MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

«Бити Хиландарац ван Хиландара је једно посебно и могу да кажем значајно занимање. Хиландар је тако деценијама некако комплетно живео и имао везу са отаџбином управо преко људи коју су тамо одлазили, радили разне послове за манастир и међусобно се звали Хиландарци. Петнаестак година сам радио за манастир уз своје редовне послове и упознао сам бројне људе који су себе уденули у живот манастира помажући да се очува та огромна хиландарска, српска баштина, библиотека, ризница», каже наш гост Евстатије Поповић.

Прича и о томе како је пре две деценије управо у Хиландару, на крштењу добио име Евстатије. «Био сам мало збуњен тим именом, па сам пар дана стално питао кума: «Јели куме, како се ја оно беше зовем?» Име је једноставно и означава оног ко је стаилан, чврст у вери. Након крштења сви су почели да ме зову Евстатије, а када сам након тога радио разне послове за Хиландар писма и пакете које сам добијао били су насловљени на име Евстатије и скоро да сам и ја заборавио да сам Душан.»

Хиландар је за Србе манастир над манастирима. Зашто?

- Управо је тако. Свети Сава је као Растко отишао на Свету Гору, замонашио се, пуно је преводио, радио и схватио да би Срби требало на Светој Гори да имају свој манастир. Купио је запустели манастир и тако је Хиландар обновио са својим оцем и српском властелом. Цар му је то доделио на вечну употрегу Србима, како и пише у повељи. Свети Сава је врло интересантна личност, био је јако млад и веома образован за своје време, грчки му је био као матерњи, јер је његова мати Ана, касније монахиња Анастасија била грчка, односно византијска принцеза. Од најраније младости пуно је читао и преводио, па је тако написан и законик, канони, чувени Номонакон или Законоправило Светога Саве што је био предуслов за аутокефалност. Свети Сава је јасно сагледао да моћна Србија у време Стефана Неманје није комплетно заокружена ако не добије аутокефалност. То није било питање тренутка већ аманет за поколења.

Дакле, Хиландар је значајан због тога што је то клица српске државности, српске аутокефалности и српске духовности. Ми смо били хришћани и пре Светог Саве али не утемељени потпуно. Свети Сава је био човек светског формата, видео је Србе као савремени народ који мора бити заокружен и дефинисан.

Како изгледа ходити путевима којима су наши преци ходили?

- Невероватан је тај осећај да је сваки камен тамо заправо печат времена. Од манастира па низ пут ка пристаништу, постоји део старог калдрмисаног пута који је цар Душан направио од Јерисоса, неких 35 км. И заиста у време када га је правио то је био најсавременији пут, као данас аутопут са више трака. И увек када идем тим путем, или одлазим до капелице која је посвећена Тројеручици имам осећај као да је управо малочас тим путем прошао неко од светитеља, сваки камен подсећа на њих, пре свега, на Светог Саву и Светог Симеона. Ту је и камен на који је, како причају монаси, волео после вечерње службе да седне Свети Симеон размишља и моли се. Дакле, било куда да крочите не можете а да не размишљате о том давном времену које је овде сачувано. Једноставно, предивно је.

Боравите често, шта радите када сте у Хиландару?

- Мој боравак тамо је интересантан поготово у време када сам радио са покојним о. Пајсијем. Тада смо започели едицију Хиландарских превода духовне литературе. Данас већ има преко педесет књига. Дани у Хиландару су изгледали тако што сам тамо радио прелом за књиге и учио монахе том послу. Радило се са маказама, тада још није било компјутера. Буквално сам тамо направио редакцију а како у то време није било струје, о. Пајсије је донео два огледала, једно је поставио крај прозора а друго крај радног стола и тако је светло било усмерено ка ономе што радимо. Скупили би се бројни монаси око стола, помагали, учили, било је дивно. Данас ради фабрика електричне енергије па струје има.
Све нас, Хиландарце у то време носила је једна невероватна енергија, јер смо знали да радимо за велику светињу и да тако улажемо свој рад и време у вечност. Свети Сава и његови подвизи били су нам стално на уму. Сви ми који смо тада били у Хиландару радили смо све бесплатно, било нам је то послушање. Чак нас је било срамота када и неко понудио да нам плати, јер радимо за Хиландар.

Чему су Вас монаси научили?

- Најлепши тренути у манастиру су после Свете Литургије, када се сви око пола осам ујутру окупимо испред салона, било је то пуно столица, клупица за седење, ту је и игуман, неко од монаха скува кафу, попијемо и чашицу уза или ципора, ракије хиландарске посено печене, служио се и ратлук. Тада су започињали духовни разговори који би трајали око два сата, били су то дивни разговори, поучни и све оно што сам тада чуо некако и се зацементирало у памети.

Реците нам неку поуку!

- Ево, рецимо, прву поуку коју сам запамтио: када ти нешто не иде добро а ти се запитај шта си Богу згрешио! То ме и данас држи, кад нешто неће па неће, кад има пуно искушења, онда се увек преиспитује да ли је лењост, или нешто друго, покушам да завирим дубокo у себе а онда да схватим где сам грешиo па да се поправљам.

Посебно волите да причате о испосници Светог Саве.

- Бити у испосници Светог Саве је јако тешко јер је типик врло строг, можда најстрожији у нашој цркви. Написао га је Свети Сава, писао га је за себе. Он је одредио да ту може да буде од једног до три монаха, сваки дан се прочита цео Псалтир, што се чини да није велики проблем, али ако морате да сваки дан да радите онда јесте. Зашто? Зато ђто у међувремену морате да послужите госте који долазе, да обавите две службе, јутарњу и вечерњу, да спремите оброк, да обавите многе друге обавезе, да бринете о башти и кад се све то сабере, прочитати сваки дан Псалтир је посебан подвиг. Али то се поштује и данас. Домаћин монах нас стога кад дођемо моли да помогнемо у читању, или у башти. Јесте тешко али постоји жеља и труд да се то испуну.

За мене је посебно важно, јер сам пре две године имао срећу и част да са ђаконом Миодрагом Томићем, који јео сновао чувену школу иконописачку у Жичи, да ослиакмо конак те испоснице, поснице како тамо кажемо. То време нећу никад заборавити, упордио сам га као да је неки српски, ајде да се сад не погордим, као када би Микеланђело добио да поново слика Сикстинску капелу. За нас је та испосница јако важна, она је мала грађевина, као пространија кућа са црквицимо, налази се 30 м од најстаријег храма на Светој Гори у Кареји. У склопу те испоснице је била и писарница, она је близу протата и можда је и то мудрост Светог Саве да ту купи парче земље и виноград да би лакше могао да користи литературу из библиотеке када је писао Номонаканон. За испосницу Светог Саве се бира чврст монах који може да истраје у искушењима.

У Хиландар долазе и странци, има и монаха који су прешли у православље.

- Да поменем мог великог пријатеља монаха Пантелејмона, који је сада у једној хиландарској келији са друге стране Свете Горе, ту је хиландарско пристаниште које се зове Ивањица, Јованица. Он је ватрени православац, изузетан је појац, држи леву певницу за време празника и савршено влада типиком. Монах Пантелејмон је Немац, његов отац има болницу у Немачкој у којој је и он радио. Добио је име по Светом Пантелејмону, лекару.
Једне године за Васкрс био сам у Хиландару када је дошла група туриста. Тада се чита Јеванђеље на четири језика, чита се онај део Јеванђеља у коме се каже да се Божија наука даје свим народима и онда монаси читају на четири језика. Када су то чули неки Немци туристи почели су да плачу, а монаси нису читали јер су знали да ту има странаца, него зато што се тако увек ради», преноси нам своје утиске Хиландараца Евстатије Душан Поповић.

Komentari: