Intervju sa ocem Heiki Hutunenom
Живот је преузимање ризика -
интервју са оцем Хеики Хутуненом
Лазар Предраг Марковић: Оче Хеики, хвала вам што сте нашли мало времена за овај разговор. Да ли бисте нам се представили, дали неке податке о себи, о свом раду, активностима.
..
Отац Хеики Хутунен: Зовем се Хеики Хутунен, из Финске сам. Имам 36 година. Крштен сам у Лутеранској цркви, али породица мога оца је повезана са православним делом Финске (источна Финска - Карелиа); независно од тога, као тинејџер, открио сам хришћанство у Православној цркви, и постао православан кад сам имао 17 година. Али, то није био догађај, то је био дугачак процес. За моју генерацију, манастир Нови Валаам (близу Куопија, источна Финска), имао је велики значај - тако да већину свештеника и активних људи мојих година знам отуда, јер смо тамо радили током лета, као добровољци. Касније, кад је дошло време да одлучим шта ћу студирати, одлучио сам да студирам теологију. А затим, постало је јасно да желим да одговорим позиву да будем свештеник. И тако су ова три корака - то што сам прихватио Православље, то што сам студирао теологију, и постао свештеник - као три различите приче у мом животу. Рукоположен сам за свештеника пре него сто сам почео да радим у Светском савету цркава. Стога се нисам бавио свештеничким послом у пуном времену, већ сам радио као црквени чиновник на екуменској „сцени”. То је било веома важно искуство, и позитивно и негативно. Затим сам се вратио у Финску, и почео да радим као свештеник на Омладинском програму наше цркве, у Хелсинкију. Тамо радим већ 6 година, у канцеларији за омладину, која брине о потребама локалних заједница, организује кампове, школу за децу недељом, организује омладинске групе и сличне ствари... Затим, пре две и по године, постао сам парохијски свештеник у новој локалној заједници која се развија у западном предграђу Хелсинкија - у Еспоу. Сада овде имамо привремену капелу, а овог лета ћемо почети да зидамо цркву, посвећену, као и капела, Светом Херману од Аљаске. Биће то мала византијска црква са донекле модерном архитектуром, коју је пројектовао веома добар архитекта који је иначе и сам свештеник и ја сам лично веома срећан због тога. Надамо се да ћемо имати потпуно византијски иконопис у унутрашњости. То је нова заједница и по мом мишљењу, најбоља ствар је та што имамо много активних људи, лаика, веома различитог порекла. Зато што је то нова заједница, морамо да размишљамо о многим стварима, полазећи од нуле. Не постоји стара пракса, нити локална традиција коју бисмо пратили. Тако морамо да мислимо о ономе што се мора преузети у Финској православној цркви, као и о томе шта желимо да узмемо из других средина. Треба да мислимо о томе шта је локална православна заједница у модерном Западно-европском граду као што је Хелсинки. Ситуација је веома изазовна... Шта још рећи?... Ожењен сам и имам осмогодишње дете...
Л: Веома је интересантно то што сте поменули православне парохијске заједнице у модерном граду... То је заиста веома изазован проблем и задатак. На којим основама ћете покушати да то решите, која искуства ћете користити?
Х: То је велико питање и ја немам једноставан одговор на њега. Ја размишљам о овом проблему са нашег полазишта. А мислим да ће одговори на ово питање бити веома различити у различитим ситуацијама. Али, да дам пример: Православна црква у Финској је локална, национална црква са историјом од хиљаду година, а то има и добре и лоше стране. Ми смо део локалне културе, а с друге стране ми чинимо мањину, тако да смо као дијаспора, мислим... Имамо врло мало старих људи, већина нас је средњих година или су то млади људи, са малом децом и слицно... С друге стране, ми нисмо активна мањина, мислим, наши верници су православни зато што потичу из таквих породица, имамо неколико преобраћеника, али велика већина су православни зато сто су крштени као православни код куће. Црква има задатак у односу на њих, да их позове или да их пробуди, да се појави - да покаже да постојимо овде. Председник моје заједнице је преобраћеник, његова супруга је православна, а он сам је постао православан у једној српској православној парохији у САД, где је породица живела. Затим, имамо људе који потичу из Карелије, нове досељенике из Русије, који мало знају о Цркви, али су вероватно крштени у детињству. Али они долазе са психологијом совјетског грађанина... Ово је само описивање, а питање је шта евхаристијска еклисиологија значи у пракси. Веома ценим оно што је написао Николај Афанасјев у Паризу, а његов рад су наставили многи људи, од којих је најпознатији отац Александар
Шмеман, популаризатор православног начина размишљања. Такође митрополит Зизиулас. А ја мислим да се ми као заједница морамо питати шта значи ова евхаристијска теологија у животу православног хришћанина, а шта она значи за заједницу. И нарочито оно што је отац Афанасјев писао о томе како се локална црква организује око литургије - шта она значи за заједницу данас? Јер, бар овде у Хелсинкију видимо да постоји велика жеђ за идентитетом, за заједницом... Људи су отишли са породичних огњишта, из својих сеоских средина, из своје постојбине. Они су такође без духовних корена и они траже духовни дом. Али како да створимо Заједницу, која истовремено има јак идентитет и јак центар у евхаристији и има јак осећај заједништва, али која је истовремено отворена. Врата Цркве су отворена из два разлога - имамо много крштених православних верника који нису активни и који би требало да спознају свој пут ка Цркви, а Црква мора да мисли на њих све време; и имамо ширу заједницу, људе који су већина, а припадају или другим хришћанским црквама, овде је то Лутеранска црква, или су агностици, или изван било које цркве. Постоји потреба да врата буду отворена и за ове људе. Имали смо врло интересантне контакте са „Школом Светог Филарета” из Москве, и са парохијом оца Георга Котсјеткова - не знам да ли сте чули за њих... У пост-совјетској ситуацији они прате моделе локалних парохија и теологију пререволуционарне Русије. Они настављају посао око грађења заједница, као што је хришћанска заједница из 1920. године. Они узимају моделе евхаристијског живота и моделе заједнице и духовног следбеништва које су организовали поједини веома утицајни епископи и свештеници у Русији и одржавали их све до Бољшевичке репресије. Они настављају овај посао у садашњој ситуацији, а за нас је то веома интересантно, али није потпуно исто са нашом ситуацијом...
Такође смо под веома јаким утицајем, духовно веома јаке православне цркве која се развија у различитим деловима Африке, и много нам значи оно што учимо од њих; наравно, имамо срећу да постоје многа аскетска дела у Финској - као што је Добротољубље, преведена на фински језик, као и контакти са монаском традицијом Цркве. А то такође утиче на наше вернике, али нас доводи у ситуацију пуну изазова - како да искористимо духовна блага којима смо обдарени, или како да се понашамо према људима који долазе у цркву зато што су прочитали Добротољубље, а шта је следеће...
Л: Из веома богате традиције и црквеног искуства, а то није само две хиљаде година, морамо да изаберемо користећи исправне критеријуме. Зато што можемо да изаберемо различите ствари, и створимо потпуно различите заједнице које говоре о истој традицији... Како изабрати?
Х: Да, који су критеријуми...? Наравно, на личном плану човек би могао да каже да је то дар проницљивог духа, што је духовни дар од Бога, нешто сто не можемо да потценимо, то је нешто што нам Бог даје на путу нашег духовног развоја. Можда то исто вази и за Цркву, ако отворено покусавамо да нађемо улогу цркве. Рекао бих да је интересантно - ова врста тражења улоге и задатка локалне цркве, врло је слична у различитим православним црквама. Најзад, приметио сам да постоје многи интересантни центри обнове у многим крајевима света, где човек поново открива нешто од истинске православне вере. Али, наравно, наши услови су потпуно другачији и не можемо преузети модел из Грчке, Америке или Либана, пренети га у Финску и рећи - овако би требало да буде.
Л: Како је практично организован живот у вашој парохији? На пример, колико често имате црквену службу, и друга окупљања, како изгледа једна недеља у Вашој парохији?
Х: Рекао бих, уопштено категоризујући, да је у Финској православној цркви Литургијска обнова веома важна у последњих 25 година. А за нас то значи две ствари. Значи да су наши епископи од раних седамдесетих година охрабрили људе да се редовно причешћују. И то је постало правило - људи недељом долазе да узму свето причешће. Други део литургијске обнове састоји се у томе што смо покушали да откријемо богатство литургијског живота као целине - мислим на вечерњу и јутарњу службу и остале службе у парохијама. Тако бисмо имали доступан литургијски круг у животу парохије. И трећа ствар коју сам већ поменуо, а која припада овде, то је да наши људи имају приступ литератури монашке традиције. Дакле, ово су ствари које имају утицаја на насе парохије, услед ове „секуларно-мањинске” ситуације у којој се налазимо. Дакле, у нашој заједници имамо бденија суботом увече, и јутрење и литургију недељом ујутро. Почињемо у 9 сати, и јутрење и литургију, а после литургије пијемо кафу или имамо неки програм, нешто посебно уколико је празник... Једном месечно покушавамо да организујемо посебне програме за децу, да би породице с децом кренуле путем Цркве. Средом увече имамо бденија и нешто што зовемо клуб-окупљање и разговор о православљу. Стално имамо предавања - једне недеље о догмама, друге о Новом Завету, то за људе који су на путу да постану православни, који се припремају да се придруже нашој Цркви; такође су отворена за сваког ко је заинтересован, а имамо групе људи који редовно долазе. Сваког четвртка ујутро имамо литургију, и службу о великим празницима и о неким „мањим” празницима. Покушавамо да имамо богат литургијски зивот. Скоро сваког дана се нешто дешава у нашој капели - имамо (за тинејџере) вечерња дружења младих, недељну школу за групе деце (мада није недељом како би се очекивало). Имамо две групе за сликање икона, хор, и посебне вечери за разговоре - групе жена које разговарају на мање-више православне теме; а управо сада покушавамо да организујемо групе за служење, за људе који су усамљени, или им је потребна једноставна помоћ - као одлазак у куповину уместо њих, или основна лична нега, за старије усамљене или немоћне људе; или, пријатељско дружење са породицама које су недавно доселиле из Русије или других земаља, које се могу осећати изоловано или могу имати разноврсне проблеме у новој земљи.
Л: Интересантно је да сте поменули групе жена. На којој основи су оне организоване - мислим - да ли се оне боље осећају кад су тако „женски” организоване, или тада могу боље да поделе искуства, зашто не долазе заједно са мушкарцима...
Х: Они долазе заједно, наравно, и тада су често жене у већини, али у Скандинавским земљама питање једнакости мушкараца и жена није заиста битно, ја мислим да је једнакост углавном прихваћена и женске групе се не баве еманципацијом. Али, мислим да постоје ствари о којима разговарају у женским групама, јер се осећају тада пријатније, а ја, као свестеник, придружујем им се уколико ме позову. Могу увек да одем, али не осећам потребу да тамо будем сваки пут. Теме о којима су разговарале ове зиме, колико се сећам сада, биле су: туга и радост, страх, и неке сличне теме. Наравно, једна од њих припреми мали увод и потом дискутују. Требале би нам сличне групе за мушкарце, али мушкарци нису толико активни да их сами иницирају... Али имаћемо и групу са мушкарцима, такође.
Л: Хтео бих да чујем нешто о вашем раду у Светском савету цркава. Шта је било добро, а шта лоше у том искуству?
Х: Тешко је рећи... За мене, разлог да се укључим у активности око екуменизма, било радом у Савету за цркве, било локално или на неки други начин, разлог је тај сто можемо да откријемо да људи који су изван историјских граница православне цркве верују у Христа, можемо да откријемо нешто основно што нас уједињује, те тако ми најпре тражимо оно што нас повезује, а не оно што нас раздваја. Морам рећи да су ми најдражи тренуци били, најбоље искуство у раду Савета, али и овде у Финској - са другим хришћанима, врло једноставне ствари, где можете да видите да неко, са другачијом традицијом, живи у хришћанској вери на веома јак и интересантан нацин. А то је нешто, што ја као православни хришћанин, не могу да порекнем, знате, нешто због чега, ако сам искрен према себи и својој Вери морам рећи да је та особа прави хришћанин, премда не разумем све што он или она ради.. Светски савет цркава се ипак бирократизовао, постао је институција и није најбољи начин да се дође до основних искустава о којима сам говорио раније. А ово има везе са кризом идентитета западних протестантских цркви. Постоји велика криза у теолошком и духовном идентитету, у овим основним нивоима, тако да на екуменским састанцима можете срести људе који не верују у Васкрсење Христово. Истовремено, постоје веома јаке цркве, духовно веома јаке, из Африке или Латино-Америке, које се ослањају на протестантску традицију, којима је потребно да буду у контакту са православљем, и с њима се могу постићи изненађујуће везе; можемо открити праву хришћанску веру и прави хришћански живот у средини од које то не очекујемо. Али велики проблем Светског савета цркава је тај да су утицајне цркве из Западне Европе у великој кризи. Не кажем да и ми немамо кризу, имамо и ми своје кризе, али Светски Савет Цркава су основале ове велике цркве. А питање је како то решити?
Л: Свесни сте чињенице да су многи људи, нарочито они без доброг теолошког образовања, против било каквих такозваних црквених веза, јер они верују да је то начин да се изневери Вера; имамо много таквих у Србији, Русији и другде; шта бисте рекли о овом проблему, да ли је то само проблем образовања, или врста претеране ревности, или фанатизам?
Х: Мислим да је проблем у страху. Ми се плашимо оног што не познајемо. Али хришћанин не треба да се плаши ничег сем Бога. А и у односу са самим Богом, љубав надвладава страх, како казе апостол Јован. Према томе као православни хришћанин не би требало да се плашимо да ћемо било шта изгубити у контакту са другима. Мислим да је проблем у образовању, али такође и у отварању, мислим на Источне Европљане, који морају да прођу кроз све оно што се догодило у свету од 1917. године. На неки начин, видите, ја сам оптимиста, не сумњам да ће се то догодити. Али, потребно је време... Ми говоримо о другима, имамо мишљење о другима, о њиховој вери, њиховим учењима - које уствари не познајемо. Ми доносимо закључке о стварима које недовољно знамо.
Л: Кад би могли да понудимо таквим људима - само да се сретну, необавезно, са младим људима или са било ким из ових вероисповести, они би можда променили своје мишљење под утицајем искуства, можда би видели да су ови људи слични нама, да нису „црни демони” како их описују у неким публикацијама.
Х: Да, наравно... Зато што приликом сусрета са неким ко долази из другачије средине него што је наша, ми учимо о тим људима и њиховој средини, а затим уз њихову помоћ сазнајемо нешто о нама самима. Тако боље упознајемо нашу сопствену Православну веру упознајући друге, и можемо да пружимо другима нешто од наше праве православне вере. Али проблем је у томе што ми често не познајемо добро своју веру. Ми никако нисмо сигурни, нисмо сигурни у себе, плашимо се да ћемо изгубити нешто ако смо отворени према другима.
Л: Да, свака отвореност је ризик, а страх од тог ризика...
Х: Да... Али љубав је ризик, и мислим да по хришћанском уверењу живот значи преузимање ризика.
Л: Овде у Финској, не видим да постоје сукоби измедју припадника Православне и Лутеранске цркве, они живе заједно у миру, нема притисака...
Х: Па, то је Божји промисао да је тако... Финска је на граници између Истока и Запада, као сто је била бивша Југославија у Европи, али то што ми овде не бацамо бомбе једни на друге, резултат је Божијег промисла у историји, а углавном је зато сто је политички Запад, победио овде у Финској; Православна црква је једина институција која представља византијску традицију у Финској, али на њу се гледа као на део нашег националног наслеђа. Не сматрају нас непријатељима, али то је ново, резултат је последњих 50 година - ми се нисмо показали као непријатељи једни другима. Али зашто је то тако не знам, једноставно је тако... Али, други разлог је модеран, то је због тога што живимо у веома световној култури, и свако је овде веома световно опредељен, тако да Цркве разумеју да која год је у питању, представља мањину, а у овој ситуацији премда Лутерани имају неку врсту формалне већине, они такође схватају да само мале групе људи учествују у њиховом црквеном животу. И тако нас они не посматрају као претњу, а ни они нису претња нама. Али, ми сматрамо да оно што је добро за Лутеранску цркву, добро је некако за све хришћане, и Лутерани сматрају да што је добро за православне - добро је за све хришћане. Углавном се можемо сложити с тим. Ми имамо наших неслагања, ми нисмо исти, у сваком случају знамо ко смо. Због овакве ситуације ми можемо да живимо заједно.
Л: Шта нам можете рећи о односу између Владе и Православне или Лутеранске цркве?
Х: Па, влада поштује историјске цркве, Православну и Лутеранску. Обе су признате. И православна црква ужива иста права као и Лутеранска, овде у Финској. С друге стране, „философија” Владе је веома световна, и понекад овде кажемо да религиозна слобода у Финској значи ослобођење од религије, а не слободу вероисповести. Али ова врста полу-неутралног положаја у односу на Владу сасвим одговора мањинским црквама. Чини ми се да у православне цркве у различитим земљама слободније кад су у мањини. Ако погледате ситуацију у Православној цркви, тамо где смо мањина има мање проблема са кризом идентитета. Али у земљама где мислимо да смо већина, где мислимо „ми смо вера нације”, постоји искушење да очекујемо више но што је реално. Да ли је Грчка православна земља? Па, скоро свако је крштен, али ко одлази у цркву недељом, или ко следи идеале цркве - сасвим је друго питање... Ја не осуђујем Грчку, али то је оно сто моји грчки пријатељи кажу... Је ли Русија православна земља? Према социолошким студијама 60% Руса се изјашњава као православни, док само 30% верује у Бога. А постоје и људи који се називају „православни атеисти”, у Русији... Па шта је то, и како би црква у Русији требало да се односи према употреби православног имена и идентитета?
Л: Враћамо се опет на главни проблем који смо отворили - о идентитету православне заједнице и православне парохије. Мислим, кад се Литургија заврши, и ми се вратимо свакодневном животу, шта је то што нас одваја од осталих људи који нису православни? Мислим, какав је наш идентитет тада?
Х: То је питање које, мислим, морамо поставити на исповести, пред Богом, и заједно са нашим духовним оцем. Али мислим да то није опште питање јер изазов Јеванђеља није у томе колико си православан, већ колико волиш. Ако поштујемо Христа у цркви и евхаристији, а не видимо га када је гладан на улици, нешто је пошло наопако; или ако имамо лепе иконе у цркви, а не видимо икону Бога у људима које срећемо, нешто није у реду. И стога није у питању мој живот понедељком, нити колико сам православан у институционалном смислу речи, већ је питање како ја живим као људско биће. И није питање шта ме то издваја од других, већ је питање шта ме повезује са другима. Моја православна вера би требала да буде нешто што ме отвара према свакој особи коју срећем. Не знам да ли сам одговорио на ваше питање... На последњем суду Христос нас не пита колико смо пута ишли у цркву, или да ли имамо добру православну теологију у глави, већ каже: „Приђи ти што си ме нахранио кад сам био гладан, напојио кад сам био жедан и дошао да ме посетиш у затвору”... Свети Златоуст казе: „Он не тражи много, само оно што можемо да урадимо”. То је начин на који нас црквени оци позивају да живимо нашу веру. Ако живимо у складу са оним у шта верујемо, тада нико не мора да нас пита питања као ово - о православном идентитету, вери или односу са не-православнима. Тада то постаје очигледно. Проблем је што је ми не зивимо тако, и отуда потичу сва ова збуњујућа питања. Отац Георгије - је једном приликом рекао да се многи Православци брину можемо ли се молити заједно са јеретицима, али нико се не брине - можемо ли имати финансијске трансакције са јеретицима! Или можемо ли да „сарађујемо са злом” у нашем свакодневном животу. Ако све посматрамо на духовни начин, постаје веома реално, и некако, ово питање о православном идентитету, мислим да би требало да се посматра на овом нивоу, а не да се брине о институци