INTERVJU SA IGUMANOM FILIPOM (SIMONOVIM)
Zadatak Crkve je danas umnogome sličan tom zadatku, koji je rešavao neki grčki filozof, koji je išao sa fenjerom po osunčanim ulicama i govorio da traži čoveka. Savremeni svet čini mnogo toga da bi te ostatke Božijeg lika i podobija, koji su se očuvali kod ljudi, bez obzira na sve peripetije mnogovekovne zemaljske istorje čovečanstva, što je moguće više zamuti, a po mogućnosti uradi tako, da oni u potpunosti nestanu.
- Šta Crkva može da uradi po pitanju siromaštva? Može li ona da propoveda materijalno blagostanje?
- Ukoliko se pitanje postavi upravo na taj način, onda na njega ne postoji jednoznačan odgovor, zbog toga što je Gospod ostavio Svojim apostolima, a preko njih i svim članovima Crkve samo jedan propvednički zadatak: da propovedaju Jevandjelje svoj tvari do kraja zemlje.
- Kakvo je učešće Crkve u procesu savladjivanja ekonomske krize u našoj zemlji?
- Crkva može i treba da učestvuje u svakom procesu, koji na bilo koji način utiče na duhovni rast njenih članova. A članove Crkve predstavlja praktično celo čovečanstvo, jer je Ona zbog toga i postoji u ovom svetu, da bi u svakom pogledu prilagodila naš život za buduće Cartsvo Božije, jer Gospod želi da se “svi spasu i dodju u poznanje istine”.
Zadatak Crkve nije da organizuje neke proizvodne procese, jer za to imaju mogućnost kako pojedine ličnosti, tako i država. I ovde nije mesto da se o tome govori, jer ima dovoljno sporova u specijalnoj literaturi i u novinama.
Zadatak Crkve je danas umnogome sličan tom zadatku, koji je rešavao neki grčki filozof, koji je išao sa fenjerom po osunčanim ulicama i govorio da traži čoveka.
Savremeni svet čini mnogo toga da bi te ostatke Božijeg lika i podobija, koji su se očuvali kod ljudi, bez obzira na sve peripetije mnogovekovne zemaljske istorje čovečanstva, što je moguće više zamuti, a po mogućnosti uradi tako, da oni u potpunosti nestanu.
Crkva i postoji u ovom svetu da bi kod ljudi obnovila Tvorčev lik i podobije. Miris alkohola, opojni narkotici, varljivost nerazumne mas-kulture, euforija ovozemaljskog materijalnog uspeha su sve zamke podnebesnih duhova zlobe, usmerene na to da čovek zaboravi Boga i da postane za sebe “mera svih stvari”. Crkva ide ka ljudskim dušama, kako bi ih Spasonosnom Hristovom Žrtvom obnovila u istinskom ljudskom dostojanstvu, u njihovoj bogolikosti, zbog toga što je samo bogolik čovek sposoban za pravi društveni život. Samo od bogolikih ljudi se može formirati pravo ljudsko društvo (nazvali ga mi demokratijom ili nekom drugom rečju), društvo u kome se čovek ne gordi svojim uspesima, već razmišlja o tome da ti uspesi donesu dobro svima.
Kada mi svi zajedno – i društvo, i Crkva (a Crkva ne samo da se ne odvaja od društva, već teži da ga u potpunosti obuhvati i postane neko sveopšte društvo) – nadjemo čoveka, ili tačnije rečeno – pomognemo mu da postane istinski čovek, tada neće biti potrebe da govorimo o “dubini” i centru, o društvu i državi, medjusobno ih suprotstavljajući.
Ukoliko se pozabavimo samo organizacijom proizvodnog procesa (a ovde možemo ponovo da stanemo na te iste grablje, na koje se spotakao Sovjetski Savez na planu ekonomije – na pokušaje da se organizuje proizvodnja radi proizvodnje, a ne radi ljudi), onda će se cela stvar završiti veoma žalosno: primer naših “dobrih savetnika” preko okeana pokazuje da čak iako se ljudsko biće nahrani, ali se duhovno ne probudi, neće biti daleko od izreke “ja sam čovek – ja sam životinja”, i ponašaće se na način saglasno tome – i prema sebi i prema stvarima koje ga okružuju.
- U kontekstu našeg razgovora o prevazilaženju materijalne krize u provinciji, želim da postavim sledeće pitanje: može li Crkva da se meša u razvoj malog biznisa i kakve to može da da rezultate?
- Odgovor na to pitanje zavisi od toga kako se shvata sama reč “mešanje”. Ukoliko se meša u tom smislu da preduzima neke napore u tom pravcu da preduzimač spozna svoje mesto u društvu, onda je to nesumnjivo možda i dužna. Jer je preduzimač hrišćanin od iskoni znao da njegovo materijalno blagostanje nije delo njegovih ruku, već da je ono od Boga, Koji ga je da tako kažemo nagradio i samom sposobnošću za preduzimačku delatnost. A nekome Gospod nije dao te sposobnosti, već ga je obdario drugim darovima.
Ali Bogu treba dati Božije. Kako? Dobročinstvom. Dobročinstvo je direktna hrišćanska obaveza u svim vremenima, počevši od jevandjelskih. U Novom Zavetu ima neizmeran broj takvih primera.
Može se naprimer činiti dobro Crkvi, zbog toga što je prema crkvenom kanonu, “bogatstvo Crkve – bogatstvo ubogih”. Tako su radili već i učenici apostola, koji su “kod njihovih nogu slagali” novac, koji su zaradili prodajom svoje imovine.
Dobro se može činiti i individualno – ali tako da “desnica me zna šta radi levica”, kao i putem nadležnih organizacija proizvodnog procesa – putem otvaranja novih radnih mesta i obezbedjenja pristojne plate.
Ima mnogo puteva dobročinstva, i svi oni vode ka Carstvu, Koje očekujemo. Treba samo spoznati cilj kretanja: ukoliko ja radim samo radi toga da bi umnožio kapital i realizovao svoje sposobnosti i svoje sopstvene materijalne potrebe – to je jedna stvar, a ako iza svega toga vidim Gornji Jerusalim stvar je sasvim druga, i na putu u to Carstvo ja s radošću mogu da ostavim deo tog materijalnog, što mi je Gospod omogućio da zadobijem, kako bih umesto njega dobio neke duhovne vrednosti, koje i predstavljaju jedinu vrednost za mene na tom složenom putu.
Formirajući to znanje, i učestvujući u stvaranju principijelno nove društvene klime, Crkva rešava svoj glavni zadatak, koji se sastoji u tome da okupi pod svojim okriljem sve verne hrišćane i ukaže celom svetu put ka spasenju (a njih ima mnogo, kako je Sam Hristos rekao: “Mnogi su stanovi u domu Oca Mojega”).
Ali reč “mešanje” se može shvatiti i na drugi način, u smislu petrovske i ekaterinske crkvene politike (Golubinski je zastupao taj stav u književnosti), koja je sadržana u duhu protestantskih uticaja, to jest to je upravo neposredno uplitanje Crkve u te društvene odnose, koji joj nisu u potpunosti svojstveni.
Pravoslavno bogoslovsko nasledje ne zabranjuje Crkvi da se meša u proces proizvodnje.
Za manastir, je naprimer, učešće u društvenoj proizvodnji prirodna i nasušno potrebna pojava (ukoliko manastir shvatimo ne samo kao organizacionu jedinicu u kanonskoj strukturi Crkve, koja objedinjuje ljude koji teže odredjenim duhovnim ciljevima, koji se postižu odredjenim metodama, već i kao društvenu jedinicu koja treba da obezbedi ishranu monaha). Čak i najsuroviji asketi Nitrijske pustinje su se bavili rukodeljom i prodavali na pijaci svoje ručno izradjene predmete. Pitanje je samo ciljeva proizvodnje. A ti ciljevi pretpostavljaju samo duhovni rezultat: monaški rad je pre svega lek od ispraznosti i način korisnog provodjenja vremena u tim periodima, kada sopstvena molitva (osnovno monaško zanimanje) iz nekog razloga nije korisna.
Ali za parohiju je učešće u procesu proizvodnje već diskutabilno pitanje, jer je parohijski život pre svega liturgijski život, zbog čega je parohija i formirana.
Liturgijskom životu se može dodati i to što se zove “liturgija posle liturgije”, pri čemu to nisu samo prosto sedeljke uz čaj slične klupskim okupljanjima, već detaljan hrišćanski život, čija suština je u pomoći ljudima, koja je u potpunoj saglasnosti sa značenjem pojma “liturgija”, koja na grčkom znači “zajedničko služenje”. Radi toga da bi se podvukla ta suština, u savremenoj crkvenoj praksi se koristi pojam “društvena djakonija”.
Čak štaviše, treba reći da ukoliko se tim čajem napoje beskućnici, uz aktivno učešće cele parohije, onda će duševna korist za parohijane biti značajno veća, nego kada ga oni upotrebljavaju sami “neprimetno uz razgovor”.
Što se tiče organizacije neke proizvodnje na bazi parohije, koja ima za cilj dobijanje prihoda, s kanonske tačke gledišta je moguće naći razloge ne samo “za”, već i “protiv” i poslednjih ima znatno više.
Druga stvar je eparhijska ekonomija, kao organiozaciona crkvena jedinica. Upravo eparhija sa kanonske pozicije predstavlja tu Crkvu, čije bogatstvo je
bogatstvo ubogih. I kanonisti u zadatke arhijereja uključuju takve sfere delatnosti, kao što su očuvanje tog bogatstva, njegovo umnožavanje i upotrebljavanje pre svega za potrebe tih ubogih. Pri čemu kanoni ne nameću striktna ograničenja na putu zadobijanja tog bogatstva, samo da njegovi izvori ne budu potpuno amoralni (naprimer strogo se zabranjuje držanje krčme ili zelenašenje). I zato razvoj ekonomije na eparhijskom nivou predstavlja u potpunosti prihvatljivu stvar, pa samim tim i na nivou malog biznisa.
Ovde postoji samo jedno ograničenje: ekonomska delatnost ni u kom slučaju ne može da bude prvenstveno zanimanje neke crkvene strukture, već cilj te delatnosti može da bude spasenje duša, radi koga je proizvodnja jedan od instrumenata, a nikako ne način zarade.
- Oče Filipe, često se dešava da ljudi zbog bogatstva zaboravljaju na Boga. Šta raditi da se tako nešto ne dešava? I kako se Crkva odnosi prema siromaštvu? Da li mi treba da živimo siromašno da bismo bili spaseni?
- Materijalno siromaštvo, uzeto samo po sebi je, kao i bogatstvo, pre prepreka nego sredstvo na putu ka Carstvu Nebeskom. Pri čemu je to ozbiljnija prepreka u poredjenju sa materijalnim bogatstvom, jer bogatstvo to postaje samo u slučaju nepromišljenog korišćenja, dok materijalno siromaštvo, kako piše prep. Nil Sinait, daje mnogo više mogućnosti za svakovrsne obmane i zloupotrebe.
I po tom pitanju se ne treba čak pozivati ni na blaženstva: Hristos prema rečima očeva-asketa, “ispunjava svaku želju siromašnima duhom, koji su siromašni duhom ovoga veka, ne stičući ništa od njega, već se postepeno bogate duhom istine” (prep. Makarije Egipatski).
I zato je istinsko siromaštvo, ono siromaštvo koje čoveka čini “neodvojivim od Boga” i “naslednikom večnih i neprolaznih dobara”, to je pre svega to siromaštvo koje “pobedjuje strast”, i koje je uzeto na sebe dobrovoljno, uzdržanjem i slobodnom voljom (o tome govore mnogi asketi počevši od Antonija Velikog).
Pored toga, to siromaštvo daleko od toga da je uvek povezano sa apsolutnim fizičkim odsustvom materijalnih dobara. Bogatstvo duše, koje se postiže materijalnim siromaštvom je stanje odsustva potrebe za materijalnim čak i pri njegovom fizičkom postojanju (prep. Nil Sinait).
Sledeća okolnost pridaje siromaštvu svojstvo dobrodetelji, a to je njegovo nošenje sa smirenjem i blagodarenjem, i to ne samo Bogu, Koji sve ustrojava za čovekovo spasenje i Koji zna kako “da Svoje sluge obogati preko krajnjeg siromaštva” (prep. Simeon Novi Bogoslov), već i onome ko “promišlja o siromašnima”, i pomaže im svojim milosredjem da podnose teške materijalne okolnosti fizičkog siromaštva (prep. Petar Damaskin).
Ali najvažnije je podnošenje siromaštva ne radi njega samog, kao samovrednosti, već i razumevanje njenog instrumentalnog karaktera (prep. Jovan Kasijan Rimljanin). Samo onaj ko “Hrista radi” verom zamenjuje siromaštvo bogatstvom, može da shvati i korektno da iskoristi svu njegovu prividnost i dostojan je dobijanja zaveta i budućeg Carstva.
I zato oci pohvaljuju “umereno nesticanje, saglasno sa vremenom i telesnim potrebama” (prep. Nil Sinait).
Na taj način, čoveku je najbolje da očuva to umereno stanje, zadovoljavajući se obezbedjenjem svojih telesnih potreba. Mehanizam tog obezbedjivanja je pre svega i glavna metoda, razradjen proces. To je sveopšta obaveza svih ljudi koji žive na zemlji, iskonska obaveza kako svedoči biblijska kosmogonija, koja nije povezana sa tom granicom postojanja čovečanstva, koja je označila izgnanje iz Raja.
Odatle potiče i stav Crkve. S jedne strane, ona je prizvana da se bavi prosvetiteljskom delatnošću, koja ima za cilj spasenje duše, a odatle i neophodnost obučavanja konkretnih ljudi hrišćanskim istinama, i potreba da se te istine uvedu u društvenu svest.
Hrišćanstvo ima mogućnost da formuliše na nivou bogoslovlja relativno svrsishodan model ekonomskog razvoja (a da se pritom ni ne udubljuje u organizaciju proizvodnje – izuzetak je problem njegove društvene efikasnosti, kao i odnosa rada i prihoda, ali aktivno se postavljajući prema sistemu raspodele, razmene i potreba). Pri čemu bi taj model u potpunosti realno mogao da se približi organizaciono-ekonomskom sistemu demokratskog gradjanskog društva (čak štaviše i prvim obrazcima demokratije, koji podrazumevaju ne samo ograničenje neproizvodnih potreba preko poznatih “zakona protiv raskoši”, već i organizaciju sistema društvenih radova radi objedinjenja u proizvodnom procesu slobodne radne snage, jednog dela gradjanstva i slobodnih materijalnih resursa).
Pritom je važno da društvo bude spremno da čuje glas Crkve, kako on ne bi ostao samo glas onoga koji vapije u pustinji. I ovde se otvara još jedno polje za ozbiljan rad u oblasti uspostavljanja principijelno novog tipa medjusobnih odnosa Crkve sa državom i društvom.
S tim u vezi se mogu formulisati tri osnovna problema, koji zahtevaju neodloživo rešavanje od strane društva u celosti, uključujući i Crkvu (iako savremena neoliberlana ideologija, zasnovana na protestantskim konstrukcijama u planu odnosa društva i crkve, na sve moguće načine izvlači Crkvu iz društvenog sistema, težeći da religiju pretvori isključivo u pojedinačno delo odredjene ličnosti).
1) u cilju konkretizacije sistema praktičnih mera za realizaciju modela socijalno-ekonomskog razvoja savreme Rusije, neophodno je dati joj jasnu političko-ekonomsku definiciju (jer se još iz davnine zna da ime odražava suštinu predmeta ili pojave, a nemoguće je baratati sa pojavama čija suština nije odredjena), napustiti abstraktne modele koji nemaju konkretni ekonomski i pravni sadržaj(ali koji pritom nose potpuno odredjenu ideološku težinu!);
2) u cilju obezbedjenja saglasnosti političko-ekonomske situacije u savremenoj Rusiji sa opštesvetskim tendencijama, neophodno je priznati državno-monopolski karakter koji je formiran od strane ekonomskog sistema i koji odredjuje ulogu i funkcije države i monopola u tom sistemu i njegovom daljem razvoju, odbacivši pritom stimulisanje raznovrsnih ideologiziranih diskusija, koje su nastale još sredinom 90-ih godina XX veka (u duhu danas svima odricanim na rečima marksističko-lenjinskoj politekonomiji i filozofiji) u krug slabo argumentovanih rasudjivanja o koristi ili šteti neke potpuno abstraktne “pijačne paradigme” i kvazi-teoretksih debata o “pijačnom” ili “nepijačnom” karakteru izgleda ovih ili onih učenja i praksa.
3) u cilju obezbedjenja odgovarajućeg nivoa socijalnih garancija gradjanima, koji pripadaju Ruskoj Federaciji, bilo bi korisno da se integrišu osnovni stavovi hrišćanske ekonomske teorije u sistemu mišljenja, koji razvija organe državne vlasti, sa mogućnošću korišćenja tih stavova u sprovodjenju državne socijalno-ekonomske politike.
- Zahvaljujem Vam oče Filipe što ste našli vremena da odgovorite na naša pitanja.
Razgovor vodio student IV godine Sretenjeske Duhovne Seminarije Maksim Paršin
preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/guest/060330031538
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 04/17 u 11:02 AM
|
Komentari:
Post poslije: VERSKI OBREDI MOGUĆI I U SKUPŠTINI SRBIJE
Post prije: SRBI TEŠKO OPSTAJU U HRVATSKOJ