MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

- Човек је пролазан у овом животу, протрчимо кроз њега како знамо и умемо, како се ко снађе, како ко може, заправо мислим како је коме Господ одредио пут. Мени је одредио такав какав је, ни мало лак, али је ваљда Он знао да ја могу доста да издржим, као магаре. Па, издржавала сам све што ме је до сада снашло а сналазило ме је доста, углавном ружних ствари, али човек се бори и труди се. Иза човека, практично иза тог кратког живота нашег боравка овде на земљи, остане само оно што он уради, остане дело његових руку, да ли је то земљорадник иза кога остају некакви плодови којим се храни његова породица, иза писца остане књига, иза композитора остане музика, иза певача остане забележена нека касета или дискета, иза сликара, скулптора, графичара, иза људи чијој струци ја припадам остане оно што је направио, скулптура, слика, остане нека графика. Од самог почетка ја сам једноставно нашла сам неки свој пут, неку своју меру, трудила се да будем у сагласју са самом собом, са оним што дубоко носим у себи из раног детињства, а то су сећања нека на то прошло време, на време мануфактуре кад је човек све својим рукама радио. Моја скулптура припада у сваком случају нашем поднебљу. Ја сам поносна што сам са Балкана, срећна сам што сам Балканка, наравно и ми смо део Европе, али никад нисам трчала за модом западном која је наметана целом свету”, каже вајар Венија Вучинић Турински, која заједно са својим покојним супругом Живојином Туринским спада у сам врх нашег уметничког неба. Скромно и постојано више од четири деценије Венија свој живот посвећује Господу, породици, ближњима и поново удахњује живот дрвету вајајући, дограђујући, домишљајући, уграђујући сву своју љубав у скулптуре које нас враћају у прошлост и оплемењују садашњост.

ХТЕЛА САМ ДА БУДЕМ МОНАХИЊА

- Моје срце је одувек припадало мојој породици и Господу. У неким својим лутањима у пубертету, са 13 и по година, кад сам се опредељивала за средњу школу, већ онда сам схватила да би волела да будем монахиња, било је то дубоко у мени. На жалост, путеви животни су ме одвели другим стазама. Завршила сам средњу грађевинску школу у Новом Саду, онда Вишу педагошку одсек цртања са математиком, предавала сам две године у Шиду и те две године мог наставничког рада биле су ми драгоцене јер сам упознала слике Саве Шумановића. Био је то први мој сусрет са једним стварно великим сликаром. Кућа у којој сам становала код мог ујака адвоката била је веома близу Галерије Саве Шумановића коју сам свакодневно посећивала. Имала сам срећу да упознам мајку Саве Шумановића, била је то већ стара госпођа. Испод кревета, кауча је вадила гомиле блокова и цртежа Саве Шумановића које ми је показивала. То је на мене оставило изузетно снажан утисак и ја сам се дефинитивно одлучила да не желим да будем наставник ликовног, да желим да студирам даље. Одмах сам се определила за скулптуру, сам Бог зна зашто, јер сликање је физички лакши посао. Али, можда могу и да објасним зашто сам се определила за вајарски посао. То сам схватила тек сад кад сам стар човек. Ја сам се родила као друга девојчица, мој тата се упокојио када сам имала годину и четири месеца. А он је очекивао да друго дете буде мушко, као и сваки Црногорац, као вероватно и сваки мушкарац. Мој бата се родио после татине смрти. Из мамине приче сам схватила да је тата моју сестру стално звао сине. Дуго сам размишљала да се мој тата разочарао јако што сам се ја родила као девојчица. Чак сам сигурна у то. Да би доказала тати, кога нисам запамтила, да су и женска деца једнако равна мушкој деци ако су часна, поштена, ако су вредна, даровита прихватила сам се овог тешког посла”, промишља Венија Вучинић Турински.

Радо се сећа свог детињства, црногорских шума и планина, баке и деке и њиховог доксата у Колашину где је одрасла. Сећања навиру, најчешће ноћу, прича Венија, када се све утиша и када са свог прозора на 14.спрату новобеоградског солитера може скоро руком да дотакне звезде, док син Вукашин спава у суседној соби а мачак преде на крилу, време као да стане. Онда узима оловку и записује, нису то магловита сећања на људе и догађаје, из таме извиру на површину читаве реченице, изрази лица, мајчин пољубац, лајање паса у дубокој тишини црногорских шума, зов и звуци предака који би, да није скулптура, нестали на узаврелом београдском асфалту.

- Цело моје детињство је везано за доксат куће мога деде Павла и баке Милуше у Колашину који је био у дрвету, кућа је била од дрвета, столице, столови, чиније, кашике, јели смо из исте чиније и то је било изузетно лепо, особито кад је моја бака направила качамак на црногорски начин са кромпиром и кајмаком што тамо кажу скоруб и са сиром, па се тегле конци. А има још једна ствар, везана за моје детињство, постојао је један човек који се звао Милун Гујин. Ми смо га деца звали Мићаш дрвар. То је био сиромашан човек из Роваца, скоро бескућник који је у неко доба пред зиму, ишао од куће до куће, бедно одевен са торбом преко рамена, носио је једну оштру секиру, имао је камен којим је оштрио секиру. Долазио је испред куће и кад дође до куће моје баке, Мићаш би стао испред бакиног доксата и викао на сав глас... О Милуша! Тог човека сам много волела, а зашто не знам, да ли сам још као дете имала осећај и љубав за некога ко је у невољи, ко је сиромашан, ко се бори за живот, вероватно то, јер није ми био никакав род. Седела бих на неком пању и гледала шта ради. Та љубав према дрвету мислим да добрим делом потиче и од Мићаша. Моја љубав за тог човека остала је до дана данашњег и отуда и моја љубав према дрвету. Одужујем се својим радом своме тати и том дивном човеку Милуну дрвару. Недавно сам отишла у храм кад сам то схватила и запалила му свећу за покој душе његове.

ГОСПОД СПАШАВА

- Мене је Господ одувек водио. Спашавао ме је у неким кризним тренуцима мога детињства. Једанпут, већ је почео рат, кренули смо моја мајка, мој мали брат и сестра да бежимо из манастира Мораче, односно из Доње Мораче, односно из села Бара одакле је порекло моје мајке од Лакићевића, бежали смо преко Платија ровачких до Пипера, крај Дукље одакле је мој покојни отац. То су стравичне планине, ја као одрастао човек тим путем више никад нисам прошла. Мајка, брат, сестра, ја и једно мало прасенце прешли смо пешице. Ишли смо по том беспућу, мама није знала како да стигнемо до села мога покојног оца, и знате шта нам је био путоказ кроз те козје стазе? Били су брабоњци од коза и оваца, јер то значи да је ту прошао неки чобанин и да можемо и ми. Мама се бојала да не залутамо. Па нам каже:

- Ти Вера гледај ону стазу тамо, ти Вено ону стазу тамо а ти Бато чувај гуду!
Ми смо стали у једном тренутку да се одморимо. Доле се страховито дубоко, протезала река, вијугала је као змија. То је била река Морача. Нисам ја онда знала да је Морача, знала сам за Тару јер сам на њој рођена. Била је то страховита висина. Мало смо се одморили, нешто појели и кренули. Свако је био задужен да носи неки мали пртљаг. Мама је носила највећи у торби на леђима, брат је водио прасенце, сестра је имала торбу, а ја сам имала нешто што се зове плетивача, нешто од вуне, дивно ткано које још увек чувам овде у комоди. То је једино што сам сачувала из свог детињства, она је била и у логору са нама и дошла је до Војводине а сад је Београђанка, сад је у комоди напуњена дуванским лишћем, лавандом да је мољци не поједу. Ту торбицу која је била пуна којечега хтела сам да забацим на леђа, јер сам видела да тако ради моја мама. Међутим торба је била тежа од моје снаге и повуче ме низ литицу. И онда ме је Господ сачувао. Моја торбица се закачила за једно дрво, не превише јако, које је буквално из камена ту израсло. Ја сам ту остала да висим. Сигурно да ме само Господ спасао. Мама је нашла штап, пружила ми, и она и сестра су ме вукле и извукле из амбиса.То је било спасење од Бога подарено мом животу, а било је и других”, сећа се Венија Вучинић Турински.

Испричала је и свој доживљај, који се десио много касније, из манастира Дечани, где је као студенткиња радила на рестаурацији. Рече да би волела да га исприча и да се нада да јој Митропополит црногорско приморски Господин Амфилохије Радовић неће замерити, а нада се да се и он сећа упечатљивог догађаја из Дечана.

- Десило се то 1959. или 1960. у манастиру Дечанима, где сам са својим покојним супругом, тада мојим младићем, и екипом Завода за заштиту споменика културе радила на конзервацији манастира. У Дечанима тада беше диван монах, игуман отац Макарије, покој његовој души. Отац Макарије је био Банаћанин, а и мој супруг Живојин Турински је из Баната, па је он некако посебно заволео мога Жику а поред Жике и мене, можда због моје скромности, можда и нескромно речено моје чедности, уљудног понашања у храму Господњем, у конаку, на имању манастирском. Митрополит Амфилохије је млађи од мене четири године, не сећам се да ли је тада био ученик завршне године Богословије или је можда већ био студент Теологије. Он је био, како ја то кажем, на пракси и ја сам односно мој супруг и ја и остали из екипе смо га упознали као Риста Радовића. А дружили смо се са тим младим богословима веома лепо. Са тадашњим Ристом а данас митрополитом сам се упознала тако што смо причали и о томе ко одакле потиче, где смо рођени. Испоставило се да је Ристо Радовић рођен у Доњој Морачи у селу Баре одакле је и моја мајка, родом Лакићевић. Причали смо о нашој Црној Гори, из које сам ја одавно отишла, помогао ми је да се сетим мириса, боја, дивних дана мога детињства. Али, има и један посебан догађај везан за те прелепе дане проведене у нашим Дечанима. После радног времена у храму ја сам имала потребу да још нешто радим. Јер, дан је био дуг, а нисам волела да превише причам. Не можете вазда разговарати, дружити се. Волела сам да моделујем у глини. У Бистрици, која протиче крај манастира, сам могла наћи неке земље која додуше није глина, али је могла да послужи за моделовање. Дечански портал има стубове који леже на лавовима, и тај лав ми се изузетно допао као скулптура и ја сам хтела то да направим, да измоделујем. За тај посао ми је била потребна арматура, дашчице, жице, нешто ексера, чекић и обратила сам се игуману Макарију са молбом да ми дозволи да у задњем дворишту где су биле набацане даске од тога нешто узмем и направим арматуру. Игуман рече... иди сестро Венија слободно тамо па бирај шта ти треба. Сунце је пржило, даске су биле старе, препуне зарђалих ексера, читаво брдо дасака, преко скоро три метра, набацано као пирамида. Почела сам да гледам те даске, доле све неке дебеле, крупне, широке које ми нису одговарале. И ја сам се полако пела горе, ка врху, станем на даску, даска се помери, ја помислим....Боже само да не станем на неки ексер, и полако се пењем тражећи оно што ми је потребно. Кад сам успела да се попнем горе, стала сам као укопана. Мирно на врелом августовском дечанском сунцу које је пржило савијен у клупко, спавао је поскок. Скаменила сам се. Знала сам да је отровна змија. Нисам смела да се мрднем. У тренутку сам Господ ми посла Ристу, сада Митрополита Амфилохија, који је неким послом кренуо у то помоћно двориште. Хтела сам да вичем, али сам скоро шаптала:

- Ристо! Ристо! Дођи, овде спава змија! Поскок!
Он каже:
-О Венија, не мрдај! Само ти стој мирно. Сад ћу ја њу да ухватим. И Ристо поче да се пење са друге стране супротне мени, полако и пажњиво. У руци је држао неки штап са два крака. Попео се, при том је мени стално дошаптавао....само стој мирно... не мрдај се. И Ристо се попео. Ставио је рогљић поскоку ту негде око врата, изнад главе, држао га и онда га ухватио, он је висио доле низ руку. И тако ме је спасао од уједа те опасне змије. На томе сам му заувек остала захвална, не знам да ли се тога сећа, али ја сам му захвална заувек. А поскока смо ставили у једну флашу, и однели да се направи серум”.

ВЕНУ ВОЛЕ ВАШКЕ

Венија каже да је кроз цео живот а поготово кроз тегобне и тешке тренутке, водио Господ и љубав. Па, чак и кад говори о свом боравку у логору у Албанији, где је била са својом мајком, братом и сестром покушава да не говори огорчено, са мржњом напаћеног детета, “гладног и уплашеног”. Каже можда ће некоме изгледати чудно, можда и смешно и глупаво али увек ће се сећати мајчине реченице изговорене у логору “Вену, вашке воле”.

- Била сам девојчица са бујном, коврчавом косом која је падала низ плећа и мама ми је у логору једва рашчешљавала. Као и многи други и ја сам добила вашке. И зачудо иако сам спавала у истом кревету са својом сестром, која је исто тако имала дугу косу, али равну и глатку, моја сестра Вера вашке никада није имала. Али, зато их је било код мене на претек. Моја мама и сестра данима би покушавале да ми рашчешљају косу и одстране вашке. При том, моја старија сестра би ме увек грдила, ударала по задњици и говорила:
-Вашљивице једна! Како то да увек ти имаш вашке. Зашто не пазиш, видиш мене, ја их никад немам.
Моја мама би је умиривала и говорила да ме не лупа јер нисам крива а мене је оправдавала говорећи:
-Вену, вашке изгледа воле па долазе код ње!”

О логору нерадо говори, не воли да се сећа да не би, како каже, кукала и можда оптуживала. Логор су држали Италијани о којима чак и лепе речи има, па вели, научила је и италијански као и многа друга деца у логору, а и волим их, каже Венија.

- Позивали су нас децу кад би се играли у логорском кругу, да дођемо у њихов део кухиње. Нахранили би нас, причали са нама. Онда би нам показивали своје златне крстиће око врата, где је увек била иконица Мајке Божије а онда слике њихових најближих, мајке, оца, браће, сестре, жене, деце, и то је све било на ланчићу око врата. Показивали су нам те слике и говорили да они не воле што су ту, али ето морају. Углавном су то били млади људи и некако су ипак били благонаклони према нама. Они су ми за чудо остали у лепом сећању, мада су и они понекад били груби, били су груби и према мојој мами. Али, оно што хоћу да споменем то је једно сећање на рођену сестру црногорског народног хероја Буда Томовића, то је била његова сестра Загорка Томовић. И она је била у логору са својом мајком. Али, та Загорка Томовић је била капо нашег логора. Верујте, иако је и она Црногорка, значи жена из истог краја као и ми, као и ја, она ми је остала у далеко лошијем сећању. Осећала сам према њој још као дете одвратност и презир. Та Загорка Томовић је била увек дотерана, нашминкана. Имала је корбач, и сад га се сећам, теракот боје, предивно уплетен, од танке дивне коже, дугачак. Мој бата је био страховито мршав, имао је пет и по година, у логору је напунио и шест, сви смо били изгладнели а он посебно, мислила сам да ће му се ноге преломити. Био је несташан, додуше сви смо били несташни, сви смо јурцали. У ствари, отимали смо се о некакве кости које су Италијани бацали на ђубре из своје кухиње, ми деца смо се отимали о њих и глодали их. Бата је био несташнији можда од других, и она би њега понекад тако ишибала по тим танким његовим ножицама, малтене по голим костима да сам ја у неким тренуцима имала потребу да скочим на њу, да је изгребем, ударим, да јој отмем корбач а плашила сам се да не добијем батине. Њој ... нека јој Бог опрости”, каже Венија Вучинић Турински, сећајући се тегобних дана детињства, борбе између љубави и мржње.

- Мислим да је љубав нешто што се не може речима исказати.  Ничим. То је једно изузетно узвишено осећање, неопходно је као хлеб и вода, као ваздух, без љубави се не може живети. Јер, Господ је љубав. Господ је у нама, треба га потражити”, каже Венија додајући да јој је срце увек пуно када дође у свој храм Светог Великомученика Димитрија на Новом Београду. “Кад погледам људе око себе, децу, када певушим уз хор, када се причешћујем, када сунце кроз прозор излива своје зраке на нас чини ми се као да се узносим ка небу, ка Господу”, говори Венија Вучинић Турински.

Komentari: