INTERVJU SA PREDSTAVNIKOM RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE U DAMASKU ARHIMANDRITOM ALEKSANDROM (JELISOVIM)
“Istok je delikatna stvar?
- Oce Aleksandre, kada je otvoreno Predstavnistvo Ruske Pravoslavne Crkve u Damasku?
- Predstavnistvo je otvorenon 1958 godine. U to vreme smo vec imali parohiju u Bejrutu, koja je formirana u maju 1946 godine.
Zgrada, u kojoj se danas nalazi nase Predstavnistvo, je izgradjena 1972 godine. Pored nje se nalazi i Crkva posvecena svestenomuceniku Ignjatiju Bogonoscu, prvom episkopu Antiohijskom, koji je osvecen 1973 godine.
- A ko danas sacinjava zajednicu tog hrama?
- To su uglavnom zene koje su se udale za Sirijce. Mnoge od njih su dosle u Siriju 60-ih i 70-ih
godina, kada se vecina nasih sunarodnika malo interesovala za duhovni zivot. Zene koje su ovde dosle su se vise brinule o ovozemaljskom – o formiranju porodice i organizovanju zivota. Parohija u Damasku je dugo vreme postojala samo kao Patrijarsijsko Predstavnistvo, koje je uglavnom vrsilo crkveno-diplomatske funkcije pod rukovodstvom Antiohijskog Patrijarha, sto je i bio njegov glavni zadatak. Ta njegova funkcija je i dalje na snazi, ali su se mnogi koji ovde zive posle promena koje su se deeilu u odnosima izmedju drzave i Crkve u Rusiji setili svojih duhovnih potreba. Ako su ranije tu Crkvu posecivali uglavnom pravoslavni Arapi koji zive u blizini, a Rusi su pritom bili u manjini, situacija se od 1996 godine znatno izmenila. Broj ruskih parohijana je poceo da se povecava, i mi smo formirali odvojenu zajednicu. Mora se priznati da nije bilo jednostavno sluziti Liturgiju kojoj prisustvuju Sirijci, jer pravoslavni Arapi imaju svoje obicaje, a mi svoje. Pored toga, bilo je i jezickih poteskoca. Danas pri nasem hramu postoje dve opstine, od kojih je u jednoj glavni jezik ruski, a u drugoj – arapski. I tako mi funkcionisemo vec skoro 10 godina. Parohisjki zivot postepeno zadobija odredjene ustaljene forme. Zajednica se okuplja nedeljom, a cesto i tokom radnih dana. Danas Bogosluzenje u nasem hramu redovno posecuje 50-60 ljudi. Za Bozic i Vaskrs bude i po 300-500 ljudi koji se mole.
U nase parohijane se ubrajaju i radnici diplomatskog odseka, razlicitih ruskih predstavnistva, kao i specijalisti pojedinih profesija koji ovde rade. Formirali smo i veoma dobar hor zahvaljujuci cetvorici
maturanata Moskovskog konzervatorijuma, koji predaju u Siriji. Ti ljudi su pored toga sto imaju muzicko obrazovanje pevali u crkvenim horovima u Moskvi i Podmoskovlju. Danasnja situacija u nasem horu je mnogo bolja u odnosu na sve protekle desetine godina postojanja naseg Predstavnistva: u horu peva sestoro ljudi – cetvoro pridoslica i dvoje mestana. Taj hor u nasem hramu zvuci kao i u katedralnoj Crkvi. Mnogi naravno dolaze da slusaju rusko crkveno horsko pevanje, jer je to za Sirijce velika retkost. Mi smo cak razmisljali i o tome da preko Ruskog kulturnog centra u Damasku organizujemo mali koncert duhovnih i svetskih pesama.
- Veliki broj Ruskinja u Siriji su udate za muslimane. Kako se muzevi-muslimani odnose prema cinjenici da njihove zene posecuju pravoslavni hram?
- Razlicito. Mnogi muzevi se odnose potpuno lojalno. Odnosi su specificni u svakoj porodici. Te zene zive u muslimanskom okruzenju, i kada se po necemu izdvajaju od svoje okoline, to se onda ne prihvata. Novopridoslim zenama govore o neophodnosti formalnog primanja islama radi dobijanja drzavljanstva. To medjutim nije istina jer se drzavljanstvo u Siriji moze dobiti i bez prihvatanja islama. Dovoljno je svedocanstvo o
zvanicno sklopljenom braku, pri cemu se u Siriji priznaje gradjanski brak, koji nije skopljen u verskoj ustanovi. Cesto im kazu da ukoliko ne prime islam ne mogu da dobiju nasledstvo, sto je takodje samo delimicno tacno, posto je po zakonu sarijata procedura nasledjivanja veoma slozena, i zeni ne pripada vise od tri procenta nasledstva. Ali posto su nase zene kao po pravilu pravno neobrazovane, one veruju svojim muzevima. One veoma cesto samo formalno primaju islam, ostajuci pritom hriscanke. I to sto one ostaju hriscanke u dusi je veoma znacajno, jer zbog toga moraju negde sebe da nadvladaju, i da ostanu verne svojim ubedjenjima iako su ona unutrasnja. Po lokalnoj tradiciji, deca iz mesovitih brakova moraju da prime ocevu veru, to jest ona se vaspitavaju po muslimanskim tradicijama. Ove i slicne karakteristike ovdasnjeg religioznog zivota i objasnjavaju mali broj nase pastve. Cak iako je zena udata za hriscanina (postoje i takve porodice), muz smatra da ona treba da ide u njegovu Crkvu. “Istok je delikatna stvar?.
- Kojim jos parohijama u Siriji i van nje Vi upravljate?
- Uspeli smo da formiramo u Siriji jos dve zajednice u kojima se koristi ruski jezik – u Latakiji i Alepu. Parohija u Alepu je pocela aktvino da se razvija od 2001 godine. U tom gradi zivi veliki broj Ruskinja, kao i Ukrajinki i Beloruskinja. Nazalost zbog porodicnih ogranicenja, Crkvu posecuje jedva 10 posto. Na Liturgiji obicno prisustvuje 30-50 ljudi. Nedvano sam bio tamo sa izvestajem o Ruskoj Crkvi, njenoj istoriji i savremenom polozaju. Na skupu koji je odrzan u katedralnom Sveto-Iljinskom hramu je prisutvovalo ne manje od 500 ljudi. Na sluzbi u Latakiji prisustvuje 50-60 ljudi. Te dve zajednice nemaju svoje Crkve, i zato nam Antiohijska patrijarsija ljubazno ustupa svoje velelepne Crkve.
Trenutno se planira formiranje jos dve zajednice – u Tartusu i Homsu, gde ima dosta Rusa. Oni zajedno proslavljaju praznike, okupljaju se u restoranu na dan necijeg rodjendana, docekuju Novu
godinu, Bozic. Ali se njihova aktivnost jos nije stopila sa crkvenom aktivnoscu. Najmnogobrojnija parohija se nalazi u Bejrutu. U Livanu ima 60 procenata muslimana i 40 procenata hriscana. Parohija je od momenta svog formiranja 1946 godine zivela aktivnim zivotom umnogome zahvaljujuci tome sto su njeno jezgro cinili ruski emigranti prvog postrevolucionarnog talasa, koji su sacuvali tradiciju i nivo crkveno-parohijskog zivota. Oni su formirali veoma aktivnu crkvenu zajednicu, koja se pored litrugijskih delatnosti bavila i cinjenjem dobrih dela, a oformila je i veliku biblioteku. Jedna od najstarijih parohijanki Irina Aleksejevna Zabr – Ruskinja po poreklu, a rodjena u Alepu je veoma mnogo doprinela za formiranje te parohije posle izbijanja rata 80-ih i pocetkom 90-ih godina. Ona je za svoj trud bila nagradjena od strane Patrijarha Alekseja II ordenom svete ravnoapostolne kneginje Olge. Ja veoma dobro poznajem bejrutsku parohiju, posto sam tamo bio nastojatelj tri godine. Trenutno tamo sluzi protojerej Anatolij Jegorov.
26 novembra je nastala nova parohija u gradu Sajda (stari Sidon) na jugu Livana. U tom regionu se
vrsi veoma aktivna islamizacija, i zato je neophodna duhovna podrska nasim Ruskinjama kojih tamo ima najmanje dve hiljade.
- Da li imate jos neke pomocnike sem oca Anatolija?
- Da, iguman Aleksandar (Zarkesev) mi pomaze da rukovodim pastvom u Arapaskim Emiratima. Tamo se nalaze dve nase parohije – u Sardzu i Abu-Dabiju. On mi je nedavno pisao o svojoj prvoj poseti Omanu, gde je odsluzio moleban u privatnoj vili, na kome je prisustvovalo 15 ljudi (Rusa tamo ima svega oko 50). Retko odlazim na Bahrein, a tamo je situacija sledeca: od 50 Rusa koji tamo zive, 15 dolaze na sluzbu. To su uglavnom diplomatski radnici i njihove zene, kao i predstavnici iz Ministarstva turizma.
- Oce Aleksandre, da li u Iraku postoje parohije u kojima je glavni jezik ruski, s obzirom da je tamo radilo mnogo Rusa specijalista u raznim profesijama?
- U Iraku smo pre rata formirali dve parohije – pri Crkvi svetog Georgija Pobedonosca, koja pripada Antiohijskoj patrijarsiji, u Bagdadu, i u Jusefiji, 30 km od Bagdada, gde se gradila velika podstanica. Tamo su radili nasi specijalisti – njih oko 500 ne racunajuci clanove njihove porodice. Ta zajednica bi mogla pri normalnom razvoju dogadjaja da ima i do hiljadu ljudi. Planirali smo da tamo izgradimo kapelu. Poslednji put sam tamo bio na praznik Arhistratiga Mihaila u novembru 2002 godine. Posle zapocetih vojnih dejstava i smene vlasti nasi specijalisti su napustili zemlju. Crkve su ostale prazne i mnoge od njih su bile oskrnavljene. Medjutim uspeo sam da saznam da se u Crkvi svetog Georgija i dalje vodi crkveni zivot – jednom nedeljno se vrse Bogosluzenja, a parohijane dovoze autobusom po inicijativi oca nastojatelja i parohijskog saveta.
- Kako se okolina odnosi prema Vama kada idete ulicom u rasi i sa krstom? Da li neko moze da Vas napadne?
- Ja nikada nisam imao nekih neprijatnosti u Siriji, jer se ovde postuju tudja verska uverenja. Slicna situacija je i u Livanu. Otkako sam dosao iz Francuske krajem 2000 ja nijednom jos nisam obukao
svetsku odecu: ni pri prelazu granica, ni pri poseti gradjanskih institucija, niti pri odlasku na pijacu. I vidim da ljudi to veoma dobro primaju i kod njih to ne izaziva nista drugo sem uvazavanja.
- U poslednje vreme se dosta radi na ujedinjenju Ruske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijarsije sa Ruskom Pravoslavnom Zagranicnom Crkvom. Da li ta desavanja imaju neki odjek na Bliskom Istoku, i kako se Antiohijska patrijarsija odnosi prema tome?
- Ja redovno informisem Blazenog Patrijarha Ignjatija IV (Hazima) o svemu sto se desava izmedju RPC i RPCZ. I primecujem da on uopste nije ravnodusan na te vesti. Patrijarh Ignjatije je proveo nekoliko godina u Parizu, gde je studirao na Sveto-Sergejevom bogoslovskom institutu, i veoma dobro poznaje rusku emigrantsku sredinu. Proces ujedinja RPC i PRCZ smatra kao nesto neophodno. On kaze da za njega u principu i nije bilo nikakve podele, vec je to bilo samo privremeno nerazumevanje koje je nastalo medju ljudima na osnovu politickih okolnosti, koje je ranije ili kasnije trebalo prekinuti. Obradovala ga je vest o pocecima zblizavanja RPC i RPCZ. Sto se tice naseg parohijskog zivota, kod nas se ujedinjenje desilo jos 2000 godine i to veoma jednostavno i prirodno. 50-ih godina posle formiranja nase parohije, mnogi emigranti u Livanu nisu dolazili u nasu Crkvu, jer su je smatrali “sovjetskom?. Njima je data mogucnost za vrsenje Bogosluzenja u jednom od sporednih oltara Blagovestanjske Crkve u centru Bejruta. Ja sam tamo dosao u januaru 2000 godine. Na prvim sluzbama koje sam sluzio od potomaka ruskih emigranata prisustvovala je samo Irina Aleksejevna Zabr. Poceli smo da razgovaramo i sa drugima. Moram da kazem da sam u Bejrut dosao iz Francuske, gde sam u Parizu sluzio u Crkvi koja je izgradjena 1993 godine i koja je posvecena Saboru Svetih ruskih Novomucenika i Ispovednika. Kada sam dosao ovde sve sam propustao kroz prizmu onoga sto sam doziveo u Francuskoj. I naravno nisam imao nimalo negativnog odnosa prema emigrantima, bez obzira na to sto oni jos nisu dolazili u nasu Crkvu. U propovedima sam postepeno zapocinjao pitanje o nasoj podeli, ne ustezuci se i ne bojeci se da govorim o potrebi duhovnog jedinstva i jacanja Ruske Pravoslavne Crkve i ruske drzave. I posle nekog vremena sam poceo da primecujem da u Crkvi ima sve vise i vise parohijana. Najpre su predstavnici emigracije dolazili prosto samo da vide i saslusaju propovedi, zatim su poceli da dovode svoje unuke a i sami da se pricescuju. I shvatio sam da je nasa parohija ozivela. U Bejrutu smo sluzili Liturgiju u raznim Crkvama – ili u Crkvi Georgija Pobedonosca, ili u Crkvi Svetog Nikolaja, a danas i u Crkvi Jovana Pretece. Svete ruske Novomucenike smatramo svojim nebeskim pokroviteljima. Svake godine na njihov praznik sluzimo svecana Bogosluzenja, pozivamo bejrutskog mitropolita Iliju i sluzimo molebane. Posle Sabora 2000 godine na kojem je proglaseno proslavljanje Novomucenika, nema vise nikakve podele. Na nasoj teritoriji postoji jedna Ruska Pravoslavna Crkva.
S arhimandritom Aleksandrom (Jelisevim) je razgovarala Ariadna Cerkasova
26 / 01 / 05
http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/guest.cgi?item=7r050126115710
| | |
Postao 01/30 u 09:01 PM
|