GOSPOD MI JE DAO DAR DA ZAPISUJEM
А како је сваки човек део једне културе а култура је израз ума и срца народа, онда ја као сликар на њиви свог живота утискујем део те народне душе у слике, говори академски сликар Мирко Ковачевић
- Дубоко укорењене таблице сећања су нам озрачења и осветљења предачка за путеве којима ћемо ходити, а наше темељне карактеристике језика, вере, песме, предања, сензибилитета, одредио је и сатворио Творац који једини зна тајну наше битности у овом трајућем пергаменту живота”, каже на почетку разговора сликар Мирко Ковачевић одређујући тако, попут рамова за слике, оквир нашег разговора у коме говори о себи, Србији, Православљу, доброти, Богу, љубави.
Рођен сам у подовчарском селу Дучаловићима 1954 године. Моји преци, Ковачевићи, поред земљорадње били су ковачи, столари, пинтори, а нарочито су били познати као “чутураши”. Правили су дрвене чутуре и судове од дрвета и продавали широм Западне Србије. У невољи, ратној несташици правили су дрвене опанке па је народ испевао песму о мом деди Константину: “Краљу, Перо, дођи до Овачара, да ти видиш Коста опанчара, како прави дрвене опанке и обува цуре подовчарке.” Отац ми је рано умро од последица ратног зраобљеништва у Немачкој. Врло млад, од мајке, научио сам дa радим, научио сам и заволео да будем користан, и та ме лакоћа у раду држи и дан данас. Рана смрт мог оца, па деде, па бабе, честа шапутања суседа о томе како ми је стриц погинуо...рано сам осетио мирис мноштва упаљених воштаница, мирис тамјана, воловска кола која увек некога драгог некамо одвозе. Рано сам стекао утисак и научио да осећам да ме отац, деда гледају “с оног света” и да би требало да будем свестан и достојан њиховог образа и презимена које носим. А одлазећи често на гробље почео сам да запажам искрену естетику душе народа српског коју је утиснуо на шарене надгробне споменике широм Србије. Од раног детињства у моју машту, у дечја сновиђења уселила су се размишљања о озбиљним темама, о светитељима, о смрти као оживљењу живота. Свакодневно, идућу у школу пролазио сам поред плавих крајпуташа - записа, ти плави крајпуташи осликавали су небо, окером исликане фигуре на њима и исписана слова осликавали су земљу, а неке речи исписане црвеном бојом осликавале су живот и животворне неке тајне и говорили о времену после смрти, о времену које је после, са оптимизмом. Мистика звона манастира “Свете Тројице”, која су се повремено кад је “чисто време”, чула и до наше куће, појачавала је, иначе бајковиту, свакодневицу у којој сам растао. А о празнику, када смо одлазили цркви запажао сам блискост одежда светитеља са зидова са народном ношњом мојих комшија који су се за празнике свечано облачили. Нарочито ме је импресионирала и на размишљање наводила равнотежа крста. И ја сам у неким годинама које нису за уозбиљење, озбиљно то гледао и како сам растао и оспособљавао се да и ја неки свој траг оставим све више ми се наметало то из детињства архетипски утиснуто. Рано сам научио да осећам тајанствени шапат Србије. Из свега тога поникле су и моје слике, записи”, каже Мирко Ковачевић.
- Записујете време, тренутак али се тај тренутак отима и бива изван времена.
- За вечност ће остати, пре свега, доброта и чистота. Е сад, ја имам потребу да радећи одређене мотиве на неки начин асоцијацијом покажем да ти мотиви које обрађујем нису моји већ да припадају народу из кога ја потичем и они неком својом чистотом, лепотом озрачују и осликавају душу народа која је племенита. Својим сликама хоћу да покажем да је народ и доброта изван дневних догађаја и да ће кад нас не буде остати суштинске ствари а ове пролазне, које изазивају сензације и направе и неку рану која боли да ће нестати. Мој говор је говор боје и линије. Радо цртам српско село, српске старе куће нахерене, често и чешће цртам без човека јер смо их оставили. Али има на мојим сликама и занимљивих ликова попут последњег каменорсеца из мог краја, звао се Тикомир и имао је леп надимак Мандрк. Сликао је баш крајпуташе, бојио их плавим бојама, сећам се кад је обнављао крајпуташ покојног војника Милутина Димитријевића. Овековечио сам и рабаџију Славимира, човека огромног, дугачког, јаког гласа а кад запева и поводе волове то је лепота.
- Волите српско село и сељаке.
- Имам потребу да цртам некадашњи народ србски, старе, заборављене, напуштене мотиве које ја нисам заборавио. Имам поштовање и дивљење за истинску лепоту и отмену једноставност осећања предака наших које су исказали у градњи својих кућа, вајата, амбара, својих ограда од тесаног коља, прелепих шарених тканина, складних облика и боја. У мом сећању су живи, смерни старци, Солунци, кои су имали меру живота и били одређени Господом, отаџбином и били кротки као деца. Њихова лица и руке сваком бором и сваким жуљем исцртавала су тежину опстајања на овим просторима, али озрачена мудрошћу, уливала су спокој да ће све бити добро јер се врши воља Божја. Радо сликам и пејсаже, јер сам одрастао у прелепој Србији, ходао падинама Овчара, вирио кроз тарабе Драгачева. Увек се чудим како смо могли ми, Срби, напустити најплоднију, најповољнију осунчану земљу, коју су наши преци радили и бранили, сабити се у градове, заогрнути се доколицом и тихо нестајати. Сликам на својим платнима Србију, желећи да се народ тој лепоти једног дана врати, пронађе суштину једноставног живота, с новим нараштајима потражи претке и од њих научи шта значи бити “народ Божији.
- Има ли данас тих мудрих сељака које сликате?
- Ha начин какве их познајем из детињства све је мање. Били су то једноставни људи, и у тој једноставности мудри. Данас су другачији, не кажем ја да је мудрост ишчезла али та једноставност тих сухих људи који су имали квргаве, велике шаке, који су ако га човек нешто пита прво рекли - не знам ја дете, иако се по његовим очима и зеницама види да зна али он претпоставља и хоће да стави до знања да је знање ипак њему нешто недоступно, он је човек једноставан и вели - питај ти неког другог. Е, ако нема никог другог, онда ће он да каже. И увек су знали да се ограде, ја бих рекао али ако је то вама по вољи, те врсте мудрости мало мањка, али мудрост је увек у народу, јер мудрост није од човека него је мудрост много старија и докле год је човека и народа биће и мудрости. Имам насликаних пуно пејсажа, топонима које ја волим и ја имам тога и у својој свести и сећању врло живо и врло често нацртам неку кућицу, па додам неко дрво, па неку воденицу и ја већ уроним у неко друго пространство.”
ТРАГОМ ЗАПИСА
Циклус “Трагом записа” ауторско је чедо сликара Мирка Ковачевића које сведочи о његовом аутентичном промишљању кроз знакове, симболе, краснопис а све је почело још на Академији.
Тако сам у завршној фази студирања изабрао за тему дипломског рада ликовне елементе србских надгробних споменика. Од онда, до данашњег дана, другујем са симболима нашег постојања, православног нашег трајања, трагам преко две деценије за остављеним порукама, трудим се да их, неким својим сензибилитетом уобличим, да их нагласим а да суштину не затамним. Са истинском љубављу, са цивилизацијским ветровима против себе, у општем диригованом, често и добровољном заборављању особености културе, свој сам рад подастро истицању лепоте и вредности наслеђа народа коме припадам. Тако је осамдесетих година прошлог миленијума и века настао циклус слика “Трагом записа”, ђердан мотива, који се и даље ниже с вером у православно постојање. На пространим, златним, исликаним пергаментима, са материјализованом фактуром, текстуром и патином, уцртавам осликаном, окамењеном линијом знаке, облике чији се смисао препознаје и сходно посматрачу и одгонета. Сваки знак представља одређени облик осећања света. Круг је знак изворне једноставности и врхунски домет савршенства. Крст као најсвеобухванији симбол - у њему се састају небо и земља, у њему се преплићу време и простор. Боје су посебно значајне, посебно златна и плава, модроплава, плавозелена, тиркизно плава које осветљавају прошлост и упућује на мир, на бесконачан универзум кога можемо бити део и кога не можемо сагледати. Све слике имају златну пергаментирану подлогу лебдећу над смеђим тоном земље. Златна подлога треба да асоцира на злато, на Творца, на Господа а пергаментирана на записе, као што су Мојсијеви били, значи на записе који нама из давнина говоре о ономе што ће доћи и ономе какви ми треба да будемо.
-Како се осећате као уметник у даншњем времену?
- У суштини, право говорећи, ликовна уметност, књижевност и поезија у знатној мери су огледало људских страсти, веома истанчано изнијансираних, на жалост, све више, усмерених ка хоризонтали земаљског. Свакодневица световног заробљава човека у човекоцентричне снове, маштања и делања, у лажни свет који је сам створио, и где се одомаћено башкаре силе демонске. У хуци земаљског све теже разазнајемо таласе живота који долазе из вечности. Световна уметност око нас развија осећање за складно и лепо, оплемењује наше опажаје, али ако није прожета духовношћу, дебелим слојем самољубља затамњује нам вид за много суштаственије ствари. Осећам да, упркос, преовладалим силама наметнуте светске “естетике” треба што пре потражити Светосавске узоре, ослушнути архетипски шум србског народа у себи, с радошћу и вером да ће лепота и доброта спасити свет.
-Да ли се молите током сликања?
Трудим се колико могу и колико умем а даља прича, па да се не гордим ето...”
-А бити хришћанин у данашњем свету...
- Било би лепо да се свако потруди макар да буде позитиван, да има лепе мисли и добре намере, то је нека суштина, а онда се човек и унутра полако чисти. Волео бих да има више оптмизима, без обзира на неку апсурдност која нас често може запљуснути од рачуна, материјалних тешкоћа до сусрета са грубим људима. Али, оптимизам да ће добро бити, радовати се дану ујутру, нахранити гугутку кад куцне на прозор и кад је човек поспан и кад му се не устаје, радовати се сунчевом зраку, не мрштити се и кад је киша или нека невоља, јер кажу и болест је Божија посета. Ја сам негде оптимиста и мислим да и својим сликама тај оптимизам ширим, трудим се да тај метафизички мир остварим, име ми је Мирко тако су ми дали и ја се негде у тим оквирима, и у сликама чини ми се требам кретати.
- Да ли је тешко поправаљати се?
- Тешко јесте зато што су времена збуњујућа али ја сам већ на средини пута, идем ка неком другом путу и онда што је интересантно овај други пут ме умирује. А пут за поправљање себе је увек са више рада, са више позитивних мисли, да се радујемо и када грешку направимо, јер човек је и за грешке. Некада је довољно пружити неком руку, лепу реч, ето десило ми се, звони телефон, девојче видим по гласу тражи неког а ја кажем да је погрешила број, а она ће - он мени даје стално погрешан број ја ћу се убити! Немој да се убијеш, кажем јој, данас је Св. Сава, све ће бити добро ја ти кажем. Она ће, хвала, хвала вам, нећу да се убијем. Ето, мени је то драже него да сам потписао неку слику. Значи, битно је да никог не плашим, да и кад мене не буде нико се не плаши гледајући моје слике, кад кажем плаши мислим да не губи самопоуздање, да не губи оптимизам животни, онај архетипски, онај лепи који је у боји, који је у тону, који је у звуку да ја то оставим, знаће то ако архетипски размишљам то ће знати генерације које долазе да читају,” каже сликар Мирко Ковачевић.
Љиљана Синђелић Николић
| | |
Postao 12/02 u 01:07 AM
|
Komentari:
Post poslije: PRAVOSLAVLJE U KALMIKIJI
Post prije: O BOŽIJIM ČUDIMA