštači KGB-a, iako je sve bilo suprotno – sveštenici su bili stradalnici i ispovednici vere. Ali bez obzira na tu činjenicu, to mišljenje se sačuvalo. A čovek nažalost brže pamti loše, nego dobro.
- Da li smatrate da država na neki način može da olakša vaš rad?
- Ona treba da počne sa reformama u redovima tih ljudi, koji tamo rade, i to diretno od samog oersonala. Saradnici žive u internatima, pošto svi uglavnom dolaze iz raznih krajeva Rusije. O kakvoj koristi vaspitanja se može govoriti, kada se muče i sami oficiri, zastavnici, koji tamo službuju. Njima treba dati dobru platu, i rešiti pitanje njihovog mesta boravka. Vladika Aleksandar se više puta obraćao i u upravu u Moskvi, i u Gosdumu, i drugim vlastima s molbom o stanovima za oficire, kako bi njihove porodice normalno živele. Jer ako ne bude stana – žena će otići, ako žena ode – oficir će početi da pije, a to svakako nije dobro. Oni su sami po sebi veoma anarhični ljudi. Ako si ti sam anarhičan, onda o kakvom vaspitavanju, o kakvom obučavanju, i pravilnom ponašanju sa zatvorenicima može da se govori? Reforme treba započeti od nadzornika.
Sav personal ima mogućnost da dobije pravno obrazovanje i to je veoma dobro. Mislim da ih treba upornije motivisati za to, kako bi mladji oficiri imali dalju perspektivu napredovanja. Ukoliko oni budu imali životnu perspektivu i interesovanje, onda će se drugačije odnositi prema zatvorenicima. A kada vidiš trenutnu situaciju u zatvoru ne znaš koga više da žališ, i kome je potrebno više saosećanja: zatvorenicima ili njihovim nadzornicima.
- Uglavnom smo govorili o problemima i teškoćama koji okružuju svešteničko služenje u zatvoru. Ali postoje i radosni trenuci koji ulivaju nadu i daju snagu za dalji rad. Ispričajte nam nešto o njima.
- Znate, kada razgovarate sa zatvorenicima, onda neke posebne radosti naravno, nema. Ali posle toga, kada izadješ odatle ispunivši svoju obavezu, pa ako si čak i malo uradio, ali onoliko koliko si mogao – savest ti je mirna i osećaš moralno zadovoljstvo. Shvataš da je napredak možda samo mikroskopski, ali ipak postoji i da dalje treba da radiš svoj posao. I sama savest, i stanje sopstvene duše govori da je to delo potrebno.
Posebno stanje se oseća za vreme službe u zatvorskoj crkvi. Otprilike 138 ruskih novomučenika i ispovednika, zvanično kanonizovanih su na ovaj ili onaj način prošli kroz Butirski zatvor. I mislim da oni svojim molitvama ne ostavljaju ovo mesto. To je zaista objektivna činjenica, i nije plod nikakve mašte. Ta služba je nešto posebno. Teško je reći koliko to zatvorenici mogu da osete, ali postoje plodovi i njihove vere. Oni su naprimer napravili kutijicu za ostatke od sveća. Ali kako su je napravili? Očigledno je da su u to uložili celu svoju dušu: negde su našli materijal, negde su našli snagu i želju, i napravili je. Čak nam je i žao da je koristimo za to za šta je namenjena. Zatim su napravili i stočić za parastos. A pokušajte danas negde da nadjete takav mesingani listić. Sve su uradili precizno, koristeći minimum instrumenata i mogućnosti.
Naravno, to što se zatvorenici nalaze u crkvi, ne može a da ne utiče na dušu. To utiče i to primetno. Teže je ići po ćelijama: nekada moram da ispovedam i pričešćujem na prozorskoj dasci, a to je krajnje neudobno. Pored toga sve se radi sa velikom brzinom. A kada zavorenici sami dodju u crkvu, onda je to sasvim druga stvar, i mislim da je efikasnije nego da mi sami idemo po ćelijama. Sama atmosfera hrama predstavlja najveću radost, i najveće čudo je videti pokrete na licu i u očima, kao i u spoljašnjem ponašanju ljudi kada oni prelaze prag svete Crkve.
Sa sveštenikom Jovanom Vlasovim razgovarao Sergej Arhipov
Izvor: http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=1&s=6&id=2566
prevod sa ruskog dr. Radmila Maksimović
| | |
Postao 01/07 u 07:54 PM
|