INTERVJU SA NASTOJATELJEM SVETO-ODIGITRIJEVSKE CRKVE G.ULAN-UDE SVEŠTENIKOM EVGENIJEM
Sveštenik Evgenije Starčev
U leto 1939 godine u Mongoliji su na reci Halhin-Gol poginule hiljade ruskih vojnika u ratu sa japanskim napadačima. Na mestu borbi je posle 66 godina, u avgustu 2005 godine prvi put odslužen parastos i postavljen pokloni pravoslavni Krst. O tom dogadjaju i o savremenoj Mongoliji govori organizator litije po Mongoliji sveštenik Evgenije Starcev..
- Oče Evgenije, recite nam kako je nastala ideja postavljanja pravoslavnih krstova po Mongoliji?
- Zainteresovalo nas je to što se desilo u Mongoliji 1939 godine. Japanci su imali pred sobom jasan cilj da predju preko cele Mongolije i da izadju na terotoriju Sovjetskog Saveza u oblasti pogranične stanice Nauški. Cilj Japanaca je bio predupredjen genijalnom idejom naših pukovnika. U surovim borbama na reci Halhin-Gol, koje su trajale i po nekoliko meseci, poginule su hiljade ruskih vojnika. Oni su tamo i sahranjeni. I mi ne znamo da li se neko pomolio za njih ili im održao opelo. I mi smo odlučili da to uradimo, dobivši blagoslov Episkopa Čitinskog i Zabajkalskog Evstafija.
Podržali su nas kadeti 5-e škole naselja Sosnovij bor, kao i naša sabraća u Hristu – saradnici Fonda Andreja Prvozvanog, koji su već nekoliko puta vršili slične organizacije. Bili smo u Mongoliji od 12 do 21 avgusta 2005, prešavši 1700km automobilom i jedan deo puta na konjima preko Ulan-Batora i Čojbolsana na Haplin-Golu. Pored kadeta i saradnika Fonda Andreja Prvozvanog, u sastav ekspedicije su ušli vaspitači, vodiči, pukovnik i sveštenik.
U to vreme je u Mongoliji bila epidemija slinavke, i nikoga nisu puštali kroz kordone, ali su u odnosu na nas napravili izuzetak, propustivši 6 ljudi na Halhin-Gol, pa tako i jednog kadeta. Na putu nazad smo se sastali u Ulan-Batoru i zajedno vratili kući.
- Koliko krstova ste postavili? Kako je lokalno stanovništvo reagovalo na njihovo postavljanje?
- Postavili smo dva krsta od tisovine, visoka 5 metara. Jedan se nalazi na mestu gde su sahranjeni sovjetski vojnici pored reke Halhin-Gol, a drugi na starom ruskom groblju Urgi (tako se ranije zvao Ulan-Bator) (1). Krstove smo vozili na krovu automobila kroz celu Mongoliju na samu granicu sa Kinom. Mnogi su bili u nedoumici u vezi njih. Konačno smo ih dovezli do krajnjeg odredišta, savladavši sve kordone. Pored toga smo odslužili parastos u Čojbolsanu (500km od mesta borbi), gde su samuraji posekli ceo puk naših pilota (2).
Karta istočne Mongolije
Svedočanstvom posebnog poštovanja nekog mesta ili predmeta Mongolci izražavaju povezivanjem na njih šalova i lenti. Na jednom mestu pogreba smo ugledali naš tenk, na čijoj cevi je kao na velikoj svetinji bila privezana lenta. Takav, iako paganski odnos, svedoči o dubokom poštovanju onoga što su uradili naši preci.
Mongolci su u početku gledali sa nedoumicom na nas koji smo najpre pripremali, a potom nosili krst na sebi nekoliko kilometara (3). Oni nam nisu pomagali, jer im mi to nismo predlagali, ali su bili veoma oduševljeni time što se dogadjalo. S kolikom radošću su trčali oko nas, prilazili ka krstu, fotografisali se pored njega, i sa kakvim posebnim strahopoštovanjem su uzimali u ruke starinske ikone!
Upravnik administracije, koji je tamo odrastao se na oproštaju rasplakao i rekao: „Ja vam u ime tih vojnika, koji su ovde ubijeni i sahranjeni, prinosim veliku blagodarnost za to što ste za njih učinili“. Nama su se zahvaljivali Mongolci (!), za ono što smo učinili za ruske vojnike. Ti vojnici su za njih možda jedini obrazac požrtvovanosti i svetosti. To nam je bilo veoma dirljivo, jer smo uvideli apsolutnu otvorenost i poludečije oduševljenje time što smo uradili.
- Da li postoje neki spomenici na Halhin-Golu?
- Tamo je stepa i memorijal sovjetskih vremena. Medju spomenicima se izdvaja jedan na kome su izobraženi hrabri likovi vojnika, koji kao da su se ustremili na neprijatelja. Rat sa Japancima nije bilo moguće dobiti samo jednim genijalnim potezom pukovnika Žukova. Trebalo je imati vojnike, koji su bili sposobni da realizuju njegove blistave taktičke zamisli.
Glavni štab Žukova se nalazio na brdu, sa kojega se sve videlo. Popeli smo se na to brdo, i ja sam pokušao da zamislim kako mu je bilo strašno kada je video hiljade i hiljade svojih sunarodnika koji su poslani da ratuju protiv njega. To je takav momenat, koji ranije nisam shvatao.
Pre povratka u Otadzbinu svratili smo u taj memorijal i videli tamo mlade ljude iz raznih naučnih ustanova Mongolije, Rusije i Evrope, koji su došli na raspust. Veoma nas je obradovalo što smo se okupili upravo na tom mestu.
Spomenik sovjetskim vojnicima pored Halhin-Gola
- Mi skoro ništa ne znamo o savremenoj Mongoliji. Šta ste Vi posebno zapamtili?
- Mongolija je divna zemlja. To što smo tamo videli je ostavilo na nas snažan utisak. Prošli smo kroz pustinju i stepu u vreme cvetanja trave.
Zaustavljali smo se kod Mongolaca u jurtama (nomadski šator u Aziji i južnom Sibiru – prim.prev.). Oni su bili krajnje gostoprimljivi prema nama. Naše bojazni zbog postavljanja krstova su se brzo raspršile, zbog toga što su se Mongolci veoma radovali našem dugoočekivanom dolasku. Ljudi koji žive u regionu ovih dogadjaja, su vaspitani na osnovu uspomene na ono što se desilo 1939 godine. Za njih je veoma važno da su sovjetski vojnici zajedno sa njihovim očevima položili svoje živote za nezavisnost Mongolije.
Ja sam na spostveno čudjenje, za razliku od Rusije, u Mongoliji osećao mir.
Vojnik podiže ikonu Iverske Bogorodice na mongolijskom tlu
- Kakvo je duhovno stanje savremenih Mongolaca?
- Mongolci se nalaze u nezaštićenom stanju, pošto nemaju ozbiljne duhovne korene i podvrgnuti su snažnim spoljnim uticajima.
Putuješ stepom i vidiš: jurta, a oko nje vetrenjače, generatori, sunčane baterije i ogroman satelit. Bilo mi je teško i neprijatno zbog onih, koji se sa takvim zadovoljstvom pogružavaju u smradnu liniju globalizacije, ne shvatajući kakvu opasnost ona može da donese u bliskoj budućnosti. Očigledno je da ti ljudi mogu prosto da poginu, jer nemaju nadzor od strane duhovno zrelih rukovodilaca.
- Šta možete da kažete o Pravoslavlju u Mongoliji? Koliko Rusa živi tamo?
- U Mongoliji živi 3200 Rusa, 1200 –sa stalnim boravkom, i to uglavnom u Ulan-Batoru. Tamo se nalazi parohija, kojom rukovodi o.Aleksej Trubač, saradnik OVCS. Otac se trudi veoma samopožrtvovano, na tom porpištu u okruženju s jedne strane paganskog sveta, a s druge – ruskih ljudi, koji ne shvataju u potpunosti našu Veru. Crkva u kojoj revnosno služi otac Aleksej se nalazi u kući. On sam služi: pali kandilo, sam čita i poje. Otac Aleksej ima velike planove. On je ozbiljan sveštenik i verujem da će se kod njega pojaviti i hor, kao i crkvenjaci. Blagodat već postoji.
Susreli smo se i sa emigrantima i obradovalo nas je to što je susret s njima bio baš u Crkvi. Ja sam čak sreo neke svoje rodjake po majčinoj liniji. Veoma toplo nas je primio Ivan Sergejevič Mostika, opunomoćenik za poslove sa Rusijom u Mongoliji. Napravili smo planove i projekte, koji mogu da budu realizovani zajedničkim snagama.
Smatram da ne treba da izgubimo Mongoliju, koja predstavlja dostupno duhovno prostranstvo. Za to nije potrebno mnogo napora, već samo tačna predstava onoga što želimo. To je delimično da podržimo tu parohiju i da sprovedemo druge ozbiljne mere. Želeli bismo da i državne strukture projave veću zainteresovanost za Mongoliju. Raduje nas što je predstavništvo Burjatije u Mongoliji na čelu sa Nikolajem Atanovim prihvatilo naše ideje i podržalo nas.
- Da li se spremate da opet idete u Mongoliju?
- Sledeće godine, ako Bog da.
Sa sveštenikom Evgenijem Starcevim je razgovarao Anton Pospelov
[1] Nedavno su ruska groblja oskvernili vandali, koji su pokrali metalne nadgrobne spomenike radi prodaje u Kini.
[2] U vazduhu su naši piloti bili bolji, to jest Žukov je od Staljina dobio pilote koji su ratovali u Španiji. Japanci su saznali za to i posekli ih sve u toku jednog dana.
[3] Krst pre postavljanja treba nositi na sebi, i odslužiti moleban.
Prevod sa ruskog: Dr. Radmila Maksimović
Preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/guest/051230120745
| | |
Postao 01/09 u 09:55 PM
|