INTERVJU SA EPISKOPOM MARKOM
Intervju sa episkopom Markom, zamenikom predsednika OVCS Ruske Pravoslavne Crkve, povodom prestonog praznika Pokrovske parohije u gradu Helsinskiju
Nikolaj Risak
- Vladika, vi ste zamenik predsednika Odeljenja za spoljnje crkvene veze Ruske Pravoslavne Crkve. Recite nam molim vas o položaju ruske dijaspore u inostranstvu, to jest konkretno u Evropi. Koji su po vašem mišljenju osnovni problemi, teškoće? Koji su načini njihovog rešavanja?
- U današnje vreme dijaspora Ruske Pravoslavne Crkve postoji u mnogim zemljama. RPC ima parohije u 42 zemlje sveta, od kojih se značajan broj parohija nalazi u Evropi. Najmnogobrojnija i najjača eparhija naše crkve u Evropi je Berlinsko-Nemačka eparhija. Ali veliki broj pravoslavnih ljudi ne živi samo u Nemačkoj, već i u Italiji, Španiji, Portugaliji, Finskoj. U Finskoj se kao što znamo nalazi veliki broj pravoslavnih vernika.
Naravno, postoje i problemi neke neorganizovanosti naše pastve. Crkva ne može uvek da stigne do svih parohijana. Često, u nekim mestima, gde žive naši pravoslavni sunarodnici, nema pravoslavnih crkava i moramo da tražimo prostorije za molitvu i bogosluženja. Takodje i sami parohijani ne ispoljavaju uvek složnost i spremnost da učestvuju u delu konsolidacije naših pravoslavnih. Postoje problemi upravo te vrste. Želeli bismo da naši pravoslavni ljudi budu u većoj meri jedinstveni i da teže formiranju kvalitetnih zajednica. Naravno, medju ovim problemima postoje i problemi koji su povezani sa raskolima, jer u današnje vreme tamo gde postoje ljudi, gde postoji pastva, tamo postoje i neki „vukovi u ovčijoj koži“, raskolnici, koji dolaze iz Ukrajine, kao i predstavnici drugih raskolničkih grupa, kao što su unijati, koji po svojoj spoljašnjosti ni na koji način ne ispoljavaju svoje razlike u odnosu na našu crkvu i govore da su pravoslavni. A ljudi koji ne shvataju razlike izmedju kanonske crkve i raskola, izmedju pravoslavne crkve i unijatstva i katoličanstva, dolaze kod njih i naravno potom se kroz neko vreme suočavaju sa nekim problemima. Zbog toga bismo želeli da naši pravoslavni vernici budu u većoj meri duhovno trezveniji, pismeniji i obrazovaniji u duhovnim pitanjima, kao i pažljiviji prema tim temama. Ali nije zlato sve što sija, tako i pravoslavni krst i odežda pravoslavnih sveštenoslužitelja još ne govori da je to pravoslavni, kanonski pastir. To su ukratko problemi koji stoje pred našom pravoslavnom dijasporom, pred našom pravoslavnom pastvom van granica Rusije.
- Znamo da ste prvi put posetili Finsku pa vas molimo da nam kažete kakvi su vaši utisci? Šta vam se tamo učinilo interesantnim?
- Znate, Finska je prelepa zemlja s velikim brojem šuma i jezera, i naravno to sve je kod mene proizvelo najprijatniji utisak. Ali za mene zemlju ne predstavlja priroda, niti zgrade, za mene zemlju predstavljaju pre svega ljudi. Meni je trenutno teško da govorim o tome, jer moji utisci nisu previše duboki. Naravno, u Finskoj ima mnogo dobrih ljudi. Ja sam najčešće razgovarao sa pravoslavnima, i moje opštenje se pre svega sastojalo u molitvenom opštenju sa našim pravoslavnim ljudima. To opštenje je ostavilo dobar trag u mojoj duši. Na bogosluženju je bila veoma dobra, usredsredjena, mirna molitvena atmosfera. Ljudi su se molili sa pažnjom i strahopoštovanjem, tako da sam ja poneo sa sobom samo najprijatnije utiske.
- Od glavnog grada Finske do Sankt-Peterburga ima nekoliko sati putovanja automobilom ili vozom. Mnogi naši vernici često dolaze u Rusiju, mnogi tamo imaju svoje duhovnike koji ih rukovode, i dobijaju savete za organizovanje svog duhovnog života. Kako se po vašem mišljenju odražava blizina Rusije i Sankt-Peterburga na život parohija Ruske Pravoslavne Crkve ovde, u Helsinkiju?
- Parohije koje se nalaze u Finskoj su parohije Ruske Pravoslavne Crkve. I naravno, blizina majke-Crkve i blizina kanonske teritorije RPC treba na najbolji način da se odražava na život naših parohija ovde, u Finskoj. Ali, s druge strane ta blizina nema samo pozitivan uticaj. Preko tih kanala veza mogu da se prenose i da tako kažem neke duhovne bolesti, koje postoje u raznim mestima. I naravno, u tom smislu bih pozvao pravoslavne vernike Finske da se u većoj meri savetuju sa svojim pastirima, kako bi ih oni usmeravali i govorili na šta treba da obrate pažnju, šta treba da nauče, kod kojeg pastira mogu da idu, koji manastir da posete, kako bi taj veliki broj i crkava i manastira, i možda poznatih propovednika pomogao čoveku da se ne izgubi i ne zaluta, a zajedno sa tim čuvao ga od nekih negativnih uticaja, koji takodje postoje i u našoj crkvi. Pošto pastiri imaju duhovno obrazovanje, i duhovno iskustvo, onda se nadam da će oni doprinositi tome da parohijani prihvataju samo ono što je dobro i da budu zaštićeni od tih negativnih uticaja koji postoje na teritoriji Rusije u našoj ruskoj crkvi.
- Još jedna karakterističnost u položaju Ruske Pravoslavne Crkve u Finskoj, za razliku od recimo najbliže Švedske i Norveške, je u tome što ovde postoji snažna državna pravoslavna crkva Finske. Šta biste mogli da kažete o odnosima izmedju naših crkava, i kakve su po vašem mišljenju perspektive njihovog razvoja’
- Finska Pravoslavna Crkva je u suštini ćerka Ruske Pravoslavne Crkve. Ovde se tokom mnogih godina nalazila eparhija Ruske Pravoslavne Crkve i do dan-danas se pravoslavni Finci mole za one hramove, koje su izgardili ruski carevi, sredstvima ruskih ljudi. Odnosi izmedju naših crkava su se ohladili, i čak rekao bih prolazili kroz težak period pre nekoliko godina, kada je Finska Pravoslavna Crkva na najnegativniji način uzela učešće u tom raskolu, u tim crkvenim problemima, koji su nastali na teritoriji Estonije, kada je pored Estonske Pravoslavne Crkve bila priznata nezakonska, nekanonska grupa, koja je dobila podršku od strane Finske Pravoslavne Crkve. To je naša nedavna prošlost koja se nažalost i do dan-danas odražava na naše medjusobne odnose, ali se mi po-hrišćanski trudimo da opraštamo. Medjutim, rećiću da odnosi izmedju naših crkava nisu dostigli taj stepen medjusobnog razumevanja, koji su imali pre ove krize. Ali, znate mi smo pravoslavni ljudi i imamo zapovest od Gospoda da praštamo. Naš zadatak je da doprinosimo dobrim odnosima izmedju naših crakava i da razmišljamo o tim potezima koji bi doprineli zagrevanju i ukrepljenju naših medjusobnih odnosa. Takav dijalog postoji, kao i najrazličitiji dobri potezi, kako s naše strane, tako i sa strane Finske Pravoslavne Crkve.
- Još u vreme mitropolita Nikodima su uspostavljeni ekumenski kontakti Ruske Pravoslavne Crkve sa Evangelističkom-Luteranskom Crkve Finske. Kako po vašem mišljenju stoje stvari u toj vezi danas? Kakva je uloga naših pravoslavnih parohija?
- U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi su uspostavljeni najtopliji, najbolji medjusobni odnosi sa Luteranskom Crkvom Finske. Ti odnosi su zaista prošli ispitivanja tokom vremena. U tom periodu, a posebno posle perestrojke, posle rušenja Sovjetskog Saveza, smo uvideli da su se neke hrišćanske konfesije, a delimično katolička crkva i neke protestantske denominacije, prikazali na najbolji mogući način: bilo je slučajeva prozelitizma. Za odnose sa Evangelističko-Luteranskom Crkve Finske ne možemo da kažemo ništa slično. Postoji dovoljno visok stepen medjusobnog razumevanja. Tokom mnogih godina imali smo zajednički bogoslovski dijalog, koji se nastavlja i do dan-danas, i sledeće godine se pretpostavlja da će se runda tih pregovora održati ovde, u Finskoj.
Finska nije velika zemlja i glas svakog čoveka ima svoj značaj. Smatram da ti medjusobni odnosi, koji postoje izmedju ruske i finske luteranske crkve imaju važan značaj, kako za naše medjucrkvene kontakte, tako i daju neki pozitivan momenat u našim odnosima sa Finskom Pravoslavnom Crkvom, doprinoseći duhu medjusobnog razumevanja i razvoju dijaloga, saradnje i dobrih susedskih odnosa izmedju naroda Rusije i Finske.
I želim da napomenem pozitivan značaj naših parohija u delu razvoja takvog dijaloga, takvih kontakata. Evo danas smo se molili posle bogosluženja, a posle bogosluženja su se takodje molili i predstavnici luteranske crkve, oni su takodje bili naši gosti za bratskom trpezom. Očigledno je da su odnosi izmedju predstavnika luteranske crkve Finske i predstavnika naših parohija zaista prijateljski, odnosi partnera po dijalogu. Radosni smo što to možemo da konstatujemo i istinski se radujemo što su naše parohije ovde aktivni učesnici procesa dijaloga i medjusobnog razumevanja.
- U poslednje vreme se u Rusiji sve češće aktivnost parohijana-mirjana ispoljava u organizovanju različitih oblika delatnosti pod pokroviteljstvom crkve. Naprimer, nastaju pravoslavne radio stanice, izdavaštva, društva, škole, parohijske biblioteke ... Ovde, u Finskoj takodje postoji pravoslavna emisija na ruskojezičnom radiju „Sputnik“, sekcija za izučavanje crkveno-slovenskog jezika i mnogo toga drugog. Kakav je vaš odnos prema tome?
- Moj odnos prema oblicima delatnosti koje ste pomenuli je najpozitivniji mogući. Bezuslovno je da inicijative naših gradjana zaslužuju najbolje reči. U pravoslavnoj crkvi nema te podele, koja postoji u katoličkoj, gde postoje ljudi koji rukovode crkvom, koji imaju mogućnost da poučavaju, i postoji pastva, koja treba da sluša glas svojih pastira. Kod nas, u pravoslavnoj crkvi, nema takvih podela. Naravno, postoje pastiri, i postoji pastva; ali zajedno s tim mi kažemo da svi mi predstavljamo novi narod Božiji, Crkvu Hristovu. I zato svi zajedno treba da se trudimo, svako na svom mestu. Vernici ne treba da budu samo bezglasni, nemušti izvršioci volje svojih pastira. Oni treba da budu aktivni učesnici crkvenog života. I, bezuslovno, takve dobre inicijative zaslužuju samo reči pohvale. Znamo, da su u vreme, kada se u Zapadnoj Ukrajini aktivno širilo katoličanstvo, pravoslavna bratstva uzimali najaktivnije učešće u zaštiti pravoslavlja. Setimo se takodje reči patrijarha Tihona, koji je rekao, da su Rusiju i crkvu spasle „bele marame“. On nije imao u vidu sveštenike, od kojih su mnogi bili streljani, poslani u logore, već naše mirjane, a posebno žene u našoj crkvi. I zato su inicijative naravno važne i one treba da postoje. Medjutim ovde postoji takodje i jedna sablazan, pošto ponekad pravoslavni ljudi smatraju da sve znaju, sve razumeju i da se u mnogim stvarima snalaze bolje nego njihovi pastiri ili arhipastiri, koji se nalaze negde daleko i koji kao da nešto ne znaju i kao da se u nečemu ne snalaze. Mi kažemo da u Crkvi dejstvuje Duh Božiji, i naravno to je potrebno uzeti u obzir. Sveštenicima, a posebno episkopima se daje Božija blagodat za služenje ljudima, i crkvi. I zato je važno baveći se takvom vrstom delatnosti, oživljavajući inicijative te vrste, uzeti u obzir jerarhijsko uredjenje crkve, i naravno uzimati blagoslov od sveštenstva, to jest crkvene jerarhije. Smatram da ta saradnja crkvene jerarhije i naših pravoslavnih mirjana može da obogati našu crkvu i da produbi taj rad na preporodu ljudi, koji se odvija u crkvi i da ga učini efikasnijim.
- Od novembra ove smo želeli da počnemo da izdajemo svoj sopstveni pravoslavni časopis „Severna blagovest“, izdanje, u kome bi se štampali arhivski materijali iz istorije ruske dijaspore i pravoslavne crkve u Finskoj i drugim severnim zemljama, duhovna poezija i proza, novosti naših parohija i mnogo toga drugog što je interesantno za pravoslavnog čitaoca ovde i u Rusiji. Kakva uputstva biste mogli da date povodom ovog časopisa?
- To je dobra namera. Časopis treba da bude interesantan i da obradjuje aktuelne teme, i to je i cilj njegovog izdavanja. I zato je važno da ti materijali koji treba da se objave imaju vezu sa našim savremenim životom. Naravno, svi materijali su interesantni, i istorija je zaista čudo mudrosti, i čitajući stranice istorije i saznavajući o proteklim dogadjajima, mi veoma mnogo obogaćujemo svoj unutrašnji svet. Ali čovek je tako sazdan da ga pre svega interesuju problemi današnjeg dana, i zato da bi časopis bio interesantan i aktuelan u prvom redu treba objavljivati materijale, koji se odnose upravo na te probleme. I možda treba praviti neka poredjenja, neke analize, koje bi pomogle našim pravoslavnim vernicima da se bolje orijentišu u trenutnoj situaciji i da to rade na osnovu istorijskih lekcija, o kojima se može saznati iz arhivskih materijala.
- Veliko hvala Vladika što ste našli vreme da podelite svoja razmišljanja sa nama. I poslednje pitanje koje čak može da bude i neka poruka: koju arhipastirsku pouku biste mogli da kažete našim čitaocima i našim vernicima?
- Koju pouku može da da ljudima pravoslavni sveštenik, koji se nalazi van Otadzbine, ljudima koji se nalaze u drugoj zemlji, u rasejanju? To je želja i blagoslov da pre svega pamte tu duhovnu tradiciju, koja je stvorila ruski narod, našu pravoslavnu duhovnost, našu pravoslavnu crkvu i da se uvek trude da budu u krilu Svete Crkve. Pripadnost Crkvi, i učešće u njenom životu i Tajnama daje nam mogućnost za istinski kvalitetan život. Samo u Crkvi možete da se osećate kao kod kuće, pošto je Crkva najvažnije nasledje koje je Rusija sačuvala za sebe, za svoj narod, za buduća pokolenja. Ne zaboravljajte crkvu, nadjite vremena i snagu za molitve i pre svega za molitvu u crkvi. Gospod neka blagoslovi vas i vaše bližnje, neka vam da snage, uspeha i blagoslova u ovom životu.
Preuzeto sa http://www.severny-blagovest.org/1/001.htm
Prevod sa ruskog dr. Radmila Maksimovic
| | |
Postao 01/02 u 12:57 AM
|
Komentari:
Post poslije: I BOG VOLI DOMAĆINE
Post prije: MISIONARSKI POHODI