MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

- Ја сам се стално питала ко сам ја? Легнем и питам се, ко сам ја и питам се шта ћу ја овде, шта тражим овде на земљи и понекад ми се чинило као да не припадам овде, питала сам се одакле сам дошла. Трагала сам за собом, покушавала да нађем смисао живота. У жељи да то сазнам узимала сам књиге да читам. Прве књиге су биле препорука од моје тетке, пошто је завршила српски и ја сам је питала шта ми препоручује везано за Бога, смисао живота. Од ње и неких њених познаника добила сам препоруке за Хесеа, филозофе неке а као малој она ми је за рођендан куповала књиге, а кад сам тражила неку о Богу она ми је купила грчку митологију, комплет од три књиге. Илустрације су биле стравичне, још стравичније авантуре њихове, ја сам плакала, страшно сам то доживела. Наравно, тетка је била атеиста и такве ми је књиге и куповала,” сећа се Татјана детињства и пута којим је пролазила тражећи Бога. Сећа се и времена усамљености у тек насељеним Новобеоградским солитерима у којима деца самују док родитељи раде. “Била је то невероватна усамљеност. Сећам се и следећег догађаја, једног лета смо били на летовању у Грчкој где су родитељи купили статуу богиње Атине. И ја сам једном док сам тако самовала, после подне сам ишла у школу, узела ту статуу у руке, сетила сам се бакином Оче наш и икона које је љубила, па сам и ја хтела да пољубим статуу те богиње. Принела сам је устима, а онда ми је неки глас рекао: “Шта радиш то! Немој то да радиш!” И нисам урадила. Касније на факултету практиковала сам вежбе дисања, имала сам и неке мантре, такође призива се неки од махаришија па сам и ја изговарала његово име, јер се та особа издавала за спаситеља, исцелитеља и ја сам изговарала његово име.

- И како си се осећала?

- Никако! То није ишло. Радила сам и мислила сам на брата који је имао проблема и хтела сам у ствари да се молим за њега, да му помогнем. Размишљала сам, па како да ми то мантрање не помаже, не функционише кад радим оно што треба. Питала сам се зашто ми не иде и зашто се после лоше осећам. Имала сам рођаке у Француској чије сам савете о читању прихватала, слали су ми и часописе езотеријске, звали су се ново доба, дакле у основи је била филозофија новог доба. Поред осталог, биле су ту стравичне илустрације, па ми се ни то није допадало. Читала сам и књигу Треће око, одушевљавала се и био је један детаљ где они конкретно отварају треће око и тако добијају просветљење и моћи, а то се ради избијањем на челу трећег ока. Е то кад сам прочитала такво сам гађење осетила, тада је почело нешто у мени да се руши. Практиковала сам и Силва метод, али сам и даље била незадовољна. Тада је до руке дошла књига “Целестинина пророчанства” и ту сам доживела праву еуфорију па сам грабила упоредо са тим питала књиге из психологије, Скот Пека и сличне. Од рођака из Француске стиже ми књига “Смарагдна земља” и ја то доживљавам као да је стигла из руке Божије, одушевљавам се оним што пише јер говори о другом свету. Ништа друго код нас нисам могла да прочитам о другом свету. У њој пише и о астралним искуствима о сусрету са бићима из оностраног света.

- Да ли си ти пожелела да практикујеш астрална путовања?

- Јесам, али сам мислила да сам за то била несавршена, јер се то сматра савршенством. Решила сам да преведем ту књигу. Моја намера је била најбоља. Али то што нам је најбоља намера не значи да ће резултат бити добар, резултат може бити катастрофалан а намере најбоље. У то време ми је и бака преминула, ја сам била јако везана за њу и веома жалосна. Бака ми је недостајала. Упоредо са “Смарагдном земљом” и даље читам све што ми дође под руку, из филозофије, психологије, из свих праваца могућих који говоре о смислу живота. Тражила сам и утеху због а ништа нисам знала о животу после смрти, о вечности. Тако сам прочитала и књигу од извесне ауторке Шахти, Американке која је узела тај псеудоним. Она је писала, поред осталог, о некаквој креативној визуализација, е ту је требало радити вежбе, замишљати, визуализовати те ово, те оно, те како нам је лепо, те како нам је добро. То сам ја радила, то ми није изгледало тако тешко. Једно поглавље је било посвећено унутрашњем водичу, радило се о томе да ми морамо имати унутарњег водича, опет ђаволска замка, као паралелено са духовним оцем, у ствари, онај лукави је измислио унутарњег водича. И онда је ауторка навела овако отприлике, Буда, Конфучије, и још неки, Исус Христос и тд. И кад сам прочитала Исус Христос, тргла сам се и запитала шта ће Исус овде, то ме мало мучило, какве везе он има, али као да ми се допадало све више. Е онда сам једног дана рекла, ајде да урадим ту вежбу, да нађем унутрашњег водича. Тамо је писало да треба удобно да се сместимо у лежећи положај, писало је како и руке ставити, дисати равномерно, да смиримо сва своја чула и да сачекамо да нам се јави унутарњи водич, да се јави ко ће бити наш унутарњи водич. Легла сам у спаваћу собу, опустила се и чекала, рекла сам у себи...призивам унутарњег водича да дође, да ми се јави. У глави ми је одзвонило Исус Христос! Истог тренутка сам устала, рекла, па наравно. Исус Христос, ко други. Била сам пресрећна, отишла сам до мужа и рекла му, јер је он био обавештаван о свему што се са мном дешавало, није читао оно што сам ја читала али је увек био уз мене. Рекох му: “Знаш ко ће бити мој унутрашњи водич, биће Исус Христос!” Он се насмешио. Е онда тих дана сам узела у руке Свето Писмо, које је остало од мужевљеве баке.

Што се тиче превода, ту сам мало застала, јер су у књизи били цитати из Светог Писма. Десило се да како сам наишла на те цитате, нешто ми није дало да преводим даље, неки глас ми је говорио: “Погледај цитат из Светог Писма, узми Свето Писмо и погледај те цитате.” Онда сам затворила ту књигу коју преводим и рекла да више нећу да је преводим док не проучим оно на шта ме глас упућује. Сада знам да је и у тим данима Господ био са мном, да ме је сачувао, призивао све док се нисам одазвала.

ГОСПОД ЈЕ ЖИВ

- Морам да кажем и то да је у књизи коју сам преводила било страшних, језивих идеја, грозних предлога да се живи слободно, да се мењају партнери, да их има више и тако, да је врхунац љубави да радиш шта хоћеш и са ким хоћеш и како хоћеш. Страшно, за мене је то било јако болно и да читам и осећала сам душом да ту нешто није у реду. Оставила сам књигу на страну књигу и узела велико, старо Свето Писмо од баке мога мужа која је била веома побожна жена, ишла је у цркву редовно, постила, причешћивала се. Ја сам отворила и занимљиво је да сам Свето Писмо отворила седећи на поду, пошто је то из неке књиге било да се седи на поду у оваквом и онаквом положају, са усправљеном кичмом, ваљда да упијамо енергију из земље, више се ни сама не сећам зашто. Ја сам у такав положај села, отворила огромно, старо Свето Писмо и почела да читам. У једном тренутку сам погледала на зидну полицу на којој је била књижица од о. Жарка Гавриловића, зове се “Исус Христос историјска личност”. На полеђини је била црно бела фотографија Исуса Христа. Погледала сам фотографију Исуса Христа и почела да плачем, то је био потрес из мене, као да се све отворило и сузе и душа, ја сам лила сузе, и кад сам погледала њега ја сам осетила да је Он жив. Узвикнула сам: “Па, ти си жив!” Неколико пута сам то поновила, ја сам гледала у фотографију и чинило ми се да ће Господ проговорити. Ето, то је био мој сусрет са Господом, када сам ја схватила да је он жив. Такође сам рекла: “Па, значи све је истина што је бака рекла! Значи, Он није измишљен, све је истина.” Одмах после тога сам отрчала мужу да саопштим да је Исус Христос жив! Рекла сам му да је Он жив, да није измишљен и да су сви лагали што год су говорили. Дуго је та књига са сликом била тако на полици и где год сам пролазила ја сам гледала и имала осећај да ме гледа и прати, чак говори нешто лепо и утешно. Од тада до данас Господ меи није напуштао а ни ја њега. Занимљиво је да сам тих дана почела да пишем песме, а морам да кажем, да поезију никад нисам волела. Ја сам села и опет сам се расплакала и тог дана и наредних месец дана плачући сам писала песме, то су неке интимне песме а прву сам написала брату, пошто ми је брат био најслабија тачка, прву песму сам посветила брату. Песме су све у стиху, молитвене наравно, и ја сам се чудила како то у стиху, одакле ми сад то кад не волим поезију.

- Да ли ти је било лако после тог догађаја да уђеш у цркву?

- Било је лако, ја сам улазила у Цркву са баком, која ме је увела у Цркву и нисам се бојала Цркве, то ми је увек било пријатно место. Е да, сећам се ја сам четврти разред средње школе завршила у Америци, то је била размена ученика. Била сам окружена религиозним особама, наравно нико није био православан, најбољи друг ми је био баптиста, изузетно религиозан младић. Професорка француског у Америци, не знам методисти, баптисти, разне протестантске гране, и она је спомињала Бога. Уопште у тој школи која није теолошка гимназија, није припадала ни једној верској конфесији пуно се говорило о Богу. Ја сам тамо у далеком свету била упућена на људе који су били религиозни. Тај друг Брајан водио ме да гледам филм о Исусу, стално је цитирао нешто из Светог Писма а кад сам дошла код њега и његових на ручак, породица се молила и ја сам се молила у себи, говорила сам Оче наш који ме је бака научила.
Код нас тога није било, није била таква клима, као мала сећам се васпитачица ми је крстић откинула, а у школи се знало да не сме да се прича о Богу, а наставница ми је рекла, ако већ носиш крстић склони га да се не види.

Сада кад се осврнем на све што ми се дешавало, заправо видим да ме је Господ припремао толике године. А ја сам се упитала сусревши га: “Господе, па где си био до сада?” Али ваљда је морало нешто да сазри добро, изгледа да је морало добро да се разочарам да би се чврсто ухватила за Православље. После дефинитивног прихватања Православља имала сам велика искушења, имам их и данас али сада знам да се борим са њима а највећи ми је помоћник Господ.

Морам рећи и ово: у часопису “Треће око”, излазио је превод књиге у наставцима “Смарагдна земља” па се један читалац јавио редакцији, па су му ти мени драги људи из редакције, стварно су били драги, надам се да ће и они наћи прави пут, дали мој број телефона и он је звао. Осетила сам по гласу да је млађи човек, рекао је да пробао астрално путовање, оно што сам ја превела. Желела сам да му помогнем да не оде на погрешан пут и онда сам му најбоље што сам могла рекла да сам се ја покајала за то што сам преводила. Кад се покајете за нешто а остану последице онда вас то јако боли. Рекла сам му да је погрешно то што сам радила, да сам се ја покајала због тога, да сам пала у заблуду и да сам била под утицајем злих духова, да сам била на погрешном путу и да се држи Православља. Питала сам га која му је слава а он је рекао св. Никола и тада сам му казала да се моли св. Николи и колико сам умела и могла да срочим у неколико минута да дете не изгуби жељу да ме слуша. Било ми је драго да је добро реаговао, рекао је да су га већ неки људи одвраћали од тих покушаја да се бави тиме, онда сам му рекла да ме позове кад год хоће, гушила сам се у сузама док сам причала са њим и надам се да је тај младић данас добро, да се и он сусрео са Господом Исусом Христом.”

- Шта би рекла онима који можда понекад из знатижеље крену путем лажне духовности?

- Не би имала готове рецепте а не би да кажем оно што је до свештеника да кажу, не би бранила Православље јер ми се дешавало да паднем у искушење бранећи Православље, да се тако узрујавам бранећи оно што је очигледно, а они који слушају не би послушали мој савет а ја губим мир. Духовници нам увек говоре да ни по коју цену не изгубимо мир, сећам се добро драгог о. Тадеја који је увек говорио, не дајте мир!

- Да ли је мир о коме говориш исто што и нирвана?

- Читала сам да треба концентришући се да очистим мисли, а после сам прочитала да је то врло опасно. Човек не може да не мисли, Бог је створио ум који не мирује, дакле мора се мислити, не може ум да пребива у ништавилу, мора да буде испуњен мислима и то добрим мислима. Као чистач тих мисли је највећа молитва: Господе помилуј! Наравно, то је скраћен облик Исусове молитве па кад човек хоће да обузда своје мисли да не лутају духовници саветују да се макар понавља ова кратка молитва.

- Шта за тебе значи вера?

- Вера је извор живота и храна. Не могу да живим без ње. Али и са вером човек, као што сам већ рекла, пада у велика искушења, дакле живећи у Христу нисмо изузети од проблема, искушења. А ја опет, по природи самодисциплинована и ревносна, желећи да се стриктно придржавам савета стараца, отаца била сам изгубила радост животну. Не сме да се изгуби животна радост, јер Господ је љубав, радост. А ја сам доживела да изгубим животну радост, да говорим себи, па ја сам као мртва, ја волим Господа, мислим на Господа и живим у Господу, али ја сам као мртва. Уз велику помоћ мог мужа, мајке која је побожна и самог Господа и Мајке Божије ево сад у последње време враћам се у стварни живот, поново почињем да доживљавам радост. А како сам изгубила радост, па била сам опет прелешћена. Размишљала сам, зашто ја да се радујем кад други сваког тренутка страдају, умиру на најстравичније начин. То је било искушење, то је било погрешно, морамо бити много на опрезу да нас духови злобе не преваре. Муж ми је много помогао у мукама духовним, као и моја мајка која је побожна. Веома је важно да ми је брак увек био уточиште, мирна лука, јер ми је муж веома помагао и био уз мене у свим мојим лутањима, а и њему је потребна моја помоћ у животу. У браку је најважније сагласје, али кроз велика искушења, не може без искушења. Најважније је чврсто се држати Господа и кад мислимо да тонемо само рећи - Господе помози! Поменући поново и баку, која ми је пуно значила у животу. Сећам се кад год би се неко забринуо, уплашио, имао проблеме, бака је говорила: “Прекрсти се! Бог у помоћ и ништа не брини!

Komentari: